Život i rad psihoanalitičara Herberta Rozenfelda

Herbert Aleksandar Rozenfeld (1910-1986) je potekao iz jevrejske porodice srednje klase. Studirao je medicinu na nekoliko nemačkih univerziteta i zainteresovao se za psihijatriju dok je bio na Minhenskom univerzitetu, gde je i diplomirao 1934. godine. Rozenfeld je 1935. godine, zbog antižidovskih rasnih zakona, emigrirao u Englesku, gde je radio u nekoliko bolnica. U tom periodu se zainteresovao za mogućnost lečenja teško psihotičnih pacijenata koristeći psihoterapiju umesto lekova. Godine 1942. počeo je analizu obuke kod Melanie Klein iz Britanskog psihoanalitičkog društva u Londonu. Kvalifikovao se kao pridruženi član 1945. godine, postao je punopravni član 1948. i analitičar za obuku 1949. godine.
 

Rozenfeld je 1947. otvorio novo tlo kada je pokazao kako preterano cepanje i projektivno identifikovanje delova sebstva u objekte podupire fragmentaciju ega pacijenta i stanja depersonalizacije. Tada je objavio svoj prvi psihoanalitički doprinos „Analiza šizofreničnog stanja depersonalizacije“. Slučaj je postao jedan od orijentira u istoriji psihoanalitičkog tretmana psihoze, jer je to bio prvi slučaj da se odrasli psihotični pacijent uspešno leči čisto interpretativnom psihoanalitičkom metodom. U ovom radu Rozenfeld je koristio klajnijanski osnovni koncept projektivne identifikacije, koji je proširio i razjasnio u uzastopnim radovima. U drugom ranom radu 1950. godine Rozenfeld je opisao kako konfuzna stanja nastaju kada se normalna i strukturna podela između „dobrog“ i „lošeg“ raspadne/uruši. Ako dominira zavist, destruktivni napadi tada bivaju postavljeni protiv samog „dobrog“ objekta tako da je nemoguće razlikovati „dobro“ od „lošeg“ i kao rezultat dobijamo nepodnošljiva stanja konfuzije. Prvi set radova prikupio je 1965. godine u knjizi Psihotična stanja, koja je ubrzo postala klasik. Kasnije je Rozenfeld postao sve više zainteresovan za  proučavanje i lečenje narcističkih poremećaja i ličnosti.

Patološki narcizam - Jedan od pokušaja suočavanja sa takvim nepodnošljivim stanjima je kroz narcističku svemoć. Najoriginalniji i najznačajniji doprinos Rozenfelda bio je njegov rad o patološkom narcizmu u njegova dva klasična rada (1964,1971a). Oni opisuju dva aspekta narcizma. Jedan od njih je pojava grandiozne samoidealizacije koja je izgrađena na projektivnom prisvajanju svih dobrih kvaliteta objekta i proterivanju svih loših delova samoga sebe u objekt koji se devalvira (1964). Ta 'luda' samoidealizacija je odbrana od odvojenosti 'dobrog' predmeta koji budi neupadljive destruktivne nagone, poput zavidne razmaženosti dobre majke kao izvora života i primitivnih strepnji koje nastaju poput zbrke. fragmentacije i dezintegracije. Narcizam takođe dobija oblik idealizacije „loših“ delova sopstva, često predstavljenih kao mafijaška banda, koji se pretvoreni u izvor superiorne snage postaju mobilizovani u organizovan napad protiv razumnog selfa i njegovih zdravih relacija (1971a). Takve narcisoidne organizacije stvaraju rascep u selfu i prave zastoj razumnog selfa u svom razvoju.

Projektivna identifikacija - Rozenfeldovo razumevanje kliničke važnosti koncepta projektivne identifikacije dovelo je do njegovog klasičnog teorijskog rada (1971b) u kojem on s velikom jasnoćom prikazuje različite vrste i motive projektivne identifikacije. Ovaj rad je danas standardna referenca.

Trauma i narcizam - U svom poslednjem radu, Impazija i interpretacija, (1987) Rozenfeld je dao veću težinu ulozi trauma i socijalnih neuspeha u razvoju narcističkih organizacija. Zabrinuo se da pacijenti koji su u detinjstvu bili lišeni komunikacija ili traumatizovani mogu biti ponovo traumatizovani u svojim analizama ako analitičar previše stavi naglasak na urođenu destruktivnost. Njegovi kasniji pogledi vode do polemike između različitih analitičkih grupa na Institutu za psihoanalizu. Ali njegova knjiga je presudan podsetnik za analitičare sa obe strane kontroverze da pažljivo osluškuju reakcije pacijenata na njihove intervencije, kako bi prepoznali moguće greške i izjave koje nisu od pomoći, u njihovom stavu.

Dok je za neke analitičare negativna terapijska reakcija nepremostiv blok, Rozenfeld pokušava da pokaže da su ove „mrtve tačke“ trenuci koje se mogu i treba prevazići. Koristeći koncept zavisti da bi bacio svetlo na analitički zastoj, Rozenfeld je tvrdio da, iako se pacijenti na neki način više vole odupreti promenama nego dopustiti analitičaru da im pomogne, ako se njima rukuje inovativno, takvi zastoji mogu omogućiti pacijentima da se vrate normalnom životu.

Godine 1972. Herbert je postao F. R. C. Psich, saradnik Kraljevskog koledža za psihologiju. On je, zajedno sa Segalom i Bionom, napravio nekoliko post-Klajn inovacija u svojim kliničkim i teorijskim
doprinosima, crpeći bogate lekcije iz svog iskustva sa lečenjem shizofrenih pacijenata i postao svetski priznat u ovoj oblasti.

Natalija Stanković, psiholog

Reference:
Green, André. (1976). Un, autre, neutre: Valeurs narcissiques du même. In Narcissisme de vie,
narcissisme de mort (pp 31-79). Paris: Minuit.
Kernberg, Otto F. (1989). Impasse and interpretation by Herbert Rosenfeld. International Journal of
Psycho-Analysis, 70, 173-177.
1947 Rosenfeld, H. 'Analysis of a schizophrenic state with depersonalisation', International Journal of
Psychoanalysis. 28: 130-139; republished in Psychotic States. Hogarth Press (1965).
1950 Rosenfeld, H. 'Note on the psychopathology of confusional states in chronic
schizophrenia',International Journal of Psychoanalysis. 31: 132-137; republished in Psychotic States.
Hogarth Press (1965).
1964 Rosenfeld, H. 'On the psychopathology of narcissism: A clinical approach', International Journal of
Psychoanalysis. 45: 332-337; republished in Psychotic States. Hogarth Press (1965).

Segal, Hanna, and Steiner, Riccardo. (1987). H. A. Rosenfeld. International Journal of Psycho-Analysis, 68, 415-419.