Thursday, November 3, 2016

TAMO GDE OSMEH PRESTAJE

Strah kao koncept života u sada već višedecenijskom dominantnom aspektu bitisanja na ovim našim uzavrelim balkanskim prostorima dobija u ovom periodu druge dekade XXI stoleca svoju kulminaciju.Tridesetak godina raspirivana matrica nastala iz potpuno pogrešno konstaliranih fokusa političkih i intelektualnih pseudoelita  tako prisutnih i neuništivih sve ovo vreme uspela je da mentalno stanje duhovno, materijalno i psiho-somatski obogaljenog naroda svede na nivo katastrofičnog, beznadežnog i iracionalnog.
Paranoidno-depresivna pozicija kolektivne psihologije potpomognuta stalnim održavanjem tenzije, straha, militantne atmosfere ali i krajnje restriktivnim i kažnjavajućim zakonskim rešenjima i pritiscima na pojedinca inače skrhanim i obezvređenim pogrešnim, ali često namerno i vrlo struktuisanim defokusiranjem na marginalne, ali u osnovi agresivne sadržaje dovela je do oslobađanja u osnovi najbizarnijih i najagresivnijih poriva pojedinca.Oni su manifestni kako unutar interpersonalnih odnosa, tako i u samim individualnim rascepima, unutrašnjim dramama i izrazavaju se kroz konglomerat raznorodnih psihičkih simptoma neizrečivog intenziteta, dinamike i obima.
Drzava preti novim restrikcijama, kaznama, konsekvencama običnom noksama preplavljenom pojedincu, uvodi STRAH kao inicijalno određenje prevaspitanja, nudi destruktivni arhaični koncept vaspitanja u miksu sa krajnje primitivnim i stalno pothranjujućim kulturološkim modelom starleta,snajki i parova.
Umesto modernih civilizacijskih i humanističkih korifeja nudi nam se ponovno uvođenje vojnog roka i restauriranje starih demona. Dani započinju vestima o epidemijama najbizarnijih ubistava, užasnim porodičnim dramama i raspirivanju antagonizama najšireg spektra. Jedan od najjačih strahova je strah od greške.

Država uvođenjem rigoroznih kazni od saobraćajnih do kažnjavanja za najsitnije prekršaje, zapravo ne reguliše red u zemlji i rešava problem suštinskog kriminala, več dodatno inhibiše običnog građanina ophrvanog ekonomskom, psihološkom i svakolikom istrošenošću. Time se zapravo nadkompenzuje ono esencijalno i preko potrebno razrešavanje neuređenosti i stvara utisak dobrih namera za uređivanje sistema. Najtužnije je što država upravo ovakvim merama pojaćava strah koji je dominantni okidač za sve vrste psihičkih i socijalnih deformiteta. Najzaštićeniji su oni iz zatamljenih dzipova, ili iz sve organizovanijih struktura nekih novih, tako lažnih, ali vitalnih sistema moći. Najnemoćniji, ali ih je lako i prevesti preko vode su oni nekad vredni, pošteni, ali danas obogaljeni i postiđeni.
Krajnje je vreme da se drzava upita. A sta ćemo sa strahom? Sa strahom običnog čoveka, čoveka čija je ta ista država u osnovi i po funkciji servis. Sta ćemo sa mogućnošću da ga ohrabrimo, učinimo mu zivot dostojanstvenim i vratiti mu osmeh. Dati mu sansu. Njemu i njegovoj porodici.Učiniti ga bitnim. Najbitnijim.

Friday, August 19, 2016

ŽIVOT JE ČEPRKANJE PO TALOGU NERAZREŠENIH ODNOSA SA RODITELJIMA


Individualna neuroza trazi svoj put za razresenje.Staze su raznolike,krivudave i viseslojne.Jedna od putanja je razresenje kroz kolektivnu neurozu.Mada tu od razresenja vise dobijamo ventilaciju ili odlaganje,sto samo po sebi vise pojacava napon i tonus same neuroze i time je jos vise produbljuje,a nikako razresava.Ali stvara iluziju razresenja.
Kolektivne neuroze su najcesce vezane za struktuisanje revitalizacije oca,ovoga puta granndioznog i besmrtnog.Time se stitimo od esencijalnog straha,straha od gubitka primarnog objekta.Zato smo beskrajno odati Bogu,religiji,naciji,grupi,ocu nacije,velikom vodji.Zato su nam oni tako potrebni.Jer u kolektivnom protektoratu bezimo od individualnih neutoza. Tako nastaju arhetipovi homopoliticusa,homoreligicusa i svi izvedeni koncepti referencijalne simbolike.
Tako narodi slede svoje vodje,fanaticno se predaju svojim religioznim okvirima,bahatim navijackim gangovima.Bezeci od individualnih nerazresenja u kolektivne iracionalne konflikte.
Time postaju sustinski pogodni za saucestvovanje u najkatastroficnijim projektima odredjenih grupacija i interesa.Istorija covecanstva je mozaik supstitucije individualnog u kolektivnog.Uvek pokrivenim grandioznim kolektivnim Nad Ja. Sto smo individualno neuroticniji,a cesto imamo fenomen indukovane neuroze onda je i odanost grandioznom ocu veca,a karakter i sadrzaj vodje bizarniji i destruktivniji,kako auto,zako i hetero.Sto smo vise ljuti na sopstvene primarne roditelje(oca i majku)iz ovih ili onih razloga to je nasa potreba za idealizacijom sledeceg nivoa veca i neophodnija,jer neko sledeci treba da nas preuzme ili ušuška(domovina,drzava,vera,kraljica-majka;Bog,kralj,vodja-otac).
Sto smo manje gnevni na roditelje manje imamo potrebu za sekundarnim idealizacijama,manje smo skloni sklapanju neuroticnih "saveza",okrecemo se individualnom a imamo konstruktivniji i zreliji odnos prema kolektivnom. Ovom metodologijom mozemo da objasnimo i zasto i kako se opredeljujemo politicki,ideoloski ili religijski.Sve je samo nadkompenzacija .Sazrevanjem i separacijom mozemo da menjamo i nase ideoloske,duhovne matrice i daljim razresenjem individualnog konflikta pomeramo od svih nam dostupnih kolektivnih neuroza.
Cilj je zapravo covek lisen neuroze,koji bezeci od individualne,jezgrovne u jednom momentu zaglavljen u kolektivnu arhetipsku(najcesce izniklu iz mitova,epskih natkompenzacija ili narcistickih projekcija)kroz proces individuacije,toliko amplifikuje sebe i iznikne do krajnjeg ideala-individualne slobode.
U nekim zemljama kao sto je nasa cija etiogeneza i socijalno poreklo uglavnom je seosko postoji tkz.ruralni instikt proizisao iz patrijahalne frustracije sina pred dominantnim ocem,sto jos vise akcentuje Frojdovu pricu o "oceubistvu" i nadkompenzaciju kroz grandioznog vodju,zemaljskog ili apstraktnog.
Ovakvu matricu podsticale su i ideoloske i pseudointelektualne elite iz 80-ih godina proslog stoleca sirom bivse nam zemlje fokusirajuci se po inerciji i po principu spojenih sudova na akcentovanje ugrozenosti vlastitih etnickih sredina.Nalazeci siri front u odredjenim interesnim grupama,kontroverznim licnostima zatecenih ili dolazecih politicara, sa religijskim velikodostojnicima i "narodnim tribunima sa istovetnim ruralnim instiktom ali i nacionalistickom i nesto verske iskljucivosti i drugim entitetima slicnog sklopa,pretvarali su sadrzaj fokusa u koncept,a koncept u matricu.
Takvo pozicioniranje je imalo svoj krajni epilog u katastrofama devedesetih,ali i prolongiranju matrice do danasnjih dana uz krajnje poguban epilog.Svaki pokusaj repozicioniranja matrice imao je svoj tragican epilog(smrt Z.Djindjica).Neko ce reci a kakav je uticaj drugih,stranih faktora.Znacajan ali pre svega u kontekstu njihovih ciljeva u odnosu na matricu koju sami projektujemo.Kao i u individualnoj psihologiji.Sami se pozicioniramo i za dobro i za lose.Precizno i detetminisano. Bas taj instikt ruralnog bio je vodeci imput pominjanih pseudoelita proslog stoleca noseci u sebi miks frustracija razoranog seoskog ognjista,mitomanskog nasledja,epske retorike,sebicnog komesarskog uzleta akademika skolovanih u vecernjim posleratnim skolama sa lose usivenim sinjelima ,losih estetika iz boljsevickih pamfleta,palanacke etike nedovrsenih identiteta i disidentske slojevitosti uspokojene u vilama na Dedinju ili institutima za "odbacene",umesto gulaga.
Religija,nacija,ideologija,pokret,stranka,grupa ,medijsko zombiranje kao osnovni sadrzaji kolektivnih neuroza postajali su utociste duhovno,kultoroloski,socijalno,ekonomski i fizicki u ratovima,ekonomskim krizama obogaljenog i opustosenog pojedinca ,njegova uteha,njegov vapaj,njegovo survavanje i ponor.
Okretanje razresenju vlastitih individualnih neuroza bez bega u kolektivne je put ka razresenju. Mnogi narodi su prolazili kroz ovakve izazove.Neki su i uspevali da pronadju rebuse vlastitih zaglavljivanja.Zrelo i kroz postulate maturacije,individuacije i relaksiranja prethodno svojih osnovnih,bazicnih ljutnji ,onih prema primarnim objektima.Kazu da je zivot ceprkanje po talogu nerazresenih odnosa sa roditeljima.Ko zna,mozda tu negde nadjemo i sebe.Bez dodatnih potreba za idealizacijama.Dovoljan je samo respekt.
Dr Ivajlo Ilijev
Psihijatar, psihoterapeut

Sunday, April 17, 2016

49 dani preventivne medicine, septembar 2015. Niš-predavanje


STRES

   Aktuelni trenutak u društvu, iscrpljenost potencijala psihičkih odbrana, usled dugogodišnje krajnje nepovoljne atmosfere življenja, život bukvalno od danas do sutra, potpuno neizvestan ulazak u novi milenijum, neizrecivo drugačiji modaliteti, ali i radikalno drugačija pravila poslovnog života, koja sa sobom nose i potpuno drugačiju dinamiku interpersonalnih odnosa diktiraju postojanje ambijenta idealnog za perzistiranje jednog specifičnog sveobuhvatnog stanja organizma, koje se u psihijatriji naziva STRESOM (engl. stress-pritisak, naprezanje, veliki napor). Pod stresom uopšteno rečeno podrazumevamo proces koji se odigrava u organizmu, kada je on izložen bilo kakvoj agresiji (traumatskoj, infektivnoj, toksičnoj, psihološkoj) koja u takvoj meri ugrožava i remeti njegovo dotadašnje stanje, da odbrana korišćenjem samo pojedinačnih odbrambenih (adaptivnih) mehanizama nije moguća.
Svako živo biće, uključujući i čoveka vremenom razvija i poseduje ove adaptivne mehanizme, kojima se najlakše prilagodjava zahtevima spoljne, ali i unutrašnje sredine (informacije iz organizma). Oni štite ravnotežu organizma, tkz. homeostazu, tj. fini balans koji neprekidno ugrožavaju brojni činioci iz spoljašnje, ali i unutrašnje sredine. Tek kada se dođe u situaciju ugrožavanja homeostaze, organizam počinje da koristi sve svoje adaptivne, tj. odbrambene mehanizme i tada se govori o stresu, ili kako se danas u savremenoj psihijatriji naziva o OPŠTEM ADAPTACIONOM SINDROMU. -1
Faktore koji izazivaju stres nazivamo stresorima, a oni mogu biti biološkog, mehaničkog, psihološkog i socijalnog porekla. U zavisnosti od toga oni remete nekad telesne, nekad psihičke a često socijalne funkcije čoveka. Pošto smo pristalice tkz. holističkog ili integrativnog pristupa, tj. ideje o neodvojivosti tela i duše, evidentno je da somatska bolest izazvana biološkim stresorom (pr. bakterija ili virus), povlači neizbežno i promene u psiho-socijalnoj sferi. Slično je i obrnuto. Poznato je iz kliničke prakse da depresivni pacijenti češće oboljevaju čak i od banalnih infekcija.
Sili (1945g.) postavlja savremen koncept stresa, proučpavajući reakcije organizma u eksperimentalnim uslovima, a usled izloženosti raznorodnim stresorima. On je smatrao da kratkotrajna i blaga narušavanja homeostaze (ravnoteže između spoljašnjih i unutrašnjih stresora) može imati i pozitivan, tj. prijatan ishod po organizam, tj. podsticati emocionalni i intelektualni rast i razvoj. Ovakvu vrstu kratkotrajnog stresa on naziva eustress-om. Za razliku od njega, koji počinje od trenutka delovanja stresora na telo koje nije adaptirano, dugotrajno izlaganje stresorima dovodi do neprijatnog, iscrpljujućeg, najčešče sa ireverzibilnim posledicama stresa, koji nazivamo distress.
Po Siliju OPŠTI ADAPTACIONI SINDROM ima tri stadijuma:
I  Stadijum alarma
II Stadijum otpora-kada se telo adaptira na nove uslove
III Stadijum iscrpljenja, tj. sloma odbrambenih resursa organizma-tu dolazi do razvoja bolesti, pa čak i do smrti u radikalnim okolnostima-1

Dva su osnovna sistema u organizmu, preko kojih se obavljaju pomenute tri faze i oba su ravnopravna. Prvi je hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrežne žlezde, a drugi simpaticus-srž nadbubrežne žlezde. Oscilacije bioloških regulatornih mehanizama u toku stresa manifestne su najčešće nizom somatskih i vegetativnih reakcija. To su najčešće hipertenzija ili hipotenzija, ubrzan rad srca, povišena telesna temperatura, retencija mokraće, smanjenje broja leukocita, modifikacije kapilarne propustljivosti, varijacije nivoa vrednosti šećera, hlora, natrijuma, pojačano znojenje, bol iza grudne kosti sličan srčanim tegobama kod kardioloških bolesnika...
Psihička dimenzija stresa jeste emocija. Stresna reakcija je utoliko jača, što je emocija intenzivnija. Emocije ukazuju koji je događaj od kakvog značaja za osobu. Nemoguće je generalizovati, ali u zavisnosti od strukture ličnosti pojedini događaji imaju svoju težinu. Na primer za nekog je razvod braka (pogotovu u današnje vreme) tek prolazna neprijatnost, za drugog „smak sveta“. U vreme bombardovanja ljudi su potpuno drugačije reagovali na indentične situacije, od stanja panike, preko potiskivanja emocija, potpune izolacije afekta, do ispoljavanja adekvatne količine straha i obrade istog. Neko reaguje u stresogenim situacijama tražeći zaštitu u grupi, drugi se pak osamljuju.
Što se tiče jačine psihosocijalnih stresora, kod odraslih u zavisnosti od dužine izlaganja, ona ide od blage (pr. raskid sa momkom, ili devojkom) do katastrofične (smrt deteta, samoubistvo bračnog partnera). Bračno neverstvo, abortus, neželjeni odlazak u penziju spadaju u kategoriju stresora srednjeg inteziteta.
Dve su bitne dimenzije stresogenih događaja. Prva je ugroženost, ili pretnja telesnom, psihičkom, ili socijalnom integritetu, pa i samom životu. Druga je pretnja određenim gubitkom (draga osoba, imovina, posao, ugled, ideali... ). Najčešće su kombinacije ovih događaja.

POSLEDICE STRESA

Poremećaji mentalnog zdravlja

U okviru ICD 10 Klasifikacije mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja (SZO, 1992) postoje dve kategorije koje se odnose na posledice stresa. Prvu kategoriju čine reakcije na težak stres i poremećaji prilagođavanja, dok se u drugoj nalaze psihotični poremećaji i trajne promene ličnosti. -7
Reakcije na težak stres i poremećaji prilagođavanja obuhvataju poremećaje koje je (za razliku od ostalih uvrštenih u klasifikaciju) moguće identifikovati ne samo po simptomatologiji, već i po tome što im prethodi preživljeni stres. Ovde svrstani poremećaji javljaju se uvek kao posledica teškog akutnog ili hroničnog stresa, za koji se smatra da je primaran i glavni uzročni faktor, bez čijeg se postojanja odgovarajući poremećaji ne bi javili. Po tome se poremećaji iz ove kategorije razlikuju od poremećaja iz nekih drugih, kojima takođe može prethoditi stres, ali za koji se smatra da nije jedini i osnovni uzročnik.
U kategoriju reakcija na težak stres i poremećaja prilagođavanja spadaju, dakle, poremećaji koji se mogu shvatiti kao odgovori na težak stres. To su: akutna reakcija na stres, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) i poremećaji prilagođavanja u svim starosnim grupama, uključujući decu i adolescente.
Prema ICD 10 klasifikaciji izuzetan fizički i/ili mentalni stres prethodi akutnoj stresnoj reakciji; a životni događaji i značajne životne promene i stres povezan sa njima prethode poremećajima prilagođavanja. Stresori koji spadaju u grupu traumatskih provociraju pojavu traumatskog stresa i PTSP-a.  Mada se svi pojedinačni simptomi i akutne stresne reakcije i poremećaja prilagođavanja mogu javiti i u okviru drugih dijagnostičkih kategorija, postoje neke posebne odlike sklopa simptoma i njihovog manifestovanja, što opravdava uključivanje ovih stanja u klasifikaciju kao posebnih poremećaja. Treći poremećaj u ovoj grupi, PTSP, ima relativno specifične i karakteristične kliničke osobine.
Akutna reakcija na stres podrazumeva različite simptome, od početnog stanja“zgranutosti”, praćenog izvesnim stepenom suženja svesti i dezorjentacijom, preko agitacije i preterane aktivnosti, do anksioznosti, depresije i povlačenja. Navedeni simptomi se smenjuju i ni jedan tip ne dominira dugo. Simptomi se javljaju kratkovreme nakon doživljenog stresa (od nekoliko minuta do nekoliko sati) i nestaju takođe nakon kratkog vremena (nekoliko dana).
Manifestacije poremećaja prilagođavanja variraju i uključuju depresivno raspoloženje, anksioznost, zabrinutost, obeshrabrenost, bespomoćnost i pad efikasnosti u svakodnevnim aktivnostima. Kod adolescenata mogu se javiti i poremećaji ponašanja, kao što su agresivno i antisocijalno ponašanje, a kod dece regresivni fenomeni (mokrenje u krevet, govor kao kod beba, sisanje palca i sl. ). U ovu grupu su svrstane i reakcije žalosti, bez obzira na trajanje, koje su procenjene abnormalnim zbog njihove forme ili sadržaja. Početak poremećaja prilagođavanja je najčešće u period mesec dana nakon doživljenog stresa, a trajanje je retko duže od šest meseci, osim kada je u pitanju produžena depresivna reakcija, koja takođe spada u ovu kategoriju. Ni jedan od simptoma nije dovoljne težine ili izraženosti, da bi sam po sebi opravdaospecifičniju dijagnozu.
Posttraumatski stresni poremećaj obuhvata tri kategorije simptoma:
(a) simptome neželjenog ponovnog proživljavanja traumatskog događaja; (b) simptome izbegavanja svega što podseća na traumu, praćene smanjivanjem interesa za uobičajene životne aktivnosti i okolinu; i (c) simptome prenadraženosti ili povišene budnosti.
Psihotični poremećaji i trajne promene ličnosti predstavljaju kategoriju koja obuhvata sledeće dve kategorije poremećaja: akutni i tranzitorni psihotični poremećaji udruženi sa akutnim stresom; i trajne promene ličnosti koje se ne mogu pripisati grubom moždanom oštećenju ili oboljenju.
Kod grupe akutnih i prolaznih psihotičnih poremećaja dijagnostički kriterijumisu sledeći: (a) akutni početak (u roku od dve nedelje) ; (b) prisustvo tipičnih simptoma;i (c) prisustvo akutnog pridruženog stresa. Kao glavne tačke dijagnostičkog uputstva za ovu kategoriju navode se: odsustvo pokazatelja za maničnu ili depresivnu epizodu, odsustvo organskih uzroka i intoksikacije drogama ili alkoholom, kao i vremenski rokod dva do 14 dana za vidljivu manifestaciju simptoma.
Kod trajne promene ličnosti posle katastrofičnog iskustva navodi se da “stress mora biti tako ekstreman da nije potrebno razmatrati ličnu vulnerabilnost u objašnjenjunjegovog snažnog uticaja na ličnost” (SZO, 1992; s. 188). U dijagnostičkom uputstvu za ovaj poremećaj stoji da dijagnozu treba postaviti nakon utvrđivanja prisustva sledećih karakteristika koje ranije nisu postojale: neprijateljski ili nepoverljiv stav prema svetu, težnja socijalnoj izolaciji, osećaj praznine ili bespomoćnosti, hronični doživljaj pretećeg sloma - kao da postoji stalna ugroženost, otuđenost. Sve navedene karakteristike moraju biti prisutne najmanje dve godine, pod uslovom da nisu rezultat prethodno postojećeg poremećaja ličnosti ili organskih poremećaja i bolesti mozga. Katastrofičnim doživljajima, odgovornim za nastanak ovog poremećaja smatraju se iskustva u koncentracionim logorima, prolongirano zatočeništvo sa pretećim ubistvom,
prolongirano izlaganje situacijama opasnim po život i slična.

Poremećaji fizičkog zdravlja

Bolesti, tj. funkcionalni i strukturni poremećaji pojedinih telesnih organa i sistema u čijoj etiologiji, pored niza drugih činilaca, presudnu ulogu imaju činioci psihičke prirode, nazivaju se psihosomatskim poremećajima i bolestima. O psihosomatskim poremećajima je reč kada postoje funkcionalne izmene nekog organaili sistema, dok se o bolestima govori kada postoje i poremećaji strukturalne prirode.
U dijagnostičkoj klasifikaciji ICD-10, psihosomatski poremećaji i bolesti pojavljuju se pod nazivima: somatoformna disfunkcija vegetativnog nervnog sistema i psihološki ili bihevioralni činioci udruženi sa poremećajima ili bolestima-7 klasifikovanim na drugom mestu.
U okviru navedenih kategorija data je dugačka lista simptoma, sindroma i definisanih nozoloških jedinica. Na toj listi mogu se naći: gojaznost, različite glavobolje, angina pektoris, bolna menstruacija, neurodermatitis, akne, reumatoidni artritis, astma, tahikardija, aritmija, različiti ulkusi, povraćanje, učestalo mokrenje... Očigledno je da somatski fokus ove kategorije poremećaja i bolesti može da bude u okviru različitih organa ili sistema: kardiovaskularnog, gastrointestinalnog, respiratornog, urogenitalnog i drugih.
Novija psihoneuroimunološka istraživanja ukazuju da je u ovu kategoriju poremećaja potrebno uključiti i one u čijoj je osnovi supresija imuniteta ili hiperimunitet, pri čemu se stresu i psihosocijalnim činiocima, u sklopu inače multifaktorske etiologije, pripisuje presudna uloga. Time lista psihosomatskih poremećaja i bolesti postaje znatno duža. Njoj se pridružuje širok spektar poremećaja i bolesti, od akutnih respiratornih infekcija, genitalnog herpesa, preko mononukleoze, hipertireoze, pojedinih vrsta anemija, psorijaze, pa sve do kancera.
Karika koja povezuje stres sa zdravstvenim stanjem je neuroendokrini i imuni sistem, ali mehanizam putem koga se veze ostvaruju nije još potpuno razjašnjen.
Za istraživanja povezanosti stresa i zdravstvenih problema tipične su relativno niske korelacije. U celini ovo je pozitivno otkriće, jer ukazuje da je ljudska vrsta prilično otporna na stres To predstavlja teškoću za utvrđivanje odnosa između stresa i određenih zdravstvenih stanja, zato što svako ko doživljava stres ne oboljeva, a među onima koji oboljevaju tip poremećaja zavisi od nekih nasleđenih ili stečenih dispozicija. Mnogo je lakše ustanoviti povezanost između stresa i pogoršanja nekih već postojećih simptoma, nego identifikovati stres kao etiološki faktor poremećaja.

Porodični poremećaji, poremećaji organizacije, posao,  profesionalne reakcije i ekonomske posledice

Ljutnja i frustracija koje se ispoljavaju na porodicu i prijatelje, nemogućnost da se podele problematična iskustva, dovodi do otuđenja od članova porodice i prijatelja, koji postaju još jedan izvor zahteva.
Posledice delovanja stresa na rad, profesionalne reakcije, kao i ekonomske posledice ogledaju se u oblasti obavljanja posla u vidu smanjenja radne efikasnosti, angažovanja, neodlučnosti,  izbegavanje novih zadataka i ljudi. Utiče na smanjenje radnog morala sa negativizmom, smanjenjem interesovanja i motivacije, doživljajem neadekvatnosti, kao i na bezličan međuljudski odnos, otuđenje, sukobe, nesposobnost prihvatanja kritike.

Posledice po zdravstveni sistem

Posebno je naglašen značaj posledice stresa po zdravstveni sistem, u vidu znatnih finansijskih sredstava koji se izdvajaju iz fondova zdravstvenog osiguranja, za bolesti koje su pruzrokovane stresom.

***

Istovremeno značajno je istaći da je u poslednjih pedesetak godina došlo do značajnijih promena u konceptima stilova života nego dve hiljade godina unazad. Nagli tehnološki I informatički progres, promene geopolitičkog karaktera, kulturološka globalizacija, promene unutar interpersonalnih odnosa (uključujući i potpuno drugačiji karakter porodice, partnerskih odnosa i naročito seksualne revolucije u drugoj polovini 60-ih godina prošlog veka), veliki migracioni procesi, bipolarizacija socijalnih struktura i velike ekonomske krize, posle značajnih istorijskih I društvenih talambusa u osvit novog milenijuma, su samo neki od bitnijih etioloških faktora ovih pomenutih korekcija novokomponovanih stilova življenja savremenog čoveka. Sve veće otuđenje u svetu preplavljenom novim informatičkim sadržajima podkrepljeno je višeslojevitom alijenacijom pojedinca od samog sebe, od svoje okoline, vremena i prostora. Obasutost novim zahtevima profesionalnog ali i emocionalno-psihološkog delokruga često je praćeno struktuisanjem frustracija sa neretko ireverzibilnim, fiksiranim konfliktima, usled kojih pojedinac najčešće potpuno iscrpljuje svoje odbrambene resurse i vlastitu kapacitativnost pretvara u brzo istrošen prostor u neravnopravnoj borbi sa zahtevima okoline.
Ako uzmemo u obzir da je Stil življenja skup odabira, događaja, aktivnosti, ličnosti I korišćenje vlastite estetike u svakodnevici jedinke, danas se sve više govori o mogućnosti reprogramiranja stilova života, praktično opserviranja, a potom parcijalnih intervencija u smislu amputiranja, svođenja ili premeštanja svih disperzivnih karakteristika pojedinačnih osobenosti jedinke. pri tome, naravno treba uvažavati sve specifičnosti, kao i hijerarhiju prioriteta i ličnih karakteristika pojedinca. Istovremeno podrazumeva se integralno uvođenje dva ključna procesa Lišavanja disperzije (oslobađanje od personalnih, fizičkih, emocionalnih, kognitivnih viškova, restlova I rituala) I Optimalizacije (pronalaženje I korišćenje ličnih potencijala I integrisanje istih u tkz. Kinetički sistem, kao integrisani sistem tri esencijalna elementa-razuma, osećanja I energije;neko govori I o višem nivou kinetičkog Sistema, nadrgrađenijem, ili Suprakinetičkom sistemu, koja osim tri pomenuta elementa sadrži I četvrti-estetiku).
Ovo reprogramiranje stilova življenja, možemo nazvati I DEKONCEPTUALIZACIJOM. Nju bismo definisali kao složen sistem polimorfnih zahvata, manevara I akcija u cilju premeštanja ili prepozicioniranja a zarad poboljšanja izvesnih životnih intencija I postulata. Dekonceptualizacija označava I pomeranje kateksiranja, ili ulaganja psihičke I mentalne energije u definisano adekvatnije ciljeve. Podrazumeva precizno prepoznavanje I razumevanje nižih okvira sistema, tkz. podkoncepte koji skupa čine globalni sistem definisan kao Koncept. Faktički možemo govoriti o prestrukturaciji sistema, izvođenja iz jednog, najčešće istrošenog oblika u drugi, prihvatljiviji i prijemčiviji nekim novim okolnostima.
Da bismo danas psihoanalitičkom metodologijom došli do rešenja bazičnog konflikta, tj. onog suštinskog početka i uzroka svakog ne samo psihičkog konflikta, a ako stres ma kog porekla, ovde doživimo isključivo kao okidač, ili često hronificirani trigerr factor, onda koristimo u psihoterapijskoj metodologiji četiri etape do potpunog razrešenja konflikta, a samim tim I lečenja stresnog stanja. Naravno da ovde govorimo prethodno I o vrlo bitnom entitetu, a to je POZICIONIRANJE ZA STRES. Radi se o formatiranju pozicije u kojoj bismo iskazali senzibilitet prijemčivosti za stres. Ona se pre svega oslanja na etapu psihodinamskog razvoja jedinke. Ako je faza gde je dominantan lajt motiv u okviru separacionog procesa (u odnosu na tkz. primarne objekte) agresija, ili gnev, nameće se pojačana, ali vrlo precizno determinisana potreba za prijemčivost ka stresoru, ma kog sadržaja. Ako je lajt motiv pozitivan I ima relaksiranu pozadinu, onda ćemo čak I u uslovno nepovoljnim okolnostima jednostavno mimoići sresora, ili bar minimizirati njegov efekat.
Koje su zapravo one četiri etape u procesu razrešenja bazičnog konflikta, što posledično etiološki razrešava konfliktnu situaciju I pomaže u razrešenju stresa?
1. Ruminacija-faktički opserviranje I povezivanje tri perioda u razvoju stresogene situacije;ako krenemo unazad kroz vreme, prvo-ovog aktuelnog, sa perzistiranjem polimorfne simptomatologije bilo kakvog dijapazona uz objektivne emocionalne, porodične I profesionalne reperkusije, drugo-momenta pozicioniranja za stress I aktivnog delovanja izloženosti stresogenih faktora I treće-vraćanje daleko unazad u doba bazičnog konflikta, definisanog kao trenutka, ili skupa događaja u životu pojedinca, koji predstavlja I uz samu strukturu ličnosti bazično polazište, tj. predispoziciju za drugi I treći period.
2. Restitucija-proces potpunog suočenja i emocionalne katarze u kontaktu sa potisnutim, a inkriminisanim sadržajima, praktično ponovni susret sa”mestom zločina”
3. Restauracija-ponovno čitanje, ali I popravljanje emocionalnog I kognitivnog sklopa celokupnog procesa, koji uključuje sve epohe, one kada je bitisao bazični konflikt, trenutak noksiranja I aktuelni konglomerat simptoma ili loših dešavanja po stresom izloženoj jedinki
4. Relaksacija-zadnja etapa u psihodinamskoj terapiji u kojoj je došlo ne samo do detektovanja”šta se to dogodilo”, već I do novog opuštenijeg interpretiranja, do nedavno nepodnošljivih osećanja ili jedno relaksiranije podnošenje nekada mučnih I neprijatnih sadržaja. Praktično novo zrelije, amplifikovanije sagledavanje do tada nepovoljne, teško snošljive životne situacije. nešto kao novo, opuštenije”čitanje nekad već pročitane knjige”.
Naravno po anologiji možemo govoriti I kao petu fazu, ili razrešeni epilog, nazvati fazu izlečenja, ili tkz. NOVI POČETAK. Ona predstavlja I kraj dotadašnje forme ili stresogenog stila života, dakle novu mogućnost konstaliranja življenja I u nepovoljnim okolnostima. Takav concept često nam donosi nove zrelije modalitete psihičkih I fizičkih odbrana, ali I zrelije nivoe socijalnog I emocionalnog reagovanja, kakve do tada nismo koristili, već su nas iscrplljivali.
Stres je uglavnom sinergijski efekat nekoliko, često značajno neistorodnih etioloških faktora. Jedinka sklona pozicioniranju za jedan stressor najčešće je pogodna za više aktivnih ili u tom trenutku pogodnih agenasa ma kog od pomenutih etiologija. Sumacija više aktivnih negativnih aspekata pogoduje definitivnoj hronifikaciji stresa.
NOVI ASPEKTI STRESA NA RADNOM MESTU U XXI VEKU
Sa promenama stilova života, po inerciji ali u skladu sa sveukupnim promenama življenja sve više se javlja potreba za novim koncepcijama poslovnog života. Organizacija funkcionisanja savremenih kompanija sve više je u stalnoj korelaciji sa pronalaženjem humanijih modaliteta prema zapošljenima. Za razliku od surovog modela u većem delu XX veka, osamdesete I devedesete godine prošlog stoleća iznedrile su naročito u fazi menadzmenta I organizacionog sektora jedan oblik kompetativnog stila, brzih, efikasnih, ali afektivno suzdržanih poslovnih ljudi “japijevskog formata”. Uprkos propagandi neretko agresivnog pristupa, primećen je povišen stepen stresogenih reakcija, naročito usled specifičnog tipa potiskivanja ili tkz. operativnog, ili aleksitimičnog reagovanja. Velika ekonomska kriza od 2008 godine I rušenje neoliberalnog koncepta ekonomije dovelo je do novih tektonskih poremećaja unutar kompanija, firmi, preduzeća, ali I u državnim institucijama. Doživljaj stalne mogućnosti gubitka posla, postaje kontinuirani okidač egzistencijalne ugroženosti I vrlo često biva supstituisan neadekvatnim odbranama od strane pojedinca. Istovremeno potencijali zajednice u kontekstu protektivne pozicije postaju sve oskudniji I neadekvatniji. Čovek postaje sve istrošeniji I prepušten vlastitoj nemoći I bezperspektivnosti.
U nekim državama zapadnog sveta, naročito u skandinavskim zemljama, polako se uvode humaniji, primereniji horizontalnom ili dnevnom stilu življenja, koncepti radne organizacije. Sve više se uvodi klizeće radno vreme, jer je primećeno koliko sam seting I odnos prema njemu čini značajnu kariku u adekvatnijem doživljaju sebe. S obzirom na procentualno visok period proveden na radnom mestu osmišljava se maksimalno gratifikovanje određenih vremenskih intervala tokom radnog dana, na primer kratkotrajnim sportskim aktivnostima, rekreativnim sadržajima. Istovremeno maksimalno se estetizuje ambijent rada I void se računa o optimalnoj harmonizaciji interpersonalnih odnosa. Uvođenjem servisa psiholoških službi obučenih za couching, ali I testove profesionalnog selektiranja u startu se struktuiše povoljnija bazična atmosfera u skladu sa profesionalnim anticipiranjem. Sve obučeniji menadzment konkretnije I učestalije se bavi individualnim psihološkim aspektima zapošljenih, ali I menadzerskim manevrima optimalizuje grupnu koheziju.
Asertivnim treninzima, ali i veštinama komunikologije podstiče se osećanje svakog zapošljenog da je u konstantnoj poziciji vertikalnih gratifikacija, tj. ”uvek mogu da napredujem”. Dakle concept dominantan do pre par godina”opstaću ako sam najbolji”, menja se “napredujemo svakog dana i kroz kompaniju se razvijam i Ja sam”.
Treba istaći da se suštinski koriguju dva bitna aspekta u svesti novog radnog čoveka. Prvi da je radno mesto ipak zamenjiva kategorija I da otkaz ne predstavlja katastrofično iskustvo, već I mogućnost otvaranja novih vrata. Drugi aspekat je stalni rad na sebi, kao dobra osnova za drugačiji model rezonovanja, razmišljanja, reagovanja I senzibiliteta. Traže se u osnovi ljudi brzog rezona I reagovanja, sa bazično pozitivnim pristupom I maksimalno izraženim timskim duhom.
Samo shvatanje timskog, ili kolektivnog duha zaslužuje ipak novo pozicioniranje, jer se ranije dosta krilo iza grupne odgovornosti, ali I odluka I delanja. Savremeni radni koncepti iziskuju obučene individualce, suštinski specijalizovane, ali sa izraženim prihvatanjem I principa saradnje “na zejedničkom projektu”. To iziskuje I novi tip lidera, obučenih po modelu krajnje senzibilisanosti za dobar miks empatije I veštine optimalizovanja ljudskih resursa. Takav tip lidera je prošao dobru I krajnje suptilnu trijažu I lišen je omnipotence, ali nikako profesionalnog samopouzdanja.
U boljim poslovnim sistemima vodi se računa I o privatnom životu uposlenika sa tendencijom racionalnog I humanog partnerskog odnosa, nekog ko je”bitan”. Takav pristup značajno smanjuje mogućnost agresivnog uticaja mnogobrojnih noksi I stresogenih faktora.
Istovremeno uvođenjem 4 principa pomera se mogućnost struktuisanja dobrog pristupa radnim aktivnostima, ali I formiranjem specifičnog stila poslovnog angažmana, što obezbeđuje ego-sintoni pristup radnim obavezama, lišen doživljaja otuđenosti I kontinuiranog pritiska. To su:
1. Pozitivnost-sposobnost odbacivanja svih uslovno negativnih aspekata svakodnevice I to pre posla, za vreme I posle radnih obaveza. Tu se misli na jednu vrstu bilansnog stava prema ljudima koji nas okružuju, događajima, aktivnostima, ali I kognitivnim I emocionalnim stavovima. Faktički to je svođenje anticipacija na one pozitivnije aspekte življenja I dnevnih funkcionisanja. Prethodno se prave tkz. skale bitnosti sa popisom I revizijom aktuelnih parametara koji determinišu dotadašnji concept
2. Efikasnost-lišavanje od svih nepotrebnih viškova, suvišnih rituala, dobra organizacija sa kontinuiranim gratifikacijama I osećanjem stalnog napredovanja I suštinske pripadnosti sistemu ali I ideji projekta. Bitan je I doživljaj lojalnosti I profesionalnog kateksiranja (posvećivanja)
3. Autentičnost-pre svega mišljenja I stava. Ovde se misli na odsustvo gubljenja esencijalnih pozitivnih karakteristika ličnosti do nivoa nekad potrebnih nadgradnji. Ponekad prilagođavanje formalnoj doktrini poslovne ideje može biti I mač sa dve oštrice, tj. ponekad internalizacija stavova koji su u osnovi potpuno protivni autentičnom bazičnom stavu, što se ponekad radi zbog egzistencijalnog reosiguranja te se po svaku cenu prilagođavamo I neprihvatljivim zehtevima, koji su često potpuno strain. To je jedna vrsta “prodavanja duše đavolu”, što je I sve češće dominantan okidač za stres. Faktički dolazi do sukoba što bi nekad Jung rekao Persone (socijalne ili emocionalne maske) I ličnosti. Adaptabilnost treba, pogotovu u novim aspektima odvojiti od slepe poslušnosti.
4. Estetizacija-bitan element o kome se ranije u profesionalnom okruženju nije mnogo govorilo, zanemarujući se lični razvoj uposlenika, koji veliki deo života upravo provodi na random mestu. Kao I u novim koncepcijama privatnog života, sve se više razmišlja o estetici svakodnevnog življenja I mogućnostima da estetizujemo svaki trenutak dana, pa I onog radnog. Na taj način naši adaptibilni mehanizmi redistributuju afekat zabrinutosti I nezadovoljenja nekvih aspekata, stalnim kreativnijim, lucidnijim I prijatnijim impulsima.
U užem smislu Stres je pojam koji se odnosi na privremeni adaptacioni process kome su pridruženi mentalni I fizički simptomi.
Burnout (engl. ), ili IZGARANJE-treba razmatrati kao zadnji nivo u slomu adaptacije koja je rezultat dugo delujućih stresora na poslu I nesrazmere između zahteva I kapaciteta. Ono se odnosi na slom adaptacije kao rezultat prolongiranog stresa na poslu. Karakteriše se multidimenzionalnom simptomatologijom, posebno u stavovima I delimično je rezultat visoke inicijalne motivacije. -2
Faktički konceptualne razlike su u tome što burnout sadrži razvoj negativnih stavova I ponašanja prema recipijentu (primaocu), poslu I organizaciji, dok stres nije neophodno praćen takvim stavovima I ponašanjem.
Da bi se došlo do Well Being-a ili BLAGOSTANJA na poslu široka je lepeza modela adaptacije, od Burnout-a do pozitivnih, ili poslu privrženih stanja. Osim zdrastvenih stanja, koja su opisana uz kliničku sliku stresa imamo I tkz. PROFESIONALNE REAKCIJE:
a) Obavljanje posla-smanjena radna efikasnost, snižen nivo angažovanja, dominantna neodlučnost u donošenju kompleksnijih, ali I jednostavnih odluka, izbegavanje novih zadataka I ljudi
b) Radni moral-negativizam, smanjenje interesovanja I radne motivacije, doživljaj neadekvatnosti
c) Međuljudski odnosi-odnosi sa kolegama I saradnicima postaju bezlični, dominira otuđenje, često praćeno hostilnošću, sukobima ali I gotovo po pravilu prisutnom nesposobnošću prihvatanja kritike
Faktori koji često otežavaju dekonceptualizaciju I snižavanje kapaciteta za stresno reagovanje, ako posmatramo kroz drugi, tkz. egzistencijalistički pristup (da podsetimo prvi je bio psihoanalitički) mogu biti i:
Ideja da jedino rešenje može biti raditi više I duže, što ćesto ima samo iscrpljujuću premise I ubrzanje hronificiranog stresa
Doživljaj nepriznatosti I neuvaženosti
Precenjeno verovanje u imunost na teškoće
Odsustvo sopstvenog uvida u vlastite mentalne probleme, ali I nedostatak graničnih uverenja prema sopstvenim limitima
Otuđenje od članova porodice I prijetelja, što može napraviti reaktivnu reakciju te se ljutnja I frustracija ispoljavaju ili pomeraju na porodicu I prijatelje;istovremeno povećava se nemogućnost da se podele problematična iskustva, a samim tim porodica I prijatelji su samo još jedan izvor zahteva I nerazumevanja;smanjuje se I empatijski potencilaj-3
Individualne intervencije (Coping-veštine) mogu da smanje iscrpljenost kod stresa, ali su limitirane kod redukcije cinizma, depersonalizacije I neefikasnosti. One mogu svojim tehnikama da mobilišu opravdanu preopterećenost, da indukuju značajno osećanje izbora I kontrole, da učine bitnim gratifikacije tipa priznanja I nagrada. Istovremeno mogu da podrže I rad u prijatnijim uslovima, da ističu kao vrhunske vrednosti neokaljanost I pravednost. Bitno je I potenciranje sadržajnog I vrednovanog rada.
Danas se sve više govori I o novim adaptivnim Coping-mehanizmima:-4
-Samoprocena i prepoznavanje stresora-u velikom delu je zavisna od kapacitativnosti samospoznaje, intelektualnih potencijala I dobrog rada sa nosiocima Coping-veština
-Specifikacija životnih prioriteta-oslanja se na dobru procenu prethodnih iskustava I sposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog I prepoznavanja ciljeva
-Pokazivanje i razmena osećanja-Interakcija interpersonalnog karaktera daje doživljaj zajedništva, podrške, ali I EGO-potpore
Treći nivo intervencija tiče se savladavanjem stresa na poslu. On se manifestuje kroz sledeće manevre:
1. Fokusiranje na pozitivne aspekte i na male uspehe-usresređivanje na pozitivno definisane elemente u organizaciji, sprovođenju, ali i anticipaciji ciljeva, kao I stvaranje ambijenta krajnje kreativnog I inspirativnog za delanje. Ne ignorisati male uspehe I činiti od njih dobro polazište za krupnije ciljeve
2. Određivanje dnevnih i nedeljnih ciljeva-planiranje na horizontalnom I vertikalnom nivou, sa jasno preciziranim ali I realno ostvarljivim ciljevima
3. Odmori/pauze I varijacije dnevnih obaveza-dobro korišćenje tajminga I prostora, ali I ostalih resursa (ambijent, kadrovi, kompaktnost tima, pozitivna I respektabilna komunikacija…)
4. Angažovanost u timskom pristupu-mobilisanje ka zajedništvu, ka istom cilju, solidarnost sa preostalim članovima tima I uzajamna podrška
Danas se puno radi na razvijanju dobrih navika. Jedan od praktičnih korisnih manevara je I Učenje relaksacije. Ovo uključuje učenje progresivne relaksacije ili obično odvajanje vremena, kada ne radite, za opuštanje (duge kupke, lagane šetnje, slušanje muzike…). Ovo podrazumeva I adekvatniji concept života –odlazak na spavanje u određeno vreme I ustajanje 15-20 minuta ranije da bi se izbeglo osećanje”Uvek u žurbi”. Istovremeno podrazumevaju se I Redovni odmori na poslu, koji podrazumevaju redovne pause za obroke (van radnog ambijenta). I kad je intenzivan process na poslu, preporučuju se pauze od po 5-10 minuta nakon svakih par sati rada.
Istovremeno u vreme kada se dostupnost podrazumeva, dobra ideja je izbegavanje mobilnog I društvenih mreža, dobra ideja je “nedostupnost” jednom ili dva puta nedeljno da bi se dalo vreme sebi, da bi bili sami I da se “Reflektujete, a bez upijanja”. Redovno vežbanje na fonu fizičkog aspekta pomaže u smanjenju stresa. Istovremeno pomaže da se ostane u formi, potpomaže protektivni doživljaj samopouzdanja, pomaže u prevenciji kardiovaskularnih bolesti I popravlja kvalitet spavanja. Supstance zavisnosti-duvan I druge “rekreativne droge” je najbolje izbegavati. Kofein I alcohol treba uzimati samo u umerenim količinama.
Odvajanje vremena za aktivnosti koje nemaju “krajnji rok”, kontinuiran pritisak imperativa, kojima se je lako priključiti ili ih prekinuti, kao što su sport, hobi, muzika, filmovi, pozorište, knjige, časopisi je dragoceno vreme u savladavanju posledica stresa. Najvažnije je I da nisu u direktnoj vezi sa poslom.
Naravno treba naglasiti i dobro koncepiran pristup sopstvene medicinske nege. Prvo se podrazumeva odabir ličnog lekara opšte prakse. Istovremeno potrebno je obezbediti sebi korist standard nege, koju očekujete (pr. konsultacije sa specijalistima različitih grana). Ukoliko ima teškoća koje su u vezi sa stresom, anksioznošću, depresijom ili korišćenjem psihotropnih supstanci, potrebno je konsultovati svog lekara što ranije. Bitna je spremnost da se prihvati savet, a ne subjektivno oslanjanje na svoj sud. Ukoliko lekar predlaže konsultaciju sa psihijatrom, psihoterapeutom ili psihologom, potrebno je prihvatiti savet.

Dr Ivajlo Ilijev
Psihijatar, psihoterapeut 

Literatura:
1. P. Kaličanin, D. Lečić-Toševski-Knjiga o stresu
2. D. Semple et al. -Oxford Hand Book of Psychiatry, 2007
3. Maslach-1993
4. Schaufeli-1993
5. Priebe et al. -2005
6. D. Kecmanović-Psihijatrija