Friday, December 7, 2018

Psihoterapija kao izvor osnaživanja, ljubavi i prihvatanja



Cilj psihoterapije nije da nekome trenutno bude dobro ili bolje, već da se razvije istinoljubivost prema sebi radi trajnijih samoostvarenja.“  Sigmund Frojd




Psihoterapija je drevna veština i najstariji oblik lečenja za koji su ljudi bili zainteresovani od davnina, i da je primenjuju i da je koriste. Počeci njene primene sežu u vreme primitivnih društvenih zajednica. Hrist i Buda, Konfučije, Platon i Aristotel bili su učitelji, mudraci i iscelitelji koji su se bavili proučavanjem prirode čoveka i psihičkih procesa uopšte. Svoj konačan oblik, kao veština lečenja, psihoterapija je dobila sa učenjem Sigmunda Frojda, učitelja svih psihoterapeuta. Iako je počela da se primenjuje isključivo kao metod lečenja neurotskih poremećaja u okviru psihijatrije, danas je njena primena veoma rasprostranjena i koristi se u svim oblastima, kod svih dobnih uzrasta i u okviru svih bitnih područja čovekovog življenja kakve su seksualnost, brak, porodica, akademska postignuća, radna i društvena uspešnost. Psihoterapijski potencijali prihvaćeni su i u rešavanju svakodnevnih životnih problema i poboljšanju kvaliteta življenja i dobro prilagođenih ljudi, pa je s toga u društvenom smislu ona dobila posebno mesto, važnost, uticaj i značenja koja su uvažavana u svim razvijenim kulturama.
Ljudi su nekad skloni da smatraju da je svaki razgovor u međusobnom kontaktu ljudi psihoterapija, da je ona i razgovor sa prijateljima, rodbinom, kolegama na poslu itd. Međutim to nije psihotreapija, niti ti postupci imaju bilo kakve dodirne tačke sa psihoterapijom. Za primenu psihoterapije potrebni su određeni uslovi i pravila. Centralni činilac u psihoterapijskom procesu je odnos uzajamnog poverenja i pozitivnog očekivanja koji se razvija između terapeuta i klijenta i interakcija između njih u specifičnim okolnostima u terapijskoj situaciji.



                                                   Ko dolazi na psihoterapiju?


Tokom života svi ljudi nekada dođu do tačke kada ne znaju kako dalje, kada ne vide rešenje, kada upadnu u krizu, skole ih problemi, kada razviju neke simptome koji ih ometaju u svakodnevnom normalnom funkcionisanju. Žive na minimumu energije, ne koriste sopstvene potencijale, ne izražavaju svoju suštinu, prestanu da stvaraju, krenu konstantno da žive pod hroničnim stresom a to ume da bude jako iscrpljujuće. Neki od njih tada pokušavaju da menjaju druge ili okolnosti misleći da će na taj način njihov život postati kvalitetniji i bolji a postoje i oni sa više smelosti koji shvataju da ključ promene leži u njima samima, u promeni sebe, načinu na koji žive, osećaju, misle ili postupaju. Nekada taj put lične promene nije baš jednostavan i lak i koliko god se mi trudili nekada nam ne uspeva da sami postignemo željeni cilj i približimo se rešenju. Zato su tu psihoterapeuti, putokazi na putu ličnog razvoja i samoostvarenja. Ljudi uglavnom dolaze na psihoterapiju jer žele da se osećaju bolje, žele da izađu na kraj sa nekim problemom, žele da budu shvaćeni, potrebna im je podrška, žele da budu samopouzdaniji, da žive ispunjen i kvalitetan život, da budu otporniji na stres, da budu manje zavisni od drugih, da postanu kreatori vlastitog života. Psihoterapija je namenjena svakoj osobi koja želi da prevaziđe osećanje nezadovljstva. Indikovana je kod svih osoba koje imaju smetnje psihološke prirode, koji su svesni da im je potrebna stručna pomoć i koji su motivisani da ih tim putem ublaže ili otklone, pri čemu žele iskreno i istinito da govore o sebi i rade na svom oporavku. Dolazak na psihoterapiju pokazuje da smo odgovorni prema sebi a i drugima i da ne zatvarmo oči pred problemima. Pomaže nam u otkrivanju novog i drugačijeg načina kontaktiranja sa onim delovima sebe koji su često daleko od našeg unutrašnjeg pogleda. Sve u životu stvar je prioriteta pa i odlazak kod terapeuta.






                                                              Ko je psihoterapeut?


Kada dođu na psihoterapiju ljudi vrlo često budu prilično zabrinuti, što zbog samog procesa psihoterapije koji im je često i nepoznat, što zbog straha od osuđivanja okoline. Mogu da se plaše i toga da će terapeut pokušati da ih prisili na promenu ili da će ih terapeut osuditi zbog nekih od izbora koji su napravili. Međutim, psihoterapeut je osoba koja ima duboko poštovanje za njih, njihovu ličnost i probleme. To je delimično i zbog toga što je i sam proveo godine razrešavajući valstite dileme i teškoće tokom trening analize. U tom procesu on je otkrio koliko su životne teškoće u stvari uobičajene i plodne i koliko dobrobiti nam mogu doneti ako se na njima radi. Pre svega on nastoji da sa klijentima izgradi odnos poverenja i ravnopravnosti, poštujući ono što od njih dolazi kao povratna informacija. On je tu da da bi ih razumeo i pokazao im put ka veri u sebe i sopstvene zdrave kapacitete. On im može pomoći da sami dođu do vlastitih rešenja umesto davanja gotovih odgovora i saveta. Veliki deo terapeutske sposobnosti da pomogne osobi da se oseća bolje leži u tome da zauzme stav prihvatanja i ljubavi prema toj osobi. Terapeut shvata i zna da je drugoj osobi potrebna hrabrost da dođe kod njega i može se osećati privilegovanim poverenjem koje klijent poklanja njemu. Vera u bazičnu dobrotu osobe i saosećanje sa tim kako su na nju uticala životna iskustva čine glavni deo pomoći. Ova ljubav proističe delimično zahvaljujući shvatanju terapeuta o ranjivosti koja je svojstvena svakom čoveku. Ljudi su podložni i osetljivi na povređivanje od strane drugih osoba. Kada su ljudi u kontaktu sa pojedincima, porodicama, radnim sredinama ili čak kulturama koje su ispunjene besom, kritikom, preranim gubicima ili emocionalnom distancom, gotovo neizbežno će početi da internalizuju takva iskustva i razviće odgovarajuće psihološke simptome. Povređeni ljudi počinju negativno da vrednuju sebe (npr. „Ja sam beznadežan/na“, „Ja sam neuspešan/na), a razvijaju i negativna razmišljanja i o odnosima sa drugim ljudima (npr. „Ljudi će me povrediti ako im verujem“ , "Niko me nikada neće voleti/brinuti o meni“). Usled ovakvih pretpostavki doživljavaju osećanja kao što su anksioznost, ljutnja i sramota koji su inače redovni pratioci ovakvih uverenja i reaguju refleksivno na ove emocije. Refleksivne akcije otežavaju povezivanje sa drugima i pojačavaju negativna uverenja o sebi i drugima.


Terapija pomaže ljudima da se oslobode ovakvih negativnih uverenja time što im omogućava da steknu novu vrstu iskustva sa svojim terapeutom koje je revitalizujuće. Kada se terapeut, koji veruje u dobrotu osobe, vremenom približi klijentu, osoba može osetiti podršku terapeuta i prihvatiti je a samim tim počinje sve više da veruje i sebi. Terapeutovo osećanje empatije prema osobi sa kojom radi takođe utiče na promenu unutar njene ličnosti. Umesto da kritikuje ili krivi osobu i način na koji oseća i reaguje, terapeut pomaže čoveku da shvati kako on radi najbolje što može kako bi mu pomogao svim onim što je naučio tokom radnog iskustva. On takođe pomaže i usmerava osobu da razmišlja o novim pristupima u rešavanju izazova koji će joj pomoći da se na duži period bolje oseća. Ovo saosećanje se takođe internalizuje i pomaže klijentima da žive svoje živote oslobođeni krivice i straha, prihvatanjem odgovornosti, ostavljajući na taj način više prostora da preduzmu pozitivne korake ka promenama.
Važno je znati da se tokom psihoterapijskog procesa terapeut ne upušta u direktno savetovanje i iznošenje mišljenja niti se ikako aktivno meša u život klijenata. Psihoterapijski proces nije lak i prijatan i zato je važno sarađivati sa nekim s kim možete da uspostavite blizak profesionalni odnos, s nekim ko uliva poverenje i osećaj sigurnosti. To je na neki način i proces kreativnosti u kome psihoterapeut ima zadatak da pronađe način koji će klijentu pomoći da najlakše i najuverljivije izrazi sebe. Cilj kvalitetne psihoterapije nije da vas uveri da s vama nešto nije u redu i da treba da postanete dobri i savršeni već je cilj da se osećate dobro i da budete prisutni u vlastitom životu. Izgrađivanje poverenja je osnova psihoterapije. Na tom putu nailazi se na mnogo otpora i to može biti praćeno emocijama poput tuge, ljutnje, frustracije, bespomoćnosti i osećanja uzaludnosti što je često posledica približavanja samom sebi. Bitno je u tom trenutku ne odustati od terapije, nego neugodne doživljaje postaviti kao temu seanse jer jedino proradom tih teških, snažnih i preplavljujućih emocija može se ići dalje. Potrebno je imati siguran prostor za vlastito izražavanje i slobodu da kažete onoliko koliko možete ili želite u određenom trenutku. Ponekad je značajno da ponovo prođete kroz neka bolna iskustva iz svog života, ali to se uglavnom spontano događa onda kada ste i vi i terapeut za to spremni.


Idealni recepti za skladan i harmoničan život i stalnu sreću ne postoje. Bilo bi veoma lepo i lako kada bismo imali jednostvna uputstva i pravila kako u nekoliko koraka postati zadovoljan, bezbrižan, najbolji i voditi maksimalno ispunjen život. Instant rešenja ne postoje koliko god ih mi priželjkivali, kao ni jednostavni i laki putevi do ispunjenog i smislenog života. Cilj psihoterapije je povećati svesnost o načinu kako se ponašamo u svakodnevnom životu. Kada osvestimo i znamo šta i kako radimo, veća je verovatnoća da ćemo nešto promeniti. Taj proces traje jer se tokom tog putovanja javljaju različite blokade i zastoji, jer nas okolina osuđuje, jer sami sebe ne podržavamo, jer zanemarujemo svoj unutrašnji glas ili ne znamo da prepoznamo vlastite potrebe, jer je lakše zadržati dotadašnja nedelotvorna ponašanja pa promenu doživljavamo kao nešto nepoznato i strašno, jer je suviše bolno pa se plašimo da nećemo izdržati. Cilj psihoterapije je da nas nauči da smo sami odgovorni za svoj život i kako ga živimo. Psihoterapeut nema, mada bi možda voleo, magične sposobnosti niti čarobnu pilulu za brzo, lako i efikasno uklanjanje svih neugodnosti, problema i patnje svojih klijenata. Psihoterapija je proces. Nije dovoljno dolaziti i očekivati da će se stvari odvijati same od sebe, treba aktivno učestvovati.

Jelena Nikolić, psiholog

Literatura:
Psihoterapija, Ljubomir Erić
Strategije psihoterapije, Džej Hejli



Saturday, December 1, 2018

Veza sa psihopatom

 
 
 
 Kada čujemo reč psihopata prvo što nam padne na pamet jeste slika osobe sa kriminalnim dosijeom, neki siledžija u zatvoru, ubica, monstrum, lik iz filma poput Hanibala Lektora. Međutim, u stvarnom životu psihopata ne mora da bude ništa od ovog pobrojanog. To može da bude osoba koju srećemo svakodnevno u društvu, neko ko ima i neku respektabilnu društvenu funkciju. On može na prvi pogled da ima neke osobine koje su jako privlačne ženama. Često je to muškarac koji zna šta hoće, koji ume da zavede i obori s nogu. Ne deluje ni nasilno a ni ludo. Deluje uravnoteženo, stabilno, pouzdano, šarmantno i nekako neodoljivo. Prava osoba na koju se žena može osloniti i koja obasipa ljubavlju. Početak veze sa njim može biti vrlo uzbudljiv i vrtoglav, sve je idealno, magično i fatalno. Uglađen, milozvučan, slatkorečiv, samouveren, tajanstven i bistar. On čini sve da vas usreći odajući sliku najromantičnijeg čoveka na svetu bez obzira što pomalo ume da bude i agresivan. Ta agresivnost ide, naravno, u prilog njegovoj muževnosti. Na interpersonalnom planu njega može da karakteriše grandiozan osećaj vlastite vrednosti i dominantnosti, što ženi prija. Nakon što prođe početni zanos i takozvana faza medenog meseca, na svetlost izlaze njegova prava priroda i ponašanja koja su vrlo često prožeta ljutnjom, probojima besa, napadima iz sasvim nepoznatih razloga. Ovakva nagla promena partnerovog ponašanja, od skidanja zvezde s neba do neobjašnjive agresivnosti, za ženu je vrlo zbunjujuća. Izlive nežnosti i ljubavi smenjuju vika, svađa, pretnje, ignorisanje, ćutanje, ponižavanje. Na scenu polako stupa njegova arogancija i verovanje da je superiorno ljudsko biće koje ima prava na sve. Počinje kontrola svih aspekata ženinog ponašanja, posesivnost, ljubomora, neprestana kritika za sve i svašta. Ispod zavodljivosti i šarma polako kreće da izvire njegova patologija, u početku vešto skrivana a sada opasna po ženinu socijalnu, psihološku i emocionalnu dobrobit. Psihopata je sklon grubom ponašanju, počinje da eksploatiše žrtvu nemilosrdno i bezosećajno, bez ikakvih obzira za njena osećanja i patnju. Za svoje ponašanje uvek ima dobro opravdanje.
 Sa velikom sposobnošću manipulacije i ubedljivim argumentima, uvek uspe da žrtvi nametne osećaj krivice, da je situacija prosto bila takva i da nije imao izbora da drugačije reaguje. Njegovo dominantno osećanje je bes. Uporno ispravlja greške svoje partnerke, koriguje njeno ponašanje, ponižava je, uništava njeno samopouzdanje a sebe veliča, uveravajući je da je on najbolja stvar koja joj se dogodila. Njega želi puno žena a baš njoj se posrećilo da ga osovoji i treba da je zahvalna zbog toga. Ovako tretirana, žena i sama počinje da sumnja u sebe, svoje sposobnosti, vrednosti i potencijale, počinje da bude obazriva, da pazi šta radi i kako se ponaša. Kod njega se javljaju razne faze emocionalnog raspoloženja, koje idu od hladnoće, nepristupačnosti i odsutnosti, bez želje da komunicira bez ikakvog realnog razloga do faze kada je preterano pažljiv, nežan, prividno osećajan. Kada nastupi medeni momenti žena se opet ponada da je on raskrstio sa svojim lošim osobinama i da će se konačno promeniti, što je naravno samo uzaludno nadanje. Sa tendencijom ka ravnodušnosti i hladnokrvnosti i potpunim nedostatkom empatije, on ispoljava posesivno i kontrolišuće ponašanje. Zabranjuje izlaske, stalno proverava, zabranjuje komunikaciju sa drugim muškarcima, zahteva da odmah sazna razloge nejavljanja na telefon ako se žena ne javi. Proverava njene poruke, poštu, njenu torbu. Bolesnu ljubomoru ona može da tumači kao pokazatelj ljubavi. Tu međutim nema ljubavi ni u tragovima, sve su to sredstva kojima on postiže potpunu kontrolu nad njenim životom. Vrhunac te kontrole je potpuno ograničavanje njenog kretanja uz navođenje argumenata zašto ne sme da se izlazi. Na taj način on stiče slobodu da radi šta hoće i da nikada ne bude provaljen. Vrlo često ume da vara i to radi prilično vešto a ako bude uhvaćen on deluje kao da se suočava sa posledicama svog ponašanja, ume da plače i moli uz zaklinjanje i obećanja da se to nikada više neće ponoviti. Celokupno takvo teatralno ponašanje samo je još jedan vid manipulacije. Namajući sposobnost da uči iz iskustva, psihopata će nakon oproštaja opet ponoviti grešku. Ispoljava impulsivnost u ponašanju, nesposobnost odolevanja iskušenjima, nije u stanju da bude privržen bilo kome ili bilo čemu. Nikada ne preuzima odgovornost za svoje ponašanje. Ako prevari, nije on kriv već ta neka žena koja ga je zavela. Sklon je projekcijama i stalnom optuživanju drugih za svoje nevolje. Svoju partnerku pokušava da okrene protiv prijatelja i porodice jer pretpostavlja da bi oni mogli negativno da utiču na njeno mišljenje koje ona ima o njemu. Kreće sa ružnim pričama o njima i zameranjima. Uveren je da je uvek u pravu i da sve radi na najbolji način. Užasno se plaši raskida i mogućnosti da bude odbačen od strane partnerke. To je za njega neprihvatljivo i potrudiće se svim silama da to spreči ne libeći se da se sav slomi, rasplače, da moli i obećava da će se od ovog trenutka promeniti. Zove njene prijatelje, roditelje uveravajući ih i moleći da joj prenesu koliko je voli. Ukoliko uspe da je privoli da mu oprosti i primi ga natrag, lepo ponašanje prožeto prividom osećajnosti i ljubavi potrajaće veoma kratko a onda će njegova kontrola postati još veća.
 Za psihopate i nema nekog leka. Njihovo prevaspitavanje vašom dobrotom i ljubavlju je bezuspešno i tu se ne treba zavaravati. Psihopata ne ume da voli i ne reaguje na tuđe emocije. Egocentičan je i emotivno tup. Žena za njega nije zasebno biće sa svojim potrebama već isključivo sredstvo za zadovoljenje njegovih potreba. Nikada ne može da uspostavi istinski intiman odnos. Ponižavanjem i obezvređivanjem, ljubomorom, nasiljem, on od žene pravi inferiorno biće, domaćicu, majku, robinju. Žene trpe i psihičko i fizičko zlostavljanje, razvijajući često i dodatne simptome kao što je čir na želucu, gojaznost, migrene, poremećaj ishrane i spavanja, gastrointestinalne i endokrinološke poremečaje. Uprkos razornim posledicama po celokupno mentalno i fizičko zdravlje, mnoge žene ostaju u ovakvom odnosu i tvrde da je sa njihovim vezama sve u redu. S obzirom da se od psihopate ne može očekivati nikakvo dobro, potrebno je preuzeti određene mere zaštite koje moraju biti bazirane na znanju i razumevanju tog mentalnog poremećaja kao i celokupne problematike. Ovo je tema veoma važna za veliki broj svih onih žena kojima je potrebno pomoći da prepoznaju destruktivan odnos u kome se nalaze i da preduzmu korake u pronalaženju adekvatnih načina izlaska iz tog pakla, kao i pomoć u vidu psihoterapije koja će joj omogućiti povratak izgubljenog samovrednovanja i samopoštovanja.
Jelena Nikolić, psiholog