Thursday, July 23, 2020

Život i rad psihoanalitičarke Ester Bik


Ester Bik (1901 - 1983) rođena je u Poljskoj, u mestu blizu Krakova. Bila je najstarija ćerka siromašne jevrejske porodice. Malo se zna o njenom ranom životu. Zbog nemogućnosti sticanja medicinskog obrazovanja u nacionalističkoj Poljskoj, ona se preselila u Beč, gde je radila sa profesorom Charlotte Buehler i doktorirala dečiju psihologiju 1935. godine. Rad je zasnovan na eksperimentalnom posmatranju dece (blizanaca) i bio je osnova za njeno kasnije psihoanalitičko istraživanje. E. Bik je razvila i dopunila korišćenu tehniku posmatranja, uključujući sposobnost da se uzme u obzir detetovo subjektivno i emocionalno okruženje, kao i rezultate koje je posmatrač dobio.

Nakon aneksije Austrije od strane Nemačke 1938. godine, Ester Bik, bežeći od fašizma, otišla je sa suprugom u Švajcarsku, a potom sama u Englesku. Njen brat i ostali članovi porodice umrli su u koncentracionim logorima, samo jedna od njenih nećaka nije ubijena (što je E. Bik saznala tek 1950. godine). Za vreme Drugog svetskog rata (1942-1945), Bik je radila u vrtiću u Mančesteru i bila  analizirana od strane M. Balinta. Godine 1947. preselila se u London i nastavila psihoanalitičko obrazovanje postajući studentkonja Melani Klajn i supervizora J. Strečeja. 

Godine 1949. ušla je u kliniku Tavistok, gde je na zahtev J. Bolbija razvila kurs za obuku za buduće analitičare. Kreirala je sopstvenu metodu posmatranja novorođenčadi tokom perioda ranog razvoja, čiji je cilj bilo dubinsko razumevanje emocionalnog života dece u prve dve godine života. Metoda E.  Bik za posmatranje beba postala je deo obuke dečijih analitičara, a u velikom broju zemalja - i odraslih (Velika Britanija, Belgija, Italija). Neke primene njene metode razvijene su ne samo za trening, već i u terapeutske svrhe. U isto vreme, ona je bila podvrgnuta svojoj drugoj analizi sa Melani Klajn. Godine 1953. E. Bik postaje punopravni član BPAS-a.

Ester Bik bila je veoma kritična prema svojim rezultatima i malo je toga napisala, međutim, neka od njenih dela zauzela su važno mesto u Klajnovoj i postklajnskoj psihoanalizi, kako u Engleskoj i  Izraelu (u kojoj je radila), tako i u mnogim drugim zemljama. Njena inovacija u psihoanalizi povezana je sa najranijim fazama detetovog mentalnog razvoja. Koža je za bebu granica koja drži zajedno sve delove. Ova funkcija obuzdavanja uvodi se spoljnim objektom za koji se smatra da ima mogućnost obavljanja te funkcije. U infantilnoj neintegrisanoj celini, potreba za primanjem takvog predmeta nastaje usled jezive želje da se kroz njega, za kratko vreme, oseti integritet. Takav predmet za novorođenčad je bradavica u ustima, zajedno s majkom koja drži mirno, govorljivo i poznato miriše. „Ovaj kontejnerski predmet doživljava se kao koža. Disfunkcija primarne kože može dovesti do stvaranja "druge kože", pri čemu se zavisnost o objektu zamenjuje pseudo-nezavisnošću, neprimerenim korišćenjem određenih mentalnih funkcija ili, možda, urođenom talentom da se stvori zamena za ovu funkciju kožnog spremnika. " Zajedno sa D. Melcerom, E. Bik je otkrila primitivni oblik projektivne identifikacije koji se zove ‘lepak’.

Strogost Bikove metodologije, njeno suptilno razumevanje etičkih principa i duboke ideje imalo je ozbiljan uticaj na dečije psihologe i psihoanalitičare. Ester Bik je živela dug život, od čega je većinu posvetila psihoanalizi, radeći kao kliničar, učitelj i supervizor u Engleskoj i Izraelu. Kliničku praksu je završila 1980. godine.

Natalija Stanković, psiholog

REFERENCE:

Bick, Esther Anxieties underlaying phobia of sexual intercourse in woman (1953). Brit J
Psychother 18 (1),
Bick, Esther Child analysis today. IJP 43, 1962,
Bick, E. (1964). Notes on infant observation in psychoanalytic training. InternationaJournal
of Psychoanalysis, 45, 558_566.
Bick, E. (1968). The experience of the skin in early object relations. International Journal
of Psychoanalysis, 49, 484.
Harris, Martha. (1983). Esther Bick, 1901-1983. Journal of Child Psychotherapy, 9, 101-102

Sunday, July 19, 2020

Ranjivost - srce bez štita



"Otvaraš svoje srce iako znaš da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavaš ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio da je moguće. Uviđaš da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućiš da oseti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plaši."
Bob Marli
 
Čovek je društveno biće i njegova najznačajnija odlika je mogućnost povezivanja sa drugim ljudima. Ljudi žive u plemenima i porodicama, rade u grupama, vole se kao parovi, sklapaju prijateljstva. Predodređeni smo za povezanost, to je u našoj biološkoj osnovi. Potreba za povezivanjem sa drugim ljudskim bićem i pripadanjem je urođena, u svima nama je, dolazi iz naše unutrašnjosti, priznali mi to ili ne. Povezanost nam omogućava opstanak. Međutim, danas smo svedoci da je sve više usamljenosti, otuđenosti, depresivnosti, narušenih odnosa, nepovezanosti. Zbog čega je to tako?

Povezanost je glavni sastojak ispunjenog i smislenog života. Osećaj prihvaćenosti, pripadnosti i verovanje da smo vredni onakvi kakvi jesmo omogućava nam da napredujemo emocionalno, duhovno, intelektualno. Međutim da bismo se povezali sa nekim neophodno je da dopustimo sebi ranjivost. Ranjivost je pokretačka snaga veze i ključni sastojak zdravih, ispunjenih odnosa. Biti ranjiv je hrabro i krhko u isto vreme. Nemoguće je istinski se povezati bez nje. Ali ranjivost je pretvorena u slabost. Svi imamo tendenciju da budemo “jaki”. U stvarnom životu mnogi od nas se bore sa sobom da se otvore drugom ljudskom biću. Pooštrili smo se, oklopili, očvrsnuli kako bi se zaštitili od povrede. Zaštitili smo se od ranjivosti i onemogućili predaju. Tu nastaje problem. Kada zatvorimo svoju ranjivost, zaštićeni smo od povređenosti ali smo takođe zaštićeni i od ljubavi, intimnosti, bliskosti i povezanosti jer povređenost, bol, tuga, radost, ljubav prolaze kroz ista vrata. Kada zatvorimo vrata jednom od napred pobrojanih osećanja zatvaramo ih i za ostale. Brene Braun, poznati istraživač fenomena ranjivosti, definiše je kao “emocionalni rizik, izloženost i neizvesnost koji deluju podsticajno na svakodnevni život.” Ranjivost često uključuje izlaganje sebe lično na način koji može dovesti do osećaja srama, samokritike ili drugih neprijatnih osećanja, istakao je Li Land, psiholog iz Kolorada. Ali koliko god to bilo rizično, nagrade od ranjivosti su mnogobrojne. “Kroz emocionalnu otvorenost ljudi mogu poboljšati svoje veze, bliskost i razviti istinksu prisnost” rekao je Land, dodajući da ranjivost uključuje deljenje naših najdubljih misli i osećanja sa drugima na načine koji mogu dovesti do odbacivanja. Svi smo mi nekad doživeli da neki ljudi reaguju reaguju na, za nas, uvredljive ili razočaravajuće načine. Bol koja proističe usled emocionalne vezanosti za nekog može navesti ljude da sakriju autentična osećanja u nastojanju da se zaštite.


Stepen ranjivosti se vrlo često povezuje s načinom na koji su ljudi odgajani kao deca ali i sa drugim interpersonalnim iskustvima. Ako su roditelji ili staratelji bili podržavajući, ohrabrivali i podsticali iskreno izražavanje emocija, dete ima veće šanse da se poveže sa drugima na sličan način, istakao je Spenser Northej, bračni terapeut iz Vašingtona. Ali ako je pokazivanje ranjivosti ranije dovelo do neprihvatanja i odbacivanja od strane bitnih figura, vrlo je verovatno da će kod takvih osoba postojati problem oko otvaranja. Bez ranjivosti odnos trpi. Ranjivost sadrži sve naše tajne, sve naše strepnje i strahove, nadanja, naklonosti, sve ono što je dragoceno za naš razvoj. Ona gradi poverenje, bliskost i osećaj pripadnosti. Veza, odnos ne mogu da opstanu bez toga.

Ranjivost je otvorenost prema iskustvima, ljudima i nesigurnosti. Ponekad možda to deluje zastrašujuće ali je i odvažno. U našim romantičnim vezama se često plašimo da budemo iskreni, da pokažemo nesigurnost, strah, da obelodanimo neke karakterne nedostatke svom partneru, mane, nesavršenosti. Plašimo se da on ne promeni mišljenje o nama i ne predomisli se, da nas ne ismeje ili odgurne od sebe. Plašimo se da nas neće razumeti, da će nas osuditi, odbaciti, napustiti i povrediti. Sram koji osećamo usled osećaja sopstvene nesavršenosti kida i lomi našu povezanost sa drugima. Prestajemo da pričamo svoje priče i krijemo svoje tajne usled strepnje od isključivanja i neprihvatanja. Bol u vezama je nezaobilazan deo čoveka. Kad se to dogodi možemo osetiti kao da gubimo tlo pod nogama, da nas skroz obuzme i da bude vrlo teško. To iskustvo možemo shvatiti kao učenje i šansu za rast i razvoj ili kao upozorenje i znak da podignemo psihološke bedeme kako bismo se zaštitili od mogućnosti da ponovo budemo povređeni. U ovom drugom slučaju mi donosimo odluku da ne budemo ranjivi. Isključivanjem rizika da budemo ranjivi isključujemo i mogućnost radosti, intimnosti, bliskosti, zahvalnosti i povezanosti.

Povezani ili ne: šta je važno?

Brene Braun, stručnjak za ovu oblast, objavila je rezultate studije gde je upoređivala dve grupe ispitanika, one koji imaju snažan osećaj povezanosti i pripadnosti i one koji to nemaju. Njeno istraživanje je otkrilo da je razlika između ove dve grupe bila u tome što su oni koji su imali snažan osećaj ljubavi i pripadnosti verovali da su dostojni toga. Ljudi koji su verovali da su vredni veze iskusili su veću povezanost. Kada ljudi veruju da su dostojni veze, veća je verovatnoća da će se kretati prema drugima. Oni će prvi reći “volim te” ili “nedostaješ mi”. Oni će tražiti pomoć i biće otvoreni za ljubav kao i uticaj drugih. Priznaće i prihvatiće greške koje su napravili. Direktno će svom partneru reći koje su njihove potrebe i šta trebaju od njih. Biće zahvalni. Biće povezani. 


To ne znači da će uvek dobiti ono što žele. To znači da će biti spremniji da budu otvoreni i ranjivi u vezama jer je njihov potencijal za stid manji. Ako veza ne uspe, ako “volim te” ostane da visi u vazduhu a “nedostaješ mi” ostane bez uzvraćanja istom merom, ljudi koji veruju da vrede manje će kriviti sebe i sopstvenu neadekvatnost i nedostojnost za prekid veze. Često su to ljudi sa kojima drugi ljudi ustvari žele da budu. Oni vezu prihvataju otvoreno, iskreno, sa ljubavlju. Pružaju sebi mogućnost da budu ranjivi, da tolerišu nesigurnost i neizvesnost. Žive sa srcem na dlanu, odvažni su i spremniji na povezivanje. Kreću se ka onome što stvarno žele. Slušaju svoj unutrašnji glas koji govori iz intuicije, iskustva i neizrečenih stvari. To je signal, ponekad nesvestan, da se otvoreno i iskreno voli i prihvata. I da se ode kada ne bude onako kako su očekivali. Takve osobe prihvataju rizik što je vrlo hrabra stvar koju čine.

Da li se zapitate nekad kako biste se ponašali da nemate strah od sopstvenih osećanja? Da se ne stidite? Da li biste promenili posao? Da li pratite svoju strast? Da li ste slobodni da nekome kažete da ga volite? Da vam nedostaje? Da li ste slobodni da inicirate seks? Da li očekujete više za sebe? Da li ste u stanju da se oslobodite odnosa koji boli i nije po vašoj meri? Da li se borite jače za vezu u kojoj ste? Ne možete biti nikad apsolutno sigurni da neće biti odbacivanja i razočaranja ali možete verovati sebi da ćete biti u stanju da se nosite s tim ako se to dogodi.

Nekada je potrebno preispitati svoja uverenja. Ponekad suviše dugo verujemo da su određene stvari takve kakve mislimo da jesu i da ne mogu da se promene. Šta bi moglo da se dogodi ako se otvorite, rizikujete i dozvolite sebi ranjivost? Ako često praktikujemo izbegavajuće ponašanje u odnosima sve više podstičemo potrebu za izbegavanjem srama – potrebu da izbegnemo bilo kakav dokaz da nismo dostojni ljubavi, povezivanja i primanja onoga što smo tražili. Što više mislimo da nismo vredni i  ljubavi sve više se ponašamo kao da je to istina i sve više težimo da prekinemo veze u kojima smo. Rizik da ne budemo primećeni uvek postoji ali to nije odraz bilo kakve manjkavosti u nama. Ljudi sa snažnim osećanjima ljubavi i pripadnosti veruju da je ranjivost neophodna. Oni veruju da su unutar njihove ranjivosti stvari koje ih čine lepim. Otvoriti se nekome znači dopustiti mu da nam se približi.


U svetu u kome živimo imamo malo tolerancije prema nesigurnosti ili nelagodnosti i obično težimo ka izvesnosti i razrešenju. Želimo da popravimo sve sada i odmah, probleme, zdravlje, osećanja, druge ljude. Ponekad, neizvesnost i nelagodnost su upravo tamo gde trebaju da budu. Ponekad je najbogatiji izvor rasta u mogućnosti da se ne umirimo prebrzo od neprijatnih osećanja.

Šta ranjivost nije?

Ranjivost ne znači otkriti svakome detalje našeg života. Postoje verovatno ljudi u našoj blizini koje držimo na odstojanju a možda želimo da produbimo odnos sa njima i zbog kojih vredi rizikovati. Zatim postoje i oni koje poznajemo ali koji možda nisu zaslužili našu otvorenost. Našu ranjivost u nekoj meri moraju zaslužiti drugi ali takođe moramo naučiti da procenimo i budemo spremni da vidimo i kada to neko ne zaslužuje. Iznoseći detalje svog života nekom slučajnom prolazniku može biti i opasno usled nedostatka granica može nas ostaviti prekomerno izloženim.

Potreba da se zaštitimo od ranjivosti prevladala je potrebu za povezivanjem što je i razumljivo s obzirom na to da malo stvari boli toliko duboko kao što je bol u srcu. Ali bol i nesigurnost su delovi čoveka a izbegavanje ide s tim usput. Kao odgovor na sve to, prestali smo dozvoljavati sebi da budemo ranjivi. Zaštitili smo se ali smo neke delove sebe i isključili na taj način.Život se odvija usred naše ranjivosti. Kada ugasimo našu ranjivost, ugasili smo i mnoge mogućnosti.Nema garancija da će biti bezbolno. Nikada ih nije ni bilo. Ali ono što je sigurno je da zaslužujemo više od onoga da svoju ranjivost, najveću pokretačku snagu veze, ugasimo zbog straha. Ne možemo garantovati ishod ali možemo verovati u vlastitu sposobnost da se sa tim nosimo. Živeti i voleti otvorenog srca ima svoje prednosti.


Kako dopsutiti sebi ranjivost?

Ljudi koji se bore sa svojom ranjivošću i strahom da je pokažu treba da znaju da nisu sami i nisu jedini. Dobro je prepoznati osobe u svom okruženju koji pokazuju svoju ranjivost i učiti od njih. Ako se okružimo ranjivim ljudima i prepoznamo njihovu autentičnost možda bi i nama to pomoglo da proširimo kapacitete sopstvene spremnosti na otvorenost. Kada s nekim delimo neko teško iskustvo i govorimo na otvoren način mi se povezujemo sa tom osobom. Razvijamo saosećajnost i obogaćujemo odnose koje imao sa partnerima, decom, prijateljima, kolegama. Empatično i saosećajno možemo da odgovorimo nekome ko priča svoju priču jedino ako smo prihvatili svoju priču i sram.

Ne samo što možete izgraditi osećaj udobnosti dok provodite vreme s ljudima koji su emocionalno dostupni i otvoreni već vam takva vrsta odnosa može olakšati da steknete onu vrstu interpersonalne sigurnosti koja vam daje dozvolu da otvorenije delimo svoje najintimnije sadržaje“ istakao je Land. „Oni kojima je teško da budu emocionalno otvoreni sa svojim partnerom već su bili povređeni nekim ranijim iskustvom“ kaže Ana Osborn, bračna i porodična terapeutkinja.  Ne morate da skačete u vodu odmah na glavu“ dodaje ona, „za početak umočite nožni prst, otvarajte se na male načine dok  se ne osetite udobno i pri deljenju većih i bitnijih stvari.Što više vežbate i vidite da to možete, to ćete biti spremniji da nastavite da rizikujete u ljubavi.“

Nekad je potrebno odvojiti vreme da razjasnimo svoja osećanja. Kada imamo naviku da izbegavamo ili suzbijamo teške emocije, možda ćemo početi da gubimo iz vida kako se u stvari osećamo. Rad sa terapeutom može pomoći da bolje shvatimo sebe i produbimo svoj emocionalni život. „Razvijanjem veće sposobnosti izražavanja snažnih emocija kao i osećaja udobnosti a ne nelagodnosti u takvim situacijama, ljudi mogu naučiti i da dele ranjiva osećanja na načine koji podstiču bliskost i povezanost kaže Land i dodaje da „psihoterapija može pružiti okruženje koje dozvoljava ljudima da eksperimentišu na siguran način sa zdravom emocionalnom ugroženošću.“

U vezi i partnerskom odnosu potrebno je potvrditi osećanja partnera. Sukobi u odnosu mogu nastati kada se jedan partner osmeli da otkrije o sebi nešto ranjivo a drugi partner ili se brani ili odmah krene da nudi rešenja, umesto da stvarno sluša. Prvo je potrebno saslušati, zatim potvrditi i validirati ono što čujemo pa tek onda da rešavamo. Da bismo potvrdili osećanja svog partnera moramo prvo priznati i prihvatiti njegovo iskustvo i doživljaj, čak iako se nužno ne slažemo sa njiegovom perspektivom. Neki od primera potvrđujućih izjava mogu biti „ to ima smisla“, „mogu razumeti kako se osećaš“, „mogu sagledati kako bi moglo biti protumačeno ono što sam rekao/la na taj način“, „mora da se osećaš tako zastrašujuće, povređujuće s obzirom na doživljeno“. Nakon potvrde i validacije možemo predstaviti i svoje stanovište i viđenje situacije, započeti razgovor o tome kako rešiti problem. Može se pokušati sa nečim poput „ nije mi bila namera da se tako osećaš, da to doživiš ali vidim kako ti je„ ili „bitno mi je da razumem kako se osećaš kako bismo mogli zajedno da radimo na pronalaženju prihvatljivog rešenja“. Kada se izražava neka žalba u vezi uglavnom se pribegava kritikovanju partnera npr „uvek dolaziš kasno kući nakon posla“ ili „ nikad ne radiš onako kako treba“. Bolji pristup, koji je istovremeno i ranjiviji je da se kritika iskaže ne kao kritika ili napad na karakter partnera već kao izraz emocionalne potrebe.


Poznati istraživač partnerskih odnosa Džon Gotam izmislio je tehniku „blagi početak“ koja koristi postavku „Osećam se____________zbog__________ a treba mi___________. Dakle, možete reći „Osećam se usamljeno kad se kasno vraćaš kući, potrebno je da me ranije pozoveš i obavestiš kada kasniš.“

Neophodno je znati da ljudi na manifestacije ranjivosti uglavnom reaguju na pozitivne načine. Možete i iz nekog sopstvenog iskustva primetiti kako ste se osećali kada je neko sa vama podelio svoju priču. Možda ste bili počašćeni, možda ste se divili hrabrosti koja je potrebna za to, možda ste se zbog te priče osećali povezano.
„Imajte na umu, da kada drugi podele svoja iskustva sa nama na autnetičan, ranjiv način, uglavnom se osećamo bliže njima i veća je verovatnoća da želimo da im emocionalno uzvratimo“ zaključuje Land.

Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori:

Brene Brown; Braving the Wilderness-the quest for true belonging and the courage to stand alone, Random House , NY, 2017
https://www.heysigmund.com/vulnerability-the-key-to-close-relationships/  
https://markmanson.net/vulnerability-in-relationships
https://www.growingself.com/how-to-be-more-vulnerable-in-relationships/









Thursday, July 9, 2020

Život i rad psihoanalitičara Herberta Rozenfelda



Herbert Aleksandar Rozenfeld (1910-1986) je potekao iz jevrejske porodice srednje klase. Studirao je medicinu na nekoliko nemačkih univerziteta i zainteresovao se za psihijatriju dok je bio na Minhenskom univerzitetu, gde je i diplomirao 1934. godine. Rozenfeld je 1935. godine, zbog antižidovskih rasnih zakona, emigrirao u Englesku, gde je radio u nekoliko bolnica. U tom periodu se zainteresovao za mogućnost lečenja teško psihotičnih pacijenata koristeći psihoterapiju umesto lekova. Godine 1942. počeo je analizu obuke kod Melanie Klein iz Britanskog psihoanalitičkog društva u Londonu. Kvalifikovao se kao pridruženi član 1945. godine, postao je punopravni član 1948. i analitičar za obuku 1949. godine.
 
Rozenfeld je 1947. otvorio novo tlo kada je pokazao kako preterano cepanje i projektivno identifikovanje delova sebstva u objekte podupire fragmentaciju ega pacijenta i stanja depersonalizacije. Tada je objavio svoj prvi psihoanalitički doprinos „Analiza šizofreničnog stanja depersonalizacije“. Slučaj je postao jedan od orijentira u istoriji psihoanalitičkog tretmana psihoze, jer je to bio prvi slučaj da se odrasli psihotični pacijent uspešno leči čisto interpretativnom psihoanalitičkom metodom. U ovom radu Rozenfeld je koristio klajnijanski osnovni koncept projektivne identifikacije, koji je proširio i razjasnio u uzastopnim radovima. U drugom ranom radu 1950. godine Rozenfeld je opisao kako konfuzna stanja nastaju kada se normalna i strukturna podela između „dobrog“ i „lošeg“ raspadne/uruši. Ako dominira zavist, destruktivni napadi tada bivaju postavljeni protiv samog „dobrog“ objekta tako da je nemoguće razlikovati „dobro“ od „lošeg“ i kao rezultat dobijamo nepodnošljiva stanja konfuzije. Prvi set radova prikupio je 1965. godine u knjizi Psihotična stanja, koja je ubrzo postala klasik. Kasnije je Rozenfeld postao sve više zainteresovan za  proučavanje i lečenje narcističkih poremećaja i ličnosti.

Patološki narcizam - Jedan od pokušaja suočavanja sa takvim nepodnošljivim stanjima je kroz narcističku svemoć. Najoriginalniji i najznačajniji doprinos Rozenfelda bio je njegov rad o patološkom narcizmu u njegova dva klasična rada (1964,1971a). Oni opisuju dva aspekta narcizma. Jedan od njih je pojava grandiozne samoidealizacije koja je izgrađena na projektivnom prisvajanju svih dobrih kvaliteta objekta i proterivanju svih loših delova samoga sebe u objekt koji se devalvira (1964). Ta 'luda' samoidealizacija je odbrana od odvojenosti 'dobrog' predmeta koji budi neupadljive destruktivne nagone, poput zavidne razmaženosti dobre majke kao izvora života i primitivnih strepnji koje nastaju poput zbrke. fragmentacije i dezintegracije. Narcizam takođe dobija oblik idealizacije „loših“ delova sopstva, često predstavljenih kao mafijaška banda, koji se pretvoreni u izvor superiorne snage postaju mobilizovani u organizovan napad protiv razumnog selfa i njegovih zdravih relacija (1971a). Takve narcisoidne organizacije stvaraju rascep u selfu i prave zastoj razumnog selfa u svom razvoju.

Projektivna identifikacija - Rozenfeldovo razumevanje kliničke važnosti koncepta projektivne identifikacije dovelo je do njegovog klasičnog teorijskog rada (1971b) u kojem on s velikom jasnoćom prikazuje različite vrste i motive projektivne identifikacije. Ovaj rad je danas standardna referenca.

Trauma i narcizam - U svom poslednjem radu, Impazija i interpretacija, (1987) Rozenfeld je dao veću težinu ulozi trauma i socijalnih neuspeha u razvoju narcističkih organizacija. Zabrinuo se da pacijenti koji su u detinjstvu bili lišeni komunikacija ili traumatizovani mogu biti ponovo traumatizovani u svojim analizama ako analitičar previše stavi naglasak na urođenu destruktivnost. Njegovi kasniji pogledi vode do polemike između različitih analitičkih grupa na Institutu za psihoanalizu. Ali njegova knjiga je presudan podsetnik za analitičare sa obe strane kontroverze da pažljivo osluškuju reakcije pacijenata na njihove intervencije, kako bi prepoznali moguće greške i izjave koje nisu od pomoći, u njihovom stavu.

Dok je za neke analitičare negativna terapijska reakcija nepremostiv blok, Rozenfeld pokušava da pokaže da su ove „mrtve tačke“ trenuci koje se mogu i treba prevazići. Koristeći koncept zavisti da bi bacio svetlo na analitički zastoj, Rozenfeld je tvrdio da, iako se pacijenti na neki način više vole odupreti promenama nego dopustiti analitičaru da im pomogne, ako se njima rukuje inovativno, takvi zastoji mogu omogućiti pacijentima da se vrate normalnom životu.

Godine 1972. Herbert je postao F. R. C. Psich, saradnik Kraljevskog koledža za psihologiju. On je, zajedno sa Segalom i Bionom, napravio nekoliko post-Klajn inovacija u svojim kliničkim i teorijskim
doprinosima, crpeći bogate lekcije iz svog iskustva sa lečenjem shizofrenih pacijenata i postao svetski priznat u ovoj oblasti.

Natalija Stanković, psiholog

Reference:
Green, André. (1976). Un, autre, neutre: Valeurs narcissiques du même. In Narcissisme de vie,
narcissisme de mort (pp 31-79). Paris: Minuit.
Kernberg, Otto F. (1989). Impasse and interpretation by Herbert Rosenfeld. International Journal of
Psycho-Analysis, 70, 173-177.
1947 Rosenfeld, H. 'Analysis of a schizophrenic state with depersonalisation', International Journal of
Psychoanalysis. 28: 130-139; republished in Psychotic States. Hogarth Press (1965).
1950 Rosenfeld, H. 'Note on the psychopathology of confusional states in chronic
schizophrenia',International Journal of Psychoanalysis. 31: 132-137; republished in Psychotic States.
Hogarth Press (1965).
1964 Rosenfeld, H. 'On the psychopathology of narcissism: A clinical approach', International Journal of
Psychoanalysis. 45: 332-337; republished in Psychotic States. Hogarth Press (1965).
Segal, Hanna, and Steiner, Riccardo. (1987). H. A. Rosenfeld. International Journal of Psycho-Analysis, 68, 415-419.