Sunday, October 13, 2019

Žene koje u emotivnoj vezi previše daju





U našoj kulturi dugo vremena perzistira jedan obrazac kroz muško-ženske odnose a to je da je žena ta koja je na neki način zadužena za bezgranično davanje ljubavi u vezi ili braku. Kao nagradu za to ona tek tada dobija ljubav muškarca, za svoj ogroman kapacitet ljubavi koju pruža. Žene su vekovima unazad uslovljavane da veruju da se u ljubavi od njih očekuje mnogo više nego od muškaraca pa je s tim i njihova potreba za vezivanjem mnogo jača. Ta potreba, delimično se može razviti i iz ranijih detinjih strahova da njihov opstanak zavisi od tuđe zaštite. Često im je saopštavano, ili su to i same videle u svojoj primarnoj porodici, da su žene stub veze, da su odgovorne za njen razvoj i tok. Naučile su da njihov identitet i vrednost u velikoj meri zavise od njihove privlačnosti i sposobnosti da usreće muškarca. Prvi i najvažniji zadatak žene bio je da očara, privuče i zadrži partnera. Toga nisu oslobođene ni danas. Iako je njihova nezavisnost sve veća kao i nivo samopotvrđivanja i samoostvarenja, na nekom nivou one se i dalje plaše da će ostati same i da neće biti voljene. Postoje žene koje sebe olako daju u vezi. One su često sklone da se žrtvuju za muškarce i kao takve privlače uglavnom nesvesno, mnoge bolne i neispunjavajuće veze. Žene koje se stalno trude da ugode partneru, stalno su dobre prema njemu, stalno ga opslužuju, beskrajno su lažno vesele. Iako to može sa strane delovati lepo što su srdačne, ljubazne i predusretljive, takve žene suštinski nisu zadovoljne jer i sebe i partnera a i odnos lišavaju pravih osećanja.



U pozadini ovakvog ponašanja stoje najčešće dve vrste straha, uglavnom nesvesna. Jedan je strah da će loša osećanja poput besa, tuge, koje držimo u sebi, jednom oslobođenja, preplaviti i uništiti i nas i partnera. Drugi strah je da su svog partnera toliko navikle na takvo ponašanje da se boje da će ga izgubiti ukoliko se iznenada promene. Kod njih anksioznost ubrzo postaje redovni pratilac kao neželjeni nusprodukt njihovih pokušaja da pronađu sigurnost i prihvatanje u vezi. One su usvojile obrazac samožrtvovanja i konstantnog davanja koji ih troši emocionalno. Takav obrazac umesto da dovede do poštovanja i cenjenja od strane muškaraca, često biva kontraproduktivan i dovodi upravo do onoga čega se one ustvari plaše a to je odbacivanje. One se plaše da kažu ne. One bi učinile sve za muškarca a on nekako to ne ume da ceni. One se očajnički trude da u muškarcu izazovu pozitivna osećanja koja često na kraju izostanu. One kao da ne shvataju da ljubav nije samo davanje. Bezuslovna i bezgranična ljubav u vezi i braku je samo mit. Zdrava ljubav nosi u sebi i neka ograničenja i neka uslovljavanja Ispunjavajuća ljubavna veza treba da bude bazirana na ravnoteži u odnosu i na uzajamnosti. Previše nečega kao i premalo ne dovodi do zadovoljavajućeg odnosa. Žrtvovanje nije ljubav, ni prema sebi ni prema drugima. Bez obzira koliko su ljubav i davanje poželjna i divna osećanja u vezi, oni mogu da prikriju i neke naše dublje potrebe. Mi, u ime ljubavi, često pokušavamo da razrešimo neke lične probleme. Iako rešavanje ovih problema nema mnogo veze sa davanjem ljubavi u odnosu, mi često pokušavamo da ih se oslobodimo u kontekstu ljubavne veze.


 Glavni problem žena, koje se suviše žrtvuju i puno daju je nesigurnost. One se potajno plaše da ono što su one zaista nije dovoljno da bi zadržale muškarca pored sebe. One, sa svim svojim vrlinama i manama, kao takve, same po sebi, ne mogu da obezbede sebi ljubav. Zato moraju da ulože dodatni napor, dodatni trud, da bi bile prihvaćene, da bi bile voljene. Njihova nesigurnost, njihova nedovoljna ljubav prema sebi potiče uglavnom od nerazrešenih konflikta iz ranijih perioda života. Kao deca često su se osećale zapostavljene od strane svojih roditelja, nedostajala im je ljubav ili je bila nekonzistentna. Kroz odnos sa sadašnjim muškarcem nesvesno pokušavaju da poprave stanje iz prošlosti, obasipajući ga ljubavlju i nadajući se da će im on uzvratiti istom merom te će konačno će zadovoljiti svoju emotivnu glad. One se boje da će izgubiti partnera ako bi manje davale ili nešto zatražile za sebe. Kao u začaranom krugu, što više osećaju strah više se lepe za muškarca, štiteći se na taj način od onoga čega se plaše, usamljenosti i to je zapravo put koji ih vodi ka onome što one žele da izbegnu po svaku cenu. 


Preterano davanje može davati i osećaj veće kontrole. Neke žene se plaše da zavise od muškaraca i svoje potrebe za njim. Ne mogu da podnesu da im je muškarac potreban, da im je potrebna ljubav. Više vole da su one potrebne muškarcu nego on njima. To im pruža osećaj moći i kontrole. Ukoliko bi se desilo suprotno one bi se osetile slabo, osetile bi kako veza postaje značajna za njih a to bi probudilo strah od toga šta ako se veza jednog dana prekine. Sve ovo ne osećaju dok one upravljaju stvarima i dok sve konce drže u svojim rukama.


 Postoje i tzv žene izbaviteljke. One uvek biraju i pronalaze mladiće koji su povređeni ili razočarani da bi na njima isprobale svoje isceliteljske moći ljubavi. One duboko veruju da snagom svoje ljubavi mogu preobraziti muškarca, da mogu da koriguju njegovu nesrećnu emocionalnu prošlost. Njihove veze mogu biti obeležene stalnim pokušajima da dokažu i pokažu muškarcima kako žene zanju i umeju da vole. Preuzimajući ulogu izbaviteljke one pokušavaju da daju neki smisao sopstvenom životu, da se na neki način i same osete dobro. U pozadini ovakvog ponašanja može biti nezadovoljavajući odnos roditelja ovih žena. Na primer u odnosu gde je majka bila dominantna i puna besa prema ocu a on pasivan čovek koji je majku izluđivao svojom nesposobnošću da bilo šta uradi u životu, ćerka preuzima ulogu njegovog branioca. Ona može osećati da je mama strašna prema tati i nepravedna a on neko ko je osuđen da se bori s njom. Ne shvatajući da takav otac nije na neki način umeo da izrazi ljubav ni prema njoj kao ćerki, ona preuzima ulogu njegove zaštitnice. Po tom modelu pravi kasnije izbore gde uvek bira muškarce za koje veruje da ih svojom velikom i nesebičnom ljubavlju mora spasiti. Muškarci su neka vrsta projekta koju ona trebaju da dovedu u red. Ulazeći u vezu sa stavom da snaga ljubavi sve pobeđuje, kroz viđenje sebe kao majke ili boginje isveliteljke, ove žene pokušavaju da steknu osećanje adekvatnosti i kompetentnosti.




Žene koje se previše investiraju rizikuju da u muškarcima izazovu osećaj besa i emocionalnog otpora. Na neki način njih to guši jer je previše brzo zadovoljena njihova potreba za bliskošću. Ponestaje im motivacija da bilo šta rade jer je žena ta koja već sve radi umesto njih. To stvara strah od emocionalne zarobljenosti i odbija ih. Na kraju one bivaju pre napuštene nego voljene. Partnerka koja suviše daje i deluje kao mučenica u velikoj meri remeti ravnotežu u vezi. Veza treba da bude ravnopravan odnos a ne žrtvovanje. Muškarcima se sa ženama koje se suviše trude osećaju usamljeni i krivi. To su pre strategije kojima ćemo oterati nekog od sebe. Žene koje su sklone ovakvim manevrima u partnerstvu, plaše se da otvoreno izraze svoje potrebe i želje. Umesto toga one se nadaju da će svojim ponašanjem izazvati sažaljenje kod partnera, da će bezgranično žrtovanje pod velom velike ljubavi izazvati i divljenje kod drugih ljudi jer se neretko dešava da se okolina divi ovakvim ženama superherojima koje su spremne na sve kako bi očuvale harmoniju u svom domu. Dajući žele da obezbede sebi ljubav Njihovi napori se ne shvataju kao spontana i slobodno izražena ljubav već pre kao nezajažljiva želja da se osećaju vredno i potpuno. Da bi izbegle opasnost da previše daju, moraju biti sigurne u sopstvena očekivanja. Kada počnu da vrednuju same sebe i krenu da otvoreno razgovaraju o svojim osećanjima i da se ponašaju u skladu sa onim što misle i osećaju neće dozvoliti eksploataciju. Potrebno je i osvestiti da li je ono što daju nešto što je nekom potrebno ili je to ono što one imaju da ponude. U vezi je neophodno da se napravi balans emocionalnog učešća gde i druga strana treba da preuzme neku vrstu odgovornosti i inicijativu. Naše zadovoljstvo u životu zavisi i od drugih aktivnosti a ne samo od onih vezanih za partnera. Ništa nije loše u tome ako se posvetimo i sebi a ne samo partneru. Ljubav ponekad zahteva da na trenutak zaboravimo samo svoje potrebe i da se osvrnemo i na potrebe partnera ali ne nužno i ne neprekidno. Najdramatičniji način da možda osetimo ljubav jeste nesebično davanje i ono može biti primer brige koji podstiče partnera da nam uzvrati ali ne uvek i ne po svaku cenu.

Psiholog, Jelena Krstić

Izvori: Žene koje muškarci vole; K. Kouven&M. Kinder

Wednesday, September 25, 2019

Suočenje sa bazičnom ulogom - put do sebe



Tokom ranog detinjstva “delegiraju” se uloge, tzv. bazične uloge koje nosimo i nadgradjujemo ceo život. Njih instaliraju naši najbliži, pre svega primarni objekti (roditelji) i to na dva načina: direktnim pojedinačnim odnosima prema nama ili introjekcijom (utiskivanjem, pounutrašnjavanjem) njih samih i njihovih međusobnih i eksternih im odnosa. Istovremeno u kasnijim fazama i okolina dopunjuje, obogaćuje sadržaje bazičnih uloga.

Vremenom i kroz odrastanje ukotvljujemo se u uloge sa kojima se stapamo i biramo serijom manevara upravo ambijente, okolnosti, izbore prijatelja, partnera, pozicije koje su u funkciji pothranjivanja i nadgradnje duboko instaliranih bazičnih rola. Te uloge mogu da budu širokog spektra od gubitnika, zapostavljenosti, žrtve, protektivnog objekta, despota, diktatora, zaleđenog infanta...

Na primer devojčica koja nosi dubok osećaj zapostavljenosti u detinjstvu nesvesno će kroz odrastanje i razvojne faze nepogrešivo tragati za izborima koji ce pothranjivati njen bazični konflikt i bazičnu ulogu, jer je to zapravo i jedini model koji prepoznaje i nosi ego-sinton karakter (ovo sam Ja). Mumifikacija sa nadgradnjom i pored često problematičnih posledica baš te uloge, motivisana je i strahom da gubitak uloge predstavlja i mogućnost gubitka ili konačnog gubitka roditelja, koji su kao što je i rečeno induktori široke palete bazičnih uloga. Dakle vratimo se pomenutoj devojčici. Njen bazični osećaj napuštenosti bi preciznim prekognitivnim mehanizmima mogao da je dovede da u svim budućim fazama ona upravo bira okolnosti koje će doživljaj zapostavljenosti, napuštenosti pojačavati i formirati stil života u funkciji hroničnog nezadovoljstva, osujećenosti i ljutnje. Velika je verovatnoća da će i izbor partnera biti precizno determinisan u tom pravcu (hladnog oca zamenjuje muškarcem koji ima strukturu odbacujućeg, ili muškarca koji je voli, svojim stavom, držanjem i serijom manevara postepeno otuđuje, pomera od sebe i motiviše da ode, iako to nisu bile njegove primarne intencije).


Ta uloga je i u velikom broju slučajeva i revitalizacija onih aspekata roditelja, koje smo svesno ili nesvesno prezirali i to baš onih najinkriminisanijih lajt motiva. Revitalizacija, sa identifikacijom i multiplikacijom (otac pije, ja to prezirem, ali u jednoj fazi postajem jos gori...majka ima ljubavnika, ja patim zbog toga, ali u sledećoj fazi života imam ih više...i sl.). Revitalizacija je nadkompenzacija za ljutnju prema roditeljima, koja je svesno tesko prihvatljiva (ljutnjom ih simbolično ubijam, revitalizacijom, tj.preuzimanjem njihove uloge, oživljavam, činim besmrtnim).
 
Dakle, duboka nesvesna ukorenjenost za sadržaje bazičnih uloga jača je i od svesnih konstruktivnih intencija, jer većina populacije nema spoznaje o etiologiji niti bazičnog konflikta niti bazične uloge, a često naslućivanje i pokušaj suočenja biva destruktivno ometen zbog potiskivanja mogućnosti suočenja usled separacionih strahova.

Traganje za ličnošću češće ide u smeru nadkompenzacije kroz Jungove PERSONE (emicionalne i socijane maske, koje nas štite od unutrašnjih i spoljnih noksi), a zapravo prepoznavanje sadržaja, dešifrovanje, demistifikacija i relaksiranje bažičnih uloga uz oslobađanje gneva i ljutnje, koji izviru usled zaglavljenosti i utisnutosti u iste, omogućuju suštinsko menjanje toka stvari. To je i put repozicioniranja, izlaska iz neuroze, ali i iz zona opasnosti, loših pozicioniranja (somatske bolesti, interpersonalni konflikti, emicionalne i socijalne zaglavljenosti...).

Savremena psihoterapija suočenjem sa nesvesnim mehanizmima ima mogućnost da podstakne i dovede do konstruktivnih visina preobražaj zaleđenih uloga devojčica i dečaka, uprkos svim unutrašnjim otporima do konstruktivnih zrelih ličnosti, individuisanih i amplifikovanih do nivoa da na svoje frustracije, konflkte i nerazrešenja iz detinjstva, afektivno i kognitivno gledaju direktno, relaksirano i neneurotično.

Prepoznati bazičnu ulogu zapravo je suočiti se sa samim sobom. Raskrinkati je, znači biti slobodan, neneurotičan i spreman za novi, suptilniji početak po postojećem. Živeti svoj život.

Dr Ivajlo Ilijev; psihijatar, psihoterapeut




Tuesday, September 24, 2019

Ne želim u školu; simptomi, psihodinamika i način prevazilaženja školske fobije



 Shvatio sam da hrabrost nije odsustvo straha, već trijumf nad njim. Hrabar čovek nije neko ko ne oseća strah, već neko ko ga pobedi.
                                                 Nelson Mendela



Školska godina je uveliko počela pa bi bilo korisno upoznati se sa školskom fobijom i njenom simptomatologijom, kao uvek aktuelnom temom. Ovaj strah se češće javlja u početku školovanja nego kasnije, mada može da se javi i u mladosti. Neka istraživanja pokazuju da su devojčice osetljivije i sklonije nego dečaci. To je neurotski a ne razvojni fenomen. U osnovi joj je neracionalan, nerazuman strah od odlaska u školu. Dete želi i pokušava da ide u školu, teži adaptaciji i boljem uspehu ali strah nekad zna da bude toliko jak da dete popušta u toj borbi i kreće sa izbegavanjem odlaska u školu i razvojem simptoma. Nekada strah može poprimiti jačinu panike. Obično počinje naglo u prvim danima polaska u školu. Dete ispoljava mrzovolju, bes i ljutnju kada treba da krene. Iako saopštava da voli školu i da želi da ide, ono ipak to ne čini. Tu je uključen ne samo strah od škole nego i strah od učenja, učitelja, drugova i neuspeha (Gardner 1981). Dete ima i telesne manifestacije straha. Javljaju se drhtanje, bledilo, crvenilo, glavobolja, lupanje srca, problemi sa gastrointestinalnim traktom (povraćanje, proliv, bolovi u stomaku), smetnje govorenja, smetnje spavanja, povišena telesna temperatura psihogenog porekla. Telesni kao i psihički simptomi se kasnije mogu iskoristiti kao dokaz o „patnji“ odnosno kao opravdanje za neodlazak u školu. Sa povratkom kući, ili i izostajanjem iz škole, za vikend i za vreme raspusta svi simptomi se povlače. Dete nastavlja spontano sa svojim svakodnevnim aktivnostima i nema drugih promena u ponašanju. Nekada se ova telesna simptomatologija može pogrešno protumačiti pa se uzroci problema traže samo u telesnom umesto i u psihološkom (obraćamo se samo lekaru/pedijatru umesto i psihologu). Klinička slika nije uvek jasna i vezana samo za školu. 


Strahovi mogu da se ispolje i pod neki drugim okolnostima, može se javiti depresivno raspoloženje, povlačenje od dece, odsutnost, dekoncentrisanost, prisilni simptomi. I pored dobrih intelektualnih kapaciteta, savladavanje školskog gradiva može biti otežano a dobar uspeh izostati. U početku školovanja manifestacije školske fobije su burnije nego ako se školska fobija razvije kasnije tokom školovaja u mladosti. Tada obično počinje postepeno i predstavlja često samo jedan od simptoma mnogo dubljeg poremećaja koji zahvata ličnost pojedinca. Otpor prema školi se najčešće javlja pri polasku u prvi razred a kasnije u prelaznim periodima kao što je peti razred ili polazak u srednju školu.

Školska fobija može imati nagli i hroničan tok, sa smenjivanjem perioda poboljšanja i pogoršanja. Ukoliko je klinička slika krenula sa smirivanjem a desi se opet neko povređujuće iskustvo to može usloviti povratak simptoma. Povređujuće iskustvo može da bude i promena škole, promena učitelja, neki incident sa drugarima, razvod roditelja, ismevanje vršnjaka, loša ocena. Prognoza školske fobije je gora nego prognoza nekih drugih fobija u detinjstvu i zavisi od istorije života deteta-omladinca, obeležja ličnosti, odnosa sa roditeljima, učiteljima, vršnjacima kao i blagovremenog i adekvatnog lečenja. Strah od škole se može javiti i kao posledica vršnjačkog nasilja bilo fizičkog bilo verbalnog/psihološkog kome je dete izloženo u školi, zbog neprihvatanja od strane vršnjačke grupe.
Školsku fobiju ne treba mešati sa izbegavanjem škole i bežanjem iz škole i problematičnim ponašanjem.


Psihodinamika nastanka školske fobije

Uzroci ove fobije leže u organizaciji ličnosti, izmenjenim odnosima dete-roditelji kao i nekim društvenim i kulturnim činiocima. Može biti izazvana polaskom u školu, promenom škole, sukobom sa učiteljima ili vršnjacima, slabim ocenama, padom na testu/ispitu ali takođe i nekim činiocima koji nemaju baš direktnu vezu sa školom (recimo bolest roditelja). Sve ove okolnosti predstavljaju za dete gubitak sigurnosti, odnosno gubitak jednog odnosa koji je pružao zaštitu. Neki autori smatraju da školska fobija predstavlja oživljavanje i ponavljanje strepnje odvajanja od roditelja, a ne strah od škole (Ajuriaguerra 1970). Dete nije sigurno u ljubav roditelja i plaši se da će ga oni napustiti, ostaviti, da će ostati bez njih ukoliko ode u školu. Majke dece koja ispoljavaju simptome školske fobije su i same plašljive, ambivalentne prema svojoj deci i njihovim simptomima. Nesvesno se i one plaše odvajanja jer su na neki način i one imale izmenjene odnose sa roditeljima, bilo da su to bila neka loša iskustva bilo da su njihovi roditelji pak bili prezaštitnički nastrojeni. Kao majke, od samog rođenja deteta, ispoljavale su pojačanu brigu, strepnju i strah vezano za dete. Na taj način, brinući, pokušavale su nesvesno da im obezbede bezbedno i srećno detinjstvo. Dete koje odrasta u prezaštićenim uslovima uglavnom reaguje neprijateljstvom protiv zavisnosti i straha od vlastite agresivnosti. Na takvo ponašanje deteta majka takođe reaguje agresivno i neprijateljski, onda se kod nje javlja osećanje krivice zbog toga a onda zbog tog osećanja krivice ona reaguje opet popuštanjem i novim prezaštićivanjem. Školska fobija može se razviti na depresivnoj osnovi. Dete koje je depresivnog raspoloženja podstiče roditelje na pojačanu zaštitu. Pretaštićeno, nesamostalno i zavisno dete kada treba da napusti roditelje, reaguje depresivno.

Melani Klajn smatra da dete kada krene u školu ima obavezu, odnosno treba da sublimira svoju instiktivnu energiju, da napusti dotadašnji pasivno-zavisni stav koji je zauzimalo u porodici i postane aktivnije. Prema njenom mišljenju strah od škole je ustvari strah da se napusti porodica, da se napuste roditelji. Mnoge majke traže u detetu izvor vlastitih osećajnih zadovoljenja i njihovo ponašanje utiče na razvoj ove fobije.


Ni uloga oca u ovoj psihodinamici nije zanemarljiva. Neke majke dece sa školskom fobijom imaju neuspešne bračne odnose, očevi su često pasivne figure, nesigurne osobe koje majci ne pružaju dovoljno podrške. Otac koji je odsutan, nezainteresovan za porodična zbivanja, pasivan, slabo podržava ili ne podržava majku ali je pri tom spreman da stalno pravi neke primedbe i zamerke na njen račun, optužuje je za vaspitne propuste, doprinosi svojim stavom i ponašanjem nastanku straha od škole. Neki autori smatraju da se školska fobija češće javlja kod dece čije su majke stroge i dominantne a otac nesiguran, zatvoren, permisivan. Oba roditelja mogu da ispoljavaju dvojna osećanja i prema detetu i prema lečenju. Za njih su na neki način simptomi deteta odnosno detetov strah da se odvoji, njegova privrženost i zavisnost najčećše dokaz velike detetove ljubavi, potvrda da su kao roditelji adekvatni što može da oteža lečenje.

Kada se školska fobija razvija kasnije, ne sa polaskom u školu, uzroci i način nastajanja su složeniji. Tu se sada uključuje i odnos sa nastavnicima, sa drugom decom, strah od neuspeha, povreda samoljubivosti i loša osećanja zbog neodgovarajućeg uspeha, strah od takmičenja. Nekada strah i povlačenje iz školske sredine može biti način da se sačuva narcistička slika o sebi. Nekada se na ovu fobiju mogu pridodati i neki drugi simptomi, fobični odgovori se mogu generalizovati i proširiti i na druge oblasti te je s toga od velikog značaja rano prepoznavanje i blagovremena intervencija roditelja. 


Pogodni faktori za nastanak ove fobije mogu biti i neki društveni odnosno kulturni činioci. Veća je verovatnoća da će se pojačan strah od škole razviti kod dece koja odrastaju u porodicama sa velikim društvenim težnjama, velikim ambicijama i aspiracijama roditelja, u porodicama sa izraženim takmičarskim stavovima. Nekada i visoki zahtevi škole, ličnost učitelja/nastavnika, sama školska atmosfera mogu biti okidači za oživljavanje ranijih nerazrešenih strahova, sukoba iz ranijih faza razvoja kod dece.

Deca sa školskom fobijom imaju sledeća obeležja ličnosti: povišena nesigurnost, nisko samopouzdanje, pasivnost, zavisnost, plašljivost i od drugih objekata (životinja, stranih osoba, mraka), sklonost ka depresivnim odgovorima, pojačana povredljivost, osetljivost, sklonost ka nazadovanjima i projekcijama, težnja ka perfekcionizmu, strah od greške.


Prevencija

U ovakvim situacijama roditelji ne treba da pritiskaju dete. Ne treba da ga vrednuju samo kroz postignuti uspeh i šalju poruku da je školski uspeh merilo njegove vrednosti kao osobe. Preopterećenost vanškolskim aktivnostima, koje je danas veoma zastupljeno, dodatno iscrpljuje dete, dovodi do umora i nedostatka vremena da se posveti učenju. Detetu ne treba govoriti da mora da ima sve petice, da mora da bude najbolje jer na taj način dete će verovati da će biti voljeno od strane roditelja samo ako postiže određene rezultate. Ljubav ne treba biti uslovljena uspehom u školi. Takođe ne treba kažnjavati dete zbog dobijene slabije ocene. Treba raditi na jačanju socijalnih veština i emocionalnih kompetencija. Ne treba se podsmevati detetu a ni ucenjivati ga. Treba ga ohrabrivati i podsticati da se trudi, nezavisno od postignutih rezultata. Kada se dete kritikuje kritika ne treba biti usmerena na ličnost već na ponašanje. Ne plašiti dete polaskom u školu ni učiteljima, ne nipodaštavati značaj škole. Ne upoređivati ga sa drugom decom. Ne opterećivati dete vlastitim uspesima ( npr Ja sam bio/la odličan, najbolji đak a kako ti ne uspevaš). Kada birate neki hobi kojim će se dete baviti dati mogućnost i njemu da odluči/izabere, ne nametati nešto što dete ne želi ili mu se ne dopada. Ne štititi dete preterano, razvijati svest da se samo mora izboriti za ostvarenje ciljeva, da ste vi tu za njega kao podrška a ne kao neko ko će umesto njega rešavati sve. Jačati i podsticati njegovu samostalnost i nezavisnost.



Kako pomoći

Prepoznati strah od škole. Obratiti pažnju na telesne simptome ukoliko se jave. Odvesti dete lekaru/pedijatru za svaki slučaj radi isključivanja organskih uzroka simptoma. Kada se pojave manifestacije (i fiziološke i psihološke) neophodno je razgovarati sa detetom. Ne osuđivati i ne umanjivati značaj onoga što dete doživljava, govori i oseća. Pokušati razumeti emocije deteta, uvažiti njegova osećanja sa empatijom. Razmotriti širi kontekst ispoljavanja simptoma. Ne fokusirati se samo na dešavanja u školi već i kod kuće. Ispitati kako je dete doživelo odvajanje od porodice/roditelja. Razvijajti međusobnu komunikaciju, pričati o raznim temama a ne samo o dešavanjima u školi. Ukoliko se stanje ne popravlja ili smatrate da ne možete sami da prevaziđete problem najbolje je da se konsultujete sa stručnim licem. Jedan od načina prevazilaženja je i psihoterapija. Tokom psihoterapije dete dolazi u kontakt sa svojim neispoljenim emocijama, osvešćuje ih, oslobađa se skrivenih misli. U radu se koriste razne tehnike poput razgovora, fantazija, crtanja, igre. Dete uči na taj način da povrati ravnotežu i sposobnost kontrole i da ovladava strahom. Dužina psihoterapijskog procesa i lečenja zavisi od težine problema, kliničke slike i dužine trajanja simptoma, detetove ličnosti i kapaciteta za integraciju iskustva kao i spremnosti roditelja za učešće, saradnju i podršku.

Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori: Psihopatologija detinjstva i mladosti; Nevenka Tadić

Sunday, September 22, 2019

Život i rad Salmana Ahtara












Salman Ahtar (31.07.1945. - ) je indijsko - američki psihoanalitičar koji živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama.

Rođen je u muslimanskoj porodici u Khairabadu. Nakon doktorskih studija, završenih na Medicinskom Univerzitetu Aligarh u Indiji, nastavio je stručnu praksu na medicinskom Univerzitetu Maulana Azad u Delhiju. Preselio se u Sjedinjene Američke Države 1973. godine i nastavio svoje psihijatrijsko obrazovanje na Medicinskom Univerzitetu u Virginiji pod mentorstvom Vamik Volkman-a (velikana savremene američke psihoanalize, s kojim Ahtar i danas sarađuje) i stekao psihianalitičku obuku sa Filadelfijskog psihoanalitičkog instituta.

Ahtar je profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Džeferson i trener i supervizor analitičar u Psihoanalitičkom centru Filadelfija.

Salman Ahtar spada u veoma uzak krug najkreativnijih psihoanalitičara današnjice.

Ahtarov rad sa pacijentima, koji je snimljen i koristi se u nastavi, primer je onog najkreativnijeg i najempatičnijeg što psihoanaliza može da ponudi. Gotovo četrdeset godina kliničkog iskustva omugućava mu da u knjigama pruži izvanredno ilustrativne primere različitih ljudskih stanja. Njegovo razumevanje svakog problema je koliko duboko toliko i sveobuhvatno, a formulacije jednostavne i dostupne svima.

Ahtar ne samo da je autor i urednik knjiga i časopisa već je objavio i osam knjiga poezije. Objavljivanje poezije na engleskom i urdu jeziku za Ahtara nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih predaka piše pesme za bolivudske filmove. Za Ahtara poezija i psihoanaliza imaju mnogo toga zajedničkog. Obe se bave onim rečenim i prećutanim. Obe leče. Kada se piše poezija kao da se vrši sopstvena psihoanaliza i pokušava se bolje razumevanje samog sebe.

-          ,,Psihoanaliza je kao da dvoje ljudi pišu poeziju zajedno.

Ahtar je i jedan od najinspirativnijih mislilaca i predavača u čitavoj oblasti psihoanalize, a držao je predavanja na univerzitetima Hardvard, Yale, Brown, Emory kao i na mnogim drugim značajnim univerzitetima u Ujedinjenim nacijama.

Teško je zamisliti teme kojima Ahtar nije dao doprinos. I to nikada površno ili repetitivno.
Salman Ahtar je član redakcija brojnih stručnih časopisa koji se bave psihoanalizom, a objavio je preko osamdeset knjiga.

Ahtar je bio član uredničkog odbora časopisa International Journal of Psyhoanalysis i Journal of the American Psyhoanalytic Association. Trenutno Ahtar je urednik za prikaze knjiga u časopisu International Journal of Applied Psychoanalytic Studies.

Neke od njegovih poznatijih knjiga u oblasti psihoanalize i psihijatrije su: Broken Structures (1992), Inner Torment (1999), The Damaged Core (2009), Turning Points in Dynamic Psychotherapy (2009), The Comprehensive Dictionary of Psychoanalysis (2009), Psychoanalytic Listening (2012) i druge. Na srpskom jeziku prevedene su dve njegove knjige: Psihologija Dobrote i Psihologija Patnje.
Ahtarove knjige prevedene su na brojne jezike, a on je vrlo tražen predavač i izlagač.

Sem knjiga Ahtar ima i trideset sedam uredničkih izdanja iz oblasti kulture i psihoanalize, uključujući: Freud along the Ganges (2005), The Crescent and the Couch (2008), Freud and the Far East (2009) i druge.

Dobitnik je mnogih nagrada: za najbolji rad godine časopisa Journal of the American Psychoanalytic Association (1995), nagrade Edith Sabshin (2000) Američkog udruženja psihoanalitičara, nagrade Kun Po Soo (2004), nagrade Irma Bland (2005), nagrade Nancy Roeske (2012) od Američkog psihijatrijskog udruženja, nagrade Sigumund Frojd za istaknuti doprinus psihoanalizi Američkog društva psihoanalitičkih lekara (2000) kao i nagrade Robert Liebert (2003) za istaknute doprinose primenjenoj psihoanalizi Centra za psihoanalitičku obuku i istraživanja Univerziteta Kolumbija.

Važno je pomenuti nagradu Sigourney (2013) koja predstavlja najprestižnije priznanje u oblasti psihoanalize.

Ahtar je držao predavanja po pozivu u akademskim ustanovama u zemljama širom sveta, uključujući: Australiju, Belgiju, Brazil, Kanadu, Čile, Kinu, Englesku, Francusku, Nemačku, Indiju, Italiju, Japan, Meksiko, Peru, Srbiju i Tursku. Njegove knjige prevedene su na mnoge jezike uključujući: nemački, rumunski, španski i turski. Salman Ahtar takođe sarađuje i sa Inter-Act Theatre Company u Filadelfiji.

Kao osoba Ahtar je opisivan kao prirodan, radoznao, kreativan i darežljiv.

Ahtarov antropološki optimizam naspram Frojdovog pesimizma

Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj prirodi dobar ili zao i psihoanaliza je uzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav.
Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i patologije. Na ovom načelu insistirao je u svojim poslednjim radovima (Freud, 1938, prema Dimitrijeviću 2013). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili u pisanju, zaboravljanje ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje i kreativnost. Frojd u svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima dovode do pojave simptoma i poremećaja. Frojd je psihoanalizu zasnovao kao sistem sa ogromnom dozom determinizma: svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj verifikaciji. Tako slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potponusti lišena slobode: koliko god se čovek borio, on ne može da uspostavi anatomiju od nesvesnog i da bude siguran zašto je nešto uradio, rekao ili odlučio. Frojdove ambicije bile su još veće jer je on želeo da zasnuje kliničku antropologiju – da suštinu ljudskog bića opiše kao inherentno patološku. Slično je bilo i sa mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara: Melani Klajn, Oto Kernberg i drugi.

Nakon Maslove humanističke psihologije, Salman Ahtar dao je sebi zadatak da iz psihoanalitičke perspektive, sistemski pristupi pitanju razumevanja ljudskih kvaliteta i njihove autentičnosti. Želeo je da ublaži Frojdovo pesimističko gledište – po kojem su ljudska bića u svojoj suštini loša, a dobrota se javja samo kao odbrambeni stav.

Ahtar je optimista. Misli da stvari mogu da budu dobre i misli da ljudi mogu da budu dobri. Takođe smatra da možemo da živimo sa manje stvari, a da budemo srećni. 

Ahtar u svojim radovima, zasnovanim pored ostalog i na mnogobrojnim kliničkim slučajevima, dokazuje da čovek u suštini nije ni dobar ni zao, već da ima potencijale i za jedno i za drugo. Kakav će biti čovek zavisi od mnogo toga. Od urođenih osobina, preživljenih trauma, načina na koji se suočava sa životnim nedaćama, spremnosti da se menja i razvija, podrške (ili njenog izostanka) iz okruženja, kulturološke, političke i ekonomske klime... Pre svega je važno da dete u najranijem detinjstvu dobije ljubav i pažnju majke i porodice, jer tada se oblikuje kao ličnost i gradi prve mehanizme odbrane.

Ahtar ukazuje na poreklo, dinamiku, socijalna zadovoljstva i kliničke koristi od pozitivnih osobina, u koje ubraja hrabrost (fizičku, intelektualnu, moralnu), rezilijentnost (kao ,,dobar” odgovor na posledice neke traume) i zahvalnost. U pozitivne postupke svrstava velikodušnost, praštanje i žrtvovanje. Sa puno optimizma dokazuje da je čovekova dobrota prirodna i da dolazi ,,iznutra”.

Ahtar praktično objašnjava i da dobrota može da bude kontraproduktivna. Primer:

-          ,,Zamislite da imate u džepu svega 100 dolara, i nailazite na prosjaka. Ako ste dobar čovek, daćete mu nešto od tih para, recimo 10 dolara. Ako mu date sve što imate, onda ste u problemu, to je već samodestruktivno ponašanje. Takvi postupci nisu zdravo normalno ponašanje.

Ahtar smatra da je enigma preživljavanja rezilijentnost – otpornost na stres. Takođe smatra da mi možemo da postanemo otporni na stres koji je danas sve više prisutan i životu pojedinca.

-          ,,Da bismo bili rezilijentni potrebne su nam tri stvari. Prvo morali smo da dobijemo ljubav od majke u detinjstvu. Ta ljubav od majke dala bi nam snagu i neku vrstu baterije koja bi nas pokretala kroz ostatak života. Drugo, morali bi da imamo iskustvo efikasnosti, da nešto radimo i da to donosi rezultate. Treća i ključna stvar je prihvaćenost u društvu – od učitelja, kolega – priznanje da smo dobra osoba. Kada imamo priznanje od društva, efikasnost i majčinu ljubav onda možemo da kažemo da imamo mnogo toga u sebi.

Zanimljivo je što Ahtar pokazuje primere i kada patnja može da bude korisna. Patnja je naš sastavni deo života, baš kao i radost i uzbuđenje, prati nas u svim životnim razdobljima i pomaže nam da sazrimo, da se razvijemo kao potpuna ličnost, da naučimo gde su nam granice i da razumemo osećanja drugih ljudskih bića. Takva patnja je normalna i korisna. Ali postoji i takva patnja koja je nepotrebna, prekomerna, patološka – i ona se leči. U ,,Psihologiji patnje” Ahtar ukazuje na šest izvora takve patnje: pravi razliku između trpljenja patnje (strah, pohlepa, krivica) i nanošenje patnje (obmanjivanje, izdaja i osveta).

-          ,,Bol je neminovan zato što ne mogu sve naše želje da budu ispunjene. Buda je predložio da smanjimo svoje želje. To je jedino rešenje, ali današnji svet ide u suprotnom smeru i stalno povećava želje. Sedite i gledate televiziju i stalno izlaze reklame za drugi televizor. Vama se sviđa vaš tv, ali kada vidite drugi, pomislite da bi trebalo da ga imate, iako vam uopšte nije potreban. Ono što Buda kaže jeste da će mir doći uz smanjenje želja, a ono što svet reklama, svet kapitalizma kaže jeste: ,,Mi ćemo povećati vaše želje, izazvati u vama želje koje nisu postojale, a čim kupite novi tv, stiže sledeći.” Amerikanci su ovo otkrili vrlo rano, kada su počeli svake godine da izbacuju nove modele automobila. Isti automobil, samo se promene sitnice i vi odmah pomislite da vam je auto star i da morate da imate novi. Ne morate, ali oni to izazivaju u vama. Lekcija kaže da sreća dolazi kroz to što imate manje želja, uprkos svetu koji u vama izaziva više želja. Nešto potiče iz kapitalizma, jer ta ekonomija počiva na pretvaranju ljudi u potrošače, a nešto potiče od toga što je svet postao otvoren i finansijska nejednakvost je vidljiva. Ljudi u siromašnim zemljama žele da žive kao ljudi u bogatim zemljama. Postoje ta dva načina koje izazivaju želje i zbog toga su ljudi nesrećni i pate.

Ahtar svoje radove uglavnom počinje klasičnim pristupima, gotovo uvek uključuje savremena razmatranja i istraživačke rezultate, mada ne previđa uvek značaj biološke teorije. Sa svojim prilično tradicionalnim pristupom Ahtar dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opisuje situacije kada nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna.

Prema Ahtaru psihoanaliza je rođena u kliničkom kontekstu, kroz rad sa ljudima koji imaju problema. Mnogi ljudi su bili klinički zdravi, tako da zdrav deo njihove ličnosti nije dobio adekvatnu pažnju. Takav primer: ,,čovek odlazi kod lekara zbog bola u desnoj nozi, i lekar ga neće pitati ništa o njegovim laktovima. Kada je psihoanaliza počela da se bavi ljudima koji imaju problema sa osnovnim funkcijama, psihoanalitičari su počeli da sagledavaju i ovaj aspekt.

Dok je Frojd govorio da su pacijenti ,,dobri samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati” (Ferenczi, 1988, prema Dimitrijeviću 2016), optimista Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć, nikada ne zaboravljajući sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju pred čitavu profesiju.

S jedne strane smatra da bi za psihoanalizu bilo voema dobro kada bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u dobu površnih identiteta, ali i zbog potpunog nestanka optimizma iz društvenog života.

Ahtar na izvrstan način otvara i druge teme koje nam kao društvo mnogo nedostaju. Primer takve teme je njegovo mišljenje o kapitalističkom društvu i načinama na koje možemo da budemo manje determinisani uprkos socijalnim nametanjima.

-          ,,U svakom kapitalističkom društvu postoji napad na dobrotu zato što u kapitalizmu posedovanje stvari postaje važna vrednost. Imati veliki automobil, mnogo novca, veliku kuću, postaje mnogo važnije i druge vrednosti pate. U multietničkim društvima takođe postaje vrlo problematično, šta je dobro, a šta loše, jer ljudi donose različite definicije vrednosti i zato moralnost postaje problematična, a zakoni počinju da postaju važni. Društvo kojem upravljaju zakoni nije isto kao društvo kojem upravlja moralnost pojedinca.

Ahtar kaže da možemo da prepoznamo da li smo ,,dobraosoba.

-          ,,Ne možemo biti dobri ako ne znamo kada smo loši. Moramo da naučimo da živimo sa svim svojim osobinama, i dobrom i lošim, ali da umemo da razlikujemo jedne od drugih. Slično je sa našim osećajem individualnosti. Prepoznaćemo koliko smo i čemu originalni i jedinstveni tek kada se upoznamo sa tradicijom i postignućima ostalih ljudi.

Rađamo se sposobni i za dobro i za zlo” – Salman Ahtar


Elena Jovančić, psiholog.

Korišćeni izvori:

Akhtar, S. (2016). Psihologija dobrote. Izdavačka kuća CLIO, Beograd.
Akhtar, S. (2017). Psihologija patnje. Izdavačka kuća CLIO, Beograd.