Monday, July 1, 2019

Život i rad Rolanda Ferbrena





Viliam Roland Ferbren (1889-1964) je bio škotski psihijatar i psihoanalitičar, poznat kao otac teorije objektnih odnosa zbog njegovih važnih inovacija i razvoja u toj grani psihoanalitičke teorije. Rođen je 11. avgusta 1889. u Edinburgu u porodici sa strogim protestantskim vaspitanjem, kao jedino dete Tomasa i Sesilije Ferbren. Na Univerzitetu u Edinburgu je prvobitno studirao mitologiju i grčki jezik. S obzirom na to da je poticao iz religiozne porodice, svoje vere se držao tokom celog života. Nakon povratka iz Prvog svetskog rata u kome je učestvovao, razvio je interesovanje za medicinu i psihoterapiju. Naročito se interesovao za ratne neuroze. Doktorirao je 1927. i počeo da predaje psihologiju na Univerzitetu u Edinburgu. Godine 1931. prihvaćen je kao pridruženi član Britanskog psihoanalitičkog društva a 1938. postao njegov punopravni član. Kao student pokazao je interesovanje i proučavao objektne odnose. Bio je aktivan u Nezavisnoj grupi Britanskog psihoanalitičkog društva u sektoru koji se fokusirao na odnose između ljudi, a ne na odnose koji ljudi imaju sa sobom. Njegov sin Nikolas Ferbren je bio poznati britanski političar. Pisao je kreativno i uticajno o mnogim važnim temama iz oblasti umetnosti, obrazovanja, religije, politike. Po njegovom shvatanju povezanost i odnosi ostaju u centru psihologije i iskustva čoveka. Mnogi smatraju da je njegov doprinos psihoanalizi dubok i nemerljiv. Ferbren je umro u svom rodnom gradu, dan uoči Nove godine 1964.


Objektni odnosi

Ferbren je prvi upotrebio pojam „objektni odnosi“ u svojoj teoriji o endopsihičkoj situaciji. Teorija objektnih odnosa ispituje metapsihološke i kliničke pojave kroz transformaciju internalizovanih reprezentacija interpersonalnih odnosa. Iz niza najranijih internalizacija objektnih odnosa formira se psihički aparat. Nagoni nastaju u kontekstu dijadnog odnosa majka-dete. Ferbren smatra da prvobitni cilj nagona nije rasterećenje od napetosti već usmerenost ka potrazi za objektom. Iskustvo s osobom koja se o bebi stara, internalizuje se i postaje građa psihičke strukture. Putem internalizacije deca usvajaju postojeći odnos s jednim objektom ili osobom a ne osobu ili objekat. Kada je majka brižna i responzivna, hrani bebu i odgovara na njene potrebe, formira se prototip pozitivnog iskustva. Beba je tada sita i zadovoljna, doživljava sebe pozitivno a i majku-objekt takođe. Nasuprot ovome, kada majka ne reaguje na signale gladi koje beba šalje, nije prisutna ili iz nekog drugog razloga, nastaje prototip negativnog iskustva gde imamo frustriranu i nezadovoljnu bebu sa negativnim doživljajem sebe kao i negativan doživljaj objekta tj. majke. Ferbren smatra da je osnovna odbrana bebe od negativnih bolnih iskustava splitting ili rascep objekta i potiskivanje onih njegovih delova koji izazivaju strah.  On je isticao značaj internalizvanih objektnih odnosa smatrajući ih glavnim organizatorom psihe.


Teorijske potavke o šizoidnoj poziciji, rascepu i potiskivanju

Ferbren je u svom radu „Shizoidni činioci ličnosti“ izneo svoje viđenje procesa rascepa ega, ističući da ti činioci konstituišu fenomen koji se javlja pre javljanja depresivne pozicije. U depresivnoj poziciji majka se prepoznaje kao celina, kao zasebna osoba prema kojoj se gaje dvostruka osećanja. Melani Klajn opisuje i ranu fazu razvoja deteta koja prethodi depresivnoj poziciji nazvavši je paranoidnom pozicijom, za koju je karakteristično da odbrane od straha, ranim procesima projekcije agresije, cepaju objekt. Pročitavši Ferbrenov rad, ona se složila s njim i preimenovala tu prvu poziciju u paranoidno-shizoidnu poziciju.




I Ferbren i Melani Klajn smatraju da je rascep objekta rana i osnovna psihička odbrana od bola u objektnim odnosima. Međutim, Klajnova je govorila o rascepu objekta a Ferbren o rascepu ega. Klajnova je mislila da beba prvenstveno pokušava da izbaci iz sebe neprijatne doživljaje i afekte, smeštajući ih u majku koja se potom u tom trenutku opaža kao potpuno loša. Ferbren je smatrao da beba unosi neprijatne doživljaje i afekte u ego i potom ih oslobađa otcepljujući ih iz ega u obliku objekta koji se potiskuje u nesvesno (shizoidna pozicija). Ferbren ističe da je beba od početka motivisana potrebom da uspostavlja odnose i da se celokupan razvoj odvija i crpi značenje u kontekstu odnosa s majkom.

Prema Ferbrenovoj teoriji, prva odbrana od neizbežnih razočaranja u odnosu sa majkom jeste inkorporacija iskustava sa njom u obliku unutrašnjeg objekta. Na taj način se pokušava kontrolisanje razočaranja zbog realnog ili imaginarnog odbacivanja od strane majke. U tom slučaju beba ostaje sa pounutrenim odbacujućim objektom i da bi izašla na kraj s njim, kao i bolnim afektima koji ga prate, aktivira svoju drugu odbranu. Beba otcepljuje bolno uzbuđujuće i odbacujuće delove objekta i potiskuje ih u nesvesno. Ego ostaje u relaciji sa spoljašnjim svetom na relativno razuman način. Rascep objekta na prihvatljive i uzbuđujuće/odbacujuće elemente prati isti takav rascep ega, pošto svaki deo zahteva deo ega s kojim je u odnosu, zajedno sa odgovarajućim afektom.  Tako frustracija postaje motivacija za formiranje ličnosti a sam ego ima svoje svesne i nesvesne delove. U svesnom postoji centralni ego, naslednik prvobitnog arhaičnog ega, ideal objekt, struktura koja odražava unutrašnje iskustvo da se imao dovoljno dobar objekt, i osećanje zadovoljstva, prijatnosti i radosti što živi i voli. Nesvesno se formira iz taloga prvobitnog ega i njegovih objekata. Ego ne potiskuje samo neprijatne sadržaje i osećanja, već delove ga, to jest ima i zadržava izvršnu funkciju.




Novorođenče se rađa pripremljeno da primi iskustva sa svetom objekata i ta biloška spremnost za takvo uspostavljanje odnosa jeste centralna činjenica u ljudskom iskustvu. Psiha je na rođenju celovita i sposobna da sebe organizuje, i kao odgovor na spoljašnja iskustva, i u skladu sa konstitucionalnim datostima. Taj samoorganizujući kapacitet psihe osnova je za rast i potencijalnu terapijsku promenu.

Samo preterana frustracija u odnosu majka-beba, koja izaziva bolnu čežnju odbačene bebe, pobuđuje ponašanje čiji je cilj seksualno i agresivno rasterećenje. Takva nagonska aktivnost je za Ferbrena proizvod sloma odnosa, a ne primarna, nagonska motivaciona energija. Zadovoljstvo je afekt koji prati i signalizira uspešan odnos majka-beba, a nezadovoljstvo afektivan znak lošeg spoja u odnosu, a ne pokazatelj dominacije nagona smrti. Za razliku od teorije Melani Klajn, Ferbrenova teorija objektnih odnosa uzima u obzir stvarnu prirodu objekta, kao i bebino normalno i pogrešno opažanje i doživljaj objekta.

Ferbren je ispitivao odnos karakteristika shizoidne ličnosti, koju je smatrao najtežim oblikom psihopatologije, i drugih psihopatoloških stanja, naročito narcizma, prisile ponavljanja, negativne terapijske reakcije, kao i odnos između dinamike shizoidne i depresivne psihopatologije. Smatrao je da je histerična psihopatologija prototip svih drugih oblika patologije.




Analiza snova

U analizi snova Ferbren je posebnu pažnju posvećivao simboličkom značenju datom svim ličnostima, realnim i izmišljenim, smatrajući da su njihove reprezentacije (personifikacije) izuzetno stabilno organizovane i sve pripadaju trima serijama self-reprezentacija i objekt-reprezentacija. Najznačajnija za razumevanje karaktera iz snova, jeste koncepcija ega pacijenta podeljenog na predsvesni ili svesni ego, koji je u odnosu sa svesnim ili predsvesnim idealizovanim unutrašnjim objektom, nasuprot dva potisnuta nesvesna ego segmenta, koji su u odnosu sa zabranjujućim ili odbacujućim antilibidnim objektom i uzbudljivim gratifikujućim, libidnim objektom. 




Ferbren smatra da ova univerzalna karakteristika snova odražava shizoidni mehanizam u kome nastaje rascep ega u službi odbrane, sa pratećim rascepom fundamentalnog, bazičnog objekta koji je libidno investiran i istovremeno frustrirajući. Taj frustrirajući aspekt objekta se potiskuje kao loš unutrašnji objekt ili antilibidni objekt, a uzbuđujući aspekt objekta kao nepristupačan potisnut libidni objekt. Segmenti ega koji su u odnosu s ta dva otcepljena i potisnuta aspekta objekta konstituišu antilibidni ego i libidni ego. Ferbren je opisao kliničke veze između tih univerzalno shizoidnih tendencija snova i nesvesnog značenja histeričnih konverzivnih simptoma, disocijativnih epizoda i višestrukih ličnosti.


Implikacije za psihoterapiju

Ferbren podvlači značaj psihoanalitičara kao dobrog objekta, što je preduslov da se pacijent odrekne svojih veza s lošim objektima, mada on ne objašnjava kojim se to preciznim mehanizmima taj dobar objektni odnos razvija. Prvi je zapisao da je odnos prema psihoanalitičaru centralna karakteristika terapijskog procesa i da je odlučujući terapijski činilac na kome se zasnivaju svi drugi: uvid, infantilna sećanja i katarza. On je uglavnom zadržao standardnu psihoanalitičku tehniku, a eksplicitno je odbacio interpretiranje isključivo u situaciji ovde i sada. O samoj terapijskoj tehnici malo je pisao. Kritikovao je napuštanje istorijskog i genetičkog principa. Istakao je brigu da kombinacija tehničke neuralnosti sa interpretacijama u smislu onoga što je nazvao impuls psihologijom, nasuprot interpretiranju u smislu reaktivacije potisnutih objektnih odnosa, jer tako može da se pacijentu prenese preterana distanciranost psihoanalitičara.




Terapijsk efekat ne nastaje samo zahvaljujući psihoanalitičarevim transfernim interpretacijama, već isto tako zahvaljujući njegovom kapacitetu da obezbedi neophodnu ravnotežu u aktiviranju loših potisnutih objektnih odnosa u transferu. Kasnije je u svom radu doveo u pitanje upotrebu kauča. Nije zagovarao intervju licem u lice, da bi na kraju usvojio postupak prema kome pacijent i psihoanalitičar, mada obično ne gledaju jedan u drugog, sede tako da potencijalno jesu jedan drugom u vidnom polju.

Primarni cilj psihoanalitičkog tretmana je sinteza ličnosti-tako što se smanjuje taj trostruki rascep prvobitnog ega koji do nekog stepena nastaje u svakoj osobi, ali u nekima u većem stepenu nego u drugima. Smatrao je da je glavni otpor promeni, nesvesni napor da se zadrži unutrašnji svet objektnih odnosa kao zatvoren sistem unutar koga, putem suptilnih ekspresija u fantazijama i snovima, u simptomima i izbegavanju odnosa sa spoljašnjim objektima, pacijent pokušava da zadrži libidne veze između otcepljenih i potisnutih loših objekata i njihovih otcepljenih i potisnutih delova.


Jelena Nikolić, psiholog

Izvori:
Psihodinamička psihijatrija; Ljubomir Erić
https://psychoanalysis.org.uk/our-authors-and-theorists/ronald-fairbairn

No comments:

Post a Comment