STRES
Aktuelni trenutak u društvu, iscrpljenost
potencijala psihičkih odbrana, usled dugogodišnje krajnje nepovoljne atmosfere
življenja, život bukvalno od danas do sutra, potpuno neizvestan ulazak u novi
milenijum, neizrecivo drugačiji modaliteti, ali i radikalno drugačija pravila
poslovnog života, koja sa sobom nose i potpuno drugačiju dinamiku
interpersonalnih odnosa diktiraju postojanje ambijenta idealnog za
perzistiranje jednog specifičnog sveobuhvatnog stanja organizma, koje se u
psihijatriji naziva STRESOM(engl. stress-pritisak, naprezanje,
veliki napor). Pod stresom uopšteno rečeno podrazumevamo proces koji se
odigrava u organizmu, kada je on izložen bilo kakvoj agresiji(traumatskoj,
infektivnoj, toksičnoj, psihološkoj) koja u takvoj meri ugrožava i remeti
njegovo dotadašnje stanje, da odbrana korišćenjem samo pojedinačnih odbrambenih(adaptivnih)
mehanizama nije moguća.
Svako živo biće, uključujući i čoveka
vremenom razvija i poseduje ove adaptivne mehanizme, kojima se najlakše
prilagodjava zahtevima spoljne, ali i unutrašnje sredine (informacije iz
organizma). Oni štite ravnotežu organizma, tkz. homeostazu, tj. fini balans
koji neprekidno ugrožavaju brojni činioci iz spoljašnje, ali i unutrašnje
sredine. Tek kada se dođe u situaciju ugrožavanja homeostaze, organizam počinje
da koristi sve svoje adaptivne, tj. odbrambene mehanizme i tada se govori o
stresu, ili kako se danas u savremenoj psihijatriji naziva o OPŠTEM
ADAPTACIONOM SINDROMU.
Faktore koji izazivaju stres nazivamo
stresorima, a oni mogu biti biološkog, mehaničkog, psihološkog i socijalnog
porekla. U zavisnosti od toga oni remete nekad telesne, nekad psihičke a često
socijalne funkcije čoveka. Pošto smo pristalice tkz. holističkog ili
integrativnog pristupa, tj. ideje o neodvojivosti tela i duše, evidentno je da
somatska bolest izazvana biološkim stresorom (pr. bakterija ili virus), povlači
neizbežno i promene u psiho-socijalnoj sferi. Slično je i obrnuto. Poznato je
iz kliničke prakse da depresivni pacijenti češće oboljevaju čak i od banalnih
infekcija.
Sili (1945g.) postavlja savremen koncept
stresa, proučpavajući reakcije organizma u eksperimentalnim uslovima, a usled
izloženosti raznorodnim stresorima. On je smatrao da kratkotrajna i blaga
narušavanja homeostaze (ravnoteže između spoljašnjih i unutrašnjih stresora) može
imati i pozitivan, tj. prijatan ishod po organizam, tj. podsticati emocionalni
i intelektualni rast i razvoj. Ovakvu vrstu kratkotrajnog stresa on naziva
eustress-om. Za razliku od njega, koji počinje od trenutka delovanja stresora
na telo koje nije adaptirano, dugotrajno izlaganje stresorima dovodi do
neprijatnog, iscrpljujućeg, najčešče sa ireverzibilnim posledicama stresa, koji
nazivamo distress.
Po Siliju OPŠTI ADAPTACIONI SINDROM ima
tri stadijuma:
Stadijum alarma
II Stadijum otpora-kada se telo adaptira
na nove uslove
III Stadijum iscrpljenja, tj. sloma
odbrambenih resursa organizma-tu dolazi do razvoja bolesti, pa čak i do smrti u
radikalnim okolnostima-
Dva su osnovna sistema u organizmu, preko
kojih se obavljaju pomenute tri faze i oba su ravnopravna. Prvi je
hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrežne žlezde, a drugi simpaticus-srž
nadbubrežne žlezde. Oscilacije bioloških regulatornih mehanizama u toku stresa
manifestne su najčešće nizom somatskih i vegetativnih reakcija. To su najčešće
hipertenzija ili hipotenzija, ubrzan rad srca, povišena telesna temperatura, retencija
mokraće, smanjenje broja leukocita, modifikacije kapilarne propustljivosti, varijacije
nivoa vrednosti šećera, hlora, natrijuma, pojačano znojenje, bol iza grudne
kosti sličan srčanim tegobama kod kardioloških bolesnika...
Psihička dimenzija stresa jeste emocija. Stresna
reakcija je utoliko jača, što je emocija intenzivnija. Emocije ukazuju koji je
događaj od kakvog značaja za osobu. Nemoguće je generalizovati, ali u
zavisnosti od strukture ličnosti pojedini događaji imaju svoju težinu. Na
primer za nekog je razvod braka (pogotovu u današnje vreme) tek prolazna
neprijatnost, za drugog „smak sveta“. U vreme bombardovanja ljudi su potpuno
drugačije reagovali na indentične situacije, od stanja panike, preko
potiskivanja emocija, potpune izolacije afekta, do ispoljavanja adekvatne
količine straha i obrade istog. Neko reaguje u stresogenim situacijama tražeći
zaštitu u grupi, drugi se pak osamljuju.
Što se tiče jačine psihosocijalnih
stresora, kod odraslih u zavisnosti od dužine izlaganja, ona ide od blage (pr. raskid
sa momkom, ili devojkom) do katastrofične (smrt deteta, samoubistvo bračnog
partnera). Bračno neverstvo, abortus, neželjeni odlazak u penziju spadaju u
kategoriju stresora srednjeg inteziteta.
Dve su bitne dimenzije stresogenih
događaja. Prva je ugroženost, ili pretnja telesnom, psihičkom, ili socijalnom
integritetu, pa i samom životu. Druga je pretnja određenim gubitkom (draga
osoba, imovina, posao, ugled, ideali... ). Najčešće su kombinacije ovih
događaja.
POSLEDICE STRESA
Poremećaji
mentalnog zdravlja
U okviru ICD 10 Klasifikacije mentalnih
poremećaja i poremećaja ponašanja
(SZO, 1992) postoje dve kategorije koje se odnose na posledice stresa. Prvu kategoriju čine reakcije na
težak stres i poremećaji prilagođavanja, dok se u drugoj nalaze psihotični
poremećaji i trajne promene ličnosti.
Reakcije na težak stres i poremećaji
prilagođavanja obuhvataju poremećaje koje je (za razliku od
ostalih uvrštenih u klasifikaciju) moguće identifikovati ne samo po
simptomatologiji, već i po tome što im prethodi preživljeni stres. Ovde
svrstani poremećaji javljaju se uvek kao posledica teškog akutnog ili hroničnog
stresa, za koji se smatra da je primaran i glavni uzročni faktor, bez čijeg se
postojanja odgovarajući poremećaji ne bi javili. Po tome se poremećaji iz ove
kategorije razlikuju od poremećaja iz nekih drugih, kojima takođe može
prethoditi stres, ali za koji se smatra da nije jedini i osnovni uzročnik.
U kategoriju reakcija na težak stres i
poremećaja prilagođavanja spadaju, dakle, poremećaji koji se mogu shvatiti kao
odgovori na težak stres. To su: akutna
reakcija na stres, posttraumatski
stresni poremećaj (PTSP) i poremećaji prilagođavanja u svim starosnim grupama, uključujući
decu i adolescente.
Prema ICD 10 klasifikaciji izuzetan
fizički i/ili mentalni stres prethodi akutnoj
stresnoj reakciji; a životni događaji i značajne životne promene i stres povezan sa
njima prethode poremećajima prilagođavanja. Stresori koji spadaju u grupu traumatskih
provociraju pojavu traumatskog stresa i PTSP-a.
Mada se svi pojedinačni simptomi i akutne stresne reakcije i
poremećaja prilagođavanja mogu javiti i u okviru drugih dijagnostičkih kategorija, postoje neke
posebne odlike sklopa simptoma i njihovog manifestovanja, što opravdava uključivanje
ovih stanja u klasifikaciju kao posebnih poremećaja. Treći poremećaj u ovoj
grupi, PTSP, ima relativno specifične i karakteristične kliničke osobine.
Akutna reakcija na stres podrazumeva
različite simptome, od početnog stanja“zgranutosti”, praćenog izvesnim stepenom
suženja svesti i dezorjentacijom, preko agitacije i preterane aktivnosti, do
anksioznosti, depresije i povlačenja. Navedeni simptomi se smenjuju i ni jedan
tip ne dominira dugo. Simptomi se javljaju kratkovreme nakon doživljenog stresa
(od nekoliko minuta do nekoliko sati) i nestaju takođe nakon kratkog vremena (nekoliko
dana).
Manifestacije poremećaja prilagođavanja
variraju i uključuju depresivno raspoloženje, anksioznost, zabrinutost, obeshrabrenost,
bespomoćnost i pad efikasnosti u svakodnevnim aktivnostima. Kod adolescenata
mogu se javiti i poremećaji ponašanja, kao što su agresivno i antisocijalno
ponašanje, a kod dece regresivni fenomeni (mokrenje u krevet, govor kao kod
beba, sisanje palca i sl. ). U ovu grupu su svrstane i reakcije žalosti, bez
obzira na trajanje, koje su procenjene abnormalnim zbog njihove forme ili
sadržaja. Početak poremećaja prilagođavanja je najčešće u period mesec dana
nakon doživljenog stresa, a trajanje je retko duže od šest meseci, osim kada je
u pitanju produžena depresivna reakcija, koja takođe spada u ovu kategoriju. Ni
jedan od simptoma nije dovoljne težine ili izraženosti, da bi sam po sebi
opravdaospecifičniju dijagnozu.
Posttraumatski stresni poremećaj obuhvata
tri kategorije simptoma:
(a) simptome neželjenog ponovnog
proživljavanja traumatskog događaja; (b) simptome izbegavanja svega što podseća
na traumu, praćene smanjivanjem interesa za uobičajene životne aktivnosti i
okolinu; i (c) simptome prenadraženosti ili povišene budnosti.
Psihotični poremećaji i trajne promene
ličnosti predstavljaju kategoriju koja obuhvata sledeće dve
kategorije poremećaja: akutni i tranzitorni psihotični poremećaji udruženi sa
akutnim stresom; i trajne promene ličnosti koje se ne mogu pripisati grubom
moždanom oštećenju ili oboljenju.
Kod grupe akutnih i prolaznih psihotičnih
poremećaja dijagnostički kriterijumisu sledeći: (a) akutni početak (u roku od
dve nedelje) ; (b) prisustvo tipičnih simptoma;i (c) prisustvo akutnog
pridruženog stresa. Kao glavne tačke dijagnostičkog uputstva za ovu kategoriju
navode se: odsustvo pokazatelja za maničnu ili depresivnu epizodu, odsustvo
organskih uzroka i intoksikacije drogama ili alkoholom, kao i vremenski rokod
dva do 14 dana za vidljivu manifestaciju simptoma.
Kod trajne promene ličnosti posle
katastrofičnog iskustva navodi se da “stress mora biti tako ekstreman da nije
potrebno razmatrati ličnu vulnerabilnost u objašnjenjunjegovog snažnog uticaja
na ličnost” (SZO, 1992; s. 188). U dijagnostičkom uputstvu za ovaj poremećaj
stoji da dijagnozu treba postaviti nakon utvrđivanja prisustva sledećih
karakteristika koje ranije nisu postojale: neprijateljski ili nepoverljiv stav
prema svetu, težnja socijalnoj izolaciji, osećaj praznine ili bespomoćnosti, hronični
doživljaj pretećeg sloma - kao da postoji stalna ugroženost, otuđenost. Sve
navedene karakteristike moraju biti prisutne najmanje dve godine, pod uslovom
da nisu rezultat prethodno postojećeg poremećaja ličnosti ili organskih
poremećaja i bolesti mozga. Katastrofičnim doživljajima, odgovornim za nastanak
ovog poremećaja smatraju se iskustva u koncentracionim logorima, prolongirano
zatočeništvo sa pretećim ubistvom,
prolongirano izlaganje situacijama opasnim
po život i slična.
Poremećaji
fizičkog zdravlja
Bolesti, tj. funkcionalni i strukturni
poremećaji pojedinih telesnih organa i sistema u čijoj etiologiji, pored niza
drugih činilaca, presudnu ulogu imaju činioci psihičke prirode, nazivaju se
psihosomatskim poremećajima i bolestima. O psihosomatskim
poremećajima je reč kada postoje funkcionalne izmene nekog organaili sistema, dok
se o bolestima govori kada postoje i poremećaji strukturalne prirode.
U dijagnostičkoj klasifikaciji ICD-10, psihosomatski
poremećaji i bolesti pojavljuju se pod nazivima: somatoformna disfunkcija
vegetativnog nervnog sistema i psihološki ili bihevioralni činioci udruženi sa
poremećajima ili bolestima-7 klasifikovanim na drugom
mestu.
U okviru navedenih kategorija data je
dugačka lista simptoma, sindroma i definisanih nozoloških jedinica. Na toj
listi mogu se naći: gojaznost, različite glavobolje, angina pektoris, bolna menstruacija,
neurodermatitis, akne, reumatoidni artritis, astma, tahikardija, aritmija, različiti
ulkusi, povraćanje, učestalo mokrenje... Očigledno je da somatski fokus ove
kategorije poremećaja i bolesti može da bude u okviru različitih organa ili
sistema: kardiovaskularnog, gastrointestinalnog, respiratornog, urogenitalnog i
drugih.
Novija psihoneuroimunološka istraživanja
ukazuju da je u ovu kategoriju poremećaja potrebno uključiti i one u čijoj je
osnovi supresija imuniteta ili hiperimunitet, pri čemu se stresu i
psihosocijalnim činiocima, u sklopu inače multifaktorske etiologije, pripisuje
presudna uloga. Time lista psihosomatskih poremećaja i bolesti
postaje znatno duža. Njoj se pridružuje širok spektar poremećaja i bolesti, od
akutnih respiratornih infekcija, genitalnog herpesa, preko mononukleoze, hipertireoze,
pojedinih vrsta anemija, psorijaze, pa sve do kancera.
Karika koja povezuje stres sa zdravstvenim
stanjem je neuroendokrini i imuni sistem, ali mehanizam putem koga se veze
ostvaruju nije još potpuno razjašnjen.
Za istraživanja povezanosti stresa i
zdravstvenih problema tipične su relativno niske korelacije. U celini ovo je
pozitivno otkriće, jer ukazuje da je ljudska vrsta prilično otporna na stres To
predstavlja teškoću za utvrđivanje odnosa između stresa i određenih
zdravstvenih stanja, zato što svako ko doživljava stres ne oboljeva, a među
onima koji oboljevaju tip poremećaja zavisi od nekih nasleđenih ili stečenih
dispozicija. Mnogo je lakše ustanoviti povezanost između stresa i pogoršanja
nekih već postojećih simptoma, nego identifikovati stres kao etiološki faktor
poremećaja.
Porodični
poremećaji, poremećaji organizacije, posao, profesionalne reakcije i ekonomske posledice
Ljutnja i frustracija koje
se ispoljavaju na porodicu i prijatelje, nemogućnost da se podele problematična
iskustva, dovodi do otuđenja od članova porodice i prijatelja, koji postaju još
jedan izvor zahteva.
Posledice delovanja stresa na rad, profesionalne
reakcije, kao i ekonomske posledice ogledaju se u oblasti obavljanja posla u
vidu smanjenja radne efikasnosti, angažovanja, neodlučnosti, izbegavanje novih zadataka i ljudi. Utiče na
smanjenje radnog morala sa negativizmom, smanjenjem interesovanja i motivacije,
doživljajem neadekvatnosti, kao i na bezličan međuljudski odnos, otuđenje, sukobe,
nesposobnost prihvatanja kritike.
Posledice po
zdravstveni sistem
Posebno je naglašen značaj posledice
stresa po zdravstveni sistem, u vidu znatnih finansijskih sredstava koji
se izdvajaju iz fondova zdravstvenog osiguranja, za bolesti koje su pruzrokovane
stresom.
***
Istovremeno značajno je istaći da je u
poslednjih pedesetak godina došlo do značajnijih promena u konceptima stilova
života nego dve hiljade godina unazad. Nagli tehnološki I informatički progres,
promene geopolitičkog karaktera, kulturološka globalizacija, promene unutar
interpersonalnih odnosa (uključujući i potpuno drugačiji karakter porodice, partnerskih
odnosa i naročito seksualne revolucije u drugoj polovini 60-ih godina prošlog
veka), veliki migracioni procesi, bipolarizacija socijalnih struktura i velike
ekonomske krize, posle značajnih istorijskih I društvenih talambusa u osvit
novog milenijuma, su samo neki od bitnijih etioloških faktora ovih pomenutih
korekcija novokomponovanih stilova življenja savremenog čoveka. Sve veće
otuđenje u svetu preplavljenom novim informatičkim sadržajima podkrepljeno je
višeslojevitom alijenacijom pojedinca od samog sebe, od svoje okoline, vremena
i prostora. Obasutost novim zahtevima profesionalnog ali i emocionalno-psihološkog
delokruga često je praćeno struktuisanjem frustracija sa neretko ireverzibilnim,
fiksiranim konfliktima, usled kojih pojedinac najčešće potpuno iscrpljuje svoje
odbrambene resurse i vlastitu kapacitativnost pretvara u brzo istrošen prostor
u neravnopravnoj borbi sa zahtevima okoline.
Ako uzmemo u obzir da je Stil življenja
skup odabira, događaja, aktivnosti, ličnosti I korišćenje vlastite estetike u
svakodnevici jedinke, danas se sve više govori o mogućnosti reprogramiranja
stilova života, praktično opserviranja, a potom parcijalnih intervencija u
smislu amputiranja, svođenja ili premeštanja svih disperzivnih karakteristika
pojedinačnih osobenosti jedinke. pri tome, naravno treba uvažavati sve
specifičnosti, kao i hijerarhiju prioriteta i ličnih karakteristika pojedinca. Istovremeno
podrazumeva se integralno uvođenje dva ključna procesa Lišavanja disperzije (oslobađanje
od personalnih, fizičkih, emocionalnih, kognitivnih viškova, restlova I rituala)
I Optimalizacije (pronalaženje I korišćenje ličnih potencijala I integrisanje
istih u tkz. Kinetički sistem, kao integrisani sistem tri esencijalna
elementa-razuma, osećanja I energije;neko govori I o višem nivou kinetičkog
Sistema, nadrgrađenijem, ili Suprakinetičkom sistemu, koja osim tri pomenuta
elementa sadrži I četvrti-estetiku).
Ovo reprogramiranje stilova življenja, možemo
nazvati I DEKONCEPTUALIZACIJOM. Nju bismo definisali kao složen sistem
polimorfnih zahvata, manevara I akcija u cilju premeštanja ili
prepozicioniranja a zarad poboljšanja izvesnih životnih intencija I postulata. Dekonceptualizacija
označava I pomeranje kateksiranja, ili ulaganja psihičke I mentalne energije u
definisano adekvatnije ciljeve. Podrazumeva precizno prepoznavanje I
razumevanje nižih okvira sistema, tkz. podkoncepte koji skupa čine globalni
sistem definisan kao Koncept. Faktički možemo govoriti o prestrukturaciji
sistema, izvođenja iz jednog, najčešće istrošenog oblika u drugi, prihvatljiviji
i prijemčiviji nekim novim okolnostima.
Da bismo danas psihoanalitičkom
metodologijom došli do rešenja bazičnog konflikta, tj. onog suštinskog početka
i uzroka svakog ne samo psihičkog konflikta, a ako stres ma kog porekla, ovde
doživimo isključivo kao okidač, ili često hronificirani trigerr factor, onda
koristimo u psihoterapijskoj metodologiji četiri etape do potpunog razrešenja
konflikta, a samim tim I lečenja stresnog stanja. Naravno da ovde govorimo
prethodno I o vrlo bitnom entitetu, a to je POZICIONIRANJE ZA STRES. Radi se o
formatiranju pozicije u kojoj bismo iskazali senzibilitet prijemčivosti za
stres. Ona se pre svega oslanja na etapu psihodinamskog razvoja jedinke. Ako je
faza gde je dominantan lajt motiv u okviru separacionog procesa (u odnosu na
tkz. primarne objekte) agresija, ili gnev, nameće se pojačana, ali vrlo
precizno determinisana potreba za prijemčivost ka stresoru, ma kog sadržaja. Ako
je lajt motiv pozitivan I ima relaksiranu pozadinu, onda ćemo čak I u uslovno
nepovoljnim okolnostima jednostavno mimoići sresora, ili bar minimizirati
njegov efekat.
Koje su zapravo one četiri etape u procesu
razrešenja bazičnog konflikta, što posledično etiološki razrešava konfliktnu
situaciju I pomaže u razrešenju stresa?
1. Ruminacija-faktički opserviranje I
povezivanje tri perioda u razvoju stresogene situacije;ako krenemo unazad kroz
vreme, prvo-ovog aktuelnog, sa perzistiranjem polimorfne simptomatologije bilo
kakvog dijapazona uz objektivne emocionalne, porodične I profesionalne
reperkusije, drugo-momenta pozicioniranja za stress I aktivnog delovanja
izloženosti stresogenih faktora I treće-vraćanje daleko unazad u doba bazičnog
konflikta, definisanog kao trenutka, ili skupa događaja u životu pojedinca, koji
predstavlja I uz samu strukturu ličnosti bazično polazište, tj. predispoziciju
za drugi I treći period.
2. Restitucija-proces potpunog suočenja i
emocionalne katarze u kontaktu sa potisnutim, a inkriminisanim sadržajima, praktično
ponovni susret sa”mestom zločina”
3. Restauracija-ponovno čitanje, ali I
popravljanje emocionalnog I kognitivnog sklopa celokupnog procesa, koji
uključuje sve epohe, one kada je bitisao bazični konflikt, trenutak noksiranja
I aktuelni konglomerat simptoma ili loših dešavanja po stresom izloženoj
jedinki
4. Relaksacija-zadnja etapa u
psihodinamskoj terapiji u kojoj je došlo ne samo do detektovanja”šta se to
dogodilo”, već I do novog opuštenijeg interpretiranja, do nedavno
nepodnošljivih osećanja ili jedno relaksiranije podnošenje nekada mučnih I
neprijatnih sadržaja. Praktično novo zrelije, amplifikovanije sagledavanje do
tada nepovoljne, teško snošljive životne situacije. nešto kao novo, opuštenije”čitanje
nekad već pročitane knjige”.
Naravno po anologiji možemo govoriti I kao
petu fazu, ili razrešeni epilog, nazvati fazu izlečenja, ili tkz. NOVI POČETAK.
Ona predstavlja I kraj dotadašnje forme ili stresogenog stila života, dakle
novu mogućnost konstaliranja življenja I u nepovoljnim okolnostima. Takav
concept često nam donosi nove zrelije modalitete psihičkih I fizičkih odbrana, ali
I zrelije nivoe socijalnog I emocionalnog reagovanja, kakve do tada nismo
koristili, već su nas iscrplljivali.
Stres je uglavnom sinergijski efekat
nekoliko, često značajno neistorodnih etioloških faktora. Jedinka sklona
pozicioniranju za jedan stressor najčešće je pogodna za više aktivnih ili u tom
trenutku pogodnih agenasa ma kog od pomenutih etiologija. Sumacija više
aktivnih negativnih aspekata pogoduje definitivnoj hronifikaciji stresa.
NOVI ASPEKTI STRESA NA RADNOM MESTU U XXI
VEKU
Sa promenama stilova života, po inerciji ali
u skladu sa sveukupnim promenama življenja sve više se javlja potreba za novim
koncepcijama poslovnog života. Organizacija funkcionisanja savremenih kompanija
sve više je u stalnoj korelaciji sa pronalaženjem humanijih modaliteta prema
zapošljenima. Za razliku od surovog modela u većem delu XX veka, osamdesete I
devedesete godine prošlog stoleća iznedrile su naročito u fazi menadzmenta I
organizacionog sektora jedan oblik kompetativnog stila, brzih, efikasnih, ali
afektivno suzdržanih poslovnih ljudi “japijevskog formata”. Uprkos propagandi
neretko agresivnog pristupa, primećen je povišen stepen stresogenih reakcija, naročito
usled specifičnog tipa potiskivanja ili tkz. operativnog, ili aleksitimičnog
reagovanja. Velika ekonomska kriza od 2008 godine I rušenje neoliberalnog
koncepta ekonomije dovelo je do novih tektonskih poremećaja unutar kompanija, firmi,
preduzeća, ali I u državnim institucijama. Doživljaj stalne mogućnosti gubitka
posla, postaje kontinuirani okidač egzistencijalne ugroženosti I vrlo često
biva supstituisan neadekvatnim odbranama od strane pojedinca. Istovremeno
potencijali zajednice u kontekstu protektivne pozicije postaju sve oskudniji I
neadekvatniji. Čovek postaje sve istrošeniji I prepušten vlastitoj nemoći I
bezperspektivnosti.
U nekim državama zapadnog sveta, naročito
u skandinavskim zemljama, polako se uvode humaniji, primereniji horizontalnom
ili dnevnom stilu življenja, koncepti radne organizacije. Sve više se uvodi
klizeće radno vreme, jer je primećeno koliko sam seting I odnos prema njemu
čini značajnu kariku u adekvatnijem doživljaju sebe. S obzirom na procentualno
visok period proveden na radnom mestu osmišljava se maksimalno gratifikovanje
određenih vremenskih intervala tokom radnog dana, na primer kratkotrajnim
sportskim aktivnostima, rekreativnim sadržajima. Istovremeno maksimalno se
estetizuje ambijent rada I void se računa o optimalnoj harmonizaciji
interpersonalnih odnosa. Uvođenjem servisa psiholoških službi obučenih za
couching, ali I testove profesionalnog selektiranja u startu se struktuiše
povoljnija bazična atmosfera u skladu sa profesionalnim anticipiranjem. Sve
obučeniji menadzment konkretnije I učestalije se bavi individualnim psihološkim
aspektima zapošljenih, ali I menadzerskim manevrima optimalizuje grupnu koheziju.
Asertivnim treninzima, ali i veštinama
komunikologije podstiče se osećanje svakog zapošljenog da je u konstantnoj
poziciji vertikalnih gratifikacija, tj. ”uvek mogu da napredujem”. Dakle
concept dominantan do pre par godina”opstaću ako sam najbolji”, menja se
“napredujemo svakog dana i kroz kompaniju se razvijam i Ja sam”.
Treba istaći da se suštinski koriguju dva
bitna aspekta u svesti novog radnog čoveka. Prvi da je radno mesto ipak
zamenjiva kategorija I da otkaz ne predstavlja katastrofično iskustvo, već I
mogućnost otvaranja novih vrata. Drugi aspekat je stalni rad na sebi, kao dobra
osnova za drugačiji model rezonovanja, razmišljanja, reagovanja I senzibiliteta.
Traže se u osnovi ljudi brzog rezona I reagovanja, sa bazično pozitivnim
pristupom I maksimalno izraženim timskim duhom.
Samo shvatanje timskog, ili kolektivnog
duha zaslužuje ipak novo pozicioniranje, jer se ranije dosta krilo iza grupne
odgovornosti, ali I odluka I delanja. Savremeni radni koncepti iziskuju obučene
individualce, suštinski specijalizovane, ali sa izraženim prihvatanjem I
principa saradnje “na zejedničkom projektu”. To iziskuje I novi tip lidera, obučenih
po modelu krajnje senzibilisanosti za dobar miks empatije I veštine
optimalizovanja ljudskih resursa. Takav tip lidera je prošao dobru I krajnje
suptilnu trijažu I lišen je omnipotence, ali nikako profesionalnog
samopouzdanja.
U boljim poslovnim sistemima vodi se
računa I o privatnom životu uposlenika sa tendencijom racionalnog I humanog
partnerskog odnosa, nekog ko je”bitan”. Takav pristup značajno smanjuje
mogućnost agresivnog uticaja mnogobrojnih noksi I stresogenih faktora.
Istovremeno uvođenjem 4 principa pomera se
mogućnost struktuisanja dobrog pristupa radnim aktivnostima, ali I formiranjem
specifičnog stila poslovnog angažmana, što obezbeđuje ego-sintoni pristup
radnim obavezama, lišen doživljaja otuđenosti I kontinuiranog pritiska. To su:
1. Pozitivnost-sposobnost odbacivanja svih
uslovno negativnih aspekata svakodnevice I to pre posla, za vreme I posle radnih
obaveza. Tu se misli na jednu vrstu bilansnog stava prema ljudima koji nas
okružuju, događajima, aktivnostima, ali I kognitivnim I emocionalnim stavovima.
Faktički to je svođenje anticipacija na one pozitivnije aspekte življenja I
dnevnih funkcionisanja. Prethodno se prave tkz. skale bitnosti sa popisom I
revizijom aktuelnih parametara koji determinišu dotadašnji concept
2. Efikasnost-lišavanje od svih
nepotrebnih viškova, suvišnih rituala, dobra organizacija sa kontinuiranim
gratifikacijama I osećanjem stalnog napredovanja I suštinske pripadnosti
sistemu ali I ideji projekta. Bitan je I doživljaj lojalnosti I profesionalnog
kateksiranja (posvećivanja)
3. Autentičnost-pre svega mišljenja I
stava. Ovde se misli na odsustvo gubljenja esencijalnih pozitivnih
karakteristika ličnosti do nivoa nekad potrebnih nadgradnji. Ponekad
prilagođavanje formalnoj doktrini poslovne ideje može biti I mač sa dve oštrice,
tj. ponekad internalizacija stavova koji su u osnovi potpuno protivni
autentičnom bazičnom stavu, što se ponekad radi zbog egzistencijalnog
reosiguranja te se po svaku cenu prilagođavamo I neprihvatljivim zehtevima, koji
su često potpuno strain. To je jedna vrsta “prodavanja duše đavolu”, što je I
sve češće dominantan okidač za stres. Faktički dolazi do sukoba što bi nekad
Jung rekao Persone (socijalne ili emocionalne maske) I ličnosti. Adaptabilnost
treba, pogotovu u novim aspektima odvojiti od slepe poslušnosti.
4. Estetizacija-bitan element o kome se
ranije u profesionalnom okruženju nije mnogo govorilo, zanemarujući se lični
razvoj uposlenika, koji veliki deo života upravo provodi na random mestu. Kao I
u novim koncepcijama privatnog života, sve se više razmišlja o estetici
svakodnevnog življenja I mogućnostima da estetizujemo svaki trenutak dana, pa I
onog radnog. Na taj način naši adaptibilni mehanizmi redistributuju afekat
zabrinutosti I nezadovoljenja nekvih aspekata, stalnim kreativnijim, lucidnijim
I prijatnijim impulsima.
U užem smislu Stres je pojam koji se
odnosi na privremeni adaptacioni process kome su pridruženi mentalni I fizički
simptomi.
Burnout (engl. ), ili IZGARANJE-treba
razmatrati kao zadnji nivo u slomu adaptacije koja je rezultat dugo delujućih
stresora na poslu I nesrazmere između zahteva I kapaciteta. Ono se odnosi na
slom adaptacije kao rezultat prolongiranog stresa na poslu. Karakteriše se
multidimenzionalnom simptomatologijom, posebno u stavovima I delimično je
rezultat visoke inicijalne motivacije. -2
Faktički konceptualne razlike su u tome
što burnout sadrži razvoj negativnih stavova I ponašanja prema recipijentu (primaocu),
poslu I organizaciji, dok stres nije neophodno praćen takvim stavovima I
ponašanjem.
Da bi se došlo do Well Being-a ili
BLAGOSTANJA na poslu široka je lepeza modela adaptacije, od Burnout-a do
pozitivnih, ili poslu privrženih stanja. Osim zdrastvenih stanja, koja su
opisana uz kliničku sliku stresa imamo I tkz. PROFESIONALNE REAKCIJE:
a) Obavljanje posla-smanjena radna
efikasnost, snižen nivo angažovanja, dominantna neodlučnost u donošenju
kompleksnijih, ali I jednostavnih odluka, izbegavanje novih zadataka I ljudi
b) Radni moral-negativizam, smanjenje
interesovanja I radne motivacije, doživljaj neadekvatnosti
c) Međuljudski odnosi-odnosi sa kolegama I
saradnicima postaju bezlični, dominira otuđenje, često praćeno hostilnošću, sukobima
ali I gotovo po pravilu prisutnom nesposobnošću prihvatanja kritike
Faktori koji često otežavaju
dekonceptualizaciju I snižavanje kapaciteta za stresno reagovanje, ako
posmatramo kroz drugi, tkz. egzistencijalistički pristup (da podsetimo prvi je
bio psihoanalitički) mogu biti i:
Ideja da jedino rešenje može biti raditi
više I duže, što ćesto ima samo iscrpljujuću premise I ubrzanje hronificiranog
stresa
Doživljaj nepriznatosti I neuvaženosti
Precenjeno verovanje u imunost na teškoće
Odsustvo sopstvenog uvida u vlastite
mentalne probleme, ali I nedostatak graničnih uverenja prema sopstvenim
limitima
Otuđenje od članova porodice I prijetelja,
što može napraviti reaktivnu reakciju te se ljutnja I frustracija ispoljavaju
ili pomeraju na porodicu I prijatelje;istovremeno povećava se nemogućnost da se
podele problematična iskustva, a samim tim porodica I prijatelji su samo još
jedan izvor zahteva I nerazumevanja;smanjuje se I empatijski potencilaj-3
Individualne intervencije (Coping-veštine)
mogu da smanje iscrpljenost kod stresa, ali su limitirane kod redukcije cinizma,
depersonalizacije I neefikasnosti. One mogu svojim tehnikama da mobilišu
opravdanu preopterećenost, da indukuju značajno osećanje izbora I kontrole, da
učine bitnim gratifikacije tipa priznanja I nagrada. Istovremeno mogu da podrže
I rad u prijatnijim uslovima, da ističu kao vrhunske vrednosti neokaljanost I
pravednost. Bitno je I potenciranje sadržajnog I vrednovanog rada.
Danas se sve više govori I o novim
adaptivnim Coping-mehanizmima:-4
-Samoprocena i prepoznavanje stresora-u
velikom delu je zavisna od kapacitativnosti samospoznaje, intelektualnih
potencijala I dobrog rada sa nosiocima Coping-veština
-Specifikacija životnih prioriteta-oslanja
se na dobru procenu prethodnih iskustava I sposobnost razlikovanja bitnog od
nebitnog I prepoznavanja ciljeva
-Pokazivanje i razmena
osećanja-Interakcija interpersonalnog karaktera daje doživljaj zajedništva, podrške,
ali I EGO-potpore
Treći nivo intervencija tiče se savladavanjem
stresa na poslu. On se manifestuje kroz sledeće manevre:
1. Fokusiranje na pozitivne aspekte i na
male uspehe-usresređivanje na pozitivno definisane elemente u organizaciji, sprovođenju,
ali i anticipaciji ciljeva, kao I stvaranje ambijenta krajnje kreativnog I
inspirativnog za delanje. Ne ignorisati male uspehe I činiti od njih dobro
polazište za krupnije ciljeve
2. Određivanje dnevnih i nedeljnih
ciljeva-planiranje na horizontalnom I vertikalnom nivou, sa jasno preciziranim
ali I realno ostvarljivim ciljevima
3. Odmori/pauze I varijacije dnevnih
obaveza-dobro korišćenje tajminga I prostora, ali I ostalih resursa (ambijent, kadrovi,
kompaktnost tima, pozitivna I respektabilna komunikacija…)
4. Angažovanost u timskom
pristupu-mobilisanje ka zajedništvu, ka istom cilju, solidarnost sa preostalim
članovima tima I uzajamna podrška
Danas se puno radi na razvijanju dobrih
navika. Jedan od praktičnih korisnih manevara je I Učenje relaksacije. Ovo
uključuje učenje progresivne relaksacije ili obično odvajanje vremena, kada ne
radite, za opuštanje (duge kupke, lagane šetnje, slušanje muzike…). Ovo
podrazumeva I adekvatniji concept života –odlazak na spavanje u određeno vreme
I ustajanje 15-20 minuta ranije da bi se izbeglo osećanje”Uvek u žurbi”. Istovremeno
podrazumevaju se I Redovni odmori na poslu, koji podrazumevaju redovne pause za
obroke (van radnog ambijenta). I kad je intenzivan process na poslu, preporučuju
se pauze od po 5-10 minuta nakon svakih par sati rada.
Istovremeno u vreme kada se dostupnost
podrazumeva, dobra ideja je izbegavanje mobilnog I društvenih mreža, dobra
ideja je “nedostupnost” jednom ili dva puta nedeljno da bi se dalo vreme sebi, da
bi bili sami I da se “Reflektujete, a bez upijanja”. Redovno vežbanje na fonu
fizičkog aspekta pomaže u smanjenju stresa. Istovremeno pomaže da se ostane u
formi, potpomaže protektivni doživljaj samopouzdanja, pomaže u prevenciji
kardiovaskularnih bolesti I popravlja kvalitet spavanja. Supstance
zavisnosti-duvan I druge “rekreativne droge” je najbolje izbegavati. Kofein I
alcohol treba uzimati samo u umerenim količinama.Odvajanje vremena za aktivnosti koje
nemaju “krajnji rok”, kontinuiran pritisak imperativa, kojima se je lako
priključiti ili ih prekinuti, kao što su sport, hobi, muzika, filmovi, pozorište,
knjige, časopisi je dragoceno vreme u savladavanju posledica stresa. Najvažnije
je I da nisu u direktnoj vezi sa poslom. Naravno treba naglasiti i dobro koncepiran
pristup sopstvene medicinske nege. Prvo se podrazumeva odabir ličnog lekara
opšte prakse. Istovremeno potrebno je obezbediti sebi korist standard nege, koju
očekujete (pr. konsultacije sa specijalistima različitih grana). Ukoliko ima
teškoća koje su u vezi sa stresom, anksioznošću, depresijom ili korišćenjem
psihotropnih supstanci, potrebno je konsultovati svog lekara što ranije. Bitna
je spremnost da se prihvati savet, a ne subjektivno oslanjanje na svoj sud. Ukoliko
lekar predlaže konsultaciju sa psihijatrom, psihoterapeutom ili psihologom, potrebno
je prihvatiti savet.
6. D. Kecmanović-Psihijatrija
