Sunday, September 22, 2019

Život i rad Salmana Ahtara



Salman Ahtar (31. 07. 1946. -) je indijsko-američki psihoanalitičar koji živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama.





 Rođen je u muslimanskoj porodici  u Khairabadu. Nakon doktorskih studija, završenih na Medicinskom Univerzitetu Aligarh u Indiji, nastavio je stručnu praksu na Medicinskom Univerzitetu Maulana Azad u Delhiju. Preselio se u Sjedinjene Američke Države 1973. godine i nastavio svoje psihijatrijsko obrazovanje na Medicinskom Univerzitetu u Virginiji pod mentorstvom Vamik Volkman-a (velikana savremene američke psihoanalize, s kojim Ahtar i danas sarađuje) i stekao psihoanalitičku obuku sa Filadelfijskog psihoanalitičkog instituta.
  
Ahtar je profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Džeferson i trener i supervizor analitičar u Psihoanalitičkog centra Filadelfije. 
Salman Ahtar spada u veoma uzak krug najkreativnijih psihoanalitičara današnjice.


Ahtarov rad s pacijentima, koji je snimljen i koristi se u nastavi, primer je onog najinteraktivnijeg i najempatičnijeg što psihoanaliza može da ponudi. Gotovo četrdeset godina kliničkog iskustva omogućava mu da u knjigama pruži izvanredno ilustrativne primere različitih ljudskih stanja. Njegovo razumevanje svakog problema je koliko duboko toliko i sveobuhvatno, a formulacije jednostavne i dostupne svima.
Ahtar ne samo da je autor i urednik knjiga i časopisa već je objavio i osam knjiga poezije. Objavljivanje poezije na engleskom i urdu jeziku za Ahtara nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih predaka piše pesme za bolivudske filmove.  Za Ahtar poezija i psihoanaliza imaju mnogo zajedničkog. Obe se bave onim rečenim, i prećutanim. Obe leče. Kad se piše poeziju kao da se vrši sopstvenu psihoanalizu i se pokušava da se bolje razume samog sebe.
-       ,,Psihoanaliza je kao da dvoje ljudi pišu poeziju zajedno.”
Ahtar je i jedan od najinspirativnijih mislilaca i predavača u čitavoj oblasti psihoanalize, a držao je predavanja na univerzitetima Harvard, Yale, Brown, Emory kao i na mnogim drugim značajnim univerzitetima u Ujedinjenim nacijama.
Teško je i zamisliti teme kojima Ahtar nije dao doprinos. I to nikada površno ili repetitivno.
Salman Ahtar je član redakcija brojnih stručnih časopisa koji se bave psihoanalizom, a objavio je preko osamdeset knjiga.
Ahtar je bio član uredničkog odbora časopisa International Journal of Psihoanalysis i Journal of the American Psihoanalytic Association. Trenutno Ahtar je urednik za prikaze knjiga u časopisu International Journal of Applied Psychoanalytic Studies.
Neke od njegovih poznatijih knjiga u oblasti psihoanalize i psihijatrije su: Broken Structures (1992), Inner Torment (1999), The Damaged Core (2009), Turning Points in Dynamic Psychoterapy (2009), The Comprehesive Dictionary of Psychoanalysis (2009), Psychoanalytic Listening (2012) i druge. Na Srpskom jeziku prevedene su dve njegove knjige: Psihologija Dobrote i Psihologija Patnje.
Ahtarove knjige prevedene su na brojne jezike, a on je vrlo tražen predavač i izlagač.
Sem knjiga, Ahtar ima i trideset sedam uredničkih izdanja iz oblasti kulture i psihoanalize, uključujući: Freud along the Ganges (2005), The Crescent and the Couch (2008), Freud and the Far East (2009) i druge.
 Dobitnik je mnogih nagrada: za najbolji rad godine časopisa Journal of the American Psychoanalytic Association (1995), nagrade Edith Sabshin (2000) Američkog udruženja psihoanalitičara, nagrade Kun Po Soo (2004), nagrade Irma Bland (2005), nagrade Nancy Roeske (2012) od Američkog psihijatrijskog udruženja, nagrade Sigmund Frojd za istaknuti doprinos psihoanalizi Američkog društva psihoanalitičkih lekara (2000), kao i nagrade Robert Liebert (2003) za istaknute doprinose primenjenoj psihoanalizi Centra za psihoanalitičku obuku i istraživanja Univerziteta Kolumbija.
 Važno je pomenuti nagradu Sigourney (2013) koja predstavlja najprestižnije priznanje u oblasti psihoanalize.
Ahtar je držao predavanja po pozivu u akademskim ustanovama u zemljama širom sveta, uključujući: Australiju, Belgiju, Brazil, Kanadu, Čile, Kinu, Englesku, Francusku, Nemačku, Indiju, Italiju, Japan, Meksiko, Peru, Srbiju i Tursku. Njegove knjige prevedene su na mnoge jezike, uključujući: nemački, rumunski, španski i turski. Salman Ahtar takođe sarađuje i sa Inter-Act Theatre Company u Filadelfiji. Kao osoba Ahtar je opisivan kao prirodan, radoznao, kreativan i darežljiv. 

Ahtarov antropološki optimizam naspram Frojdovog pesimizma
Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj prirodi dobar ili zao i psihoanaliza je zauzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav.
Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i patologije. Na ovom načelu insistirao je u svojim poslednjim radovima (Freud, 1938, prema Dimitrijeviću 2013). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili u pisanju, zaboravljanje ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje i kreativnost. Frojd u svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima dovode do pojeve simptoma i poremećaja. Frojd je psihoanalizu zasnovao kao sistem sa ogromnom dozom determinizma: svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj verifikaciji. Tako slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potpunusti lišena slobode: koliko god se čovek borio, on ne može da uspostavi autonomiju od nesvesnog i da bude siguran zašto je nešto uradio, rekao ili odlučio. Frojdove ambicije bili su još veće jer on je želeo da zasnuje kliničku antropologiju – da suštine ljudskog bića opiše kao inherentno patološku. Slično je bilo i sa mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara: Melani Klajn, Oto Kernberg i drugi.
Nakon Maslove humanističke psihologije, Salman Ahtar dao je sebi zadatak da iz psihoanalitičke perspektive, sistemski pristupi pitanju razumevanja ljudskih kvaliteta i njihove autentičnosti. Želeo je da ublaži Frojdovo pesimističko gledište – po kojem su ljudska bića u svojoj suštini loša, a dobrota se javlja samo kao odbrambeni stav.
Ahtar je optimista. Misli da stvari mogu da budu dobre i misli da ljudi mogu da budu dobri. Takođe smatra da možemo da živimo sa manje stvari, a da budemo srećni.
U svojim radovima Ahtar, zasnovanim pored ostalog i na mnogobrojnim kliničkim slučajevima, dokazuje da čovek u suštini nije ni dobar ni zao, već da ima potencijale i za jedno i za drugo. Kakav će biti čovek zavisi od mnogo toga. Od urođenih osobina, preživljenih trauma, načina na koji se suočava sa životnim nedaćama, spremnosti da se menja i razvija, podrške (ili njenog izostanka) iz okruženja, kulturološke, političke i ekonomske klime... Pre svega je važno da dete u najranijem detinjstvu dobije ljubav i pažnju majke i porodice, jer tada se oblikuje kao ličnost i gradi prve mehanizme odbrane.

Ahtar ukazuje na poreklo, dinamiku, socijalna zadovoljstva i kliničke koristi od pozitivnih osobina, u koje ubraja hrabrost (fizičku, intelektualnu, moralnu), rezilijentnost (kao „dobar” odgovor na posledice neke traume) i zahvalnost, i pozitivnih postupaka u koje svrstava velikodušnost, praštanje i žrtvovanje. Sa puno optimizma dokazuje da je čovekova dobrota prirodna i da dolazi „iznutra”.

Ahtar praktično objašnjava i da dobrota može da bude kontraproduktivna. Primer:
-       ,,Zamislite da imate u džepu svega 100 dolara, i nailazite na prosjaka. Ako ste dobar čovek, daćete mu nešto od tih para, recimo 10 dolara. Ako mu date sve što imate, onda ste u problemu, to je već samodestruktivno ponašanje. Takvi postupci nisu zdravo, normalno ponašanje.”

Ahtar smatra da je enigma preživljavanja rezilijentnosti - otpornosti na stres. Takođe smatra da mi možemo da postanemo otporni na stres koji je danas sve više prisutan u životu pojedinca.
-       ,,Da bismo bili rezilijentni potrebne su nam tri stvari. Prvo, morali smo da dobijemo ljubav od majke u detinjstvu. Ta ljubav od majke dala bi nam snagu i neku vrstu baterije koja bi nas pokretala kroz ostatak života. Drugo, morali bi da imamo iskustvo efikasnosti, da nešto radimo i da to donosi rezultate.  Treća i ključna stvar je prihvaćenost u društvu - od učitelja, kolega – priznanje da smo dobra osoba. Kada imamo priznanje od društva, efikasnost i majčinu ljubav onda možemo da kažemo da imamo mnogo toga u sebi.”
Zanimljivo je što Ahtar pokazuje primere i kada patnja može da bude korisna. Patnja je naš sastavni deo života, baš kao i radost i uzbuđenje, prati nas u svim životnim razdobljima i pomaže nam da sazrimo, da se razvijemo kao potpuna ličnost, da naučimo gde su nam granice i da razumemo osećanja drugih ljudskih bića. Takva patnja je normalna i korisna. Ali postoji i takva koja je nepotrebna, prekomerna, patološka – i ona se leči. U „Psihologiji patnje” Ahtar ukazuje na šest izvora takve patnje: pravi razliku između trpljenja patnje (strah, pohlepa i krivica) i nanošenje patnje (obmanjivanje, izdaja i osveta).
-       ,, Bol je neminovan zato što ne mogu sve naše želje da budu ispunjenje. Buda je predložio da smanjimo svoje želje. To je jedino rešenje, ali današnji svet ide u suprotnom smeru i stalno povećava želje. Sedite i gledate televiziju i stalno izlaze reklame za drugi televizor. Vama se sviđa vaš tv, ali kada vidite drugi, pomislite da bi trebalo da ga imate, iako vam uopšte nije potreban. Ono što Buda kaže jeste da će mir doći uz smanjenje želja, a ono što svet reklama, svet kapitalizma kaže jeste: ,,Mi ćemo povećati vaše želje, izazvati u vama želje koje nisu postojale, a čim kupite novi tv, stiže sledeći.” Amerikanci su ovo otkrili vrlo rano, kada su počeli svake godine da izbacuju nove modele automobila. Isti automobil, samo se promene sitnice i vi odmah pomislite da vam je auto star i da morate da imate novi. Ne morate, ali oni to izazivaju u vama. Lekcija kaže da sreća dolazi kroz to što imate manje želja, uprkos svetu koji u vama izaziva više želja. Nešto potiče iz kapitalizma, jer ta ekonomija počiva na pretvaranju ljudi u potrošače, a nešto potiče od toga što je svet postao otvoren i finansiska nejednakost je vidljiva. Ljudi u siromašnim zemljama žele da žive kao ljudi u bogatim zemljama. Postoje ta dva načina koje izazivaju želje i zbog toga su ljudi nesrećni i pate.
Ahtar svoje radove uglavnom počinje klasičnim pristupima, gotovo uvek uključuje savremena razmatranja i istraživačke rezultate, mada ne previđa uvek značaj biološke teorije. Sa svojim prilično tradicionalnim pristupom Ahtar dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opisuje situacije kada nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna.
Prema Ahtaru psihoanaliza je rođena u kliničkom kontekstu, kroz rad sa ljudima koji imaju problema. Mnogi ljudi su bili klinički zdravi, tako da zdrav deo njihovih ličnosti nije dobio adekvatnu pažnju. Takav primer: ,,čovek odlazi kod lekara zbog bola u desnoj nozi, i lekar ga neće pitati ništa o njegovim laktovima. Kada je psihoanaliza počela da se bavi ljudima koji imaju problema sa osnovnim funkcijama, psihoanalitičari su počeli da sagledavaju i ovaj aspekt.
Dok je Frojd govorio da su pacijenti ,,dobri samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati” (Ferenczi, 1988, prema Dimitrijeviću 2016), optimista Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć nikada ne zaboravljajući sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju pred čitavu profesiju.
S jedne strane smatra da za psihoanalizu bi bilo veoma dobro kada bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u dobu površnih identiteta, ali i zbog potpunog nestanka optimizma iz društvenog života.
Ahtar na izvrstan način otvara teme koje nam kao društvu mnogo nedostaju. Primer takve teme je njegovo mišljenje o kapitalističkom društvu i načinima na koje možemo da budemo manje determinisani uprkos socijalnim nametanjima.
-       ,, U svakom kapitalističkom društvu postoji napad na dobrotu zato što u kapitalizmu posedovanje stvari postaje važna vrednost. Imati veliki automobil, mnogo novca, veliku kuću, postaje mnogo važnije i druge vrednoste pate. U multietničkim društvima takođe postaje vrlo problematično, šta je dobro, a šta loše, jer ljudi donose različite definicije vrednosti i zato moralnost postaje problematična, a zakoni počinju da postaju važni. Društvo kojem upravljaju zakoni nije isto kao društvo kojem upravlja moralnost pojedinca.
Ahtar kaže da možemo da prepoznamo da li smo „dobra” osoba.
-         ,,Ne možemo biti dobri ako ne znamo kada smo loši. Moramo da naučimo da živimo sa svim svojim osobinama, i dobrim i lošim, ali da umemo da razlikujemo jedne od drugih. Slično je sa našim osećajem individualnosti. Prepoznaćemo koliko smo i u čemu originalni i jedinstveni tek kada se upoznamo sa tradicijom i postignućima ostalih ljudi.”

,,Rađamo se sposobni i za dobro i za zlo’’ – Salman Ahtar

Elena Jovančić, psiholog.
Korišćeni izvori:
Akhtar, S. (2016). Psihologija dobrote. Izdavačka kuća CLIO, Beograd.
Akhtar, S. (2017). Psihologija patnje. Izdavačka kuća CLIO, Beograd.

 

Friday, September 20, 2019

Život i rad Renea Špica



„Deca koja su odrasla bez ljubavi postaju odrasle osobe pune mržnje.“



Rene Špic (29. januar 1887, Beč – 11. septembar 1974, Denver) bio je austrijsko – američki psihoanalitičar. Najpoznatiji je po analizi hospitalizovane novorođene dece bez majki, kod koje je našao vezu između gubitka telesne težine i vitalnosti sa ranom smrću. Takođe je dao značajan doprinos školi ego psihologije. 

Špic potiče iz bogate jevrejske porodice, a većinu svog detinjstva proveo je u Mađarskoj. Nakon završetka studija medicine 1910, otkrio je delo Sigmunda Frojda. 1932. je napustio Austriju i stacionirao se u Parizu sledećih šest godina, gde je učio psihoanalizu na Visokoj normalnoj školi. 1939. emigrirao je u Ameriku i radio je kao psihijatar u Mount Sinai bolnici. Od 1940. do 1943, Špic je radio kao gostujući profesor na nekoliko univerziteta, pre nego je počeo da predaje na Univerzitetu u Denveru, da bi naposletku prešao u Kolorado. 

Svoje eksperimente i opservacije zasnovao je na psihoanalitičkim otkrićima u Frojdovom maniru. Dok je Frojd svoja poznata psihoanalitička ispitivanja sprovodio na odraslim ispitanicima, Špic je svoja empirijska istraživanja sprovodio sa novorođenčićima. 

Godine 1935, započeo je istraživanja u oblasti dečijeg razvoja. Bio je jedan od prvih istraživača koji su sprovodili direktne opservacije kao vid eksperimenta, baveći se kako zdravim, tako i onim ispitanicima koji imaju neku vrstu poremećaja. Njegov najznačajniji doprinos na polju psihoanalize proizilazi iz njegovih istraživanja efekata materinstva i emocionalne deprivacije na novorođenu decu. 

Špic je stavljao akcenat na nekoliko aspekata: opservaciju i procenu, anaklitičku depresiju (hospitalizam), razvojne tranzicije, procese efikasne komunikacije i razumevanje razvojne kompleksnosti.

On je tvorac termina anaklitička depresija koji se odnosi na parcijalnu emocionalnu deprivaciju gubitak voljenog objekta). Naime, kada se voljeni objekat „vrati“ detetu unutar perioda od 3 do 5 meseci , oporavak je brz i blagovremen. Ukoliko je dete deprivirano duže od 5 meseci, pokazaće simptome ozbiljno povišene deterioracije. Ovu vrste deprivacije nazvao je hospitalizam. 

Od 1945. se bavio hospitalizmom kod dece u sirotištima i bolnicama u Južnoj Americi. Ustanovio je da razvojni debalans uzrokovan nepovoljnim sredinskim uslovima tokom prve godine deteta dovodi do nepopravljivog psihosomatskog oštećenja kod „normalne“ novorođene dece. Njegove opservacije utvrdile su nagli pad intelektualnog razvoja godinu dana nakon što su tromesečna odojčad napuštena od strane svoje majke. Iskustva odojčadi u ovim situacijama prikazana su u crno – belom dokumentarom filmu „Opasnost u ranom detinjstvu“ (1947). Još jedno istraživanje Špica, pokazalo je da pod povoljnim okolnostima i usled dobre organizacije, pozitivan razvoj deteta može biti postignut. Međutim, smatrao je da u poređenju između sirotišta i dečijih domova, čak i kada bi sirotišta obezbedila dobru hranu, adekvatne higijenske uslove i medicinsku negu, deca podizana u sirotištima bila su podložnija infekcijama i kod njih je bila veća stopa smrtnosti, u odnosu na decu koja su bila zbrinuta u domovima, zbog socijalnedeprivacije. Špic je svoja istraživanja dokumentovao u filmu. Njegov film „Psihogeni poremećaj u detinjstvu“ pokazuje efekte emocionalne i materinske deprivacije na atačment. Film je inspirisao značajne promene, naročito u oblasti brige o deci na institutima i u domovima i bolnicama, zato što je obogaćeno znanje o uticaju deprivacije na razvoj deteta.





Špicov doprinos teoriji afektivne vezanosti

Rene Špic je poredio grupu odojčadi u izolovanim bolničkim krevecima sa onom koja su podignuta u zatvorskim uslovima od strane njihovih uhapšenih majki. 37 % odojčadi koji su podignuti na mračnim i sumornim bolničkim odeljenjima je preminulo, a nije bilo preminule dece među onima koja su podizana u zatvoru. Bebe odrasle u zatvorskim uslovima uz prisustvo svojih majki rasle su brže, bile su krupnije i napredovale su više u svakom pogledu i po svim kriterijumima koje je Špic ispitivao. Nasuprot njima, odojčad koja su preživela bolničke uslove bila su mršava, te su pokazivala očigledne psohološke, kognitivne i bihejvioralne smetnje. Špic je pokazao da ozbiljni mentalni i bihejvioralni problem mogu biti rezultat nepostojanja bar jednog brižnog roditelja koji je posvećen svom detetu.
Metod ispitivanja koji primenjuje Špic podrazumeva neposredno posmatranje i longitudinalni metod. Istinska originalnost njegovog brižljivog posmatranja je što se ono tiče odnosa deteta s majkom kao prvobitnog i glavnog odnosa.


Razvoj ega



Špicov veliki doprinos ogleda se, između ostalog, u prepoznavanju postojanja tri organizatora dečije psihe:


-      socijalni osmeh – podrazumeva prvi stvarno „svesni“ odnos sa prepoznatom majkom; do kraja trećeg meseca dete pokazuje znakove koji predstavljaju prelaz iz pasivnosti u aktivnost. Kada opazi lice odrasle osobe koje se prikazuje spreda, tako da su oči, nos i horizontalna crta obrva dobro vidljive, pri čemu je lice oživljeno mimikom, javlja se reakcija smeška.
-      strah osmog meseca – podrazumeva uspostavljanje veze sa identifikovanom majkom; u prisustvu strane osobe, dete ispoljava razočaranje jer ne pronalazi svoju majku i od nje se oseća napušteno. Ova funkcija razlikovanja pokazuje da je dete fiksiralo svoj izbor na prvenstveni objekat odnosno majku, te je uspostavilo objektne odnose.
-      semantički znak negacije – između dvanaest i petnaest meseci dete prepoznaje sebe kao zaseban objekat; dete je sada uključeno u mrežu međuljudskih odnosa.

U formiranju straha, ovaj autor razlikuje tri etape:

-      Fiziološki prototip straha, odnosno, stanje napetosti
-      Reakcija izbegavanja i bega, što dete ispoljava pred nekim situacijama i objektima koji su osnov neprijatnih iskustva i samog straha
-      Strah osmog meseca, koji ima kvalitet specifičnog i unutrašnjeg psihičkog opažanja.



Marija Stankov, psiholog

Literatura: Psihoanaliza deteta, Viktor Smirnof
                  Internet