Sunday, August 25, 2019

Margaret Maler i faze razvoja objektnih odnosa



Margaret Maler (devojačko Šonberg) bila je psihoanalitičarka mađarskog porekla i američka predstavnica teorije objektnih odnosa. Za razliku od britanskih teoretičara objektnih odnosa koji su objektne odnose posmatrali kao osnovnu strukturu psihičkog aparata, američki predstavnici su zadržali Frojdovu koncepciju trodelne podele strukture psihe a zatim pokazali kako ona sadrži objekt-reprezentacije i self-reprezentacije, u skladu sa klasičnom terminologijom.

Margaret je rođena 10. maja 1897. godine u jevrejskoj porodici u Sopronu, malom gradu u zapadnoj Mađarskoj. Odrastala je u porodici u kojoj se otac prema njoj odnosio više kao prema dečaku nego kao prema devojčici. Njena majka bila je domaćica, uz to i vrlo nesrećna žena koja nije imala blizak odnos ni sa svojim mužem ni sa svojom ćerkom. Međutim kada se rodila njena sestra Suzan odnos između majke i Margaret je postao topliji. Neka dešavanja u porodici uticala su na profesionalno opredeljenje Margaret Maler i na predmet njenog naučno-istraživačkog rada a to je odnos između majke i novorođenčeta. Još u tinejdžerskim godinama ona je pokazala interesovanje za nauku što je bila malo neobična sklonost za ženu tog doba.

Sa 16 godina napustila je rodno mesto i otišla u veliki grad, Budimpeštu, da se školuje. U Budimpešti se upoznala i sprijateljila sa Alis Skekeli, koja je bila članica mađarskog psihoanalitičkog društva. Ovoj grupi pripadali su i Šandor Ferenci, Mihail Balint i Imre Herman, koji su je ohrabrivali da se upozna sa učenjem i teorijom Sigmunda Frojda i da krene da se bavi proučavanjem nesvesnog. Sve to je uticalo na razvoj njenog velikog interesovanja za psihologiju ali ne toliko da bi studirala psihoanalizu na Univerzitetu. Svoje školovanje nastavila je u Budimpešti studirajući istoriju umetnosti. Kasnije je shvatila da su njene sklonosti ka nauci veće i dominantnije u odnosu na sklonosti ka umetnosti. Odlučila se za medicinu i prebacila na Univerzitet u Minhenu gde je imala kliničku obuku iz pedijatrije.




Za vreme boravka na u Minhenu, politička klima u gradu počela je naglo da se menja i kao Jevrejka, Margaret nije mogla da zanemari rastući antisemitski pokret. U stvari, ona i njena sestra uhapšene su i držane satima u zatvoru samo zato što su Jevrejke. Kao rezultat toga, Margaret se prebacila na Univerzitet u Jeni, gde je diplomirala 1922. godine. Međutim, pre nego što je diplomirala, ona je bila svedok nečega što joj je pomoglo u definisanju njene karijere. Radila je u jednoj klinici jedne noći kada je muškarac stigao sa sinom. Muškarac je svog sina ostavio na brizinu u klinici, a dečak je te noći umro iz nepoznatog medicinskog razloga. To ju je navelo da razmišlja šta je mogući uzrok smrti deteta i tako je počela da istražuje simbiotski odnos i povezanost između deteta i roditelja. 

Godine 1922. Margaret je dobila obaveštenje da više ne može da ostane u Nemačkoj, jer nije bila ni student ni građanin. Odatle se preselila u Beč gde je započela prekvalifikaciju sa pedijatrije na psihoanalizu. Njen trening iz psihoanalize pokazao se veoma izazovnim: Helen Dojč je trebalo da joj bude mentor, ali je insistirala na tome da Margaret nije moguće kontrolisati. Na kraju je diplomirala na Bečkom psihoanalitičkom institutu i postala član instituta 1933. godine.

U 39. godini Margaret se udala za hemičara Paula Malera. Brak je uzrokovao neke sukobe između gospođe Maler i njenog oca. On je mislio da se nije trebala udavati. Njegova zabrinutost za njihov brak pokazala se kasnije opravdanom jer je Paul nastavio da sva finansijska sredstva ulaže u posao svoje primarne porodice. To je izazvalo sukobe u braku, a Maler je nekoliko godina kasnije prokomentarisala da joj je, premda je želela decu, donekle laknulo što je nema zbog svih problema koje joj je muž stvorio tokom godina zajedničkog života. 




Ubrzo nakon što se udala, nacisti su anektirali Austriju. Na svu sreću, Margaret je u svom psihoanalitičkom radu lečila udovicu indijskog državnika, a udovica je zamolila britansku vlast da pozove Malerove u Englesku kako bi pobegli od nacista. Tako su Margaret i njen suprug krenuli u Englesku. Posle samo šest meseci provedenih tamo odlučili su da se presele u Sjedinjene Države. Kada je stigla u Njujork 1938. nije bila dočekana srdačno kao što je očekivala. Njujorško psihoanalitičko društvo ju je odbacilo. Osim što su je akademski vršnjaci loše tretirali, morala je da se suoči i sa posledicama rata. Molila je roditelje da joj se pridruže u Sjedinjenim Državama, ali oni su to odbili. Njen otac preminuo je pre nacističke invazije a njena majka deportovana u Aušvic i ubijena.

Uprkos traumatičnom prelasku u novi život u Americi, njena karijera bila je u usponu nakon rata. Učiteljsko mesto je prihvatila na Filadelfijskom psihoanalitičkom institutu 1950. godine. Odatle je prihvatila svoj posao iz snova kao predsedavajuća u Dečijem analitičkom programu. Ova pozicija omogućila joj je da kombinuje ljubav prema psihoanalizi i ljubav prema deci. Dok je radila na Filadelfijskom psihoanalitičkom institutu, definisala je i pojasnila svoju sada poznatu teoriju separacije (razdvajanja)-individuacije. Njena teorija opisuje razvoj ideje deteta o sebi. Dete pri rođenju ne može razlikovati sebe i majku. Kako se dete razvija, ono dobija osećaj sopstva i autonomije i počinje da se razlikuje od majke.




Otprilike u isto vreme kada je započela svoj rad na Psihoanalitičkom zavodu u Filadelfiji, Margaret je otvorila dečiji centar na Menhetnu. Tamo je razvila terapijski tretman za decu koji je uključivao učešće i detetove majke. Ovo je bila revolucionarna tehnika psihoanalize dece i teorije razvoja u Severnoj Americi.

Margaret Mahler bila je akademik, pisac, mentor i učitelj. Opisala je sebe kao impulsivnu i preživela je mnoge traumatične životne događaje zbog kojih je pretrpela i višestruku depresiju, ali istrajala je i bila je u mogućnosti da značajno doprinese razvoju svog naučnog polja. Nastavila je da radi sve do svoje smrti 1985. Umrla je u Njujorku u 88 godini.


Razvojne faze objektnih odnosa

Maler je, opservirajući i proučavajući bebe kao i posmatranjem i praćenjem normalnih i poremećenih parova majka-beba, izdvojila tri faze razvoja objektnih odnosa.

Autistična faza se javlja tokom prva dva meseca života. U ovom periodu beba je zaokupljena sobom i svojim preživljavanjem, nije usmerena na odnos. Karakteriše se javljanjem tzv. okeanskog li bezgraničnog osećaja. Ova faza poklapa se sa Frojdovom fazom primarnog narcizma.

Faza simbioze se javlja između drugog i šestog meseca. Počinje pojavom bebinog osmeha i sposobnosti da pogledom prati majčino lice. Mada je beba jedva svesna majke kao zasebnog objekta, njen primarni doživljaj dijade majka-beba je pre dvojno jedinstvo nego slika dve zasebne i odvojene osobe. U ovom razdoblju dete doživljava pojedine delove ili aspekte majke kao delove samoga sebe što čini osnovu iskustva simbiotskog jedinstva s majkom.Takođe u ovom periodu značajna je uloga majke koja kroz pozitivno iskustvo omogućava bebi da stvori bazično poverenje tj. bazično sidrište koje će imati značajnu ulogu u sledećoj fazi separacijeindividualizacije.




Faza separacija-individuacija treba da dovede do formiranja nezavisnog identiteta deteta. Ona obuhvata četiri podfaze i hronološki traje najranije od petog pa do dvadeset drugog meseca a može da se protegne i na kasniji uzrast. Kada dete prohoda, njegova sklonost ka istraživanju sredine kao i pokretljivost, utiču na sve veće prostorno udaljavanje od majke ali ne i na psihološku nezavisnost od nje. Dete je i dalje zavisno od majke. Ona je glavna figura njegovog sveta i kad kreće u istraživanje prostora koji ga okružuje ono kreće od nje. Majka je ta koja može ohrabrivati i podsticati dete na istraživačke aktivnosti i njegov povećani poriv za susret sa nepoznatim. Sve ovo utiče na kasniji razvoj dečijeg samopouzdanja i samopoštovanja. Sada i uloga oca postaje bitna. Potrebno je da i on ohrabri i podrži dete ka sticanju samostalnosti i da majku „spreči“ da svojom naglašenom brigom sputa dete u osamostaljivanju i osvajanju vlastite autonomnosti.




Prema shvatanju Margaret Maler, normalan razvoj čoveka ogleda se u postizanju stepena individuacije a ne u postizanju genitalnog primata, kako je isticao Frojd. Ta individuacija je u stvari psihička diferencijacija selfa od simbiotskog objekta i odvija se pri stvarnom fizičkom prisustvu majke. Da bi se ovaj proces odvijao kako treba potrebno je da dete na emocionalnom nivou oseti majčinu prisutnost i responzivnost.

Margaret Maler je u jednom svom radu posmatrala ponašanje grupe od 38 dece i došla do zaključka da samopouzdanje koje dete ispoljava u ovoj drugoj fazi razvoja u velikoj meri utiče na način odvijanja naredne faze razvoja tj faze približavanja. Proces individuacije razrešava se identifikacijom sa roditeljem istog pola. 

Podfaze procesa individuacije su:

a) diferencijacija (6-10.m.) Ova subfaza određena je iskustvom majke kao celovitog objekta, gde dete doživljava majku kao osobu odvojenu od sebe. Pojedini autori ovu subfazu opisuju kao fazu izlaženja iz orbite simbioze. Ova faza određena je upravo anksioznošću to jest strahom od stranaca. Značajnost ove subfaze je da dete doživljava tzv. narcističku povredu. Ova povreda određena je iskustvom odvojenosti / separacije i zavisi od spoljašnjeg objekta-majke.




b) uvežbavanje (10-16.m.) U ovoj subfazi dolazi do razvoja motorike koja predstavlja osnovnu detetovu preokupaciju. Kroz iskustvo svojih motoričkih sposobnosti dete ponovo izgrađuje svoj narcistički aspekt ličnosti /narcistička obrana i negira separacijsko iskustvo. Dete pokazuje nezavisnost od spoljašnjeg objekta.




c) približavanje (16-24.m.) Ovu fazu određuje fenomen tzv. krize približavanja (oko 18.m.). Karakteriše je izoštrenija svest o majčinoj razdvojenosti. Ta svest donosi i pojačanu osetljivost i ranjivost prilikom razdvajanja. Dete koje je u prethodnoj subfazi pokazivalo nezavisnost prilikom motoričkog istraživanja, počinje pokazivati strah od odvajanja od majke. Dete je suočeno sa iskustvom odvajanja čime započinje razdoblje određeno separacijskim strahom i procesom tugovanja. Ovo razdoblje je ključno u procesu separacije utoliko što majčina sposobnost prihvatanja tog događaja određuje dalji detetov razvoj prema formiranju osnovnog identiteta. Majka na detetove strahove odvajanja može reagovati negacijom ovih razvojnih aspekata ili može podstaknuti regresiju deteta na raniji simbiotski odnos i sprečiti razvoj prema individuaciji deteta. Problem je prihvatiti detetovu ambivalentnost. U razvoju značajnu ulogu ima pojava mentalnih slika i početak simbolizacije koja omogućava prihvatanje odvojenosti deteta od majke. Važna je uloga prelaznih objekata u ovom periodu.




d) konstantnost objekta (20-36.m.) Ovo razdoblje određeno je uspešnošću prorade krize približavanja, što znači da će dete koje je imalo pozitivno iskustvo u prethodnoj fazi, moći razviti doživljaj sebe kao zasebnog entiteta i iskustvo konstantnosti objekta. Konstantnost objekta znači da dete može prihvatiti iskustvo odsutnosti za njega važnog objekta to jest majke. Razvija se kapacitet ‘biti sam’. Majka kao konstantan objekt predstavlja predstavu ili mentalnu sliku koja detetu koristi u situaciji odvojenosti i na taj način može izdržati i podneti anksioznost usled razdvajanja a da pri tom ne dolazi do regresije na ranije faze razvoja. Postignut kapacitet ‘biti sam’ znači da je dete pounutrilo majčin lik kao unutrašnji objekt koji sada predstavlja deo njegove strukture ličnosti.

Jelena Krstić, psiholog

Literatura:
Psihodinamička psihijatrija; Ljubomir Erić
http://www.feministvoices.com/margaret-mahler/

Thursday, August 22, 2019

Hari Stek Salivan i interpersonalna psihoanaliza







"Razvojni put čoveka je razumevanje kako od rođenja kroz rast potencijalno sposobno živo biće postaje ličnost, veoma različita od životinje, i kako se to preobraćanje odvija lagano, korak po korak, pod uticajem drugih ljudi i samo u cilju života sa drugim ljudima u nekoj vrsti društvene organizacije."

Hari Stek Salivan, na čijem promišljanju se zasniva interpersonalna psihoanaliza, rođen je 21.februara 1892. godine u Norviču (SAD). Bio je ugledni psihijatar, naučnik, izvanredan terapeut, briljantan teoretičar i originalni istraživač u oblasti medicine. Medicinski fakultet je završio 1917. godine pri univerzitetu u Čikagu. Učestvovao je u prvom svetskom ratu. Nakon rata bio je na položaju u Federalnom odboru za profesionalno obrazovanje a zatim u službi za narodno zdravlje. Od 1922. godine počeo je da radi u vašingtonskoj bolnici Sveta Elizabeta i tu bio pod uticajem Alansona Vajta, jednog od najpoznatijih američkih psihijatara iz tog perioda. Tokom ovog razdoblja Salivan je izveo mnoga istraživanja shizofrenije, koja su mu i donela ugled dobrog kliničara. Na Park Aveniji je otvorio privatnu ordinaciju, u centru Njujorka, gde je pažnju usmerio na proučavanje opsesivnih procesa kod svojih pacijenata. Ujedno je tada otpočeo i sa zvaničnom psihoanalitičkom edukacijom kod Klare Tompson, učenice Šandora Ferencija. Godine 1933. postao je predsdnik zadužbine Viljema Alansona Vajta i na tom položaju ostao deset godina nakon toga. Bio je osnivač škole za psihijatriju u Vašingtonu i njen prvi direktor. U tom periodu krenuo je da izlazi časopis Psihijatrija, koji je imao za cilj da širi njegovo učenje i teoriju međuljudskih odnosa. Ubrzo je Hari Stek Salivan postao urednik ovog lista i na tom položaju ostao sve do svoje smrti. Uprkos tome što je odbacio u svom radu osnovne postavke Frojdove teorije (nesvesno, libido, seksualnost, Edipov komlpleks) sebe je smatrao nastavljačem Frojdove psihoanalize. Njegov rad je često bio osporavan i minimiziran, verovatno zbog stigmatizacije koja ga je pratila u vezi konzumiranja alkohola, sklonosti ka depresivnom raspoloženju  kao i zbog njegove homoseksualne orijentacije. Umro je 14 januara 1949. godine u Parizu.




Struktura ličnosti

Ličnost je relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu individuu. Kao hipotetička konstrukcija, ličnost u svom delanju i postojanju sadrži dinamizme, mehanizam preobraćanja energije, model kako se preobraćanje obavlja, proces personalizacije i proces sticanja iskustva.

Dinamizmi se mogu definistai kao relativno trajni modeli preobraćanja energije koji karakterišu interpersonalne odnose, uslovljavaju razvoj čoveka i njegovo preobraćanje od životinje u ljude. Neki od tih dinamizama su spajajući, kao što su recimo potreba za osećanjem prijatnosti i intimnosti a drugi su razdvajajući i mogu voditi ka dezorganizaciji i dezintegraciji situacije. Ovi razdvajajući dinamizmi praćeni su strahom a imamo i treće koji su bez dejstva, odnosno ne stvaraju odgovarajući dinamizam kod druge osobe.




Najveći broj ovih dinamizama namenjen je sticanju zadovoljstva i zadovoljenju osnovnih potreba organizma. U ove svrhe osobe obično koriste pojedine telesne zone poput usta, anusa, genitalija. Dojka u ustima deteta je prvi primer interpersonalne situacije u kojoj se stvara zona interakcije između majke i deteta. Oralna zona deteta (usta) i mamilarna zona majke (mamila dojke) čine zonu interakcije ove dve ličnosti koje se integrišu u situaciji „dojka u ustima deteta“. Dete tako razrešava svoje bazične potrebe za hranom i vodom a majka svoje potrebe za kontaktom i nežnošću.

Pod modelom preobraćanja energije podrazumevaju se beznačajne pojedinačne razlike među ljudima. Sve dok su one beznačajne model ima svoje značenje, identičnost i autentičnost.

Proces personalizacije osobe teče kroz interpersonalne susrete koji oblikuju zone interakcije osoba koje su u kontaktu. Dete se personalizuje u kontaktu sa osobama iz svoje okoline. Personalizacija ide redom: dobra majka-loša majka, moje telo to jest sve ono što sam Ja-dobro Ja, loše Ja i nisam Ja.

Sticanje iskustva je veliki doprinos Salivana teoriji ličnosti. Iskustvo je, po njegovom mišljenju, unutrašnja komponenta zbivanja u kojima živi organizam učestvuje kao organizaciona jedinka. Osećaj je prva činjenica za dobijanje informacija a opažanje proces koji se postavlja između spoljašnje realnosti i čovekovog uma. Ono što je u umu čoveka, proizvod je iskustva. Dete uči na tri načina: prototaktičk, parataktički i sintaktički. Jezik to jest govor pri tome ima najveći značaj. Prototaktičko iskustvo se stiče upotrebom simbola a obavlja se na osnovu sećanja koje se javlja najranije, najsirovije je i verovatno najobimnije iskustvo. Parataksičko iskustvo je vezano za simbole a sintaktičko za komunikaciju između dve osobe koje se služe sličnim simbolima.


Razvoj ličnosti

Salivan opisuje sedam stupnjeva u razvoju ličnosti. Svaki od tih stupnjeva poseduje određene specifičnosti u odnosu između mlade osobe u razvoju i sredine koja je okružuje.

Prvi stupanj razvoja je rano detinjstvo. Proteže se od nekoliko minuta nakon rođenja do pojave artikulisanog govora. Nazvao ga je „teorema nežnosti“ jer u njemu dominira odnos odojčeta i majke.

Drugi stupanj je period detinjstva. Nastaje od trenutka pojave artikulisanog govora pa sve do pojave potrebe za drugovima u igri to jest prijateljima približno istog statusa. U ovom periodu ili „teoremi recipročnih emocija“ osnovni sadržaj je odnos deteta i njegovih roditelja.



Treći stupanj je period koji se proteže tokom školovanja. Tada se javljaju potrebe za intimnošću sa drugom osobom sličnog statusa. To je juvenilno doba i u razvoju je okosnica odnosa osoba-drugovi, osoba-roditelji, osoba-drugi. Tada se socijalno potvrđuje autoritet. To je period takmičenja, kompromisa i društvene adaptacije.

Četvrti stupanj je period koji se proteže između osme i desete godine života. Javlja se interesovanje za druge osobe i drugove. Takvo interesovanje usmereno je na osobu istog pola, vršnjaka, koja postaje najbolji drug i time se utemeljuje razvoj osećanja ljubavi. Dve mlade osobe stvaraju bliskost koja bi se mogla nazvati saradnjom koja umanjuje doživljaj strepnje.

Peti stupanj je pubertet. Vreme početka puberteta je individualno i na njega utiču biološki i nasledni činioci kao i dotadašnje iskustvo individue. Kod nekih mladih osoba može da zakasni i pojava i razvoj potrebe za bliskošću, karakteristične za predmladalački period. Kada se javi kasnije, osoba stvara predmladalačko drugarstvo ili sa mlađima ili sa straijima od sebe. To može da bude opasno za dalji razvoj, jer su moguća ostvarivanja bliskosti povoljna za razvoj homoseksualnog načina života. Ako dođe do neuravnoteženog prelaska u ranu adolescenciju, postoji veliki rizik da svi oni koji kasne u razvoju budu društveno isključeni iz uobičajenih zajednica mladih, što stvara nepovoljne uslove za dalji razvoj.



Šesti stupanj je period rane adolescencije i definiše se usvajanjem ponašanja koje u zapadnoj kulturi omogućava pojedincu da oformi način ponašanja koji će mu omogućiti da zadovolji svoj seksualni nagon. Tada se učvršćuje obrazac heteroseksualnog odnosa. Zone interakcije sa okolinom sada postaju značajnije i intenzivnije. Dolazi do interakcija u fizičkoj interpersonalnoj bliskosti, što ima za cilj doživljavanje zadovoljstva, koje ide sve do orgazma. Emocionalno zadovoljstvo postaje značajan aspekt integracionih tendencija koje pripadaju genitalnoj zoni interakcija, traženju zadovoljstva i zadovoljavanju kroz nagomilavanje osećanja koja vode ka doživljaju orgazma. U ovom periodu postoje tri ključne potrebe a to su potreba za ličnom sigurnošću, potreba za intimnošću i potreba za seksualnom aktivnošću. Mlada osoba sve aspekte svog života usklađuje sa seksualnim interesovanjima. Kasna adolescencija se proteže od formirane i pretpostavljene seksualne aktivnosti, preko bezbrojnih vaspitnih i usmeravajućih aktivnosti, do zauzimanja potpuno zrelih interpersonalnih odnosa. Osoba koja ne dostigne kasnu adolescenciju trpi poslednji udraca tokom razvoja i time pokazuje koliko je ustvari oštećena do dolaska na prag stupanja u zrelost.

Sedmi stupanj je zrelo doba ili period života u kome osoba nastoji da učvrsti ljubav prema osobi, partneru, skoro isto toliko značajnoj koliko je značajna i ona sama.

Analiza interpersonalnih procesa tokom opisanih stupnjeva u psihoseksualnom razvoju, može da pokaže stepen zrelosti individue. Pri tome u fokusu interesovanja psihijatrije treba da bude proces stvarnog zadovoljenja telesnih potreba i proces izbegavanja straha i strepnje.


Strepnja i strah



Fenomen straha je centralna tema psihičkog razvoja. Strah se javlja i izražava kroz proces neslaganja na interpersonalnom nivou i on je u funkciji odnosa sa drugim ljudima. Javlja se uglavnom kada za pojedinca značajna osoba, osuđuje ili se očekuje da će osuditi način na koji ona postiže zadovoljstvo. To je doživljaj suprotan napetosti zbog potreba za svim aktivnostima kojima se te potrebe razrešavaju. Suprotan je i potrebi majke za nežnošću. Može da se suprotstavlja i zadovoljenju potreba a pri tom značajno onemogućava predviđanje. U doživljaju straha iskustvo se veoma teško stiče, pa se iskustva iz prošlosti ne mogu koristiti. Intenzivan doživljaj straha može da dovede do procesa anticipacije, što je veoma nepovoljno. Što je neko uplašeniji manje uspešno će moći da predviđa izbor akcija i aktivnosti koje bi imale za cilj da ga oslobode napetosti i straha koji doživljava.

Salivan smatra da je strah osećanje koje nema izraženu socijlanu komponentu, za razliku od strepnje koja je izrazito poseduje. Strah je aspekt napetosti koji se javlja pred opasnošću koja preti biloškom integritetu organizma i njegovoj egzistenciji. Predstavlja reakciju adaptacije na realnu opasnost ili na nepoznatu, neizvesnu i opasnu situaciju.



Anksioznost ili strepnja je socijalni fenomen. Uslovljena je iskustvom neprihvatanja i odbacivanja od strane drugih ljudi koje osoba visoko vrednuje. Oslikava realno ili potencijalno osećanje promašenosti u postizanju osnovnih životnih ciljeva a to je razvoj osobe u ljudsko biće. Strepnja čini ljudsko biće bespomoćnim. Tu nema pojačane osetljivosti niti mobilizacije energije tj. tela i organizma na neku akciju kao kod straha. Oseća se samo potreba za bekstvom od samog sebe. Može imati različite forme. Može biti blaga, umerena i jaka. Najveći broj ljudi doživljava blagu strepnju u svakodnevnim odnosima. Strepnja prelazi sa majke na dete ili pak sa jedne osobe na drugu, mehanizmom empatije. Jaka strepnja je svojstvena ranom detinjstvu i tada se najčešće i javlja u patološkim oblicima. Doživljavanje ovakve strepnje uslovljava smetnje u prilagođavanju kada osoba nije u stanju i ne može da se adekvatno snađe u određenoj situaciji. To dalje dovodi do pojave osećanja napetosti, neprijatnosti i ugrožavanja sklada življenja.

Jelena Krstić, psiholog

Literatura: Psihodinamička psihijatrija; Ljubomir Erić

Monday, July 1, 2019

Život i rad Rolanda Ferbrena





Viliam Roland Ferbren (1889-1964) je bio škotski psihijatar i psihoanalitičar, poznat kao otac teorije objektnih odnosa zbog njegovih važnih inovacija i razvoja u toj grani psihoanalitičke teorije. Rođen je 11. avgusta 1889. u Edinburgu u porodici sa strogim protestantskim vaspitanjem, kao jedino dete Tomasa i Sesilije Ferbren. Na Univerzitetu u Edinburgu je prvobitno studirao mitologiju i grčki jezik. S obzirom na to da je poticao iz religiozne porodice, svoje vere se držao tokom celog života. Nakon povratka iz Prvog svetskog rata u kome je učestvovao, razvio je interesovanje za medicinu i psihoterapiju. Naročito se interesovao za ratne neuroze. Doktorirao je 1927. i počeo da predaje psihologiju na Univerzitetu u Edinburgu. Godine 1931. prihvaćen je kao pridruženi član Britanskog psihoanalitičkog društva a 1938. postao njegov punopravni član. Kao student pokazao je interesovanje i proučavao objektne odnose. Bio je aktivan u Nezavisnoj grupi Britanskog psihoanalitičkog društva u sektoru koji se fokusirao na odnose između ljudi, a ne na odnose koji ljudi imaju sa sobom. Njegov sin Nikolas Ferbren je bio poznati britanski političar. Pisao je kreativno i uticajno o mnogim važnim temama iz oblasti umetnosti, obrazovanja, religije, politike. Po njegovom shvatanju povezanost i odnosi ostaju u centru psihologije i iskustva čoveka. Mnogi smatraju da je njegov doprinos psihoanalizi dubok i nemerljiv. Ferbren je umro u svom rodnom gradu, dan uoči Nove godine 1964.


Objektni odnosi

Ferbren je prvi upotrebio pojam „objektni odnosi“ u svojoj teoriji o endopsihičkoj situaciji. Teorija objektnih odnosa ispituje metapsihološke i kliničke pojave kroz transformaciju internalizovanih reprezentacija interpersonalnih odnosa. Iz niza najranijih internalizacija objektnih odnosa formira se psihički aparat. Nagoni nastaju u kontekstu dijadnog odnosa majka-dete. Ferbren smatra da prvobitni cilj nagona nije rasterećenje od napetosti već usmerenost ka potrazi za objektom. Iskustvo s osobom koja se o bebi stara, internalizuje se i postaje građa psihičke strukture. Putem internalizacije deca usvajaju postojeći odnos s jednim objektom ili osobom a ne osobu ili objekat. Kada je majka brižna i responzivna, hrani bebu i odgovara na njene potrebe, formira se prototip pozitivnog iskustva. Beba je tada sita i zadovoljna, doživljava sebe pozitivno a i majku-objekt takođe. Nasuprot ovome, kada majka ne reaguje na signale gladi koje beba šalje, nije prisutna ili iz nekog drugog razloga, nastaje prototip negativnog iskustva gde imamo frustriranu i nezadovoljnu bebu sa negativnim doživljajem sebe kao i negativan doživljaj objekta tj. majke. Ferbren smatra da je osnovna odbrana bebe od negativnih bolnih iskustava splitting ili rascep objekta i potiskivanje onih njegovih delova koji izazivaju strah.  On je isticao značaj internalizvanih objektnih odnosa smatrajući ih glavnim organizatorom psihe.


Teorijske potavke o šizoidnoj poziciji, rascepu i potiskivanju

Ferbren je u svom radu „Shizoidni činioci ličnosti“ izneo svoje viđenje procesa rascepa ega, ističući da ti činioci konstituišu fenomen koji se javlja pre javljanja depresivne pozicije. U depresivnoj poziciji majka se prepoznaje kao celina, kao zasebna osoba prema kojoj se gaje dvostruka osećanja. Melani Klajn opisuje i ranu fazu razvoja deteta koja prethodi depresivnoj poziciji nazvavši je paranoidnom pozicijom, za koju je karakteristično da odbrane od straha, ranim procesima projekcije agresije, cepaju objekt. Pročitavši Ferbrenov rad, ona se složila s njim i preimenovala tu prvu poziciju u paranoidno-shizoidnu poziciju.




I Ferbren i Melani Klajn smatraju da je rascep objekta rana i osnovna psihička odbrana od bola u objektnim odnosima. Međutim, Klajnova je govorila o rascepu objekta a Ferbren o rascepu ega. Klajnova je mislila da beba prvenstveno pokušava da izbaci iz sebe neprijatne doživljaje i afekte, smeštajući ih u majku koja se potom u tom trenutku opaža kao potpuno loša. Ferbren je smatrao da beba unosi neprijatne doživljaje i afekte u ego i potom ih oslobađa otcepljujući ih iz ega u obliku objekta koji se potiskuje u nesvesno (shizoidna pozicija). Ferbren ističe da je beba od početka motivisana potrebom da uspostavlja odnose i da se celokupan razvoj odvija i crpi značenje u kontekstu odnosa s majkom.

Prema Ferbrenovoj teoriji, prva odbrana od neizbežnih razočaranja u odnosu sa majkom jeste inkorporacija iskustava sa njom u obliku unutrašnjeg objekta. Na taj način se pokušava kontrolisanje razočaranja zbog realnog ili imaginarnog odbacivanja od strane majke. U tom slučaju beba ostaje sa pounutrenim odbacujućim objektom i da bi izašla na kraj s njim, kao i bolnim afektima koji ga prate, aktivira svoju drugu odbranu. Beba otcepljuje bolno uzbuđujuće i odbacujuće delove objekta i potiskuje ih u nesvesno. Ego ostaje u relaciji sa spoljašnjim svetom na relativno razuman način. Rascep objekta na prihvatljive i uzbuđujuće/odbacujuće elemente prati isti takav rascep ega, pošto svaki deo zahteva deo ega s kojim je u odnosu, zajedno sa odgovarajućim afektom.  Tako frustracija postaje motivacija za formiranje ličnosti a sam ego ima svoje svesne i nesvesne delove. U svesnom postoji centralni ego, naslednik prvobitnog arhaičnog ega, ideal objekt, struktura koja odražava unutrašnje iskustvo da se imao dovoljno dobar objekt, i osećanje zadovoljstva, prijatnosti i radosti što živi i voli. Nesvesno se formira iz taloga prvobitnog ega i njegovih objekata. Ego ne potiskuje samo neprijatne sadržaje i osećanja, već delove ga, to jest ima i zadržava izvršnu funkciju.




Novorođenče se rađa pripremljeno da primi iskustva sa svetom objekata i ta biloška spremnost za takvo uspostavljanje odnosa jeste centralna činjenica u ljudskom iskustvu. Psiha je na rođenju celovita i sposobna da sebe organizuje, i kao odgovor na spoljašnja iskustva, i u skladu sa konstitucionalnim datostima. Taj samoorganizujući kapacitet psihe osnova je za rast i potencijalnu terapijsku promenu.

Samo preterana frustracija u odnosu majka-beba, koja izaziva bolnu čežnju odbačene bebe, pobuđuje ponašanje čiji je cilj seksualno i agresivno rasterećenje. Takva nagonska aktivnost je za Ferbrena proizvod sloma odnosa, a ne primarna, nagonska motivaciona energija. Zadovoljstvo je afekt koji prati i signalizira uspešan odnos majka-beba, a nezadovoljstvo afektivan znak lošeg spoja u odnosu, a ne pokazatelj dominacije nagona smrti. Za razliku od teorije Melani Klajn, Ferbrenova teorija objektnih odnosa uzima u obzir stvarnu prirodu objekta, kao i bebino normalno i pogrešno opažanje i doživljaj objekta.

Ferbren je ispitivao odnos karakteristika shizoidne ličnosti, koju je smatrao najtežim oblikom psihopatologije, i drugih psihopatoloških stanja, naročito narcizma, prisile ponavljanja, negativne terapijske reakcije, kao i odnos između dinamike shizoidne i depresivne psihopatologije. Smatrao je da je histerična psihopatologija prototip svih drugih oblika patologije.




Analiza snova

U analizi snova Ferbren je posebnu pažnju posvećivao simboličkom značenju datom svim ličnostima, realnim i izmišljenim, smatrajući da su njihove reprezentacije (personifikacije) izuzetno stabilno organizovane i sve pripadaju trima serijama self-reprezentacija i objekt-reprezentacija. Najznačajnija za razumevanje karaktera iz snova, jeste koncepcija ega pacijenta podeljenog na predsvesni ili svesni ego, koji je u odnosu sa svesnim ili predsvesnim idealizovanim unutrašnjim objektom, nasuprot dva potisnuta nesvesna ego segmenta, koji su u odnosu sa zabranjujućim ili odbacujućim antilibidnim objektom i uzbudljivim gratifikujućim, libidnim objektom. 




Ferbren smatra da ova univerzalna karakteristika snova odražava shizoidni mehanizam u kome nastaje rascep ega u službi odbrane, sa pratećim rascepom fundamentalnog, bazičnog objekta koji je libidno investiran i istovremeno frustrirajući. Taj frustrirajući aspekt objekta se potiskuje kao loš unutrašnji objekt ili antilibidni objekt, a uzbuđujući aspekt objekta kao nepristupačan potisnut libidni objekt. Segmenti ega koji su u odnosu s ta dva otcepljena i potisnuta aspekta objekta konstituišu antilibidni ego i libidni ego. Ferbren je opisao kliničke veze između tih univerzalno shizoidnih tendencija snova i nesvesnog značenja histeričnih konverzivnih simptoma, disocijativnih epizoda i višestrukih ličnosti.


Implikacije za psihoterapiju

Ferbren podvlači značaj psihoanalitičara kao dobrog objekta, što je preduslov da se pacijent odrekne svojih veza s lošim objektima, mada on ne objašnjava kojim se to preciznim mehanizmima taj dobar objektni odnos razvija. Prvi je zapisao da je odnos prema psihoanalitičaru centralna karakteristika terapijskog procesa i da je odlučujući terapijski činilac na kome se zasnivaju svi drugi: uvid, infantilna sećanja i katarza. On je uglavnom zadržao standardnu psihoanalitičku tehniku, a eksplicitno je odbacio interpretiranje isključivo u situaciji ovde i sada. O samoj terapijskoj tehnici malo je pisao. Kritikovao je napuštanje istorijskog i genetičkog principa. Istakao je brigu da kombinacija tehničke neuralnosti sa interpretacijama u smislu onoga što je nazvao impuls psihologijom, nasuprot interpretiranju u smislu reaktivacije potisnutih objektnih odnosa, jer tako može da se pacijentu prenese preterana distanciranost psihoanalitičara.




Terapijsk efekat ne nastaje samo zahvaljujući psihoanalitičarevim transfernim interpretacijama, već isto tako zahvaljujući njegovom kapacitetu da obezbedi neophodnu ravnotežu u aktiviranju loših potisnutih objektnih odnosa u transferu. Kasnije je u svom radu doveo u pitanje upotrebu kauča. Nije zagovarao intervju licem u lice, da bi na kraju usvojio postupak prema kome pacijent i psihoanalitičar, mada obično ne gledaju jedan u drugog, sede tako da potencijalno jesu jedan drugom u vidnom polju.

Primarni cilj psihoanalitičkog tretmana je sinteza ličnosti-tako što se smanjuje taj trostruki rascep prvobitnog ega koji do nekog stepena nastaje u svakoj osobi, ali u nekima u većem stepenu nego u drugima. Smatrao je da je glavni otpor promeni, nesvesni napor da se zadrži unutrašnji svet objektnih odnosa kao zatvoren sistem unutar koga, putem suptilnih ekspresija u fantazijama i snovima, u simptomima i izbegavanju odnosa sa spoljašnjim objektima, pacijent pokušava da zadrži libidne veze između otcepljenih i potisnutih loših objekata i njihovih otcepljenih i potisnutih delova.


Jelena Nikolić, psiholog

Izvori:
Psihodinamička psihijatrija; Ljubomir Erić
https://psychoanalysis.org.uk/our-authors-and-theorists/ronald-fairbairn