Psihosomatske bolesti; kada telo oseća

 

Postoje mnogobrojni primeri iz života a i stručne prakse koji pokazuju da je veliki broj telesnih bolesti izazvan ili pogoršan usled delovanja određenih psihičkih stanja obolelih i emocija poput ljutnje, besa, gneva, straha. Poznato je da depresija pogoršava prognozu karcinoma, da su infekcijama podložnije osobe koje ne vide smisao i svrhu življenja, da deca razvijaju respiratorne infekcije ili bolove u stomaku nakon svađe roditelja, da nakon izliva intenzivnog besa ili velike svađe osobi skoči krvni pritisak i bude joj loše ili čak dobije akutni infarkt miokarda, da zbog problema na poslu i potiskivanja hroničnog nezadovoljstva nekome proradi čir ili ima bolove u mišićima, da ženi posle saznanja da je muž vara proradi štitna žlezda i slično. Psihosomatskim bolestima nazvane su one bolesti u čijem nastanku, toku i razvoju ključnu ulogu imaju psihički faktori sa anatomopatološkim lezijama na organima  uzrokovane odgovorom na emocionalni stres a koje obuhvataju mnoge hronične i akutne telesne bolesti poput koronarnih (arterijska hipertenzija, angina pectoris, tahikardija, aritmija), bronhijalne astme, migrene,  karcinoma, dijabetesa, bolesti štitne žlezde (hipertireoza, hipotireoza), bolesti organa za varenje (čir na želucu, dvanaestopalačnom crevu, ulcerozni kolitis, iritabilni kolon,), bolesti kože (neurodertamtitis, ekcem), reumatskih oboljenja zglobova (hronični polireumatizam, reumatoidni artritis), alergijskih reakcija, urtikarija. Psihička komponenta u sadejstvu sa biološkim i sociološkim faktorima određuje bolest ili zdravlje čoveka.

Psihosomatske bolesti nam pokazuju da su telo i duša neraskidivo povezani, da postoji  holističko jedinstvo naše psihe i našeg tela. Od toga koliko pažnje pridajemo svojim osećanjima, koliko računa vodimo o svom psihičkom blagostanju zavisiće i naše telesno zdravlje. Georg Grodek, saradnik Sigmunda Frojda, koji se smatra rodonačelnikom psihosomatike, isticao je da bolest može biti izraz nesvesnog konflikta i da kada su drugi putevi blokirani, nesvesno saopštava svoju poruku preko tela. On kaže da odbija da prihvati podelu na telo i dušu i da su oba pojma odraz ida koji se može izraziti ili kroz pneumoniju ili rak, na isti način kao i putem opsesivne neuroze. Feliks Dojč, psihoanalitičar, bio je mišljenja da se začetak psihosomatske bolesti pomalja vrlo rano, u doba kada još uvek nije došlo do jasnog razgraničenja između telesnih i psihičkih aspekata emocija. Franc Aleksander, takođe Frojdov učenik, nudi svoj pogled na nastanak određenih telesnih oboljenja ističući da stres kao i način prevazilaženja stresne situacije i tip komflikata unutar ličnosti određuje koju će telesnu bolest osoba razviti. Po njegovom mišljenju kada su blokirane agresivne i hostilne čovekove tendencije, kada postoji potiskivanje ovih emocija dolazi do aktivacije simaptičkog nervnog sistema koji drži vegeteativni nervni sistem u stalnoj tenziji i vremenom, postepeno dolazi do patoloških promena i oštećenja u organima koji su pod kontrolom ovog dela nervnog sistema (blokadom simpatikusa nastaje migrena, arterijska hipertenzija, kardijalna neuroza, hipertireoza, dijabetes mellitus i artritis a blokadom parasimpatikusa dijareja, opstipacija, gastroduodenalni čir, kolitis, hronična stanja umora. Pre nego što se pojavi psihosomatska bolest sa fiziološkim oštećenjima postoji psihofiziološki poremećaj u radu tog organa ali bez oštećenja tkiva. Flanders Dunbar, psihoanalitičarka i jedna od osnivača američkog psihosomatskog društva smatrala je da određeni profil ličnosti oboleva od određenih bolesti pa tako dugotrajno potiskivanje besa dovodi do gastroduodenalnog ulkusa što je praćeno dalje povećanim lučenjem kiseline u želucu, stezanjem krvnih sudova u zidu želuca i ukoliko ovakvo stanje duže traje dolazi do stvaranja priraslica i grizlica u želucu ili dvanaestopalačnom crevu.  Takve osobe pripadaju oralno zavisnim ličnostima koje su sklone oralnim satisfakcijama i gratifikacijama, anksioznim krizama i depresivnim epizodama, manje agresivni sa naglašenom tendencijom da svoju agresivnost potiskuju, neuspesi ih veoma pogađaju, osetljivi sun a frustraciju, neotporni na konfliktne situacije što dovodi do pogoršanja bolesti. Kliničari koji su se bavili izučavanjem strukture ličnosti obolelih od bronhijalne astme došli su do otkrića da je kod takvih osoba postojao problemnapuštanja ili sindrom separacije kao i gubitak emocionalne podrške. Njihov životni stil odlikuje zavisnost i ambivalencija a u slučaju sukoba povlačenje i pasivno predavanje sudbini. Oboleli od ulceroznog kolitisa se opisuju kao opsesivno-kompulzivne osobe, presavesne, povučene, stidljive, sa naglašenom potrebom za redom, čistoćom, tačnošću. Vrlo retko ili uopšte ne ispoljavaju ljutnju i agresivnost a ukoliko se to desi obično sledi osećanje krivice jer nisu u stanju da podnesu saznanje da su puno agresivni ali je ta agresivnost duboko potisnuta. Osobe koje su sklone akutnom infarktu miokarda su aktivne, kompetitivne, ambiciozne, nezavisne, sa naglašenom potrebom da budu vođe, nesposobne da podnose dokolicu sa tendencijom da obave što veći broj poslova u što kraćem roku, teško obuzdavaju svoju agresivnost i neretko je prazne eksplozivno.. Ona je isticala da postoji i traumatofilna ličnost (ličnost sklona nezgodama) koja zbog otpora prema autoritetu često prema njemu iskazuje bes i ljutnju zbog čega oseća krivicu i sklona je nehotičnim samopovređivanjima. Njena učenja su odbačena. Harold Volf , koji nije bio psihoanalitičar, isticao je da određeni životni događaji postepeno, preko poremećaja u radu organa izazivaju oštećenja u njihovoj strukturi.

 

Ličnost psihosomatskih bolesnika

Istraživanja sporovedena tokom dvadesetog veka kao i lečenje psihosomatskih bolesnika pokazala su da oni pretežno telesno ispoljavaju svoja osećanja, infantilni su, vrlo teško ili nikako ne podnose pritisak, direktno pelaze na akciju i pokazuju tendenciju prema socijalnom konformizmu. Njihov fantazmatski život je siromašan, kao da su odsečeni od svog nesvesnog sa malim verbalnim kapacitetom. Aleksitimični su i pokazuju teškoće u verbalnoj ekspresiji svojih unutrašnjih osećanja. Mek Dugal ističe da takve osobe nisu u stanju da osmisle svoju egzistenciju i da svoj put razvoja dovedu do kraja postajući samosvojne, autentične ličnosti, drže se strogo pravila ponašanja sredine u kojoj žive, trude se da ne prave ispade i ekscese, ponašajući se nespontano, kruto, robotizovano. Često nisu u stanju da bliže opišu osnovna emocionalna stanja poput straha, tuge, besa,  kao ni odnos između telesnih promena i emocionalnog stanja, dajući vrlo štur opis svojih intrapsihičkih doživljavanja, bez povezivanja recimo telesnog i psihičkog, fokusirajući se na telesne aspekte emocija koje doživljavaju sa teškoćom da se pronikne u njihov uzrok pri čemi im telo služi kao pokazatelj emocionalnog poremećaja.

 

Porodica i psihosomatski bolesnik

Porodica je okruženje koje svojim sistemom vrednosti, interakcijama članova i obrascima ponašanja može da bude izvor stabilnosti i sigurnosti ali i izvor stresa za pojedine članove koji onda reaguju određenim mehanizmima odbrane a što je na fiziološkom nivou praćeno i određenim vegetativnim reakcijama sa potencijalnim stvaranjem telesnih simptoma i oboljenja ukoliko je stres izraženiji a član vulnerabilniji kako emocionalno tako i somatski. Kao sistem, svojim delovanjem i odnosom prema anksioznosti i emocionalnim stresorima koji dolaze kako iz čovekove unutrašnjosti tako i iz socijalne sredine, porodica može da pospeši ili smanji razvoj psihosomatske bolesti. Anksioznost u porodici može biti izazvana pritajenim interpersonalnim sukobima, voljnim i nevoljnim krizama, normalnim razvojnim procesima i fazama razvoja, zahtevima koje porodica nameće svojim članovima, krutim i rigidnim pravilima, raznim pritiscima.  Psihosomatska porodica se, prema Sauberu, definiše kao kao porodica u kojoj se emocionalni konflikt transformiše u somatski simptom kod jednog ili više članova. Članovi imaju vrlo često teškoće u verbalizovanju nekih ili većinu svojih osećanja (strah, ljutnja, ljubomora, bes, naklonost, ljubav) sa naglašenom briznošću koja se često koristi da izrazi čitav niz osećanja jednog člana porodice za drugog. U takvim porodicama postoje i hipohondrijske preokupacije a odlikuju se i određenim karakteristikama kao što su:

·     preterano emocionalno uplitanje koje se manifestuje veoma slabim i poroznim granicama između roditelja i dece gde se svaki član porodice meša u nezavisnost drugog člana i gde nema individualnosti (kada npr jedan član počne da govori a drugi ga odmah prekida), autentičnosti, slobode da se iznese vlastito mišljenje, stav, lična osećanja. Osećanja, mišljenja, stavovi se izražavaju zamenicom Mi.

·       tendencija ka prezaštićivanju se ogleda u preteranoj naglašenosti zabrinutosti ili podrške. Tu svako svakog štiti izbegavaju se sukobi, izražavanje neslaganja oko nečega, postoji strah da se ne povredi neki član

·      porodična rigidnost koja se ogleda u kroz izraženu nesposobnost adaptacije razvojnim i drugim zahtevima i situacijama koje su praćene povišenjem anksioznosti.

·       slabost porodice u rešavanju problema i sukoba koja se manifestuje potrebom porodice da izbegava sukobe, gde se sve opisuje kao skladno i idealno, svi su srećni, usklađenih stavova i mišljenja, navodno bez problema življenja. Zataškava se sve što bi moglo da poremeti mir i prividnu ravnotežu. Kako kaže Mila Goldner-Vukov, takva porodica podseća na Papenov lonac koji je spolja obložen zaštitnim slojem tvrdog, neprovidnog materijala tako da se sa spoljašnje strane ništa ne može videti a unutra ključa velika napetost.

Vrlo čest primer je psihosomatska bolest deteta (npr bronhijalna astma, česte virusne infekcije, stomačne tegobe) koja ima funkciju sprečavanja ili razrešavanja konflikta i sukoba između roditelja. Partnerski sukob između roditelja ostaje nerešen jer se roditelji ili usredsređuju na dete ili jedan od njih formira koaliciju sa detetom. Dete, koje nesvesno prihvata ovu ulogu, svojim simptomom ujedinjuje roditelje kroz brigu oko njegove bolesti.

Gabor Mate, kanadski lekar, smatra da je bolest kulminacija celoživotne borbe individue za sopstveno ja. Fizički telo kreće da podleže negativnim procesima i promenama kada su psihički integritet i sloboda pojedinca ugroženi, kada postoji nedostatak autonomije, kada se ne poseduje sposobnost za nametanje sopstvene volje, kada postoji patnja zbog zamagljenih i nejasnih granica, kada je prisutan nedostatak diferencijacije. Povezanost je takođe bitan faktor. Usamljeni ljudi bez socijalnih kontakata pod većim su rizikom od obolevanja. Ljudi koji dobijaju istinsku emocionalnu podršku imaju bolje prognoze, bez obzira na tip bolesti. Ponekad je lakše da se neko oseća frustrirano, gnevno ili ogorčeno nego da prizna sebi i dozvoli da oseti bolnu želju za kontaktom. Ozdravljenje zahteva i ukazuje na ponovno oživljavanje ranjivosti. Mnogi ljudi koji su razvili hronična oboljenja neguju ukorenjeno verovanje da nisu vredni ljubavi. Potiskivanje besa je veoma bitan činilac rizika za razvoj bolesti jer povećava fiziološki stres. Ljudi kojima su dijagnosticirani rak ili autoimmune bolesti, fibromialgija, umor, neurološki poremećaji, često dobijaju savete da se opuste, da se ne nerviraju, da misle pozitivno i da smanje stres ali nije moguće ni pokušati postupati po njima ukoliko nije rešen glavni izvor stresa i za psihu i za telo a to je potiskivanje i internalizacija besa. Čovek postaje na mnoge načine ojačan ukoliko postane svestan svoje ljutnje, ukoliko dozvoli sebi da doživi bes koji u sebi nosi i razmotri šta ga je izazvalo, zbog čega je tu. Mate takođe ističe da ljudi povećavaju svoje odbrambene imunološke snage ukoliko nauče da razumeju sebe, razviju samoprihvatanje i asertivnost u svojim manevrima emocionalnog suočavanja sa izazovima svakodnevnice i života, razviju voljnost da se stvari prepoznaju i private kakve jesu, hrabrost da se dozvoli i negativno razmišljanje koje će da informiše razumevanje ali ne i da definiše pristup budućnosti, nauče se prihvatanju koje zahteva odbijanje da se poriče stvarnost kakva jeste i razviju sposobnost da opažaju emocionalnu stvarnost, da prepoznaju znakove stresa u svojim telima, da obrate pažnju na poruke koje nam telo prenosi i kad umovi ignorišu te signale. Simptome treba naučiti tumačiti ne samo kao problem koji treba da se prevaziđe već kao poruku koja treba da se posluša.

Lečenje psihosomatskih bolesnika

Lečenje akutne faze bolesti sprovodi uglavnom ordinirajući lekar primenom medikamenata dok je uloga psihijatra, psihoterapeuta uglavnom konsultativna. U hroničnoj fazi lečenje bi isključivo trebalo da bude psihoterapeutsko kada se psihoterapeutskim metodama bolesnik vodi kroz prihvatanje bolesti, otkrivanje etioloških komponenata koje su izazvale bolest i njihovo neutralisanje.

 

Psiholog, Jelena Krstić

e-mail: nikolic.jeka@gmail.com

 

 

Korišćeni izvori:

Kad telo kaže ne; Gabor Mate

Porodica u krizi; Mila Goldner-Vukov

Psihodinamička psihijatrija; istorija, osnovni principi, teorija; Ljubomir Erić