Wednesday, October 23, 2019

Život i rad Huga Klajna




Hugo Klajn (Vukovar, 30.09.1894. - Beograd, 2.12.1981.) je bio jugoslovenski lekar, reditelj, profesor i šekspirolog. Rodom je iz jevrejske porodice koja je godinama živela u Vukovaru. Osnovnu i srednju školu završio je u Vukovaru, a medicinu je studirao u Beču. U Beču se upoznao sa Viktorom Tauskom (Victor Tausk; 1879 - 1919), psihoanalitičarem iz Frojdovog okruženja. Ličnu analizu završio je kod Pol Šildera ( Paul Schilder; 1886 - 1940), nemačkog psihoanalitičara leve ideološke orijentacije, koji se kasnije preselio u Sjedinjene Države.

Po završetku medicine dolazi u Beograd gde otpočinje sa psihoterapijskim radom. Kada je osnovano Psihoanalitičko društvo Beograda postao je njegov član i zajedno sa Šugarom bio njegova okosnica. Za vreme Drugog svetskog rata krio se u Beogradu pod lažnim imenom Uroš Kljajić, pustio je kosu i bradu, i jedini je preživeo od svih članova svoje porodice. Po oslobođenju radio je kratko vreme u psihijatrijskoj bolnici u Kovinu a zatim u Vojnoj bolnici, gde je posmatrao i lečio borce. Na osnovu tog iskustva napisao je knjigu Ratna neuroza Jugoslovena koja je, nažalost, ugledala svetlost dana tek deset godina kasnije (1955).  




Veoma rano se okrenuo pozorištu uočavajući veliko srodstvo između psihijatrije i pozorišta. Hugo je shvatio da znanje i iskustvo iz psihoanalize može uspešno da primeni pri osvetljavanju dramskih likova, njihovih karakternih osobina, motiva i postupaka. Od 1945. godine postaje stalni reditelj u Narodnom pozorištu u Beogradu, a režirao je i u Narodnim pozorištima u Sarajevu, Nišu, Skoplju, Mostaru, Banjaluci i Splitu. Režirao je niz pozorišnih predstava („Hamlet“ Šekspira, „Šuma“ Ostrovskog, „Gospoda Glembajevi“ Krleže, „Pobuna na Kejnu“ Vouka, „Živi leš“ Tolstoja) i televizijskih drama (kao što je „Dnevnik Ane Frank“ 1959. godine). Pozorišni kritičar je, prevodilac i poznavalac Šekspirovih dela, pisac eseja i knjiga iz oblasti pozorišta: „Osnovni problemi režije“, „Šekspir i čovečanstvo“ i „Pojave i problemi savremenog pozorišta“ kojima udara osnove modernom i naučno – analitičkom teatru kome težimo i danas. 



Dobitnik je nagrade Vlade FNRJ za režiju i sedmojulske nagrade za Životno delo. Pedagoškim radom na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (sadašnji Fakultet dramskih umetnosti) se bavio od 1949., kao profesor pozorišne režije, a od 1949. do 1952. predavao i psihologiju. Svojom dvadesetogodišnjom praksom reditelja – analitičara koju je preneo na svoje učenike i pretočio u svoje delo „Osnovni problemi režije“, Dr Hugo Klajn je utro put mnogim generacijama, a koje i danas pokušavaju da ga prate. Tako i danas kada govorimo o sistemu glume i režije po kome se rukovode umetničke škole u svetu, govorimo o „Sistemu glume“ Stanislavskog i „Osnovni problem režije“ Klajna, koji zajedno čine osnovicu za obrazovanje novih generacija umetnika poznatom kao „Sistem Klajn – Stanislavski“.



U okviru psihohoanalize, vraća se više godina kasnije kao urednik edicije Sabranih dela Sigmunda Frojda koju pokreće i izdaje Matica srpska (1969). Za sobom nije ostavio učenike, ali je dao veliki doprinos ideji psihoanalize i njenom širenju.

Iz braku sa suprugom Stanom, rođenom Đurić, dobio sina Ivana. Ivan Klajn (31.01.1937.) je lingvista, doktor nauka, istoričar jezika, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). 

Anđela Kostić, vms








Sunday, October 13, 2019

Žene koje u emotivnoj vezi previše daju





U našoj kulturi dugo vremena perzistira jedan obrazac kroz muško-ženske odnose a to je da je žena ta koja je na neki način zadužena za bezgranično davanje ljubavi u vezi ili braku. Kao nagradu za to ona tek tada dobija ljubav muškarca, za svoj ogroman kapacitet ljubavi koju pruža. Žene su vekovima unazad uslovljavane da veruju da se u ljubavi od njih očekuje mnogo više nego od muškaraca pa je s tim i njihova potreba za vezivanjem mnogo jača. Ta potreba, delimično se može razviti i iz ranijih detinjih strahova da njihov opstanak zavisi od tuđe zaštite. Često im je saopštavano, ili su to i same videle u svojoj primarnoj porodici, da su žene stub veze, da su odgovorne za njen razvoj i tok. Naučile su da njihov identitet i vrednost u velikoj meri zavise od njihove privlačnosti i sposobnosti da usreće muškarca. Prvi i najvažniji zadatak žene bio je da očara, privuče i zadrži partnera. Toga nisu oslobođene ni danas. Iako je njihova nezavisnost sve veća kao i nivo samopotvrđivanja i samoostvarenja, na nekom nivou one se i dalje plaše da će ostati same i da neće biti voljene. Postoje žene koje sebe olako daju u vezi. One su često sklone da se žrtvuju za muškarce i kao takve privlače uglavnom nesvesno, mnoge bolne i neispunjavajuće veze. Žene koje se stalno trude da ugode partneru, stalno su dobre prema njemu, stalno ga opslužuju, beskrajno su lažno vesele. Iako to može sa strane delovati lepo što su srdačne, ljubazne i predusretljive, takve žene suštinski nisu zadovoljne jer i sebe i partnera a i odnos lišavaju pravih osećanja.



U pozadini ovakvog ponašanja stoje najčešće dve vrste straha, uglavnom nesvesna. Jedan je strah da će loša osećanja poput besa, tuge, koje držimo u sebi, jednom oslobođenja, preplaviti i uništiti i nas i partnera. Drugi strah je da su svog partnera toliko navikle na takvo ponašanje da se boje da će ga izgubiti ukoliko se iznenada promene. Kod njih anksioznost ubrzo postaje redovni pratilac kao neželjeni nusprodukt njihovih pokušaja da pronađu sigurnost i prihvatanje u vezi. One su usvojile obrazac samožrtvovanja i konstantnog davanja koji ih troši emocionalno. Takav obrazac umesto da dovede do poštovanja i cenjenja od strane muškaraca, često biva kontraproduktivan i dovodi upravo do onoga čega se one ustvari plaše a to je odbacivanje. One se plaše da kažu ne. One bi učinile sve za muškarca a on nekako to ne ume da ceni. One se očajnički trude da u muškarcu izazovu pozitivna osećanja koja često na kraju izostanu. One kao da ne shvataju da ljubav nije samo davanje. Bezuslovna i bezgranična ljubav u vezi i braku je samo mit. Zdrava ljubav nosi u sebi i neka ograničenja i neka uslovljavanja Ispunjavajuća ljubavna veza treba da bude bazirana na ravnoteži u odnosu i na uzajamnosti. Previše nečega kao i premalo ne dovodi do zadovoljavajućeg odnosa. Žrtvovanje nije ljubav, ni prema sebi ni prema drugima. Bez obzira koliko su ljubav i davanje poželjna i divna osećanja u vezi, oni mogu da prikriju i neke naše dublje potrebe. Mi, u ime ljubavi, često pokušavamo da razrešimo neke lične probleme. Iako rešavanje ovih problema nema mnogo veze sa davanjem ljubavi u odnosu, mi često pokušavamo da ih se oslobodimo u kontekstu ljubavne veze.


 Glavni problem žena, koje se suviše žrtvuju i puno daju je nesigurnost. One se potajno plaše da ono što su one zaista nije dovoljno da bi zadržale muškarca pored sebe. One, sa svim svojim vrlinama i manama, kao takve, same po sebi, ne mogu da obezbede sebi ljubav. Zato moraju da ulože dodatni napor, dodatni trud, da bi bile prihvaćene, da bi bile voljene. Njihova nesigurnost, njihova nedovoljna ljubav prema sebi potiče uglavnom od nerazrešenih konflikta iz ranijih perioda života. Kao deca često su se osećale zapostavljene od strane svojih roditelja, nedostajala im je ljubav ili je bila nekonzistentna. Kroz odnos sa sadašnjim muškarcem nesvesno pokušavaju da poprave stanje iz prošlosti, obasipajući ga ljubavlju i nadajući se da će im on uzvratiti istom merom te će konačno će zadovoljiti svoju emotivnu glad. One se boje da će izgubiti partnera ako bi manje davale ili nešto zatražile za sebe. Kao u začaranom krugu, što više osećaju strah više se lepe za muškarca, štiteći se na taj način od onoga čega se plaše, usamljenosti i to je zapravo put koji ih vodi ka onome što one žele da izbegnu po svaku cenu. 


Preterano davanje može davati i osećaj veće kontrole. Neke žene se plaše da zavise od muškaraca i svoje potrebe za njim. Ne mogu da podnesu da im je muškarac potreban, da im je potrebna ljubav. Više vole da su one potrebne muškarcu nego on njima. To im pruža osećaj moći i kontrole. Ukoliko bi se desilo suprotno one bi se osetile slabo, osetile bi kako veza postaje značajna za njih a to bi probudilo strah od toga šta ako se veza jednog dana prekine. Sve ovo ne osećaju dok one upravljaju stvarima i dok sve konce drže u svojim rukama.


 Postoje i tzv žene izbaviteljke. One uvek biraju i pronalaze mladiće koji su povređeni ili razočarani da bi na njima isprobale svoje isceliteljske moći ljubavi. One duboko veruju da snagom svoje ljubavi mogu preobraziti muškarca, da mogu da koriguju njegovu nesrećnu emocionalnu prošlost. Njihove veze mogu biti obeležene stalnim pokušajima da dokažu i pokažu muškarcima kako žene zanju i umeju da vole. Preuzimajući ulogu izbaviteljke one pokušavaju da daju neki smisao sopstvenom životu, da se na neki način i same osete dobro. U pozadini ovakvog ponašanja može biti nezadovoljavajući odnos roditelja ovih žena. Na primer u odnosu gde je majka bila dominantna i puna besa prema ocu a on pasivan čovek koji je majku izluđivao svojom nesposobnošću da bilo šta uradi u životu, ćerka preuzima ulogu njegovog branioca. Ona može osećati da je mama strašna prema tati i nepravedna a on neko ko je osuđen da se bori s njom. Ne shvatajući da takav otac nije na neki način umeo da izrazi ljubav ni prema njoj kao ćerki, ona preuzima ulogu njegove zaštitnice. Po tom modelu pravi kasnije izbore gde uvek bira muškarce za koje veruje da ih svojom velikom i nesebičnom ljubavlju mora spasiti. Muškarci su neka vrsta projekta koju ona trebaju da dovedu u red. Ulazeći u vezu sa stavom da snaga ljubavi sve pobeđuje, kroz viđenje sebe kao majke ili boginje isveliteljke, ove žene pokušavaju da steknu osećanje adekvatnosti i kompetentnosti.




Žene koje se previše investiraju rizikuju da u muškarcima izazovu osećaj besa i emocionalnog otpora. Na neki način njih to guši jer je previše brzo zadovoljena njihova potreba za bliskošću. Ponestaje im motivacija da bilo šta rade jer je žena ta koja već sve radi umesto njih. To stvara strah od emocionalne zarobljenosti i odbija ih. Na kraju one bivaju pre napuštene nego voljene. Partnerka koja suviše daje i deluje kao mučenica u velikoj meri remeti ravnotežu u vezi. Veza treba da bude ravnopravan odnos a ne žrtvovanje. Muškarcima se sa ženama koje se suviše trude osećaju usamljeni i krivi. To su pre strategije kojima ćemo oterati nekog od sebe. Žene koje su sklone ovakvim manevrima u partnerstvu, plaše se da otvoreno izraze svoje potrebe i želje. Umesto toga one se nadaju da će svojim ponašanjem izazvati sažaljenje kod partnera, da će bezgranično žrtovanje pod velom velike ljubavi izazvati i divljenje kod drugih ljudi jer se neretko dešava da se okolina divi ovakvim ženama superherojima koje su spremne na sve kako bi očuvale harmoniju u svom domu. Dajući žele da obezbede sebi ljubav Njihovi napori se ne shvataju kao spontana i slobodno izražena ljubav već pre kao nezajažljiva želja da se osećaju vredno i potpuno. Da bi izbegle opasnost da previše daju, moraju biti sigurne u sopstvena očekivanja. Kada počnu da vrednuju same sebe i krenu da otvoreno razgovaraju o svojim osećanjima i da se ponašaju u skladu sa onim što misle i osećaju neće dozvoliti eksploataciju. Potrebno je i osvestiti da li je ono što daju nešto što je nekom potrebno ili je to ono što one imaju da ponude. U vezi je neophodno da se napravi balans emocionalnog učešća gde i druga strana treba da preuzme neku vrstu odgovornosti i inicijativu. Naše zadovoljstvo u životu zavisi i od drugih aktivnosti a ne samo od onih vezanih za partnera. Ništa nije loše u tome ako se posvetimo i sebi a ne samo partneru. Ljubav ponekad zahteva da na trenutak zaboravimo samo svoje potrebe i da se osvrnemo i na potrebe partnera ali ne nužno i ne neprekidno. Najdramatičniji način da možda osetimo ljubav jeste nesebično davanje i ono može biti primer brige koji podstiče partnera da nam uzvrati ali ne uvek i ne po svaku cenu.

Psiholog, Jelena Krstić

Izvori: Žene koje muškarci vole; K. Kouven&M. Kinder