Wednesday, November 13, 2019

Život i rad psihoanalitičarke Beti Džozef


Beti Džozef (7. mart 1917. - 4. april 2013.), bila je britanska psihoanalitičarka i pisac,
sledbenica Melanije Klajn. Rođena je 7. marta 1917. godine u Birmingamu, od oca
Henrija Josefa (1879-1941), inženjera elektrotehnike, i njegove supruge Neni Josef,
(1883-1966). Oba njena roditelja bili su iz anglo-jevrejskih porodica koje su u Veliku
Britaniju došle iz Alzasa početkom osamnaestog veka.

Obrazovala se na Volverhamptonskoj visokoj školi, nakon čega je usledila obuka iz
socijalnog rada na Birmingamskom Univerzitetu i Londonskoj ekonomskoj školi.

Za vreme Drugog svetskog rata, Beti je radila u civilnoj odbrani, čak je bila i vozač
kamiona i radila sa evakuisanim bebama, često traumatizovanim. Išla je na psihoanalizu
kod Majka Balinta, a kasnije kod Paula Hehjmana.

Bila je poznata po svojoj metaanalizi, analizi samog procesa psihoanalize i po
empirijskom i naučnom pristupu tom pitanju. Smatrala je da je za analitičara važno da
se fokusira na ono što pacijent radi tokom sesija analize, a ne samo na ono što im
govori, pokušavajući da se domogne osnovne psihičke stvarnosti.

Ono što je njeno delo posebno odlikovalo bila je njena posvećenost tehnici. Ona je
verovala da samo obraćanjem najstrože pažnje na ono što pacijent ne samo govori
nego i radi u analitičkoj sesiji, zajedno sa sopstvenim kontra-transferom, može dovesti
do psihičke stvarnosti. Ovaj zadatak je izuzetno težak zbog načina na koji će
pacijentova struktura i odbrana povući analitičara na nešto što je podnošljivije, zato što
psihička promena i novi uvid uvek izazivaju uznemirenost i stvaraju snažnu tendenciju
da se vrate u staru ravnotežu.

Polazna tačka za dobru tehniku zahteva analitičara apsolutne lične iskrenosti, ne samo
zato što analitičari žele da veruju da im ide dobro i možda bi bili u iskušenju da prihvate
svoj umirujući pristanak pacijenta sa njihovim interpretacijama, već zbog načina na koji
su pod uticajem moćnih i delimično nesvesnih pritisaka pacijenta da se uklope sa njima i
održavaju status kvo. Ovaj kontratransfer treba strogo pregledati, koliko god da je to
neugodno.

Njen rad postao je neizostavan deo analitičkog obrazovanja. Opisana kao "analitičar
analitičara", bila je presudna u širenju Klajnove misli i tehnike skeptičnim kolegama.

Dobila je mnoga priznanja, uključujući nagradu Međunarodnog psihoanalitičkog
udruženja i ugledno stipendiranje Britanskog psihoanalitičkog društva.
Godine 1989.objavila je izbor svojih radova Psihička ravnoteža i psihička promena.
Nikada se nije udavala. Umrla je 4. aprila 2013. od bolesti srca u svojoj kući u Londonu.

Zorica Nikolić

Sunday, November 10, 2019

Bruno Betelhajm; značaj bajki za normalan dečji razvoj i prevazilaženje emocionalnih teškoća; ubijanje duše




Bruno Betelhajm (28. avgusta 1903. - 13. marta 1990.), rođen je u Beču u Austriji. Kada mu je umro otac, Betelhajm je napustio studije na Bečkom univerzitetu da bi se brinuo o pilani svoje porodice. Nakon što je ispunio svoje poslovne porodične obaveze, vratio se na Bečki univerzitet. Bio je javni intelektualac i autor, koji je veći deo svoje akademske i kliničke karijere proveo u Sjedinjenim Državama. Njegova prva žena Gina, brinula se za problematično američko dete, Patsi, koje je sedam godina živelo u njihovoj kući u Beču. Kasnije je Betelhajm tvrdio da je upravo to dete ono što ga je inspirisalo da se zainteresuje za autizam i bavi se istraživanjem ovog fenomena, mada postoji neslaganje u vezi sa tim da li je Patsi bila autistična ili ne. U svom radu fokusirao se na proučavanje emocionalno poremećene dece, naročito autistične, kao i frojdovsku psihologiju uopšte. Iako Jevrejin po rođenju, Bruno je odrastao u sekularnoj porodici. Nakon nacističke invazije i političke aneksije Austrije 12. marta 1938. godine, nacističke vlasti su ga uhapsile i poslale ga sa drugim austrijskim Jevrejima i političkim protivnicima u koncentracione logore Dahau i Buhenvald, gde su logoraši bili brutalno tretirani, mučeni ili ubijani. Betelhajm je uhapšen 28. maja 1938. godine i zatvoren. U logorima je bio deset i po meseci pre nego što je pušten 14. aprila 1939. Dok je bio u kampu u Buhenvaldu, upoznao je i sprijateljio se s socijalnim psihologom Ernstom Federnom. Kao rezultat amnestije proglašene za rođendan Adolfa Hitlera (koja se dogodila nešto kasnije 20. aprila 1939.), Betelhajm i stotine drugih zatvorenika su pušteni. Betelhajm je pisao o iskustvu u koncentracionim logorima u svom delu „Ubijanje duše“. 


U Sjedinjene Države stigao je kao izbeglica u okviru programa za naučnike koji beže iz Evrope. Stigao je brodom u Njujork krajem 1939. godine kako bi se pridružio svojoj ženi Gini, koja je već bila tamo. Međutim, vrlo brzo su se razveli jer se ona tokom njihovog razdvajanja povezala sa nekim drugim. Nakon razvoda preselio se u Čikago, postao naturalizovani američki državljanin 1944. godine, i oženio se Austrijankom Gertrudom Veinfeld, takođe emigrantkinjom iz Beča. U SAD-u je kasnije stekao poziciju profesora na Univerzitetu u Čikagu i direktora Ortogene škole za poremećenu decu Sonije Shankman, a posle 1973. predavao je na Univerzitetu Stanford. Napisao je niz knjiga o psihologiji i imao međunarodnu reputaciju zbog svog rada sa Sigmundom Frojdom, bavljenja psihoanalizom i decom sa emocionalnim problemima. Nakon penzionisanja 1973. godine, on se sa suprugom preselio u Kaliforniju, gde je nastavio da piše i predaje na Univerzitetu Stanford.



Pri kraju svog života Betelhajm je patio od depresije. Postoje izvori koji govore da je tokom čitavog svog života imao depresivne smetnje. Kao udovac, oslabljenog fizičkog zdravlja usled pretrpljenog moždanog udara, koji je umanjio i njegove mentalne sposobnosti i paralizovao deo tela, počinio je samoubistvo stavljanjem plastične kese preko glave. To se dogodilo 13. marta 1990. u Merilendu.


Značenje bajki



Radeći kao edukator i terapeut sa decom sa smetnjama u razvoju, Betelhajm je shvatio da mu je glavni zadatak da povrati smisao u njihove živote jer je došao do zaključka da, ako su deca odgajana tako da njihov život bude ispunjen smislom onda im neće biti potrebna njegova pomoć. Najvažniju ulogu u promovisanju i stvaranju sposobnosti pronalaženja životnog smisla dece imaju njihovi roditelji odnosno staratelji. Posle roditelja tu je kulturno nasleđe koje ima najviše uticaja ukoliko se detetu prenese na pravi način. Kada su deca mala i mlada, književnost najbolje prenosi te informacije. Međutim većina književnih dela namenjenih deci ne pogoduje razvoju njihove ličnosti i ne uspeva da podstiče i neguje one resurse koji su im najpotrenbiji da bi se izborili sa svojim unutrašnjim teškoćama. Predškolske i školske ustanove, u kojima se uči čitanje, osmišljene su tako da obučavaju neophodnim veštinama, bez obzira na smisao. Većina ovih knjiga, smatra Bruno, toliko je površna i plitka da se iz njih malo toga smislenog može izvući. Sticanje veština, uključujući i sposobnost čitanja, postaje devalvirana kada nečije savladavanje čitanja ne doprinosi smislu nečijeg života. 


Da bi priča držala pažnju deteta, potrebno je da ga zabavi i da mu probudi radoznalost. Da bi obogatila njegov život ta priča mora da probudi njegovu maštu, da mu pomogne da razvije svoj intelekt i da razjasni svoja osećanja, da bude u skladu sa njegovim strepnjama i težnjama, da mu omogući prepoznavanje sopstvenih poteškoća dok istovremeno ukazuje na rešenja problema koji ga uznemiravaju. Priča bi trebalo da se poveže sa svim aspektima detetove ličnosti i da uvaži ozbiljnost dečjih nevolja, dok istovremeno promoviše njegovo samopouzdanje. Ništa u toj meri ne obogaćuje i ne ispunjava dete kao folklorna bajka. Iz bajki se može mnogo naučiti o unutrašnjim problemima ljudskih bića i o ispravnim rešenjima za njihove poteškoće u bilo kom društvu nego bilo kakve druge priče koje dete može da razume. Decu često njihov sopstveni život zbunjuje i s toga im je potrebna još veća šansa da razumeju sebe u složenom svetu, sa kojim moraju da se suoče i nauče da se izbore. Da bi dete u tome uspelo, neophodna mu je pomoć u izdvajanju nekog koherentnog smisla iz meteža svojih osećanja. Potrebno mu je moralno obrazovanje koje mu suptilno prenosi prednosti moralnog ponašanja, ne apstraktnim nekim konceptima već onim što deluje opipljivo, ispravno i smisleno za njega. Tu vrstu smisla dete može da otkrije uz pomoć bajki. Bajke su kroz celokupnu istoriju svog postanja nosile ista manisfestna i latentna značenja. One su se obraćale svim nivoima ljudske ličnosti, komunicirajući u maniru koji podjednako doseže i do neobrazovanog uma dece i do obrazovanog odraslog. Bajke nose bitne poruke za svesni, predsvesni i nesvesni um i predstavljaju integralni deo detinjstva svakog deteta stotinama godina unazad. 


Bruno Betelhajm, ističe da bajka pomaže detetu da savlada psihološke probleme odrastanja, odnosno da prevaziđe narcisoidna razočarenja, edipalne dileme, probleme suparništva sa bratom ili sestrama, zavisnost od roditelja i odvajanje od njih. Bajke prenose detetu poruku da je borba protiv ogromnih teškoća u životu neizbežna i da čini suštinski deo ljudskog postojanja, ali da čovek ne treba da ustukne pred problemima, već da se suočava sa neočekivanim i nepravednim tegobama, objašnjava ovaj psihoanalitičar. Deca, otkrivajući pravi sadržaj priča, mogu ih iskoristiti da bi se izborila sa svojim zbunjujućim i često kontradiktornim osećanjima i strepnjom. Njegova studija iz 1976. „Korišćenje čarolije: značenje i važnost bajki“ bila je pozdravljena kao kapitalno delo koje pruža dubok psihoanalitički uvid u tradicionalne narodne bajke i priče.



On kaže da su dve omiljene dečje bajke – „Pepeljuga“ i „Uspavana lepotica“, i to sa dobrim razlogom. Betelhajm tvrdi da nijedna bajka tako dobro kao „Pepeljuga“ ne prikazuje unutrašnje patnje malog deteta koje uzrokuje suparništvo sa braćom i sestrama i njegova osećanja beznadežnosti, poniženosti i zlostavljanosti. Život u pepelu simboliše potencijalni inferioran položaj svakog od nas u odnosu sa braćom i sestrama ali takođe i mogućnost ponovnog rađanja. Sa likom Pepeljuge mogu podjednako da se identifikuju i muška i ženska deca jer oba pola pate podjednako u tom suparničkom odnosu. Svi imaju istu želju da izađu iz omalovažavajućeg i niže vrednovanog položaja i da nadmaše one koje vide kao nadmoćne. Iz konačnog trijumfa „Pepeljuge“ dete crpi ideju da se prave vrednosti prepoznaju čak i pod krpama i veruje u svoju konačnu „pobedu“. Sa druge strane „Uspavana lepotica“ je priča o tegobama adolescencije, o hormonalnim i emocionalnim burama koje ona izaziva. Zajednički imenitelj ove dve popularne bajke jeste dugačak san glavnih junakinja i poruka autora bajke koja glasi da je adolescentni san o večnoj mladosti samo pusta mašta. Dok spavaju, lepota junakinja je frigidna a njihova osama je osama narcizma, objašnjava Betelhajm i dodaje: „U takvoj zaokupljenosti sobom koja isključuje ostatak sveta nema patnje, ali nema ni osećanja koja treba proživeti.“ Narcisoidno povlačenje jeste primamljiva reakcija na pritiske i bure adolescencije, ali svet tada postaje mrtav u simboličkom smislu. Jedino nas uspostavljanje relacija sa drugima budi iz opasnosti da prespavamo život, a poljubac carevića razbija čini narcizma i budi „ženstvenost“.


Bruno ističe da su bajke „Mačak u čizmama“ i „Čarobni pasulj“ amoralne jer ne pružaju polarizaciju i protivstavljanje dobrih i loših osoba, već služe drugom cilju. Ovde nema zalaganja i opredeljivanja za dobro i zlo već se pruža nada da čak i najmanji i najslabiji može nadmudriti i pobediti velikog i moćnog svojim sitnim lukavstvima, snalažljivostima i mudrošću. Ovakve bajke bude veru da čovek i pored svojih slabosti može uspeti i podstiču nas da možemo uspeti ako se odvažimo da krenemo u duhovno hrabre poduhvate i u sopstvenim životima. Džin koji se pojavljuje u bajkama i sukobljava se sa junakom predstavlja simblično odnos deteta prema odraslom. Deca se generalno boje odraslih i teže da se odupru njihovoj volji i njihovom uticaju. Deca znaju da osim da se povinuju naredbama odraslih postoji još jedan način da izbegnu njihov gnev i ljutnju a to mogu postići ukoliko ih nadmudre. 

Zlo koje je rezervisano za ženske likove treba da pomogne detetu pri sazrevanju i shvatanju da njihova majka nema samo jednu (dobru) stranu, već (u slučaju određenih zabrana) i drugu, onu lošu/zlu. U „Ivici i Marici” zla maćeha nagovara njihovog (dobrog) oca da usled siromaštva decu ostave na milost i nemilost. Ovde je zla maćeha metafora prestanka oralne fiksacije deteta (uglavnom vezane za period prestanka dojenja) i stalne zavisnosti od majke. „Ivica i Marica” treba da posluže kao primer samostalnosti prilikom rešavanju problema bez mešanja i asistencije odraslih.



U bajci „Crvenkapa“ mlada devojka spremno napušta svoj dom ne bojeći se spoljašnjeg sveta već sagledavajući njegovu lepotu u kojoj se i krije njegova opasnost. Uprkos tome što ima dosta vrlina i dobrih osobina, ona zapada u razna iskušenja noseći poruku da ukoliko imamo poverenje u svakog možemo lako upasti u nevolju. Bruno ističe da kada u nama ne bi postojalo nešto što voli velikog zlog vuka, on ne bi imao moć nad nama. „Devojčica sa šibicama“ je moralistička priča o okrutnosti sveta, ona pobuđuje saučešće među ugnjetenima i poniženima. Međutim, detetu koje se oseća ugnjeteno nije potrebno saosećanje prema drugima koj se nalaze u istom položaju već nada i ubeđenje da može izbeći takvu okrutnu sudbinu.


Jedinstvene kao umetnička dela, bajke imaju različito značenje za svaku osobu i različito za istu osobu u različitim periodima njenog života. U zavisnosti od svojih trenutnih interesovanja, potreba i raspoloženja, svako će izvlačiti različita značenja iz iste bajke i kad god mu se ukaže prilika, vraćaće se istoj priči. Ako u nekom trenutku osoba pomisli da treba da živi bez partnera i da je dovoljna sama sebi, možda će baš tada da iskrsne najmlađi patuljak iz bajke o Snežani, onaj koji nikada nije mogao da osvoji Snežanu. Ukoliko pak ima strah od starosti i smrti, tada će na nju najverovatnije jak utisak da ostavi uloga Snežanine maćehe, koja ozlojeđena živi zureći u ogledalo, ne mogavši da se oprosti od svoje mladosti, lepote i života.




Ubijanje duše i adaptacija na svet logora

Bruno je za vreme Drugog svetskog rata bio zatočenik u ozloglašenim nacističkim logorima Dahauu i Buhenvaldu. Uprkos psihičkim i fizičkim torturama kojima je bio izložen, uspeo je da se odupre beznađu i očaju i preživi. U strašnim i jezivim logorskim uslovima sproveo je jedno empirijsko istraživanje „procesa adaptacije zatočenika na logorske uslove“ razotkrivajući skrivene ciljeve nacističkog osnivanja mnogobrojnih logora smrti. Cilj smeštaja logoraša u koncentracione logore jeste izolacija, pokoravanje i psihičko slamanje buntovnih, potencijalno opasnih pojedinaca s jedne strane. S druge strane ovakvo pokoravanje imalo je za cilj da zaplaši i obeshrabri ostatak civilnog stanovništva. Logori su bili neka vrsta eksperimentalne laboratorije za stravične eksperimente u kojima se testirala čovekova otpornost na različite monstruozne metode slamanja ljudskog dostojanstva i bunta i otpora prkosnih, autonomnih pojedinaca i njihovo pretvaranje u belične, poslušne podanike. Adaptacija na svet logora imala je tri faze. 


Prva faza je faza početnog šoka, kada se običan građanin iznenada i bez jasnih razloga i krivce nađe zatvoren, lišen svih svojih prava. Pojedinac je tada zapanjen, užasnut i šokiran i počinje da koristi primitivni mehanizam odbrane negaciju, koja se sastoji od neverovanja i poricanja isuviše mučne i bolne stvarnosti. Ne podnose svi ljudi podjednako taj početni šok. Različito reagovanje na traumatičnu situaciju, gubitak slobode i trpljenje torture zavisi i od verske pripadnosti, političke orijentacije, obrazovanja. Politički obrazovani pojedinci i kriminalci lakše su podnosili zatvranje na koje su bili spremni, nije im bilo toliko narušeno samopoštovanje i osećanje identiteta. Najgore su prošli politički neobrazovani pripadnici srednje klase, tzv čestiti građani, koji su uzaludno uveravali naciste u svoju nevinost i lojalnost nacističkom režimu. Kada bi na kraju shvatili da njihovo zatvranje nije greška i da im nema spasa češće su bili skloni da izvrše samoubistvo.

Druga faza je faza transporta u logor. Tu počinje sistemska psihološka obrada i plansko, telesno i duševno mučenje u cilju slamanja samopoštovanja zarobljenika. Pojedinac se degradira, oduzimaju mu se središnje sržne, moralne vrednosti, potpuno mu se razara identitet i on se pretvara u bezvoljnog i bezličnog roba. Nacisti su znali da lišavanjem sistema vrednosti i ličnog identiteta, svako prestae da bude ličnost i postaje poslušna lutka. Sistemsko i plansko ponižavanje uključivalo je i primoravanje zatvorenika da se ponačaju bestidno, da idu goli, javno vrše nuždu, da kopaju golim rukama i jedu prstima. Sve to, uz besmislen i prenaporan fizički rad, doprinosilo je osećanju infantilnosti i dubokoj regresiji.


Treća, poslednja faza je uspešna adaptiranost pojedinca na logorske uslove. Pojedinac se više se ničemu ne čudi, ne buni se, ne protestuje niti se gadi što je primoran da životari u ponižavajućim, animalnim uslovima. Prihvata sve kao nešto normalno i realno. Betelhajm je u ovoj poslednjoj fazi primetio, opisao i psihoanalitički protumačio jedan neobičan, paradoksalan fenomen. Neki logoraši ne samo što su postali letargični i naviknuti na logor već su prihvatili i rečnik, stil oblačenja i oznake esesovaca. Nije bilo to samo imitiranje ponašanja nacista nego mnogo više od toga-usvajanje kao svojih stavova, sistema vrednosti, uverenja i ponašanja sopstvenih tlačitelja. Ovu pojavu Betelhajm je nazvao „identifikacija sa agresorom“.


Zahvaljujući svom projektu koji je sproveo dok je bio u logorima, posmatrajući i psihološki analizirajući ponašanja i svest ljudi u logorskim uslovima, Betelhajm je ostao ono što je bio, čovek i psiholog koji je razumeo šta se dešava i koji je na osnovu tog razumevanja mogao da predvidi neka dalja dešavanja. Istraživanje mu je pomoglo i da sačuva svoj identitet i jedinstvo ličnosti uprkos stalnoim pritisku i da na pravi način odgovori na presudno pitanje svakog logoraša: „Kako da čovek sačuva svoj ego, toliko da, ukoliko kakvom srećom ponovo stekne slobodu, bude približno ista osoba kakva je bio kad je lišen slobode“?

Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori:
„Značenje bajki“ Bruno Betelhajm
„Ubijanje duše“; Bruno Betelhajm, Viktor Frankl
„Simbolične rane“; Bruno Betelhajm




Friday, November 8, 2019

Iskustvo raskida ljubavne veze i njegove pozitivne i negativne posledice


Da bi se uopšte govorilo o raskidu ljubavne veze, treba se vratiti na to kako je sve počelo, sa ljubavlju. Iako je večita dilema i nezahvalan zadatak definisati jedan tako složen pojam,  jedna dobro poznata razlika je ona između partnerske i strastvene ljubavi (Hatfield, 1988; Hatfield & Rapson, 1993; Hatfield & Walster, 1978, prema Aronson, Wilson, & Akert, 2013). Partnerska ljubav definiše se kao osećanje intimnosti i naklonosti koje osećamo prema nekome, a koje nije praćeno strašću ili fiziološkom pobuđenošću što ljudi mogu doživljavati u neseksualnim vezama, poput bliskih prijateljstava, ili u seksualnim vezama, u kojima doživljavaju snažna osećanja intimnosti (partnerske ljubavi), ali ne i mnogo napetosti i strasti koju su nekada možda osećali. Strastvena ljubav uključuje intenzivnu čežnju za drugom osobom; kada se stvari odvijaju dobro, i druga osoba nas voli, oseća se snažno ispunjenje i uzbuđenje. Kada se stvari ne odvijaju dobro – kada je ljubav neuzvraćena – osećaju se snažna tuga i očaj. Ovu vrstu ljubavi obeležava osećaj fiziološke uzbuđenosti, pri čemu se doživljava nedostatak vazduha i lupanje srca u prisustvu osobe koja se voli (Regan, 1998; Regan & Berscheid, 1999, prema Aronson et al., 2013).


Raskid ljubavne veze jedno je od bolnijih životnih iskustava i predstavlja vrstu razvojnog izazova koji je tipično svojstven periodu adolescencije, mada ne zaobilazi ni kasnije životne faze. Predstavlja okidač za mnoge, do tada možda i neosvešćene emocije, može da reaktivira neke, do tog trenutka naizgled prevaziđene faze u razvoju ličnosti, nekad nas podseća na nefunkcionalne obrasce i ponašajne manevre koji nas stalno sputavaju a ne uspevamo ih iskoreniti... Svakako je reč o događaju koji nas može izmestiti iz ustaljene svakodnevice i navesti da temeljno preispitamo sebe, svoje odabire, sopstvenu zrelost. Međutim, može biti i značajna smernica za formiranje budućih veza i temelj ličnog rasta i razvoja, te boljeg poznavanja sebe i svoje ličnosti.

Ljubavne veze se svakodnevno prekidaju, pa su se brojni istraživači bavili ovom temom. Na primer, kada se od ispitanika u istraživanju traži da detaljno opišu kako su prekinuli romantičnu vezu, njihova objašnjenja otkrivaju pet temeljnih strategija (Cody, 1982, prema Aronson et al., 2013):

          Pozitivni ton (npr. govorite partneru da vam je stalo do njega, ali…)
          Verbalno udaljavanje (npr. govorite partneru da više niste zaljubljeni)
          Ponašajno udaljavanje (npr. izbegavate susret sa partnerom)
          Negativno usmeravanje odnosa (npr. govorite partneru da bi oboje trebalo da počnete da izlazite s drugim ljudima)
          Opravdvanje (npr. govorite partneru da odnos ne zadovoljava vaše potrebe)

Ako se osvrnemo na sopstvena iskustva ili razmislimo o iskustvima ljudi iz naše okoline, možemo primetiti neke ili sve od pomenutih strategija u ponašanju partnera u vezama. One mogu biti značajni pokazatelji toga da nešto nije u redu sa vezom ili da je njen kvalitet opao u odnosu na pre. Iako je korisno ukoliko nas ovi znaci alarmiraju i navedu da se zabrinemo, s obzirom na velike individualne razlike u stilovima ljubavi i obrascima emocionalnog vezivanja, treba ih tumačiti u kontekstu konkretnog partnerskog odnosa. Nekada je potrebno poraditi na vezi i ukoliko je neophodno i angažovati psihoterapeuta koji će utvrditi gde je „zapelo“ i usmeriti partnere na ono što je kamen spoticanja. Rad na ljubavnoj vezi može učvrstiti odnos među partnerima i produbiti bliskost i intimnost kao njene važne komponente. Sa druge strane, dešava se da su navedene strategije jasni signali koji upućuju na završetak jednog ljubavnog odnosa koji se ne može spasiti, jer su za opstanak kvalitetne ljubavne veze potrebni obostrana angažovanost i motivisanost partnera.


Karil Ruzbult je proširila teoriju socijalne razmene kako bi stvorila tipologiju četiri oblika ponašanja koji se javljaju u problematičnim vezama (Rusbult, 1987; Rusbult & Zembrodt, 1983, prema Aronson et al., 2013):

          Prekid – aktivno nanošenje štete ili prekid veze (npr. varanje partnera, pretnja prekidom; stvarni odlazak);
          Razgovor – aktivni i konstruktivni pokušaji poboljšanja uslova (npr. rasprava o problemima, pokušaji menjanja, posete terapeutu);
          Odanost – pasivno, ali optimistično očekivanje da se uslovi poboljšaju (npr. nada da će se stvari poboljšati, molitva, pružanje podrške umesto svađanja);
          Zanemarivanje – pasivno dopuštanje da se uslovi pogoršaju (npr. odbijanje suočavanja s problemima, zanemarivanje partnera ili provođenje manje vremena zajedno, neulaganje energije u vezu).

Među ovim oblicima ponašanja ima onih koji su konstruktivni (razgovor i odanost), nasuprot destruktivnim ponašanjima (prekid i zanemarivanje). Pokazalo se da destruktivna ponašanja mnogo više štete vezi nego što joj konstruktivna pomažu, kao i da, kada se jedan partner ponaša destruktivno, drugi obično reaguje konstruktivno nastojeći da spasi vezu; kada se oba partnera ponašaju destruktivno, veza se obično prekida (Rusbult, Johnson i Morrow, 1986; Rusbult i sar., 1996, prema Aronson et al., 2013).

Ljudi imaju različita uverenja o tome šta neku vezu čini dobrom. Ova uverenja ili implicitne teorije o vezi određuju ciljeve i motivaciju u tim vezama (Knee, 1998).  Implicitne teorije o vezi mogu se posmatrati iz dve persektive. 

U jednoj od njih zastupa se stanovište da su rani stadijumi veze test za potencijalni uspeh veze. Oni koji veruju da su veze sudbinski predodređene, mogli bi biti osetljivi na rane indikacije neuspeha, pa stoga i odustati prerano od nje. Oni koji jače i više veruju u sudbinu, pokušavaju da odrede kompatibilnost sa svojim potencijalnim partnerom kao i održivost potencijalne veze na osnovu minimalnog broja informacija. Teorija sudbine podrazumeva sledeće karakteristike: ljubav može pobediti sve, za svaku osobu postoji jedan idealan partner, voljena osoba treba da dosegne naše ideale, postoji ljubav na prvi pogled i trebalo bi da slušamo svoje srce pri odabiru partnera. Smatra se da su ljudi suđeni jedno za drugo.

Teorija rasta smatra početne impresije o kompatibilnosti manje važnim, naglašavajući značaj međusobog razumevanja, zajedničkog razvitka i bliskosti u vezi. Ona naglašava da se uspešne veze grade kroz suočavanje sa izovima, teškoćama i uz preuzimanje rizika. Za razliku od pristalica Teorije sudbine koji pokušavaju da ustanove potencijal veze, oni koji veruju u rast nastoje da održe vezu.

Pokazalo se da su osobe koje veruju u sudbinu posebno osetljive na signale koji ukazuju na to da veza nije suđena. Zapravo, Ni (Knee, 1998) je ustanovio da je opstanak veze u jakoj korelaciji sa početnim zadovoljstvom za one koji veruju u sudbinu. Kada je kod ovih osoba početno zadovoljstvo veće, njihove veze traju duže, dok manje početno zadovoljstvo dovodi do kraćeg trajanja ovih veza. Izraženo verovanje u sudbinu povezano je sa osuđivačkim pristupom vezama i fokusom na aspekte koji se očekuju od veze ili od partnera. Stoga, kada iskrsne neki problem, ove osobe sklone su da ga protumače kao signal da veza nije suđena. Verovanje u sudbinu zapravo navodi osobu da izađe iz veze kada nastane neki problem (Knee, 1998). Osobe koje povezuju rast sa vezom, veruju da se uspešne veze razvijaju kroz suočavanje sa preprekama i ostvarivanje bliskosti. Ni (Knee, 1998) je ustanovio da je uverenje u rast u vezi povezano sa manjim brojem veza za jednu noć i sa vezom sa jednom osobom duži vremenski period. Štaviše, stanovište o rastu u vezi povezano je sa pokušajem da se veza održi kada se javi problem kroz brojne strategije suočavanja.

Navedeni podaci mogu biti od koristi prilikom upoznavanja potencijalnih partnera i ukazuju na značaj podudarnosti stavova između partnera o tome kako jedna veza treba da izgleda da bi opstala. Na primer, ukoliko jedan od partnera smatra da na samom početku veza nije uzbuđujuća, da iskrsavaju problemi, da drugi partner nije po meri njegovog idealnog i da mu „srce kaže ne“, dok drugi smatra da se treba suočiti sa datim izazovima i vremenom izgraditi bliskost i razumevanje, ova veza ima malo izgleda da uspe. Zato je važno upoznati se sa uverenjima koja ima potencijalni partner, ustanoviti kakva su njegova prethodna iskustva i kakva su mu suštinska gledišta po pitanju ljubavne veze.
Uprkos prethodnom životnom iskustvu, ulazak u emotivnu vezu neretko je, iako to nije pravilo,  intuitivan, spontan, bez prethodnih računica i procena. Tok ljubavne veze nije uvek lako predvidiv imajući u vidu spoljne okolnosti koje se ne mogu kontrolisati, pojedinačni lični udeo partnera, relacioni doprinos koji se formira u samoj vezi, kao i razne faktore koji mogu biti činilac uspeha ili neuspeha jednog ljubavnog odnosa. Nekada neizbežno dolazi do raskida, a samim tim i do niza različitih osećanja koja se javljaju kao posledica. Kada je reč o predviđanju tih osećanja ljudi kada se njihova veza prekine, jedan je činilac uloga koju ljudi imaju u odluci o prekidu veze (Akert, 1998; Helgeson, 1994; Lloyd i Cate, 1985, prema Aronson et al., 2013).  Na primer, Robin Akert je u svom istraživanju raskida romantične veze one ispitanike koji su naveli visok stepen odgovornosti za odluku nazvala ostavljačima; one koji su naveli nizak stepen odgovornosti, ostavljenima; dok su oni koji su učestvovali s partnerima u donošenju odluke o prekidu nazvani uzajamnima. Ona je pokazala da je uloga koju su ispitanici imali o prekidu veze bila najsnažniji prediktor njihovih osećanja tokom prekida. Ne iznenađuje da su ostavljeni bili očajni – izveštavali su o visokom stepenu usamljenosti, depresije, tuge i ljutnje, te su gotovo svi naveli da su doživeli i telesne teškoće u nedeljama nakon prekida. Ostavljači su bili najmanje uznemireni zbog prekida veze, bio im je najmanje bolan i stresan. Iako su ostavljači navodili da su se se osećali krivima i tužnima, imali su najmanje negativnih telesnih simptoma (39%), poput glavobolja, bolova u stomaku i poremećaja hranjenja i spavanja.

Uzajamna je uloga, koja u sebi sadrži pretpostavku zajedničkog donošenja odluke, pomogla pojedincima da izbegnu neke od negativnih emocionalnih i telesnih reakcija na prekid. Uzajamni nisu bili toliko uznemireni i povređeni kao ostavljeni, ali nisu bili niti toliko ravnodušni kao ostavljači. Nekih 60% uzajamnih izvestilo je o telesnim simptomima, što ukazuje na to da je uzajamni prekid romantične veze stresnije iskustvo nego samostalna odluka o prekidu. 

Ljudi koji se suočavaju sa velikim životnim krizama tipično doživljavaju stresne emocije. Naročito kada je reč o okolnostima koje ugrožavaju fizičku dobrobit osobe, anksioznost i strah su uobičajeni. U zavisnosti od intenziteta, ozbiljnosti i trajanja fizičke pretnje ili patnje (bilo direktne ili posredne), anksiozni odgovori mogu opstati dugo vremena nakon što je stvarna pretnja nestala. Tuga i depresija mogu biti uobičajeni odgovori na životne krize. Reakcije na gubitak voljene osobe, na primer, tipično uključuju tugu, žudnju za pokojnikom, kao i želje da su se stvari odvile drugačije. Kao što podaci govore, ovi odgovori su tipični, ali ne univerzalni (Wortman & Silver, 2001, prema Tedeschi & Calhoun, 2004). Krivica, ljutnja i opšta razdražljivost su drugi afektivni odgovori primećeni kod osoba koje se suočavaju sa značajnim životnim krizama.

Za iznenadne i neočekivane događaje, početne reakcije neverice i psihološke otupljenosti su uobičajene. Kod visoko pretećih događaja, često se javljaju repetitivne misli i slike tog događaja. Prislino mišljenje, tipa ruminiranja, češće je od repetitivnih slika, ali oba se doživljavaju neprijatnim i stresnim. 

Kada je nivo stresa visok, mogu se takođe doživeti različite fizičke reakcije. Među specifičnim odgovorima ima individualnih varijacija, ali mogu podrazumevati prolongiranu aktivaciju telesnih sistema što se manifestuje kroz umor, mišićnu napetost i bol u mišićima, želudačne smetnje i fizičku nelagodnost. Naposletku, iako u većini slučajeva pojedinci koji se suočavaju čak i sa najtraumatičnijim okolnostima ne razviju psihijatrijske poremećaje, izloženost velikim životnim krizama zaista povećava rizik od razvoja psihijatrijskih problema (Rubonis & Bickman, 1991, prema Tedeschi & Calhoun, 2004).


Jedan značajan koncept, koji može promeniti perspektivu posmatranja bolnih životnih iskustava je posttraumatski rast. Umesto da se prepustimo samo negativnim aspektima nekog povređujućeg iskustva i ograničimo na dihotomiju dobro – loše, možemo sagledati kontinuum različitih posledica koje to iskustvo ima po nas. Naravno, ne treba zanemariti svoju tugu, patnju i važno je proraditi ih i doživeti, ali nakon suočavanja sa njima, može se sagledati konstruktivna uloga traumatičnih iskustava. 

Još od antičkih vremena, sagledava se transformaciona moć patnje (npr. transformaciona moć Hristovog raspeća doživljena kao moć transformisanja drugih). Centralna tema mnogih filozofskih istraživanja, kao i dela romanopisaca, dramaturga i pesnika, uključivala je pokušaje da se razume i otkrije značenje ljudske patnje (Tedeschi & Calhoun, 2004). U dvadesetom veku bilo je kliničara i naučnika koji su se bavili upravotime kako životne krize nude mogućnost pozitivne lične promene. Kaplan (Tedeschi & Calhoun, 2004), pionir onoga što se ranije nazivalo psihijatrija u zajednici, opširno je pisao o procesima u kojima bi se pojedincima koji se suočavaju sa velikim životnim krizama moglo pomoći da se efikasno nose i, kao posledica, psihološki razvijaju kao rezultat onoga što su iskusili.

Parks (Parkes, 1971, prema Tedeschi & Calhoun, 2004) govori o „svetu pretpostavki“, odnosno o skupu pretpostavki i uverenja o svetu na koje se pojedinci oslanjaju i koje tokom života razvijaju. Na osnovu toga, oni usmeravaju svoje postupke i pridaju smisao onome što im s dešava i tome traže uzroke i razloge.

Međutim, važno je naglasiti da se, nakon traumatskog događaja, rast ne javlja automatski, kao direktna posledica. Ono što je potrebno da bi do njega došlo, jeste kognitivna obnova, odnosno temeljno preispitivanje osnovnih komponenti pretpostavljenog sveta kao što su pitanje predvidiljivosti i mogućnosti kontrolisanja stvarnosti, čovekoljublja i raznih drugih. Restrukturacija uspostavljenih shema o realnosti podrazumeva stvaranje novih, koje će biti otpornije na eventualne razdore, tj. na buduće traumatske situacije. Psihološko procesuiranje kriznog događaja ima visok emocionalni kvalitet koji je s njim povezan. Izgleda da je ono što čini ova iskustva transformacionim to što imaju afektivnu komponentu, tako da naučene lekcije nisu samo intelektualno obrađene.

Iako u prvi mah bolno iskustvo dovodi do određenog stepena psihološkog stresa i okidač je za brojne, uslovno rečeno, negativne emocije, borba pojedinca sa novonastalim okolnostima može dovesti i do „emocionalnog rasta“. Naime jedna od čestih pozitivnih promena o kojima izveštavaju ljudi je doživljaj unutrašnje snage i samouverenosti, što se zatim može generalizovati i na slične situacije u budućnosti u kojima će se osoba osetiti jačom nakon traume (Collins, 1990, prema Tedeschi & Calhoun, 1996). Značajan aspekt posttraumatskog rasta je i pozitivan razvoj socijalnih relacija. Kada se prepozna sopstvena ranjivost, to vodi većoj emocionalnoj ekspresivnosti i spremnosti da se prihvati pomoć i koristi socijalna podrška koja je možda ranije bila zanemarena (Dakof & Taylor, 1990, prema Tedeschi & Calhoun, 1996). Osim toga, kod nekih ljudi uspešno suočavanje sa traumom dovodi do novootkrivenezahvalnosti za sopstveni život koji se sada doživljava kao „dar“. Prepoznavanje mogućnosti u traumi navodi osobu da uviđa dragocenost života, da provodi više vremena sa dragim ljudima i posveti se izgradnji značenja sopstvenog života (Janoff-Bulman 2004).

Mada ovaj tekst ne može iscrpeti sve aspekte slojevitog i kompleksnog iskustva kakvo je raskid ljubavne veze, osvrt na to šta upućuje na eventualni raskid, kako stavovi partnera mogu da odrede ishod veze i osvetljavanje kako negativnih posledica, koje nam prvo padnu na pamet, tako i onih pozitivnih i konstruktivnih, pisan je sa ciljem da ukaže na jednu širu sliku ovog složenog dela života. I svaka od napomena otvara nove teme i nova lica i naličja raskida, koja, ako pustimo da ih doživimo i potrudimo se da ih bolje razumemo, mogu doprineti napretku i oplemenjivanju sopstvene ličnosti.

Marija Stankov, psiholog

Literatura:


·       Janoff-Bulman, R,  (2004). Posttraumatic Growth: Three Explanatory Models. Psychological Inquiry. 15 (1), 30-34..

·       Knee, C. R. (1998). Implicit theories of relationships: Assessment and prediction of romantic relationship initiation, coping, and longevity. Journal of Personality and Social Psychology, 74(2), 360-370.

·       Tedeschi, R. G., & Calhoun, L. G. (1996). The Posttraumatic Growth Inventory: Measuring the positive legacy of trauma. Journal of Traumatic Stress, 9(3), 455–471.

·       Tedeschi, R. G., & Calhoun, L. G. (2004).Posttraumatic Growth: Conceptual Foundations and Empirical Evidence.Psychological Inquiry, 15(1), 1–18.

·       Vilson, T., Akert, R., Aronson, E. (2013). Međusobna privlačnost: od prvih dojmova bliskih veza. Socijalna psihologija (337-379). Zagreb: Mate.