Monday, January 20, 2020

Da li je ljubav u krizi?




"Ljubav se stalno menja zato što se mi stalno menjamo. Stoga romantična ljubav, sama po sebi, donosi nestabilnost. Čini nas nezadovoljnim time što nas uvek usmerava ka nečemu što ne posedujemo u potpunosti, ili posedujemo u nedovoljnoj meri, ili pak u čije smo posedovanje suviše sigurni."
 Stiven Mičel



Iako svako polemisanje o ljubavi  „preti“ da postane podsećanje na klišee koji važe za nju i otvaranje tema koje ne pružaju utehu i zadovoljavajući odgovor, već su povod za nizanje novih dilema i nedoumica, priča o ljubavi je jedna od onih koje nikad ne zastarevaju. Predstavlja nepresušni izvor inspiracije, pokretač je raznovrsnih prijatnih i i oplemenjujućih osećanja, ali je i okidač mnogih konflikata, povod za razočaranja, jadikovanja i životne preokrete, bilo u pozitivnom ili negativnom smeru. 

Pored konstantnih tranzicija kroz koje prolazi čovek u svojoj socijalnoj sredini  i filogenetskom razvoju, čini se da je njegova suština, uz neizbežnu adaptaciju na novonastale okolnosti koje aktuelno vreme sa sobom nosi, teško promenljiva. Čak i kada joj se opire, ljubav boji čovekov svet od samog početka života, jer ona predstavlja neku vrstu datosti. To je opšti fenomen sa kojim se dete susreće najpre kroz odnos sa prvobitnim objektima ljubavi, odnosno sa osobama koje nas podižu i brinu se o nama. Prema psihoanalizi, ovi odnosi su od suštinskog značaja za sudbinu ljubavnog života osobe koja kroz razvoj treba da dostigne svoju polnu zrelost i teži da postane zadovoljna jednim od najznačajnijih segmenata života. Kako sazrevanje teče, ljubavna problematika postaje složenija i samim tim je ljubav potencijalni izvor zadovoljstva, ali takođe može biti i izvor problema i frustracija sa kojima se čovek susreće.  

            Averil (Averill, 1985, prema Dion & Dion, 1996) je naveo sledeće odrednice romantične ljubavi: idealizacija romantičnog partnera, iznenadnost javljanja romantične ljubavi, psihološka pobuđenost i posvećenost dobrostanju voljene osobe. Jankoviak i Fišer (Jankowiak & Fischer, 1992, prema Dion & Dion, 1996) definisalu su romantičnu ljubav kao „svaku intenzivnu privlačnost koja uključuje idealizaciju druge osobe, u erotskom kontekstu, uz očekivanje da će trajati neko vreme u budućnosti.“
          
       Savremeni način života podrazumeva brzinu, stalnu trku s vremenom, napetost i pritisak da se ostvare beskrajne liste zacrtanih ciljeva i to, po mogućstvu, instant, preko noći. Svaki pojedinac ima gomilu uloga koje treba da ispuni, pri čemu usput biva deprimiran nametnutim „savršenstvom“ koje mu se svakodnevno plasira na društvenim mrežama, na kojima nastoji da sebe prikaže u najboljem svetlu. Kao da se više vodi računa o slici koju kreira o sebi, nego o suštini koju proživljava. Ukoliko i ima nekih slabosti, prikazuje ih tako da pridobije pratioce i bude „lajkovan“. Takav tempo života može mu stvoriti lažan doživljaj svemoći i neograničenosti prilika i potencijala, kojima nas bombarduje pozitivna psihologija. 

U svoj toj zbrci, nameće se pitanje, gde je tu ljubav i da li je ona u krizi? Ima li mesta za nju, da li je popularno voleti? Instant kultura nameće i instant veze koje su više seksualne prirode, popularno nazvane „kombinacije“, s nastojanjem da se obezbedi što više uzbuđenja i strasti, uz minimalno investicije, bez produbljivanja odnosa i prisne emotivne razmene. 




Ljudi su oduvek nastojali da svoj život osmisle i učine ga uzbudljivim kroz zaljubljivanje. Međutim, priroda zaljubljenosti protivi se stavljanju u vremenske ili bilo kakve okvire i time predstavlja izazov koji podrazumeva i čašu meda i čašu žuči, što stvara otpore i navodi ljude da beže od bliskosti.  Jerotić (Jerotić, 2013) govori o velikoj nesreći određenog broja ljudi, a to je potpuna ili delimična nesposobnost da vole. Jedan od razloga je nedostatak ljubavi od strane roditelja koji ne prihvataju svoje dete, stvarajući uslove njegovog patološkog razvoja. On kaže da koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. (Jerotić, 2013) Osim toga, čovek je u dubini svoga bića ambivalentan i iluzija je da postoji neki čovek koji je u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav u neprekinutom toku. To važi i za roditelje, pa je ljudima teško da vole jer su od svojih roditelja dobijali ljubav pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. (Jerotić, 2013)  Takođe, ljudi neretko ne vole sebe, na svesnom ili nesvesnom nivou, jer su se u životu pokazali onakvim kakvim nisu sebe zamislili, ili kako ih nisu drugi zamislili. Ono što ljude može sputati da pruže ljubav je i narcisoidnost, odnosno preterano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi. Jerotić navodi i rascep između seksualnosti i voljenja, kao prepreku na putu ka ljubavi (Jerotić, 2013). Pribegava se jednoj od ove dve opcije, a pojedinac ne nalazi mogućnost da obe nađu u odnosu sa jednom osobom. Jerotić navedene faktore nemogućnosti realizacije ljubavi vidi kao greške u vaspitanju, a smatra da je povoljan razvoj neophodan uslov da se ostvari ljubavna težnja. (Jerotić, 2013) Pomenuti činioci ukazuju na potencijalne razloge koji navode ljude da se odreknu svoje iskonske potrebe za ljubavlju. Zato je važno baviti se svojim barijerama formiranim često u najranijem detinjstvu, jer one mogu ozbiljno ugroziti kvalitet čovekovog života i inhibirati ga u nalaženju zadovoljavajućih veza.

Međutim, uprkos tome što je određeni broj ljudi sputan u ostvarivanju polne ljubavi, ima mnogo onih koji pribegavaju  „životnom pravcu koji stavlja u središte ljubav i očekuje sva zadovoljstva otuda što voli i što je voljen”. (Frojd, 1969) Kada pojedinac izabere da pored svih nesavršenosti i poteškoća koje čine ljubav, krene putem traženja odgovarajućeg partnera za romantičnu vezu, neizbežno se suočava sa preprekama. 

Ljubav je takva da joj pogoduju novina, tajanstvenost i opasnost, dok je svojstvo poznatosti gasi. (Mičel, 2002) Frojd govori kako psihička vrednost ljubavnih potreba opada kada je zadovoljenje uvek dostupno, pri čemu je potrebna prepreka da bi se libido uzdigao. Tamo gde nema otpora zadovoljenju, ljudi uključuju društvene norme, kako bi mogli da uživaju u ljubavi. (Frojd, 2016) Dešava se da udobnost i komfor koji partneri tako brižljivo grade tokom veze, vremenom postanu problemi na koje se oni žale i koji ih guše, stvarajući kod njih utisak da su upali u kolotečinu i da se ljubav gasi. Partneri ovaj predvidljiv kvalitet veze zapravo grade kao zaštitu od užasa iznenađenja i nepredvidljivosti (Mičel, 2002) Ovde se ispoljava paradoksalnost emotivnih odnosa, jer se sigurnost kojoj su partneri težili pretvara u sopstvenu protivrečnost. Partneri pružaju otpor onome šti su sami kreirali i tada pribegavaju, bilo u mašti ili u realnosti, nesputanom seksualnom ponašanju izvan monotone veze u kojoj su. Međutim, još jedan od paradoksa dugotrajne veze je što je sigurnost koja nam je u njoj „obećana“ u stvari iluzija, a oslanjanje na iluziju je rizik sam po sebi. „Želimo da verujemo da su naši zamkovi načinjeni od kamena a ne od peska, da su naše ljubavi bezbedne i izvesne i da se neće menjati s vremenom.“ (Mičel, 2002) Tako da je oslanjanje na prividnu sigurnost u stvari rizik, za koji deluje da nedostaje u dugoj vezi i za koji se smatra da je dostupan jedino u kratkotrajnim avanturama ili na početku romantične veze. 

  Zatim, požudu koja karakteriše zaljubljenost, teško je uklopiti u poštovanje i divljenje koji takođe čine romantičnu ljubav, što dovodi do toga da zaljubljenost prelazi ili u prijateljstvo bez strasti ili u čisto seksualni odnos. (Mičel, 2002) Ipak, zaljubljenost treba posmatrati samo kao fazu u ljubavnom odnosu i imati u vidu da, ako se emotivni odnos produbi, sve što sledi mogu biti viši nivoi koji su kvalitativno drugačiji od početnog perioda strasti, ali ti kvaliteti nisu nimalo bezvredni. Naprotiv, ako se na vezu gleda kao na zajednički ali i individualni razvoj, koji naravno nije pravolinijski, jenjavanje strasti ne mora biti razlog odustajanja od veze. Kako kaže Mičel, zaljubljenost je zamak od peska koji, zbog svoje nestalnosti, traži stalno obnavljanje. (Mičel, 2002)

Idealizacija, kao neizbežni pratilac zaljubljenosti, kada magija intenzivnih osećanja počinje da se raspršuje, pretvara se u razočaranje ili u poštovanje lišeno strasti. Ona međutim usmerava, organizuje i orijentiše privrženost, jer je prisutan doživljaj da objekt naše želje nije obična osoba već neko sasvim poseban, jedinstven. (Mičel, 2002)  Svakodnevna i uravnotežana reakcija na partnera drži razočaranje i ljutnju na najnižem nivou, ali, sa druge strane, kada partnera učinimo predvidljivim, mi potiskujemo veoma stvarna i poželjna svojstva koja su u početku dovodila do strasti. Međutim, to čvrsto tlo kome se teži je isto tako nestvarno kao i idealizacija partnera. (Mičel, 2002)
            Agresivnost kao neodvojivi deo ljudske prirode može da učini da burna i uzbuđujuća veza preraste u odnos pun mržnje. (Mičel, 2002) Ona se u kratkotrajnim odnosima može sublimirati u prihvatljivo seksualno ponašanje, dok je tolerancija i reparacija mržnje težak zadatak u dugotrajnim odnosima, ali ostavlja prostor za rad na sebi i preispitivanje što vodi razvoju psihe.

Još jedan od problema sa kojima se suočava pojedinac na bojnom polju romantičnih veza je integracija ljubavi i seksualne želje. Tako da nije retkost sresti muškarca koji ima doživljaj da treba izabrati između moralno ispravne, pristojne i pouzdane žene i one koja je seksualno neumerena, nepoznata, ali spremna da se upusti u avanturu, dok žene podvojenost doživljavaju smatrajući da moraju da se odluče ili za dobrog, pouzdanog i odgovornog partnera, naspram onog koji je uzbudljiv, bezobziran, ali kod njih budi seksualnu želju. (Mičel, 2002) Stiče se utisak i da je seksualna revolucija pojačala ovu dihotomiju, tako da se seksualni užitak smatra jedinim kriterijumom kvalitetnog odnosa, dok se nežna i privržena ljubav deseksualizuje i žigoše kao nezanimljiva i predvidiva.

Ljudi koji su u večitoj potrazi za uzbuđenjem, koji su skloni lutanju, traganju, neizvesnosti, kao prirodan i logičan put biraju neizvesne, kratkotrajne ljubavne odnose sa puno erotskog naboja. Menjaju partnere jer čim mogu znati šta da očekuju od svog izabranika, gube interesovanje i traže nove izazove za osvajanje. Međutim, šta bi bilo ako bismo promenili perspektivu i spoznali koliko je zapravo dugotrajan, „stabilan“ odnos krhak i ranjiv? Upitno je koliko su oni koji beže od ozbiljnih emotivnih odnosa spremni na rizik, jer se oni grčevito drže za dobro poznato instant uzbuđujuće iskustvo. Ako bismo shvatili da, kada zaljubljenost pređe na viši nivo, kada se produbi emotivan odnos, tek tada se otkriva naličje koje je puno neotkrivenih zapleta, emotivnih rana, ali i skrivenih i skromno čuvanih lepota? Dugotrajan odnos zahteva prihvatanje da je nada da se stabilnost održi zapravo fragilna, da kompleksan odnos dvoje ljudi čini preplitanje stvarnosti i fantazija, ali da je održati ljubav veliki izazov u kome pobeđuju oni koji su spremni da se bave sobom, partnerom i odnosom i time razvijaju svoj psihički život.


Marija Stankov, psiholog


LITERATURA 
Dion, K. K., & Dion, K. L. (1996). Cultural perspectives on romantic love. Personal Relationships, 3(1), 5–17. 
       Frojd, S. (2016): Karakter i libido. Beograd: Zavod za udžbenike. 
Frojd, S. (1969): Iz kulture i umetnosti. Izdavačko preduzeće Matice srpske: Novi Sad
Jerotić, V. (2013): Čovek i njegov identitet. Beograd: Ars libri. 
 Mičel, S. (2002): Može li ljubav da traje? Beograd: Clio.




Saturday, January 18, 2020

Дијагноза, ток и лечење шизофреније



Основне карактеристике шизофреније

Шизофренија је ментални поремећај који обухвата разнолику психопатологију поремећаја мисли, емоција, перцепције и других аспеката понашања. Упркос чињеници да се степен изражености ових манифестација разликује мећу појединим пацијентима и мења у временском континуитету, ефекти до којих доводи болест су по правилу дуготрајни и дубоко онеспособљавајући. Поремећај уобичајено започиње пре 25. године, перзистира кроз цели живот и захвата појединце из свих социјалних класа.

Иако се о шизофренији често говори као о појединачној болести, овај клинички ентитет нејвероватније обухвата групу различитих поремећаја хетерогене етиологије и укључује пацијенте чије клиничке манифестације, одговор на терапију и ток болести значајно варирају. Недоумице да ли шизофренија представља неуродегенеративно обољење (патолошки процес који започиње на претходно здравом можданом ткиву) или неуроразвојни поремећај – касна последица раних оштећења, још увек су потпуно неразјашњено подручје. Међутим, током последњих година појављује се све више доказа који поткрепљују хипотезу неуроразвојног
поремећаја.

Први симптоми шизофреније се уобичајено јављају у млађем одраслом добу, мада није немогућа и знатно каснија појава болести. Постављање дијагнозе шизофреније још увек је повезано са значајном количином страха, недоумица и неразумевања јавности. Првих неколико година након почетка су нарочито узнемирујиће и хаотичне, када је и највећи ризик од суицида. Једном када прође акутна епизода и особа уђе у стабилну фазу болести, остају бројни проблеми попут социјалне изолације и стигме, смањење могућности за повратак на посао и школовање, као и тешкоћа у датој социјализацији.

Дијагностичка евалуација

Дијагноза шизофреније поставља се искључиво на основу клиничког прегледа, односно актуелно не постоје лабораторијски тестови и друге додатне дијагностичке методе које могу да потврде или оповргну присуство шизофреније. Дијагноза шизофреније поставља се у случају присуства два или више од следећих пет карактеристичних симптома: сумануте идеје, халуцинације, дезорганизација мишљења (поремећај попут идеацијске дисоцијације), присуство крајње дезорганизованог или кататоног  бихејвиора и негативних симптома (нпр. афективна нивелација, алогија или аволиција).


Такође се наводи да је само један симптом довољан у случају да су сумануте идеје бизарног карактера или се халуцинације састоје од гласа који континуирано коментарише понашање или мисли пацијента, или ако су присутна два или више гласова који међусобно разговарају. Осим тога мора постојати и изражена социјално – радна дисфункционалност. Према овој класификацији, знаци поремећаја морају трајати најмање шест месеци, укључујући и најмање један месец присуства симптома. Такође је наведено да се дијагноза шизофреније не може поставити у случају да су присутни остали критеријуми за дијагнозу шизоафективне психозе, поремећаја расположења, супстанцама индукованог психотичног поремећаја, секундарног психотичног синдрома услед општег медицинског стања, те дечијег первазивног поремећаја. Управо из тог разлога, воема је важно да све особе са дијагнозом психотичног поремећаја прођу свеобухватно мултидисциплинарно испитивање, укључујући психијатријску, психолошку и соматску дијагностику.

Ток и трајање болести

Свака особа са овим поремећајем има готово јединствену комбинацију симптома и личних искустава. У типичним случајевима болест започиње са продромалним периодом. Ову фазу карактерише још увек очувана реалност са појавом првих тзв. негативних симптома. Долази до оштећења мнестичких функција и концентрације. Појављују се неуобичајени обрасци понашања и идеје, поремећаји афекта и апатија. Такође долази до смањења социјалне комуникације и повлачења из друштва, а редукује се заинтересованост за свакодневне обавезе. Обично се наставља са акутном психотичном епизодом коју карактеришу халуцинације, сумануте идеје и израженија дезорганизација понашања, односно тзв. позитивни симптоми. Након резолуције акутне фазе (фармаколошком, психолошком и осталим интервенцијама). Позитивни симптоми обично нестају уз перзистенцију одређеног степена негативне феноменологије. Ова фаза стабилне болести, која најчешће траје дуги низ година, понекад и доживотно, често се прекида поновном појавом акутизација поремећаја, које захтевају додатне интервенције, а често и хоспитализацију. Иако је ово најчешћи образац,ток шизофреније код појединих особа са овом болешћу може значајно варирати. Код неких особа позитивни симптоми трају веома кратко, док код других перзистирају годинама. Код неких особа не јавља се продромални период, већ болест почиње изненада, појавом продуктивне феноменологије.

Израженост симптома шизофреније може варирати од особе до особе. Такође, код исте се особе у различитим фазама болести могу јављати симптоми различитих интензитета и тежине. Неке особе могу водити активан и задовољавајући живот док је код других немогуће постићи задовољавајућу контролу симптома па зависе од туђе бриге и помоћи. Болест се јавља у епизодама, иако ретко може имати и континуиран ток. Епизода болести састоји се од акутне фазе када су симптоми најизраженији, након чега следи фаза стабилизације.

Након акутне фазе болести могући су следећи исходи:

- Опоравак до потпуног здравља као пре појаве болести (20%)
- Између две епизоде постоје благо или умерено изражени неки од симптома из акутне
фазе болести (70%)
- Прогредирајуће погоршање без повратка здравља пре болести, тако да особа постане
неспособна за самостални живот и треба помоћ друге особе (10%)

Могуће је да особе уз узимање лекова и укључивањем у психотерапијске и социотерапијске поступке, и уз одржане симптоме (халуцинације, суманости), развију добар увид и критичност према својој болести, па могу задовољавајуће функционисати у свим аспектима свог живота и живети испуњено и продуктивно. Између епизода болести, особе могу водити ”нормалан” живот. Време између појединих фаза поремећаја разликује се од болесника до болесника, а може се кретати између неколико месеци до неколико година. Шизофренија је код већине особа дуготрајна хронична болест, као што је шећерна болест или повишен крвни притисак. Већина особа ће вероватно знатан део живота морати да узима лекове и биће им потребна додатна нега.

Коморбидитет шизофреније

Шизофренија је често удружена са бројним другим психичким поремећајима као и соматским обољењима. Од психичких поремећаја најчешћи је коморбидитет са анксиозношћу, депресијом, поремећајима личности и злоупотреба психоактивних супстанци (што се по неким
истраживањима јавља у више од 50% случајева шизофреније).

Лечење шизофреније

Шизофренија је болест мозга и пракса је терапија лековима – антипсихотицима. Постоји широк избор антипсихотика, од оних старих, који се називају антипсихотици прве генерације (клопромазин, халоперидол, тиоридазин, флуфеназин), па до најновијих које називамо скупином друге генерације (клозапин, рисперидон, оланзапин, зипрасидон).

Слика. Структурне сличности допамина, агониста (апомофин) и антагониста
(антипсихотици) допаминских рецептора.


Међутим, за што бољи успех у лечењу ове сложене болести пожељно је користити све могуће и доступне начине лечења који ће имати оптимално повољни учинак на ток болести, па се стога љечење шизофрених особа спроводи фармакотерапијом и психосоцијалним методама лечења, психотерапијом и рехабилитацијом.

Избор и доза лека је индивидуална за сваку особу и одређује је психијатар на темељу детаљно узете анамнезе и процене психичког стања пацијента. За процену избора лека, када није реч о првој епизоди болести, важни су подаци о лековима који су пре коришћени. Најкраће време у којем се очекује клинички одговор на примену антипсихотика је две до шест недеља уз адекватну дозу и начин примене.

Нужно је редовно узимати лекове у акутној фази болести и фази стабилизације болести чак и када више нема изражених симптома болести. Редовно узимање лекова може знатно смањити ризик поновне појаве болести. Уз редовно узимање лекова, када се евентуално појави следећа епизода, она се појављује касније, траје краће или су симптоми блажи. Инциденција рецидива болести код шизофрених особа током 12 месеци је 65-80% ако не примају терапију антипсихотицима, у поређењу са око 25% болесника који редовно узимају антипсихотике.

Уз антипсихотике, као што је претходно наведено, за шизофренију се препоручује и
психотерапија.

РЕ-КБТ психотерапија са особама које имају шизофренију

Психотерапија (РЕ-КБТ) помаже редукцији дистреса узрокованог психотичним искуством и
побољшање квалитета живота:
- Разумевање и увид у психотично искуство;
- Редукција дистреса повезаног са халуцинацијама;
- Редукција степена убеђености у сумануте идеје;
- Третман коморбидних стања;
- Побољшање превладавања резидуалних симптома;
- Побољшање социјалног и радног функционисања;
- Одржавање побољшања и превенција релапса.
Особе које имају шизофренију имају, као и сви остали људи, аутоматске мисли. Најчешће
аутоматске мисли које се јављају код особе са шизофренијом су претстављене у табели испод.

Аутоматске мисли код особе са шизофренијом.

Ја сам луд! - Етикетирање, преувеличавање
Никада ми неће бити боље! - Скакање на закључак, све или ништа размишљање
Не може ми се веровати! - Дисквалификација позитивног, преувеличавање
Не бих требао да будем близу (своје) деце! - Катастрофизирање

Халуцинације које су присутне код особа са шизофренијом објашњавају се на три начина:
- Халуцинације се дешавају када се унутрашњи ментални догађаји не приписују себи;
- Погрешне интерпретације узроковане дефицитом когнитивног функционисања;
- Халуцинације су резидуе раног искуства које су дисоциране, због интензивне
анксиозности коју изазивају ако би се задржали у свести.

Многе особе са шизофренијом страхују од гласова које имају. Због таквих страхова они се повињавају гласовима, јер сматрају да уколико не ураде по налогу гласова да ће бити повређени они сами или људи до којих им је стало, да ће их гласови наставити да нападају све више или ће открити другима лоше ствари о њему/њој и јавно их осрамотити и понизити. РЕ-КБТ психотерапија помаже и учи особе са шизофренијом да идентификују и мониторишу сопствене мисли и претпоставке у одређеним ситуацијама као и да коригују мисли и претпоставке које су супротне стварности и објективним околностима.

,,Живот се може разумети само гледајући уназад, али се може живети само гледајући
унапред.”

(Серен Керкјегор)

Аутор текста:

Елена Јованчић, психолог

Литература
Љ. Хотујац. (2009). Брошура ,,Живети са шизофренијом”.
(2012). Шизофренија. Националне смјернице добре клиничке праксе, Министарство
здравја, Црна Гора.
(2019). Practice guideline for the treatment of Patients with schizophrenia. Second Edition.
American Psychiatric Association.
Б.Батинић. (2019). РЕ-КБТ у третману психотичних симптома – ефикасна допуна
антипсихотицима. Универзитет у Београду, филозофски факултет.

Monday, January 13, 2020

Mentalna higijena-uvođenje u školstvo, prioritet države



Dubljom analizom mentalnog stanja nacije, a uzimajući predugi period krajnje noksirajući od skoro tridesetak poslednjih godina našeg bitisanja, dolazimo do krajnje poražavajućih rezultata, sa gotovo katastrofičnim reperkusijama. Dok se aktuelni političari hvale svojim "grandioznim" dostignućima, iste političke i kulturološke matrice se još više produbljuju i opustošuju sada već alarmantno načeto, krhko i krajnje inkriminisano kolektivno psihološko biće našeg naroda. Stalni život u egzistencijalnom i vitalnom spazmu, hronificirani duboko ukorenjeni stres, zombirajuća pozicija velikog dela apatičnog, zbunjenog i alijenisanog stanovništva, kao i agresija najvišeg nivoa, proistekla iz preplavljujuće anksioznosti, podstaknute krajnje instrumentalizovnaim konceptom iz bahatog političkog establišmenta. To su suštinske karakteristike naroda u izumiranju, u begu, lišenog nade, perspektive i smisaonog življenja.

Najugroženiji deo populacije su deca. Generacije koje upravo stupaju na životnu scenu su u startu taoci frustracija svojih roditelja, koji su sazrevali u nepodnošljivim vremenima, gde su sve etičke, kulturološke vrednosti potpuno uletele u zjap najdeformisanijih modela, nastalih kao produkt inflacije bilo kakvih građanskih i ljudskih vrednosti. Ideja o moći, deformisana je uvođenjem krajnje devijantnih uzora, lišena bilo kakve sistemske matrice.


Kod dece ranog školskog uzrasta primećuju se sve više i sve ranije psihološke i socijalne malformacije, do pre par decenija neslućene i nepostojeće kao takve. Prerano se ulazi u raznolike krugove pakla, od širokog spektra zavisnosti, bogate palete agresivnog ponašanja do najdubljih psihičkih poremećaja, zbog čega su i naše ordinacije sve traženije, ali često i okasnelo. Sistem vrednosti, koji se pruža deci, preko medija, društvenih mreža, potpuna devalvacija prosvetnih radnika, sve manji suštinski uticaj roditelja, ugroženost porodice, kao izvorišta životnih vrednosti i beznađe života čine perspektivu naše dece sivom, gotovo tamnom. Ideja o begu u neki drugačiji, bolji svet sama po sebi nosi ogromnu količinu rizika, jer beg kao rešenje nikada ne rešava konflikt, naprotiv još više ga pojačava i još silovitije izražava sve reperkusije nastale iz primarnih frustracija.


Mislim da osim porodice moramo najhitnije vratiti dostojanstvo, obrazovanju, školi, prosvetnim radnicima. Oni su inicijalni kreatori naše budućnosti, nekih novih fokusa, koncepata i matrica. Potrebno je radikalno rekonstruisati sistem obrazovanja,pre svega programe. Političari su na balkanskim prostorima dodvoravajući se plitkim i površnim očekivanjima instrumentalizovanih grupacija uveli u škole Veronauku (u jednom trenutku sa ozbiljnom tendencijom marginalizovanja naučnog  modela, izvodeći čak i Darvina iz programa ) i kao njen antipod Građansko vaspitanje, često i kao prostor za egzistencijalno utočište nastavnika sa manjim fondom časova.


Veronauka je uvedena trapavo, besciljno bez značajnog opravdanja kao protivteža duhovnoj kataklizmi, nastaloj obezvređenim vrednostima u zlim epohama. Ona kao deo školskog programa je samo arhaična nadkompenzacija, bez opravdanih, naučnih, pre svega psiholoških utemeljenja. Uz svo poštovanje homo religicusa, kao samo jednog od segmenata sveukupnog sistema verovanja, mislim da XXI vek zahteva moderniji, višeslojevitiji model u vaspitanju, uzimajuči u obzir sve karakteristike moderne epohe. Predlažemo hitno uvođenje u školski sistem, od najranijeg perioda pa do studija predmeta MENTALNE HIGIJENE.


Ona bi obuhvatala srazmerno uzrastu veštine prepoznavanja elemenata vlastitog psihološkog bića, unutrašnjih potreba, ali i razvijala empatijske potencijale i poboljšavala kapacitativnost kvalitetnih interpersonalnih odnosa. Bavila bi se podizanjem estetike života, etičkih vrednosti, normi i podizala spregu slobode i odgovornosti. Sa jedne strane MENTALNA HIGIJENA bi omogućavala poniranje dece i omladine u specifičnosti psihičkog života, ali i holistički pratila razvojne faze odrastanja. Ona bi se suštinski bavila detekcijom intrapsihičkih procesa, omogućila maturaciju i individuaciju nekih boljih i zrelijih ljudi. Sa druge strane MENTALNA HIHIJENA bi uvela i insistirala na asertivnosti, veštinama komunikacije ,empatiji, ali i gradila neki drugačiji kulturološki model. Posebno insistirala na kulturi, kao epicentru društvenih fokusa. U program ovakve nastave brzo bi se implantirali mladi, izuzetno kvalitetni psiholozi, pedagozi, lekari, koji bi bili edukovani za uvođenje i držanje ovakvog predmeta u našim školama. I stovremeno potrebno je dati i poseban značaj ovoj vrsti nastave i učiniti je esencijalno bitnom, a ne samo dati joj kozmetičku ulogu. Ovaj predmet zahteva i pokreće niz novih mogućnosti u obrazovanju i ima dobre mustre u skandinavskim obrazovnim sistemima, gde je rad na mentalnom stanju nacije, a posebno dece pitanje prioriteta. Pomerimo se od ružnih fokusa poremećenih vrednosti. Okrenimo se dakle konačno i nezaustavno čoveku, ili još bolje detetu. Krenimo na taj način ka tom boljem, vrlom svetu.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar, psihoterapeut