Saturday, April 6, 2019

Значај емоционалних компетенција у развоју деце


Oкружење у којем дете проводи значајан део свог времена (породица, школа) има за циљ не само васпитање и образовање детета, већ и његов целокупан развој. Управо ове средине утичу на развој различитих емоционалних и социјалних вештина које су потребне детету за живот и функционисање. Посебну улогу због тога имају родитељи у породици, као и наставници у школама. Они представљају атрактивне моделе за усвајање различитих знања, ставова, вредности кроз свакодневну комуникацији са децом што дозвољава примену различитих приступа. Зашто емоције представљају важну компоненту развоја детета? Емоционалне вештине су животне вештине које развијамо током целог животног периода. Оне нас чине вештијима у различитим социјалним ситуацијама, али и ментално здравијим особама. Усвајамо их на најранијем узрасту од значајних особа из нашег окружења, спонтано – учењем по моделу, али и разјашњавањем, појашњавањем комликованијих емоционалних стања и социјалних ситуација.



Емоционалне вештине представљају способност увида у то како се осећамо, способност да именујемо и разумемо узроке својих стања, да знамо да контролишемо и каналишемо непријатне емоције, да препознамо осећања и потребе других људи, да успешније решавамо конфликте и имамо квалитетније односе са другим људима. Емоционалне вештине представљају високо функционална знања, која се примењују у великом броју свакодневних ситуација и због тога их је потребно развити на што ранијем узрасту. Када би нас неко питао која је најважнија емоција у нашем животу, вероватно би већина истакла да је то срећа, радост, осећај задовољства. Међутим, срећа је само једно осећање, а наш живот чине разноврсна позитивна/негативна искуства и доживљаји који не могу да се сведу само на срећу. Истраживања показују да особе са високим степеном менталног здравља не доживљавају само позитивне емоције, већ и читав опсег непријатних емоција, као што је на пример, снажна и дубока туга у случају губитка које се превазилазе зрелошћу и емоционалним компетенцијама.


Шта су емоције?

Емоције представљају један од најважнијих чинилаца који утиче на целокупно функционисање појединца и имају главну улогу у социјалном животу. Постоје бројни теоријски правци који на различите начине дефинишу емоције, а око одређених поставки се слажу све теорије: емоције се састоје од низа повезаних реакција на одређени догађај или ситуацију; оне представљају однос појединца према неком објекту, догађају или особи; одражава их препознатљиво ментално стање и емоционално изражавање. Емоције су уз то и интензивне, краткотрајне, праћене различитим физиолошким променама и доводе до прекида тренутног понашања. Утичу на понашање и прилагођавање појединца. Утврђено је да постоји шест базичних (основних) емоција које су универзалне и јављају се у свим културама света. То су: срећа, туга, бес, страх, изненађење и гађење.




Поред тога што можемо да доживљавамо емоције, ми развојем интелектуалних способности можемо и да препознајемо, именујемо и разликујемо различита емоционална стања код нас и других. Поседујемо капацитет да разумемо различите чиниоце који утичу на настанак саме емоције. Ту спадају наша унутрашња стања, мотиви, вредности, спољашњи догађаји, контекст који окружује ситуацију. Можемо рећи да емоционалну компетенцију чини наша способност да, поред тога што доживљавамо емоцију, да је посматрамо „са стране“, да о њој размишљамо, те да разумемо како је настала, и да утичемо на њен ток. Још један од важних аспеката емоционалне компетенције је и емпатија која нам омогућава да препознамо и доживимо у одређеној мери исту емоцију као и наш саговорник. Управо ове способности, дакле разумевање емоција, емоционална регулација и емпатија представљају важне сегменте емоционалне компетенције и значајно утичу на квалитет нашег друштвеног живота јер обликују наше односе са другима и утичу на степен наше прилагођености.


Разумевање емоција

Разумевање, односно препознавање и именовање емоција развија се од најранијег  узраста. Одређена истраживања показују да деца већ на узрасту од две године могу да разумеју изразе лица који прате базичне емоције иако не умеју да кажу о којој се емоцији ради. Експресија (изражавање) среће се препознаје најраније и са највећом тачношћу, затим експресије туге и беса, и на крају изненађења и страха. Људи се разликују у степену препознавања и именовања емоција, а та способност може да се развија кроз различите активности у којима особе уче да повезују одређене изразе лица, положај тела и мимику са одговарајућим емоцијама, да проширују свој емоционални вокабулар и уче да праве разлике између сличних емоција, као што су на пример забринутост и страх, кривица и кајање и слично. Овај тип вежби је веома погодан за рад са децом, и утиче на развој сопственог ослобађања. Разумевање настанка емоција се развија код деце упоредо са развојем говора. Почетна објашњења су базична и најчешће се односе на понашање и спољашње факторе који изазивају емоцију. Од четврте године деца имају способност разумевања и унутрашњег порекла емоција, те њихов настанак везују и за жеље и циљеве особе а не само за спољашње догађаје који утичу на настанак неке емоције. Од тог узраста па на даље деца схватају да различите особе имају различите жеље и циљеве у односу на исти објекат. У експерименту Хариса и сарадника (1989, према: Oatley& Jenkins, 2007), деци од три до шест година испричана је прича о слоници Ели која је волела само млеко.

Мајмунче је дошло и пролило јој млеко из врча и заменило га соком. Када су децу питали шта би Ели осетила када би пробала сок, деца су умела да кажу да би осетила гађење, иако су она сама више волела сок у односу на млеко. Ова способност разумевања менталних стања других је била све израженија што је дете било старијег узраста. Када радимо са децом или младима на тему узрочности, односно, порекла емоција ми повећавамо степен њиховог разумевања да различите особе могу да доживљавају другачије емоције у истим ситуацијама, као и да  различити унутрашњи, мотивациони, те ситуациони и контекстуални фактори доприносе настанку емоције. Такође, деца и млади уче да могу према истој ситуацији да имају више различитих, па понекад и опречних осећања. Постоје бројне пријатне емоције и то: срећа, радост, понос, задовољство, љубав, заинтересованост, одушевљење, усхићење, радозналост. Пријатне емоције су веома значајне у нашем функционисању и директно су повезане са нашим животним околностима. Пријатне емоције имају мотивишуће дејство на учење и напредовање,
учвршћују наше социјалне релације и подстичу интелектуалну активност. Кроз разговоре
са децом можемо да ширимо емоционални вокабулар. Радионице и терапијски рад са децом могу да освесте оно што у њима изазива пријатне или непријатне емоције, а затим и да стекну увид у то да сами утичемо на доживљај емоција- емоционална регулација.


Емоционална регулација

Емоционална регулација представља стратегије које користимо како би управљали нашим емоцијама, односно, променили њихов интензитет и трајање, као и начин на који изражавамо осећања. Способност емоционалне регулације се развија у раном детињству. Већ у првом месецу живота, када се наруши стабилност у фунционисању, беба шаље сигнале свом окружењу, које затим врши улогу регулације. Нешто касније дете почиње да мисли о  догађајима, те проналази различите начине њиховог тумачења чиме се умирује. Дете у интеракцији са околином учи да модификује своје емоције, носи се са фрустрацијом, ужива у другима, препозна опасност, превлада страх и тескобу, како би остварило значајне и  квалитетне односе. Стратегије емоционалне регулације нам посебно помажу да се носимо са непријатним и интензивним емоцијама као што су бес, страх, туга или стид. Неке од стратегија емоционалне регулације представљају и одвраћање пажње од узнемирујућег догађаја (на пример дете које се боји примања вакцине може да зажмури или да се присети да прошли пут није било тако страшно), тражење помоћи одраслог или одлазак из узнемирујуће ситуације. У емоционалној реакцији и регулацији важну улогу има емпатија.




Емпатија подразумева емоционалну реакцију која проистиче из разумевања туђег емоционалног доживљаја или стања, и при том је идентична или слична ономе што друга особа осећа (Петровић, 2007). Дакле, емпатија није само просто посматрање ствари из перспективе друге особе, већ подразумева и доживљавање исте емоције коју особа са којом комуницирамо доживљава. На пример, доживљамо емпатију када нам саговорник говори о свом несрећном догађају и доживљава тугу, те и ми исто осећамо тугу. Иако емпатија сама по себи не подразумева помагање и друга просоцијална понашања, многи аутори сматрају да је она основа за такву врсту понашања, због чега је изузетно важно   радити на њеном развоју на што млађем узрасту.




Такође, потребно је разликовати емпатију од преинтензивне емпатије односно персоналног дистреса, када особа услед изложености туђем негативном емоционалном искуству осећа узнемиреност и не бави се другом особом већ сопственим узнемирујућим доживљајима. Дете које осећа емпатију у стању је да помогне другој особи, док дете које осећа персонални дистрес сконцентрисано је на умирење своје узнемирености. Како бисмо развили оптималан степен емпатије код деце неопходан је развој још једне важне компетенције, а то је емоционална регулација, односно, контрола. Према Барнету емпатија се развија код деце која одрастају у средини са окружењем које: задовољава емоционалне потребе детета и не подстиче претерану забринутост за самога себе; подстиче дете да изражава и доживљава што већи број различитих емоција, и омогућује детету да комуницира са другим људима који изражавају отворено своје емоције. Емпатична личност развија се у сигурном, подстицајном окружењу.
У циљу здравог развоја деце емоциналне компетенције представљају једну у низу карика која помаже и употпуњује сигуран развој на коме се темељи целокупна личност. Свака интеракција са Вашим дететом шанса је за овладавање вештинама и постизање позитивних резултата.

Аутор текста: Спец.педагог, дефектолог Сања Трајков

Извори:
Петровић, Ј. (2007). Емоционални темељи социјалне компетенције
Barker, M. (2012). A simple empathy exercise you can use at home or at school

Saturday, March 30, 2019

Џон Болби и теорија афективног везивања

Биографија



Едвард Џон Болби (1907-1990) био је британски психолог, психијатар и психоаналитичар, који се бавио развојем детета и сматра се пиониром настанка теорије везаности. Болби је студирао психологију и предклиничке науке на Кембриџу, на департману за особе са изванредним интелектуалним перформансима. После Кембриџа радио је са неприлагођеном и делинквентном децом све док није напунио двадесет две године и уписао се у Универзитетску болницу у Лондону. Болби је категоризовао делинквентну децу у шест различитих типова карактера о којима је касније писао. Ови налази су били важни и привукли су више пажње на утицај раних еколошких искустава детета на њихов здрав развој. Крајем педесетих година прошлог века, он је сакупио мноштво опсервационих и теоријских радова како би указао на фундаментални значај за људски развој везаности од рођења. 

Позната дела:

Болби Ј. ,,Мајчинска нега и ментално здравље“
Болби Ј. ,,Брига о деци и раст љубави“ 
Болби Ј. ,,Одвајање: Анксиозност и љутња“ 
Болби Ј . ,,Губитак: туга и депресија”
Болби Ј. ,,Сигурна база: родитељ-дете и здрави људски развој“

Постулати теорије

Теорија осећајног везивања настала је раних седамдесетих година, а њен зачетник је дечији психијатар Џон Болби. Болби је био заинтересован да открије обрасце породичне  интеракције укључене у здрав и патолошки развој. Он се фокусирао на то како се потешкоће везивања преносе из једне генерације у другу. У свом развоју теорије везаности, предложио је идеју да је понашање везано за еволуцијску стратегију преживљавања, за заштиту новорођенчета од предатора. Будући да је био незадовољан традиционалним теоријама, Болби је тражио ново разумевање из области као што су еволуциона биологија, развојна психологија, когнитивна наука и теорија контролних система.




Психоаналитичар по оријентацији, Болби је био отворен према животној свакодневници и стварним ситуацијама, као и према утицајима других научних дисциплина – пре свега етологије. Повезујући психоаналитичка запажања о значају раних односа мајке и детета са методом систематске опсервације деце у стварним животним ситуацијама и етолошким поимањем теорије контролних система, Болби је утемељио потпуно ново поље у проучавању и концептуализовању блиских односа. Полазна тачка Болбијеве теорије је препознавање постојања примарне (урођене, на инстинктима засноване) дететове потребе за посебном врстом везивања за одрасле који га окружују. Ту посебну врсту везивања назвао је ,attachment“, и сматрао да је у његовом средишту дететова потреба за осећањем сигурности и заштите коју оно остварује обезбеђивањем близине неговатеља. Такође је сматрао да ово рано искуство представља основу и полазиште каснијег емоционалног и релацијског везивања, те у том смислу има значај за целокупни животни ток појединца. Нови поклоници теорије највише су се усредсредили на проверу и доказивање тезе о релевантности теорије за целокупни животни ток јединке, као и њеног утицаја на бројне домене човековог функционисања међу којима родитељство и партнерство заузимају посебно место. Обогаћивање теорије остварено је и бројним методолошким иновацијама у смислу заступљености и квантитативних и квалитативних типова истраживања, и у смислу коришћења нових технологија у реализацији
истраживања (на пример, видео записа, компјутерских симулација ситуација) и у обради
података.

Основни појмови-афективна везаност

Угледајући се на Фројда, Болби је настојао да развије теорију осећајног везивања у маниру великих теорија – оних које теже да створе обухватну и интегрисану перспективу бројних појава значајних за целокупни животни ток. У том смислу, Болбијева теорија је и теорија нормалног. То је, пре свега, теорија која тежи да објасни дечије понашање, али и понашање одраслих. Наиме, теорија осећајног везивања има два сегмента – то су теорија дечијег осећајног везивања и теорија осећајног везивања одраслих. Оба сегмента теорије могу се посматрати као део опште теорије релација. Поред тога, теорија дечијег осећајног везивања може се посматрати као део развојне психологије, а теорија осећајног везивања одраслих као теорија која своје место налази у пољу оних грана психологије које се баве психосоцијалним функционисањем. Теорија осећајног везивања укључује неколико међусобно испреплетених појмова: осећајно везивање у ужем смислу (attachment), контролни системи понашања код осећајног везивања (attachment as behavioral system), радни модел осећајног везивања (attachment working model) и образац осећајног везивања (patterns of attachment). У ствари, чини се да сваки од ових појмова више одражава различит угао гледања на искуство осећајног везивања но што одражава издвојену појмовну категорију.

Осећајно везивање – укључује потребе, жеље, ставове и активности усмерене према једној или неколико животно значајних особа чије присуство испуњава јединку осећањем сигурности, заштите, топлине и подршке. Болби, као и његова блиска сарадница Ејнсвортова, у склопу дечијег развоја, дефинишу осећајно везивање као стварање емоционалне споне која, кроз простор и током времена, повезује дете са његовим неговатељем, тј. Особом која се назива фигура осећајне везаности (attachment figure). Та спона обезбеђује задовољење бројних потреба – од сигурности опстанка, емотивне топлине и неговања до дететове потребе да активно упознаје средину која га окружује.

Прва спона те врсте ствара се у односу детета и мајке (примарна фигура осећајног везивања), али се врло брзо у сфери осећајног везивања помаља и већи број других специфичних особа које се означавају као секундарне фигуре осећајног везивања. Болби и Ејнсвортова истичу да је реч о примарним социјалним спонама, o првим корацима у развоју социјалних интеракција које се развијају изван оквира физиологије нагона. Они наглашавају да је јединствено обележје ових спона континуитет и трајање. Једном када се формира, било у односу са мајком или неком другом особом, ова врста споне тежи да траје и да моделује потоња искуства односа са другима.

Афективно везивање деце и одраслих

Код одраслих, за разлику од деце, близина фигуре осећајне повезаности није нужно физичка близина већ пре континуирана психосоцијална повезаност, а сигурност и заштита исказују се као обезбеђивање извора поверења, привржености и подршке, како у свакодневном функционисању тако, још више, и у стресним ситуацијама. Фигура осећајног везивања је вршњак који олакшава функционсање, потстиче компетентност и у другим релацијама, обезбеђује доживљај припадања, без чега би се особа осећала усамљено и узнемирено. Поред трајности овог вида везивања, битна компонента осећајног везивања одраслих је узајамност у подршци и доступности. Управо се по компоненти узајамности осећајно везивање одраслих разликује од осећајног везивања дете–родитељ.




Можда је прецизније рећи да компонента узајамности представља критеријум разликовања између осећајног везивања по типу одраслих и осећајног везивања по типу дете–родитељ. Друга битна разлика између одређења појма осећајно везивање на дечијем узрасту и узрасту одраслих је у томе што у свету одраслих искуство осећајног везивања служи много већем броју функција, а неке од њих су: одржавање емоционалне равнотеже унутрашњег живота, успостављање сексуалних спона, развијање пријатељских односа, функционисање у улогама које подразумевају обезбеђивање сигурности и подршке као што су родитељска улога, улога наставника или, пак, разне врсте помагачких професија. Било који људски однос може имати компоненту осећајне везаности (attachment) уколико и колико промовише осећање сигурности и подршке, али само мали број односа са другим особама има осећајно везивање као кључно и превладавајуће одређење.

Инспирисан етолошким уобличавањем теорије контролних система, Болби је сматрао да људска врста има наслеђени потенцијал да развија системе понашања чија је функција у
томе да обезбеђују за врсту специфичне предности у контексту еволуционе прилагођености. Примери таквих понашања, препознатљивих код готово свих припадника људске врсте, су понашања која резултују удварањем, бригом за одојчад и малу децу и понашања везивања младих за родитеље. Контролни систем понашања код осећајног везивања је сложен систем како у погледу организације функционисања тако и у погледу развоја. То је систем који активирају ситуације које се доживљавају као претња осећању сигурности особе што укључује и неизвесност новог и непознатог. Сама реч »систем« понашања овде има двоструко значење: систем као целина искуства јединке (целина чији су компонентни делови аспекти когнитивног, емотивног и понашања), и систем као дијада комплементарног или реципрочног размењивања. Суштински, реч је о два међусобно нераздвојна нивоа система (индивидуалном и дијадичком) који у динамским преплитањима стварају значајне психолошке структуре. 

Када о контролном систему понашања говоримо као о целини искуства јединке онда његово битно одређење чини ланчани процес који укључује постављање циља, опажања, процене, афективна стања, понашање. Постављени циљ дефинисан је у нивоу понашања као остварење одређеног степена близине или приступа фигури осећајног везивања, и у нивоу доживљавања као остварење осећања сигурности и заштите/подршке. Када о контролном систему понашања
код осећајног везивања говоримо као о целини дијадичких размена онда је његово битно
одређење околност да су и дете и неговатељ (примаоц и даваоц) активни у процесу
успостављања односа. Активности детета у процесу осећајног везивања на различитим
узрастима су различите, тј. одређене дететовим сензомоторним могућностима и укупним
нивоом развоја психичког апарата.

У периоду најранијег детињства систем понашања осећајног везивања је приоритетни систем. Дете овог узраста активно тражи близину фигуре осећајне везаности, избегава одвајање од ње, настоји да изазове њене одговоре опазивим понашањима као што су: плакање, дозивање, тражење неговатеља, чиме настоји да јасно сигнализира потребу за близином и утехом. Оптимални одговор неговатеља на ове сигнале је њихово препознавање, коректно интерпретирање и примерено и увремењено реаговање. У периоду предшколског узраста систем понашања осећајног везивања нема више онај степен приоритета као у претходној фази развоја с обзиром на израстање нових система понашања. Оно што је значајно у овој фази функционисања контролног система понашања код осећајног везивања јесте да деца имају веће могућности когнитивног репрезентовања искуства па и циљева и планова мајке, као и одвајања намере мајке од сопствених намера. Доживљај сигурности, као постављени циљ, у овом периоду се одређује не само физичком близином већ и подршком (одобравањем) мајке. 

Ситуације које активирају систем осећајног везивања на овом узрасту су, не само ситуације физичке угрожености и непознате ситуације, већ и ситуације претње губитка мајчине подршке.
Такве ситуације су ситуације конфликта између својих потреба и захтева мајке/неговатеља. У овом контексту, активност детета састоји се у различитим начинима учешћа (преговарање, наметање и повлачење) у процесу решавања тих разлика. У осећајној везаности одрасли–одрасли, сваки партнер може бити у улози оног који прима и оног који пружа подршку, те су с тога вештине пружања подршке и коришћења подршке другог битне. У одраслој доби систем понашања осећајног везивања делује и као само-заштићујући (обезбеђује близину особе препознате као особа која брине и подржава), и интегрално у координацији са системом удварања и неговања потомства, тј. у оквиру испуњења циљева сексуалног повезивања. Радни модел осећајног везивања је најистакнутија карактеристика осећајног везивања одраслих. 

Појам »интернализовани радни модел« увео је Болби и дефинисао га као софистицирану когнитивну мапу која помаже остварењу циља који јединки поставља контролни систем понашања осећајног везивања. Ова мапа садржи сазнања о средини и сазнања о себи и својим способностима за постизање постављеног циља. Модел садржи не само очекивања у погледу сигурности односа и респонсивности значајне друге особе, већ и предиспозиције за одређене
афективне одговоре и понашања јединке према значајној другој особи.


Обрасци понашања у осећајном везивању

Теоретичари и истраживачи у овом пољу понудили су категоризацију исхода у смислу сигурних и несигурних образаца осећајног везивања. Будући да су основне поставке теорије настале у оквиру дечијег узраста, прве класификације образаца осећајног везивања дате су за тај узраст, а потом су аналогно томе развијане методе процене и модели класификације за узраст одраслих. На дечјем узрасту типови образаца понашања су класификовани у три категорије, код одраслих у четири. Модел четири обрасца понашања у осећајном везивању одраслих данас је широко прихваћен, али различити аутори ова четири обрасца не означавају истим именом (исти описи понашања означавају се различитим именима) што ствара тешкоће, посебно у поређењу резултата истраживања.



Мери Ејнсворт је прва указала на квалитативно различите релације између детета и мајке. Преко лабораторијске ситуације познате као Протокол понашања у непознатој ситуацији (Behaviours in the Strange Situation), Ејнсвортова је, у ситуацији изазваног благог стреса (кратко одвајање од мајке уз увођење непознате особе), систематски посматрала специфична понашања тражења близине неговатеља (на пример, привијање), поновног успостављања близине (на пример, праћење, дохватање), протестовања због одвајања (плач) и показивања задовољства при поновном сусрету (смех, физички контакт). На основу оваквих истраживања, Ејнсвортова је класификовала децу у три категорије према њиховим реаговањима у ситуацији одвајања и поновног спајања. Мајка је особа која пружа топлу и подршком богату интеракцију, а сигурно везана деца имају поверења у њену доступност и спремност да одговори на њихове потребе. На структуралном нивоу, индикатори сигурне везаности код деце су емоционална отвореност, промена афекта која је у складу са ситуацијом, као и кооперативан начин комуникације. Сигурно везана деца, за разлику од несигурно везане, бивају опажена као социјално компетентна, комуникативнија, емпатичнија, а њихова афективна испољавања су усклађена са њиховим осећањима. 

Несигурни образац везивања испољава се у два варијетета: несигурно избегавајући и несигурно амбивалентни образац осећајног везивања. Несигурно-избегавајуће везана деца су деца која показују лажно самопоуздање, исказују јасну неповезаност са мајком, а одвајање од ње их мало погађа. Сматра се да деца која испољавају овај образац осећајног везивања имају конзистентно искуство одбијања, те да се труде да за себе осигурају оптимум присутности и доступности мајке тако што показују одустајуће – попустљиво понашање. На очекивано одбијање задовољења сопствених потреба ова деца реагују тако да свој интерес не исказују, а у ситуацији конфликта понашају се тако да своје интересе подређују мајчиним. Тешкоћа ове деце огледа се у томе да који год избор направе – било да се »припоје « за фигуру осећајне
везаности или да се склањају од ње – однос постаје још несигурнији. Образац несигурног осећајног везивања јасно се може уочити у стратегијама превладавања тешкоћа у
интерперсоналнм односима – на пример, у начину разрешавања конфликата (одустајање,
подређивање својих потреба).

Несигурно-амбивалентно везана деца су деца која гласно протестују због мајчиног одласка, опиру се напорима мајке да их утеши по повратку, лако их је осујетити, показују дифузну анксиозност чак и у мајчином присуству. Овај тип обрасца везивања сматра се производом неконзистентног понашања фигуре осећајног везивања, што претпоставља да деца са таквим искуством од самог почетка настоје да за себе обезбеде максимум контроле над значајном особом услед чега покушавају да наметну сопствени интерес у највећем броју ситуација.

Болби је развој осећајног везивања посматрао кроз развој контролног система понашања код осећајног везивања. Сматрао је да су показатељи развоја: израстајућа преференција за једну или неколико фигура осећајног везивања, појављивање понашања тражења сигурности, и промене у репрезентацији везивања сходно прелазу са сензомоторне на симболичку фазу у развоју мишљења. По Болбију, развој процеса осећајног везивања следи правило да на почетку биогенетска подлога отвара могућност бројних путања развоја, али се те могућности током развоја сужавају, а органичења могу бити таква да воде у мању или већу неприлагођеност. Претходно искуство ограничава неке алтернативе каснијег репертоара понашања па самим тим и повратне информације које се добијају у искуствима осећајне везаности. Стога је сигурност првих блиских веза веома битна јер оставља шири простор за учење. Оно што се такође развојно мења јесте позиција система понашања осећајног везивања у односу на остале системе понашања.

Док је у периоду одојчета и раног развоја то приоритетни систем понашања, после треће године ова позиција система дискретно слаби иако осећајна веза- ност са родитељима остаје стабилна. Слабљење везаности за родитеље почиње током адолесценције када привлачност вршњака проширује простор осећајног везивања. Улазак у брак и родитељство активирају систем осећајног везивања и отварају могућност значајнијег освешћивања целокупног тока ове врсте искуства. Искуства сваког животног периода имају своју тежину и чине личност мање или више сензитивном у целокупном животу.

Аутор текста:
Сања Трајков Спец.педагог, Дефектолог

Литература:
Bowlby, J. (1978): Attachment and loss
Polovina, N. (2004): Tok razvoja orijentacije ka roditeljstvu
West, M. & A. Sheldon-Keller (1994): Patterns of relating

Friday, March 22, 2019

Život i rad psihoanalitičarke Lu Andreas-Salome


Lu Andreas-Salome (nem. Lou Andreas-Salomé; Sankt Peterburg, 12. februar 1861-Getingen, 5. januar 1937) je bila nemačka filozofkinja ruskog porekla, psihoanalitičar, autor, pripovedač i esejista. Njeni različiti intelektualni interesi doveli su do prijateljstva sa širokim spektrom istaknutih zapadnih mislilaca, uključujući Fridriha Ničea, Sigmunda Frojda, Paula Reea i Rjnera Marija Rilkea.





Salome je rođena u Sankt Peterburgu, kao ćerka vojnog generala nemačkog porekla Gustava Ludviga fon Salomea (1807-1878) i majke koja je bila dankinja Louise, B. Vilm (1823-1913). Salome je bila njihova jedina ćerka, imali su pet sinova a ona najmlađa od šestoro dece. Njihovo domaćinstvo bilo je bogato i dobro kultivisano, tako da su sva deca govorila  ruski, nemački i francuski.

Još u detinjstvu Lu je ispoljavala neverovatnu tvrdoglavost. Svi autoriteti morali su da pokleknu pred snažnom voljom devojčice. Religiozna porodica nemačkog porekla slala je svako od šestoro dece u najstariju nemačku školu Sankt-Petrerburga, Petršul, a sa 16 godina Lu je počela da pohađa nastavu za konfirmaciju pri protestanstkoj, evangelističko-reformatorskoj crkvi. I upravo je tu njena nezavisnost zablistala. U protestantskoj crkvi konfirmacija je služila kao simbol svesnog prihvatanja vere, pa je za pripremu za nju bila neophodna obuka. Lu, koja se od ranije interesovala za pitanja filozofije, religije i nauke, pripremu je pohađala kod pastora Daltona, čoveka oštrog, autoritativnog i potpuno lišenog bilo kakve nežnosti. Pričalo se da su se Daltona svi bojali, a da je samo Lu smogla snage da mu se usprotivi: "Za vreme jednog od prvih konfirmacionih časova kod tog netolerantnog pastora, ona ga je, čuvši u njegovoj propovedi ‘da nema takvog mesta na kome Bog nije prisutan’, prekinula rečima: "Postoji takvo mesto - pakao", piše Larisa Garmaš, biografkinja Lu Salome.




Prvi muškarac koji je bio blizu da zadovolji njenu intelektualnu radoznalost bio je holandski pastor Hendrik Gijo. Omiljen i vrlo ugledan (bio je i nastavnik deci cara Aleksandra II Romanova) to je za Lu koja je imala tek 17 godina, bilo dovoljno da od njega napravi idola. Ipak, u maju 1878. godine  skupila je hrabrost i napisala mu je pismo: "… Pišem Vam, gospodine pastore, 17-godišnja devojka, koja je jedinica u svojoj porodici  i u sredini svog okruženja, jedinica i u tom smislu što je usamljena u svojim shvatanjima, niko ne deli sa njom iste vrednosti, da ne govorimo o tako ozbiljnim i dubokim pitanjima". Pastor ne samo da joj je odgovorio nego joj i zakazao sastanak. On je imao  42. godine i brak. Ipak, pastor je polako gubio glavu za njom, hteo da se razvede, čak je i zatražio njenu ruku od njene majke. Ne samo da je odbila prosidbu pastora Gija nego je i bukvalno pobegla iz Sankt – Peterburga u Švajcarsku, gde je ona mogla steći univerzitetsko obrazovanje kao "gostujući student". U svojoj jednoj godini na Univerzitetu u Cirihu, koja je bila jedna od malobrojnih škola koje su prihvatile učenice, Lu Andreas-Salome završila je predavanja iz filozofije (logika, istorija filozofije, antičke filozofije i psihologije) i teologije (dogmatika). Za to vreme, njeno fizičko zdravlje se pogoršalo zbog bolesti pluća, pa je dobila uputstva da ozdravi u toplijim podnebljima zbog čega se sa majkom u februaru 1882 seli za Rim.

Salome je majka odvela u Rim kada je ona imala 21 godinu. U književnom salonu u gradu Salome se upoznala s Paulom Reom, piscem. Re joj je predložio brak, ali je ona umesto toga predložila da žive i studiraju zajedno kao "brat i sestra", zajedno sa drugim muškarcima sa kojim bi osnovali akademsku zajednicu. Ree je prihvatio tu ideju i predložio da im se pridruži njegov prijatelj Fridrih Niče. Njih dvoje su se sreli sa Ničeom u Rimu u aprilu 1882., a veruje se da se Niče odmah zaljubio u Salome, kao što je Ree ranije učinio. On je zatražio od Rea da u njegovo ime predloži brak Salome, što je ona odbila. Bila je zainteresovana za Ničea kao prijatelja, ali ne kao muža. Niče je ipak bio zadovoljan što se  pridružio Ree i Salome u turneji po Švajcarskoj i Italiji, planirajući svoju komunu. U Lucernu, kada je Niče bio sam sa Salomom, on joj je ponovo ozbiljno predložio brak, što je ona ponovo odbacila. On je ipak bio srećan da nastavi sa planovima za akademsku zajednicu. Salome, Niče i Ree su putovali sa Salominom majkom kroz Italiju i razmotrili gde će postaviti svoju komunu. Ova komuna je trebalo da bude postavljena u napuštenom manastiru, ali pošto nije pronađena odgovarajuća lokacija, plan je napušten. Po dolasku u Lajpcig u oktobru 1882. godine, njih troje  su zajedno proveli nekoliko nedelja.




Nakon što je otkrila situaciju, Ničeova  sestra Elizabeta postala je odlučna da Ničea udalji od onoga što je opisala kao "nemoralnu ženu". Elizabeta je stalno podsticala brata protiv Lu Salome. I bez nje su Niče i Lu ionako počeli da se spore: pošto mu nije uzvratila ljubav, Niče je od nje zahtevao bezgraničnu odanost, pažnju i saučestvovanje u svakoj njegovoj misli, u svakoj ideji. Salome se bunila, to je bio brutalni nasrtaj na njenu individualnost. Zategnutost i napetost između njih dvoje je rasla. "Svakih pet dana između nas se događala mala tragedija. Sve što sam Vam o njoj pisao, to je apsurd, i nema nikakve sumnje da nije manje apsurdno ni ovo što Vam sada pišem", pisao je Niče, otvarajući dušu u prepisci sa prijateljem Peterom Gastuom.

Salome i Re su se preselili u Berlin i živeli zajedno do nekoliko godina pre njenog celibatnog braka  sa stručnjakom za lingvistiku Frederikom Karl Andreasom. Uprkos svom protivljenju braku i otvorenim odnosima sa drugim muškarcima, Salome i Andreas ostali su u braku od 1887. do njegove smrti 1930. godine. Uznemirenost izazvana Salomeovim brakom sa Andreasom izazvala je mrzovoljnog Rea da nestane iz njenog života uprkos njenim uveravanjima. Tokom svog bračnog života bavila se poslovima i korespondencijom sa nemačkim novinarom i političarem Georgom Ledebourom, nemačkom pesnikom Rajnerom Marija Rilkeom, o kome je napisala analitičke memoare, psihoanalitičarima Sigmundom Frojdom  i Viktorom Tauskom… Njena veza sa Frojdom je još uvek bila prilično intelektualna uprkos ogovaranju o njihovom romantičnom učešću. U jednom pismu Frojd posebno pohvaljuje Salomino duboko razumevanje ljudi toliko da smatra da ona bolje shvata ljude nego što ljudi shvataju. Oni su često  razmjenjivali pisma.

Njena veza sa Rilkeom bila je posebno bliska. Salome je bila petnaest godina starija. Upoznali su se kada je imao 21 godinu, nekoliko godina su bili ljubavnici i dopisnici do Rilkeove smrti; Salome je počela da ga zove Rainer, a ne Rene. Podučavala ga je ruskom, da bi pročitao Tolstoja (koga će kasnije sresti) i Puškina. Upoznala ga je sa pokroviteljima i drugim ljudima u umetnosti, ostajući njegov savetnik, poverenik i muza tokom svog odraslog života.




Salome je bila plodan pisac i napisala je nekoliko malo poznatih romana, drama i eseja. Autor je "Himn to Life" koja je tako duboko impresionirala Ničea da je bio podstaknut da ga pretvori u muzičku kompoziciju. Bila je jedna od prvih ženskih psihoanalitičara i jedna od prvih žena koja je psihoanalitički pisala o ženskoj seksualnosti, pre Helene Dojč, na primer u svom eseju o anal-erotici (1916), eseju kojem se divio Frojd. Međutim, pisala je o psihologiji ženske seksualnosti pre nego što je srela Frojda, u svojoj knjizi Die Erotik (1911). Napisala je više od desetak romana i studije bez fikcije, uredila je memoare o svom dugogodišnjem bliskom prijatelju i nekadašnjem ljubavniku, pesniku Raineru Maria Rilkeu, nakon njegove smrti 1926. godine. Među njenim delima je i njena knjiga "Lebensruckblick", koju je napisala tokom svojih poslednjih godina na osnovu sećanja na njen život žena. U svojim memoarima, koji su prvi put objavljeni u njihovom izvornom nemačkom jeziku 1951. godine, ona duboko razmatra pitanja svoje vere i svojih odnosa.

Začuđujuća osobenost ove žene da izvodi eksperimente sa sopstvenim životom izražena je čak i u svojevrsnom pokušaju materinstva. Svoju decu ona nije imala, ali je 1905. njen muž dobio vanbračnu ćerku Mariju, koju je ona ostavila u svom domu i sa radoznalošću istraživača posmatrala sopstvene reakcije.

Do kraja života Salome je uspela da štampa još desetak knjiga, družila se sa Frojdom i Jungom (a posle njihovg razlaza jedino njoj je bilo dozvoljeno da se kreće u krugu obojice nekadašnjih prijatelja, a sada dušmana), izučavala je psihoanalizu i zajedno sa Anom Frojd zamislila udžbenik dečje psihologije. I kada je 1937. došlo vreme da Lu ode na drugi svet, uz njenu postelju našla se iznenada Marija, vanbračna kćer njenog muža kojoj je bilo suđeno da čuje i zapamti poslednje reči ove žene-zagonetke: "Ceo svoj život sam radila i samo radila. Zašto?" U njenim poslednjim satima, kao da razgovara sama sa sobom, ona je izjavila: "Ako dopustim svojim mislima da lutaju, ne nalazim nikoga. Najbolje je, na kraju krajeva, smrt."


Dela:

Figure žena kod Ibzena (1892)
Fridrih Niče kroz njegova dela, 1894, eseji
Rut, 1895, autobiografski roman
Dete ljudi, 1899, roman
Rodinka, 1922, roman
Đavo i njegova baba, 1922
Sat bez Boga i otale priče za decu, 1922
Otvoreno pismo Frojdu za njegov 75 rođendan, 1931
Moj život
Sa Anom Frojd: U senci oca- pisma od 1919 do 1937
      


·         


Autor: Zorica Nikolić

Izvori: Rečnik psihoanalize; Elizabet Rudinesko, Mišel Plon





Sunday, March 10, 2019

Evolucija ljubavi-od egzistencijalnog opstanka do slobodnog izbora




„Ljubav postoji tek onda kad nam je zadovoljstvo i sigurnost druge osobe jednako važna kao i naša sopstvena“.
Hari Stek Saliven





Nijedno osećanje nije toliko analizirano, proučavano, opisivano, diskutovano i priželjkivano ali i odbacivano, kao što je osećanje ljubavi. S pravom i razlogom, ovaj najveći čovekov genetički dar, zauzima vrhovni položaj na piramidi naših osećanja. Poimanje ljubavi i svega onoga što ona sa sobom nosi, imalo je svoju evoluciju i svoj razvojni put. 

Posmatrajući ljubav iz istorijske perspektive, možemo videti da se koncept i razvoj intimnih veza poprilično promenio. Za nače bake i deke i generalno nače pretke, stvaranje veze i sklapanje braka, bilo je pre poslovni poduhvat nego svojevoljni čin zaljubljenosti. Žene su se udavale kako bi pronašle svog zaštitnika i nekoga ko će se brinuti o njima a muškarci su se ženili kako bi obezbedili potomstvo i stvorili dom o kome se žena brinula. Oni su bili unapred pripremljeni za svoju ulogu u braku. Ljubavi kao osećanju i nije poklanjana naročita pažnja, radosti i sreće takođe. Praktične stvari, poput fizičkog i finansijskog opstanka, stavljene su u prvi plan. Romantika, senzualnost, seksualna usklađenost i razvijanje ličnosti bile su trivijalnosti u poređenju sa obezbeđivanjem sredstava za egzistenciju. Zarađivanju novca radi preseljenja ili obrađivanju zemlje sa nadom da će usevi doneti dovoljno prinosa da bi se preživelo, poklanjana je daleko veća pažnja. Geni su tokom više milenijuma razvili ljubav kao evolucijski mehanizam čiji je cilj produženje ljudske vrste i stvaranje malih i čvrstih ljudskih zajednica čija je svrha bila olakšavanje ljudskog opstanka. Te kompaktne zajednice, porodice bile su stecište osećanja sigurnosti, zaštite i bezbednosti. Ljubav je bio alat za preživljavanje. Istraživači počevši već od samog Čarlsa Darvina, identifikovali su jedinstvene osobine ljudske ljubavi u poređenju sa drugim sisarima i smatrali ljubav glavnim faktorom za stvaranje sistema socijalne podrške koji su omogućili razvoj, širenje i opstanak ljudske vrste.

Od šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka situacija je krenula da se menja. Započelo se sa predstavljanjem novih modela i bračnih i porodičnih a i većom slobodom izbora. Sloboda se ogledala u tome da govorimo i izaberemo otvoreno, sloboda da živimo po sopstvenoj želji, u paru ili sami, venčani ili nevenčani. Institucija braka, stvorena iz ekonomske neophodnosti i društvene obaveze, prerasla je u lični izbor.





Sloboda izbora

Danas, u vezu i brak, ne ulazi se više iz osećanja dužnosti, nužde ili moranja, već po sopstvenom nahođenju i po svojoj slobodnoj volji. Današnja očekivanja onoga šta ćemo dobiti od veze i braka, drugačija su i mnogo veća od očekivanja recimo naših roditelja, baka i deka i ostalih predaka. Više smo fokusirani na suptilnije i tananije stvari, na nežnost, intimnost, zaljubljenost, zajednički sistem vrednosti, samorazvoj. Sve zavisi od nas. Imamo slobodu da izaberemo da li ćemo imati vezu ili ne, ostati u njoj ako nam prija ili otići ako nam ne odgovara. Možemo da izaberemo da naučimo kako da razvijamo uspešne načine povezivanja sa partnerom. Ako sagledamo svoje današnje mogućnosti i uporedimo ih sa nekadašnjim, nama su ruke odrešene da radimo šta hoćemo, da kreiramo i stvaramo, da izbalansiramo snagu između partnera i sebe, da gradimo intimnost, da otvoreno razgovaramo o seksu. Dozvoljeno nam je da se zaljubljujemo i budemo očarani, da osećamo intenzivnu uzbuđenost. Da budemo ushićeni i strastveni, da se radujemo, da spoznajemo i otkrivamo i sebe i partnera iz dana u dan. 

Međutim, negde duboko u svom biću mi kao da i dalje ne znamo i nismo sigurni kako da sve to uspešno obavljamo. I dalje postoji mistifikacija problema. Brakovi obiluju svađama i konfliktima, žrtvama emocionalne vezanosti, osećajem neshvaćenosti i nerazumevanja. Seksualna privlačnost nestaje a ljubav i poverenje blede. Ljubav, koja je deo naše prirode, i dalje ostaje misterija i izmiče nam. Imamo utisak da je ne dobijamo dovoljno a ni sami ne znao zbog čega. Ili je možda i dobijamo ali je mi odbacujemo. Kada početna zaljubljenost nestane javlja se osećanje nalik na dosadu. Neko ovakav prvi signal dosade može da doživi kao kraj ljubavi, kao znak da ta veza nije ono u šta smo verovali. Sitne, početne razlike koje su se jedva primećivale vremenom počinju da nam upadaju u oči. Slika partnera se menja u našim očima i mi postajemo oprezniji.



Pitamo se šta se desilo sa onom prvobitnim, divnim, idealizovanim konceptom koju smo imali o ljubavi i voljenoj osobi. Hrabro suočavanje sa sopstvenim najdubljim osećanjima podrazumeva i određene emocionalne opasnosti koje bi radije da izbegnemo. Sagledavanje sopstvenih razloga i borba protiv teškoća u razvoju odnosa kao da su suviše naporni. Izbegavamo priliku da postanemo veća osoba, manje usredsređena na vlastito ja. Naše unutrašnje dete kao da je više orijentisano na neposredna zadovoljstva. Ne koristimo mogućnost i priliku da se proširimo van naših narcisoidnih granica i dosegnemo tačku u kojoj bi mogli da uživamo u brizi o drugima a i o sebi. Imamo nerealna očekivanja i zahteve koje smo skloni da postavljamo u ljubavnom odnosu. Druga osoba mora tačno da odgovara našim željama i da zadovolji sve naše potrebe. Mora da bude prisutna ili odsutna kako nama odgovara. Trebala bi da na nas baca najjače svetlo i čini da se osećamo vredno ili pak da bude naš psihološki blizanac, da isto mislimo, osećamo, želimo. Bilo bi dobro i da ima neke natprirodne sposobniosti poput čitanja misli pa da pronikne u naša htenja i očekivanja bez da joj mi to saopštimo. Fokusirani smo na ono što dobijamo ali ne i na ono što dajemo. Ljubavna veza ne bi trebalo da zahteva nikakav trud, ako u njoj ima ljubavi sve će samo po sebi biti uzbudljivo i lepo a ako ljubavi nema treba je smesta prekinuti, sve više postaje naše rukovodeće geslo.. Kao da nam je veća sloboda donela manje zrelosti i odgovornosti.

Aleksander Loven, ističe da mi mislimo da biramo slobodno, ali često se dešava da prilikom pravljenja izbora imamo utisak kao da nismo u potpunosti rukovodili svojim ponašanjem, da je delovalo nešto što nam je izgledalo kao sudbina. U ozbiljnim stvarima kao što su ljubav i brak naročito smo skloni da verujemo da nešto mistično igra veliku ulogu. Ustvari to što nam deluje kao kao neka viša sila mogu biti neke naše nesvesne potrebe. Lepo je to zapazio i Karl Jung govoreći da dok god ne osvestimo svoje nesvesno ono će upravljati nama a mi ćemo verovati da je to sudbina. Ako su nam rana iskustva u vezi s ljubavlju adekvatna i ispunjavajuća, sve naše veze i brak slediće isti obrazac i obrnuto.





Nezrele potrebe ljubavi

Potreba za ljubavlju motivisana je snažnim nesvesnim željama. Možda najprimitivniji poriv koji nas pokreće da tražimo ljubav jeste želja za zajedništvom koja potiče od našeg straha od usamljenosti i osećanja nepotpunosti. Od trenutka kada se odvojimo od majke pa sve do kraja života, usamljenost je naš verni pratilac. Ukoliko roditelji nisi bili dovoljno nežni, uskraćivali ljubav i zapostavljali nas, naš osećaj sebe može da ostane fragmentiran i nerazvijen. Usled ovakvih iskustava možemo postati nesposobni da udovoljimo sami sebi i neprekidno ćemo tražiti spoljašnje potvrde sigurnosti i ispunjenosti kroz druge ljude, drogu, ljubav. Bilo koji snažan spoljašnji stimulator postaće sredstvo blokade našeg bola koji osećamo zbog sumnje u sebe. Želja za zajedništvom postaje jedno od mogućih rešenja za ovaj osećaj uskraćenosti. U trenucima stresa često maštamo ili želimo nekog kraj sebe ko će nam pružiti ljubav koju ne osećamo sami prema sebi, neko ko će nas konačno učiniti celovitijim osobama.

Potreba za samopotvrđivanjem i samopoštovanjem takođe može biti snažan pokretač u potrazi za ljubavlju. Kroz ljubav većina nas pokušava da na neki način potvrdi sebe. Svog partnera posmatramo kao meru sopstvene vrednosti i statusa. Potajno verujemo da dobijamo na značaju i da naše vrednosti na neki način rastu ako nas voli neko ko je uspešan, ostvaren i privlačan. Problem koji se ovde može javiti je taj da se mi ne zaljubljujemo iskreno u takvu osobu već u iluziju o sebi koju dobijamo pokraj nje.

Želja za osećajem ispunjenosti takođe nas može naterati da krenemo da tražimo ljubav. Stresno vreme u kome živimo i neprekidna užurbanost primoravaju nas da stalno tražimo neku uzbudljivost, nešto što će nas podstaknuti i učiniti da se osećamo živim. Mnogi ljudi iz tog razloga precenjuju seks jer im je to najlakši način da svoj život učine uzbudljivim. Neki kreću u ostvarivanje novih ljubavnih veza jer veruju da su one izvor intenzivnih i dinamičnih emocija. Kada nastupi emocionalno pražnjenje i realnost zameni očaranost, intenzitet osećajnosti i ljubavi bledi pa se ljubavni zavisnik baca u novo osvajanje.



Zrela ljubav

Faza zaljubljenosti, bez obzira što sa sobom nosi mnoge skrivene zamke, igra krucijalnu ulogu u postavljanju temelja trajne ljubavne veze. Uzbudljiv početak sa dosta strasti koristan je na duge staze. U momentima kada ljubav počinje da jenjava i intenzitet pozitivnih emocija počinje da se smanjuje a partneri krenu da doživljavaju i negativne emocije, sećanje na tu početnu prijatnu fazu zaljubljenosti može ih podsetiti koliko ljubav može biti lepa i ispunjavajuća. To nam može biti moćna motivacija da se izborimo sa teškim trenucima, to naslućivanje i nada da ponovo može biti onako kao što je bilo.




Zrela ljubav nije ni maštanje ni idealizacija ni obožavanje partnera. Ona predstavlja poštovanje osobe zbog njenih kvaliteta koje stvarno poseduje, a ne zbog onih koje joj mi pripisujemo. Zrela ljubav prevazilazi naše sebične potrebe kao i naše probleme. Biti sposoban za ljubav znači biti u stanju osetiti naklonost i brigu prema drugoj osobi, participirati u osećanjima ili namerama prema njoj, zainteresovati se za ono što joj se dešava. Sposobnost za ljubav postoji onda kada odustanemo od svog narcisoidnog stava, uz poštovanje i nas samih i ostatka sveta, kada smo prevažišli opsednutost sobom i vlastitim potrebama i razvili želju da brinemo o drugima. U zreloj ljubavi više nas ne muče nesigurnosti. Neodvojivi deo zrele ljubavi je sposobnost sjedinjavanja nežnosti i seksualnosti, sposobnost da „vodimo ljubav“ sa osobom do koje nam je stalo. Ljubav nije samo naklonost bez seksualnosti ili seksualnost bez naklonosti. Muškarci i žene koji nisu dosegli ovaj nivo misle misle da je seksualnost mera njihove vrednosti. Zavisnici u ljubavi osećaju se vrednim samo ako im partner poklanja pažnju neprekidno. Svi ovi primeri su primeri ljubavi koja pokušava da reši neke naše manjkavosti i nedostatke iz detinjstva a u stvari nam samo stvara nevolje.

Za zrelu ljubav i njeno prihvatanje neophodno je učešće dva dovoljno zrela, stabilna i zdrava ega. Samo onaj ko ima jak osećaj sebe može se upustiti u pravu, zrelu ljubav. Da bi se ovo ostvarilo potrebno je da budemo oslobođeni straha od gubitka identiteta u vezi. Kada se osećamo dobro i spokojno sami sa sobom onda nemamo potrebu da investiramo energiju u jačanje ega, slobodni smo da tu energiju investiramo u ljubav prema drugoj osobi. Zrela ljubav nam omogućava da se kroz davanje i brigu pre razvijamo i obogaćujemo nego li osiromašujemo.

Jelena Nikolić, psiholog

Izvori:
Strah od života; Aleksander Loven
Kako da prekinete zavisnost od druge osobe; Dr Hauard M Halpern