Postoje mnogobrojni
primeri iz života a i stručne prakse koji pokazuju da je veliki broj telesnih
bolesti izazvan ili pogoršan usled delovanja određenih psihičkih stanja
obolelih i emocija poput ljutnje, besa, gneva, straha. Poznato je da depresija
pogoršava prognozu karcinoma, da su infekcijama podložnije osobe koje ne vide
smisao i svrhu življenja, da deca razvijaju respiratorne infekcije ili bolove u
stomaku nakon svađe roditelja, da nakon izliva intenzivnog besa ili velike
svađe osobi skoči krvni pritisak i bude joj loše ili čak dobije akutni infarkt miokarda,
da zbog problema na poslu i potiskivanja hroničnog nezadovoljstva nekome
proradi čir ili ima bolove u mišićima, da ženi posle saznanja da je muž vara
proradi štitna žlezda i slično. Psihosomatskim bolestima nazvane su one bolesti
u čijem nastanku, toku i razvoju ključnu ulogu imaju psihički faktori sa
anatomopatološkim lezijama na organima
uzrokovane odgovorom na emocionalni stres a koje obuhvataju mnoge
hronične i akutne telesne bolesti poput koronarnih (arterijska hipertenzija, angina
pectoris, tahikardija, aritmija), bronhijalne astme, migrene, karcinoma, dijabetesa, bolesti štitne žlezde
(hipertireoza, hipotireoza), bolesti organa za varenje (čir na želucu,
dvanaestopalačnom crevu, ulcerozni kolitis, iritabilni kolon,), bolesti kože
(neurodertamtitis, ekcem), reumatskih oboljenja zglobova (hronični polireumatizam,
reumatoidni artritis), alergijskih reakcija, urtikarija. Psihička komponenta u
sadejstvu sa biološkim i sociološkim faktorima određuje bolest ili zdravlje
čoveka.
Psihosomatske bolesti
nam pokazuju da su telo i duša neraskidivo povezani, da postoji holističko jedinstvo naše psihe i našeg tela. Od
toga koliko pažnje pridajemo svojim osećanjima, koliko računa vodimo o svom
psihičkom blagostanju zavisiće i naše telesno zdravlje. Georg Grodek, saradnik
Sigmunda Frojda, koji se smatra rodonačelnikom psihosomatike, isticao je da
bolest može biti izraz nesvesnog konflikta i da kada su drugi putevi blokirani,
nesvesno saopštava svoju poruku preko tela. On kaže da odbija da prihvati
podelu na telo i dušu i da su oba pojma odraz ida koji se može izraziti ili
kroz pneumoniju ili rak, na isti način kao i putem opsesivne neuroze. Feliks Dojč,
psihoanalitičar, bio je mišljenja da se začetak psihosomatske bolesti pomalja
vrlo rano, u doba kada još uvek nije došlo do jasnog razgraničenja između
telesnih i psihičkih aspekata emocija. Franc Aleksander, takođe Frojdov učenik,
nudi svoj pogled na nastanak određenih telesnih oboljenja ističući da stres kao
i način prevazilaženja stresne situacije i tip komflikata unutar ličnosti
određuje koju će telesnu bolest osoba razviti. Po njegovom mišljenju kada su
blokirane agresivne i hostilne čovekove tendencije, kada postoji potiskivanje
ovih emocija dolazi do aktivacije simaptičkog nervnog sistema koji drži
vegeteativni nervni sistem u stalnoj tenziji i vremenom, postepeno dolazi do
patoloških promena i oštećenja u organima koji su pod kontrolom ovog dela
nervnog sistema (blokadom simpatikusa nastaje migrena, arterijska hipertenzija,
kardijalna neuroza, hipertireoza, dijabetes mellitus i artritis a blokadom
parasimpatikusa dijareja, opstipacija, gastroduodenalni čir, kolitis, hronična
stanja umora. Pre nego što se pojavi psihosomatska bolest sa fiziološkim
oštećenjima postoji psihofiziološki poremećaj u radu tog organa ali bez
oštećenja tkiva. Flanders Dunbar, psihoanalitičarka i jedna od osnivača
američkog psihosomatskog društva smatrala je da određeni profil ličnosti
oboleva od određenih bolesti pa tako dugotrajno potiskivanje besa dovodi do
gastroduodenalnog ulkusa što je praćeno dalje povećanim lučenjem kiseline u
želucu, stezanjem krvnih sudova u zidu želuca i ukoliko ovakvo stanje duže
traje dolazi do stvaranja priraslica i grizlica u želucu ili dvanaestopalačnom
crevu. Takve osobe pripadaju oralno
zavisnim ličnostima koje su sklone oralnim satisfakcijama i gratifikacijama,
anksioznim krizama i depresivnim epizodama, manje agresivni sa naglašenom
tendencijom da svoju agresivnost potiskuju, neuspesi ih veoma pogađaju,
osetljivi sun a frustraciju, neotporni na konfliktne situacije što dovodi do
pogoršanja bolesti. Kliničari koji su se bavili izučavanjem strukture ličnosti
obolelih od bronhijalne astme došli su do otkrića da je kod takvih osoba
postojao problemnapuštanja ili sindrom separacije kao i gubitak emocionalne
podrške. Njihov životni stil odlikuje zavisnost i ambivalencija a u slučaju
sukoba povlačenje i pasivno predavanje sudbini. Oboleli od ulceroznog kolitisa
se opisuju kao opsesivno-kompulzivne osobe, presavesne, povučene, stidljive, sa
naglašenom potrebom za redom, čistoćom, tačnošću. Vrlo retko ili uopšte ne
ispoljavaju ljutnju i agresivnost a ukoliko se to desi obično sledi osećanje
krivice jer nisu u stanju da podnesu saznanje da su puno agresivni ali je ta
agresivnost duboko potisnuta. Osobe koje su sklone akutnom infarktu miokarda su
aktivne, kompetitivne, ambiciozne, nezavisne, sa naglašenom potrebom da budu
vođe, nesposobne da podnose dokolicu sa tendencijom da obave što veći broj
poslova u što kraćem roku, teško obuzdavaju svoju agresivnost i neretko je
prazne eksplozivno.. Ona je isticala da postoji i traumatofilna ličnost
(ličnost sklona nezgodama) koja zbog otpora prema autoritetu često prema njemu
iskazuje bes i ljutnju zbog čega oseća krivicu i sklona je nehotičnim
samopovređivanjima. Njena učenja su odbačena. Harold Volf , koji nije bio
psihoanalitičar, isticao je da određeni životni događaji postepeno, preko
poremećaja u radu organa izazivaju oštećenja u njihovoj strukturi.
Ličnost psihosomatskih
bolesnika
Istraživanja
sporovedena tokom dvadesetog veka kao i lečenje psihosomatskih bolesnika pokazala
su da oni pretežno telesno ispoljavaju svoja osećanja, infantilni su, vrlo
teško ili nikako ne podnose pritisak, direktno pelaze na akciju i pokazuju
tendenciju prema socijalnom konformizmu. Njihov fantazmatski život je
siromašan, kao da su odsečeni od svog nesvesnog sa malim verbalnim kapacitetom.
Aleksitimični su i pokazuju teškoće u verbalnoj ekspresiji svojih unutrašnjih
osećanja. Mek Dugal ističe da takve osobe nisu u stanju da osmisle svoju
egzistenciju i da svoj put razvoja dovedu do kraja postajući samosvojne,
autentične ličnosti, drže se strogo pravila ponašanja sredine u kojoj žive,
trude se da ne prave ispade i ekscese, ponašajući se nespontano, kruto,
robotizovano. Često nisu u stanju da bliže opišu osnovna emocionalna stanja poput
straha, tuge, besa, kao ni odnos između
telesnih promena i emocionalnog stanja, dajući vrlo štur opis svojih
intrapsihičkih doživljavanja, bez povezivanja recimo telesnog i psihičkog,
fokusirajući se na telesne aspekte emocija koje doživljavaju sa teškoćom da se
pronikne u njihov uzrok pri čemi im telo služi kao pokazatelj emocionalnog
poremećaja.
Porodica i psihosomatski
bolesnik
Porodica je okruženje
koje svojim sistemom vrednosti, interakcijama članova i obrascima ponašanja
može da bude izvor stabilnosti i sigurnosti ali i izvor stresa za pojedine
članove koji onda reaguju određenim mehanizmima odbrane a što je na fiziološkom
nivou praćeno i određenim vegetativnim reakcijama sa potencijalnim stvaranjem
telesnih simptoma i oboljenja ukoliko je stres izraženiji a član vulnerabilniji
kako emocionalno tako i somatski. Kao sistem, svojim delovanjem i odnosom prema
anksioznosti i emocionalnim stresorima koji dolaze kako iz čovekove
unutrašnjosti tako i iz socijalne sredine, porodica može da pospeši ili smanji
razvoj psihosomatske bolesti. Anksioznost u porodici može biti izazvana
pritajenim interpersonalnim sukobima, voljnim i nevoljnim krizama, normalnim
razvojnim procesima i fazama razvoja, zahtevima koje porodica nameće svojim
članovima, krutim i rigidnim pravilima, raznim pritiscima. Psihosomatska porodica se, prema Sauberu,
definiše kao kao porodica u kojoj se emocionalni konflikt transformiše u
somatski simptom kod jednog ili više članova. Članovi imaju vrlo često teškoće
u verbalizovanju nekih ili većinu svojih osećanja (strah, ljutnja, ljubomora,
bes, naklonost, ljubav) sa naglašenom briznošću koja se često koristi da izrazi
čitav niz osećanja jednog člana porodice za drugog. U takvim porodicama postoje
i hipohondrijske preokupacije a odlikuju se i određenim karakteristikama kao
što su:
· preterano
emocionalno uplitanje koje se manifestuje veoma slabim i poroznim granicama
između roditelja i dece gde se svaki član porodice meša u nezavisnost drugog
člana i gde nema individualnosti (kada npr jedan član počne da govori a drugi
ga odmah prekida), autentičnosti, slobode da se iznese vlastito mišljenje,
stav, lična osećanja. Osećanja, mišljenja, stavovi se izražavaju zamenicom Mi.
· tendencija
ka prezaštićivanju se ogleda u preteranoj naglašenosti zabrinutosti ili
podrške. Tu svako svakog štiti izbegavaju se sukobi, izražavanje neslaganja oko
nečega, postoji strah da se ne povredi neki član
· porodična rigidnost koja se ogleda u kroz
izraženu nesposobnost adaptacije razvojnim i drugim zahtevima i situacijama
koje su praćene povišenjem anksioznosti.
· slabost
porodice u rešavanju problema i sukoba koja se manifestuje potrebom porodice da
izbegava sukobe, gde se sve opisuje kao skladno i idealno, svi su srećni,
usklađenih stavova i mišljenja, navodno bez problema življenja. Zataškava se
sve što bi moglo da poremeti mir i prividnu ravnotežu. Kako kaže Mila
Goldner-Vukov, takva porodica podseća na Papenov lonac koji je spolja obložen
zaštitnim slojem tvrdog, neprovidnog materijala tako da se sa spoljašnje strane
ništa ne može videti a unutra ključa velika napetost.
Vrlo
čest primer je psihosomatska bolest deteta (npr bronhijalna astma, česte
virusne infekcije, stomačne tegobe) koja ima funkciju sprečavanja ili
razrešavanja konflikta i sukoba između roditelja. Partnerski sukob između
roditelja ostaje nerešen jer se roditelji ili usredsređuju na dete ili jedan od
njih formira koaliciju sa detetom. Dete, koje nesvesno prihvata ovu ulogu,
svojim simptomom ujedinjuje roditelje kroz brigu oko njegove bolesti.
Gabor
Mate, kanadski lekar, smatra da je bolest kulminacija celoživotne borbe
individue za sopstveno ja. Fizički telo kreće da podleže negativnim procesima i
promenama kada su psihički integritet i sloboda pojedinca ugroženi, kada
postoji nedostatak autonomije, kada se ne poseduje sposobnost za nametanje
sopstvene volje, kada postoji patnja zbog zamagljenih i nejasnih granica, kada
je prisutan nedostatak diferencijacije. Povezanost je takođe bitan faktor. Usamljeni
ljudi bez socijalnih kontakata pod većim su rizikom od obolevanja. Ljudi koji
dobijaju istinsku emocionalnu podršku imaju bolje prognoze, bez obzira na tip
bolesti. Ponekad je lakše da se neko oseća frustrirano, gnevno ili ogorčeno
nego da prizna sebi i dozvoli da oseti bolnu želju za kontaktom. Ozdravljenje zahteva
i ukazuje na ponovno oživljavanje ranjivosti. Mnogi ljudi koji su razvili
hronična oboljenja neguju ukorenjeno verovanje da nisu vredni ljubavi. Potiskivanje
besa je veoma bitan činilac rizika za razvoj bolesti jer povećava fiziološki stres.
Ljudi kojima su dijagnosticirani rak ili autoimmune bolesti, fibromialgija,
umor, neurološki poremećaji, često dobijaju savete da se opuste, da se ne
nerviraju, da misle pozitivno i da smanje stres ali nije moguće ni pokušati
postupati po njima ukoliko nije rešen glavni izvor stresa i za psihu i za telo
a to je potiskivanje i internalizacija besa. Čovek postaje na mnoge načine
ojačan ukoliko postane svestan svoje ljutnje, ukoliko dozvoli sebi da doživi
bes koji u sebi nosi i razmotri šta ga je izazvalo, zbog čega je tu. Mate
takođe ističe da ljudi povećavaju svoje odbrambene imunološke snage ukoliko
nauče da razumeju sebe, razviju samoprihvatanje i asertivnost u svojim manevrima
emocionalnog suočavanja sa izazovima svakodnevnice i života, razviju voljnost
da se stvari prepoznaju i private kakve jesu, hrabrost da se dozvoli i
negativno razmišljanje koje će da informiše razumevanje ali ne i da definiše
pristup budućnosti, nauče se prihvatanju koje zahteva odbijanje da se poriče
stvarnost kakva jeste i razviju sposobnost da opažaju emocionalnu stvarnost, da
prepoznaju znakove stresa u svojim telima, da obrate pažnju na poruke koje nam
telo prenosi i kad umovi ignorišu te signale. Simptome treba naučiti tumačiti
ne samo kao problem koji treba da se prevaziđe već kao poruku koja treba da se
posluša.
Lečenje
psihosomatskih bolesnika
Lečenje
akutne faze bolesti sprovodi uglavnom ordinirajući lekar primenom medikamenata
dok je uloga psihijatra, psihoterapeuta uglavnom konsultativna. U hroničnoj
fazi lečenje bi isključivo trebalo da bude psihoterapeutsko kada se
psihoterapeutskim metodama bolesnik vodi kroz prihvatanje bolesti, otkrivanje
etioloških komponenata koje su izazvale bolest i njihovo neutralisanje.
Psiholog,
Jelena Krstić
e-mail:
nikolic.jeka@gmail.com
Korišćeni
izvori:
Kad
telo kaže ne; Gabor Mate
Porodica
u krizi; Mila Goldner-Vukov
Psihodinamička
psihijatrija; istorija, osnovni principi, teorija; Ljubomir Erić
