Viliam Roland Ferbren
(1889-1964) je bio škotski psihijatar i psihoanalitičar, poznat kao otac
teorije objektnih odnosa zbog njegovih važnih inovacija i razvoja u toj grani
psihoanalitičke teorije. Rođen je 11. avgusta 1889. u Edinburgu u porodici sa
strogim protestantskim vaspitanjem, kao jedino dete Tomasa i Sesilije Ferbren.
Na Univerzitetu u Edinburgu je prvobitno studirao mitologiju i grčki jezik. S
obzirom na to da je poticao iz religiozne porodice, svoje vere se držao tokom
celog života. Nakon povratka iz Prvog svetskog rata u kome je učestvovao,
razvio je interesovanje za medicinu i psihoterapiju. Naročito se interesovao za
ratne neuroze. Doktorirao je 1927. i počeo da predaje psihologiju na
Univerzitetu u Edinburgu. Godine 1931. prihvaćen je kao pridruženi član
Britanskog psihoanalitičkog društva a 1938. postao njegov punopravni član. Kao
student pokazao je interesovanje i proučavao objektne odnose. Bio je aktivan u
Nezavisnoj grupi Britanskog psihoanalitičkog društva u sektoru koji se
fokusirao na odnose između ljudi, a ne na odnose koji ljudi imaju sa sobom.
Njegov sin Nikolas Ferbren je bio poznati britanski političar. Pisao je
kreativno i uticajno o mnogim važnim temama iz oblasti umetnosti, obrazovanja,
religije, politike. Po njegovom shvatanju povezanost i odnosi ostaju u centru
psihologije i iskustva čoveka. Mnogi smatraju da je njegov doprinos
psihoanalizi dubok i nemerljiv. Ferbren je umro u svom rodnom gradu, dan uoči Nove
godine 1964.
Objektni odnosi
Ferbren je prvi
upotrebio pojam „objektni odnosi“ u svojoj teoriji o endopsihičkoj situaciji.
Teorija objektnih odnosa ispituje metapsihološke i kliničke pojave kroz
transformaciju internalizovanih reprezentacija interpersonalnih odnosa. Iz niza
najranijih internalizacija objektnih odnosa formira se psihički aparat. Nagoni
nastaju u kontekstu dijadnog odnosa majka-dete. Ferbren smatra da prvobitni cilj
nagona nije rasterećenje od napetosti već usmerenost ka potrazi za objektom.
Iskustvo s osobom koja se o bebi stara, internalizuje se i postaje građa
psihičke strukture. Putem internalizacije deca usvajaju postojeći odnos s
jednim objektom ili osobom a ne osobu ili objekat. Kada je majka brižna i
responzivna, hrani bebu i odgovara na njene potrebe, formira se prototip
pozitivnog iskustva. Beba je tada sita i zadovoljna, doživljava sebe pozitivno
a i majku-objekt takođe. Nasuprot ovome, kada majka ne reaguje na signale gladi
koje beba šalje, nije prisutna ili iz nekog drugog razloga, nastaje prototip
negativnog iskustva gde imamo frustriranu i nezadovoljnu bebu sa negativnim
doživljajem sebe kao i negativan doživljaj objekta tj. majke. Ferbren smatra da
je osnovna odbrana bebe od negativnih bolnih iskustava splitting ili rascep
objekta i potiskivanje onih njegovih delova koji izazivaju strah. On je isticao značaj internalizvanih
objektnih odnosa smatrajući ih glavnim organizatorom psihe.
Teorijske potavke o
šizoidnoj poziciji, rascepu i potiskivanju
Ferbren je u svom radu
„Shizoidni činioci ličnosti“ izneo svoje viđenje procesa rascepa ega, ističući
da ti činioci konstituišu fenomen koji se javlja pre javljanja depresivne
pozicije. U depresivnoj poziciji majka se prepoznaje kao celina, kao zasebna
osoba prema kojoj se gaje dvostruka osećanja. Melani Klajn opisuje i ranu fazu
razvoja deteta koja prethodi depresivnoj poziciji nazvavši je paranoidnom
pozicijom, za koju je karakteristično da odbrane od straha, ranim procesima
projekcije agresije, cepaju objekt. Pročitavši Ferbrenov rad, ona se složila s
njim i preimenovala tu prvu poziciju u paranoidno-shizoidnu poziciju.
I Ferbren i Melani
Klajn smatraju da je rascep objekta rana i osnovna psihička odbrana od bola u
objektnim odnosima. Međutim, Klajnova je govorila o rascepu objekta a Ferbren o
rascepu ega. Klajnova je mislila da beba prvenstveno pokušava da izbaci iz sebe
neprijatne doživljaje i afekte, smeštajući ih u majku koja se potom u tom
trenutku opaža kao potpuno loša. Ferbren je smatrao da beba unosi neprijatne
doživljaje i afekte u ego i potom ih oslobađa otcepljujući ih iz ega u obliku
objekta koji se potiskuje u nesvesno (shizoidna pozicija). Ferbren ističe da je
beba od početka motivisana potrebom da uspostavlja odnose i da se celokupan
razvoj odvija i crpi značenje u kontekstu odnosa s majkom.
Prema Ferbrenovoj
teoriji, prva odbrana od neizbežnih razočaranja u odnosu sa majkom jeste
inkorporacija iskustava sa njom u obliku unutrašnjeg objekta. Na taj način se
pokušava kontrolisanje razočaranja zbog realnog ili imaginarnog odbacivanja od
strane majke. U tom slučaju beba ostaje sa pounutrenim odbacujućim objektom i
da bi izašla na kraj s njim, kao i bolnim afektima koji ga prate, aktivira
svoju drugu odbranu. Beba otcepljuje bolno uzbuđujuće i odbacujuće delove
objekta i potiskuje ih u nesvesno. Ego ostaje u relaciji sa spoljašnjim svetom
na relativno razuman način. Rascep objekta na prihvatljive i
uzbuđujuće/odbacujuće elemente prati isti takav rascep ega, pošto svaki deo
zahteva deo ega s kojim je u odnosu, zajedno sa odgovarajućim afektom. Tako frustracija postaje motivacija za
formiranje ličnosti a sam ego ima svoje svesne i nesvesne delove. U svesnom
postoji centralni ego, naslednik prvobitnog arhaičnog ega, ideal objekt,
struktura koja odražava unutrašnje iskustvo da se imao dovoljno dobar objekt, i
osećanje zadovoljstva, prijatnosti i radosti što živi i voli. Nesvesno se
formira iz taloga prvobitnog ega i njegovih objekata. Ego ne potiskuje samo
neprijatne sadržaje i osećanja, već delove ga, to jest ima i zadržava izvršnu
funkciju.
Novorođenče se rađa
pripremljeno da primi iskustva sa svetom objekata i ta biloška spremnost za
takvo uspostavljanje odnosa jeste centralna činjenica u ljudskom iskustvu. Psiha
je na rođenju celovita i sposobna da sebe organizuje, i kao odgovor na
spoljašnja iskustva, i u skladu sa konstitucionalnim datostima. Taj
samoorganizujući kapacitet psihe osnova je za rast i potencijalnu terapijsku
promenu.
Samo preterana
frustracija u odnosu majka-beba, koja izaziva bolnu čežnju odbačene bebe,
pobuđuje ponašanje čiji je cilj seksualno i agresivno rasterećenje. Takva
nagonska aktivnost je za Ferbrena proizvod sloma odnosa, a ne primarna,
nagonska motivaciona energija. Zadovoljstvo je afekt koji prati i signalizira
uspešan odnos majka-beba, a nezadovoljstvo afektivan znak lošeg spoja u odnosu,
a ne pokazatelj dominacije nagona smrti. Za razliku od teorije Melani Klajn,
Ferbrenova teorija objektnih odnosa uzima u obzir stvarnu prirodu objekta, kao
i bebino normalno i pogrešno opažanje i doživljaj objekta.
Ferbren je ispitivao
odnos karakteristika shizoidne ličnosti, koju je smatrao najtežim oblikom
psihopatologije, i drugih psihopatoloških stanja, naročito narcizma, prisile
ponavljanja, negativne terapijske reakcije, kao i odnos između dinamike
shizoidne i depresivne psihopatologije. Smatrao je da je histerična
psihopatologija prototip svih drugih oblika patologije.
Analiza snova
U analizi snova Ferbren
je posebnu pažnju posvećivao simboličkom značenju datom svim ličnostima,
realnim i izmišljenim, smatrajući da su njihove reprezentacije
(personifikacije) izuzetno stabilno organizovane i sve pripadaju trima serijama
self-reprezentacija i objekt-reprezentacija. Najznačajnija za razumevanje
karaktera iz snova, jeste koncepcija ega pacijenta podeljenog na predsvesni ili
svesni ego, koji je u odnosu sa svesnim ili predsvesnim idealizovanim
unutrašnjim objektom, nasuprot dva potisnuta nesvesna ego segmenta, koji su u
odnosu sa zabranjujućim ili odbacujućim antilibidnim objektom i uzbudljivim
gratifikujućim, libidnim objektom.
Ferbren smatra da ova univerzalna
karakteristika snova odražava shizoidni mehanizam u kome nastaje rascep ega u
službi odbrane, sa pratećim rascepom fundamentalnog, bazičnog objekta koji je
libidno investiran i istovremeno frustrirajući. Taj frustrirajući aspekt
objekta se potiskuje kao loš unutrašnji objekt ili antilibidni objekt, a
uzbuđujući aspekt objekta kao nepristupačan potisnut libidni objekt. Segmenti
ega koji su u odnosu s ta dva otcepljena i potisnuta aspekta objekta
konstituišu antilibidni ego i libidni ego. Ferbren je opisao kliničke veze
između tih univerzalno shizoidnih tendencija snova i nesvesnog značenja
histeričnih konverzivnih simptoma, disocijativnih epizoda i višestrukih
ličnosti.
Implikacije za
psihoterapiju
Ferbren podvlači značaj
psihoanalitičara kao dobrog objekta, što je preduslov da se pacijent odrekne
svojih veza s lošim objektima, mada on ne objašnjava kojim se to preciznim
mehanizmima taj dobar objektni odnos razvija. Prvi je zapisao da je odnos prema
psihoanalitičaru centralna karakteristika terapijskog procesa i da je
odlučujući terapijski činilac na kome se zasnivaju svi drugi: uvid, infantilna
sećanja i katarza. On je uglavnom zadržao standardnu psihoanalitičku tehniku, a
eksplicitno je odbacio interpretiranje isključivo u situaciji ovde i sada. O
samoj terapijskoj tehnici malo je pisao. Kritikovao je napuštanje istorijskog i
genetičkog principa. Istakao je brigu da kombinacija tehničke neuralnosti sa
interpretacijama u smislu onoga što je nazvao impuls psihologijom, nasuprot
interpretiranju u smislu reaktivacije potisnutih objektnih odnosa, jer tako
može da se pacijentu prenese preterana distanciranost psihoanalitičara.
Terapijsk efekat ne
nastaje samo zahvaljujući psihoanalitičarevim transfernim interpretacijama, već
isto tako zahvaljujući njegovom kapacitetu da obezbedi neophodnu ravnotežu u
aktiviranju loših potisnutih objektnih odnosa u transferu. Kasnije je u svom
radu doveo u pitanje upotrebu kauča. Nije zagovarao intervju licem u lice, da
bi na kraju usvojio postupak prema kome pacijent i psihoanalitičar, mada obično
ne gledaju jedan u drugog, sede tako da potencijalno jesu jedan drugom u vidnom
polju.
Primarni cilj
psihoanalitičkog tretmana je sinteza ličnosti-tako što se smanjuje taj
trostruki rascep prvobitnog ega koji do nekog stepena nastaje u svakoj osobi,
ali u nekima u većem stepenu nego u drugima. Smatrao je da je glavni otpor
promeni, nesvesni napor da se zadrži unutrašnji svet objektnih odnosa kao
zatvoren sistem unutar koga, putem suptilnih ekspresija u fantazijama i
snovima, u simptomima i izbegavanju odnosa sa spoljašnjim objektima, pacijent
pokušava da zadrži libidne veze između otcepljenih i potisnutih loših objekata
i njihovih otcepljenih i potisnutih delova.
Jelena Nikolić, psiholog
Izvori:
Psihodinamička psihijatrija; Ljubomir Erić
https://psychoanalysis.org.uk/our-authors-and-theorists/ronald-fairbairn
