Thursday, December 12, 2019

Живот и рад Пјер Мари Феликс Жанеа





Пјер Мари Феликс Жане (Pierre Marie Félix Janet) 30. маја 1859. – 24. фебруара 1947. године, је био француски психолог, филозоф и психотерапеут, пионир у области дисонације и трауматичног сећањa. Пјер Жане се сматра заједно са Вилијамом Џејмсом и Вилхемом Вунтом једним од оснивача психологије.

Жане је рођен у Паризу и још од ране младости почео је да се занима за психологију. У детињству је најпре стекао наклоност према природним наукама. У врло раном узрасту, заинтересовао се за ботанику, направио колекцију биљака и ту страст је задржао целог живота. Та страст одредила је његову склоност ка прецизном посматрању и класификацији, што је требало да учини од њега натуралисту или физиолога.

Али Жане је у себи имао и другу тенденцију која никада није била задовољена. Са осамнаест година био је веома религиозан и задржао је и касније мистичне склоности које је успео да контролише. Током живота усклађивао је научне укусе и религиозна осећања, што и сам каже да није био лак задатак за њега. Сматрао је да би то усклађивање могло бити постигнуто усавршеном филозофијом која би задовољила и разум и веру. Тако се усмерио ка филозофији.

Његово интересовање за филозофске студије се убрзало због његовог стрица, Пол Жанеа (Paul Janet). Пјер Жане истиче да је његов стриц на почетку његових филозофских студија, представио њега професору физиологије на Сорбони и да га је заправо његов стриц уписао у Медицинску Школу у Паризу и непрестано га је наговарао да комбинује медицинске и филозофске студије.

У том периоду већ су неки филозофи, психологију сматрали посебном граном филозофије, а његове филозофске идеје, истовремено научне и религиозне, довеле су га сасвим природно до проучавања психологије. Тако је од филозофа постао психолог.

Када је са 22 године постао професор филозофије, он је пожелео упркос потешкоћама да настави студије медицине и научне психологије. То његово занимање је било одлично прихваћено од  стране лекара болнице који су му ставили на располагање њихово медицинско искуство, али исто тако су му помогли да нађе субјекте који су били занимљиви и са психолошког становишта.

У том периоду Жане је добио необичан предлог од познатог лекара у Арву (франц. Le Harve), др Гилберта (Gilbert), који је усмеравао његове студије на прилично непредвиђен начин и показао му психолошке случајеве који су по њему били много запаженији. Доктор Гилберт га је упознао са једном женом Леони (Léonie) која је у младости била хипнотизована и која је била примећена како ради неке чудне ствари у вези са видовитошћу, менталном сугестијом, хипнотизмом из даљине, итд. Тако је своје ране радове Жане оријентисао према хипнотичком сомнамбулизму уместо према халуцинацијама како је на почетку планирао.

О свом раду имао је прилику да информише друштво психолога које је тек тада било основано у Паризу и које је било под руководством Жан-Мартен Шаркоа (Јean-Martin Charcot, 1825-1893) и Чарлса Ришеа (Charles Richet, 1850-1935).

Након тога следило је његово проучавање поремећаја нервног система испитивањем мистериозних појава и сумњиве стварности који су га довели у контакт са неким важним људима који су имали једнаку радозналост у својој глави као што су Шарко, Рише, Фридрик Маjeрс и други.

Жане је продужио да студира психологију код ментора Жан – Мартeн Шаркоа у психолошкој лабораторији у болници Питје Салпетриер (Pitié-Salpêtrière) у Паризу. Жане је први објавио резултате свог истраживања у својој филозофској тези 1889. године и у својој медицинској тези Ментално стање хистерије (L'état mental des hystériques), 1892. године. Дипломирао је медицину следеће године 1893.

Године 1898. Жане је постао именован за предавача психологије на Сорбони. Већ 1902. године постаје руководилац на катедри за експерименталну и компаративну психологију на Француском Колеџу, све до 1936. Пјер Жане био је члан француског института од 1913. године и био је централна фигура француске психологије у првој половини двадесетог века. Био је једна од првих особа која је навела везу измећу догађаја у прошлости код особе и негове или њене данашње трауме. Он је измислио речи ,,дисонација и ,,подсвест”. Његово проучавање  ,,магнетних страстиили ,,односa измећу пацијента и хипнотичара било је основа за касније проучаван феномен преношења (трансфер).

1904-те године са пријатељем Џорџом Думом (Georges Dumas 1866-1946) основао је Часопис за нормалну и патолошку психологију (Journal de psychologie normal et pathologiquе), у коме је издао бројне чланке. У двадесетом веку Жане је развио велики модел ума у погледу нивоа енергије, ефикасности и друштвене компетенције, који је он изнео у публикацијама укључујући Опсесије и психастенију, 1903 (Obsessions and Psychasthenia) и Од бола до екстазе, 1926 (From Anguish to Ecstasy).

Жане је успоставио развојни модел ума у смислу хијерархије девет ,,тенденцијана све сложеније организационе нивое. Он је детаљно описао четири ,,ниже тенденцијекоје се крећу од ,,рефлексивне до ,,елементарно интелектуалне, две ,,средње тенденције, које укључују језик и социјални свет и три ,,високе тенденције које су ,,рационално – ерготскисвет рада, и ,,експерименталне и прогресивне тенденције.

Према Жанеу, неуроза може да буде посматрана као неуспех интеграције или регресија на раније тенденције. Жане је дефинисао подсвест као ,,део који је задржао инфериорни облик услед дела вишег нивоа“. Жане је дао значајан допринос у томе како мозак обрађује трауматична искуства. Он трвди да се на јаке емоције може деловати правилним проценама и одговарајућим мерама. Неуспех да се супротивставимо искуству води до дисоцијације трауматских искустава и њиховог фрагментисаног враћања и поновног њиховог проживљавања у садашњости: осећање стреса, соматски осећаји и визуелне слике. 


Телесна психотерапија и утицај на психологију и психологе

Контраверзе око тога чија је идеја била старија, Жанеова или Фројдова, појавиле су се 1913. године на Медицинском конгресу у Лондону. Пре тог датума Фројд је одао признање Жанеу, посебно у свом раду са Јозефом Бројером (Josef Breuer 1842-1925) пишући на пример овако, ,,теорију о хистеричним феноменима коју је први изнео П. Жане, а разрадили смо је Бројер и ја“.
Почетак Телесне психотерапије се везује за Жанеа, који је основао Психолошку анализу из које је израсла Фројдова Психоанализа. Пре више од 100 година, Жане је основао једну врсту анализе психолошко-телесних процеса и Фројдова анализа је израсла из тога, али при том одбацивши тело као неконтролисано, а оставивши само вербалну компоненту.

На почетку свог рада, Фројд се заинтересовао за обимне Жанеове студије о психолошком аутоматизму и хистерији, рађене на преко пет хиљада случајева и инспирисан њима, почео је и сам да објављује нека нова запажања на исте теме при чему је само променио називе Жанеових термина. Тако је психолошка анализа постала психоанализа, Жанеов психолошки систем Фројд је прекрстио у комплекс, рестрикцију свести у репресију, психолошку дисоцијацију у катарзу итд. Телесну компоненту је избацио као неразумљиву, а оставио је само вербално комуницирање. Фројд је био нека врста цензора Жанеа, а остао је запамћен као први.
Оптужба за плагирање посебно је погодила Фројда. Фројд је у свом аутобиографском тексту из 1925. године одлучно негирао да је плагирао Жанеа, а већ 1937. године одбио је да се упозна са Жанеом из наведеног разлога: 

 ,,Када су клевету ширили француски писци, да сам слушао његова предавања и украо његову идеју, Жане је могао једном речју да оконча такве разговоре, али није.“ Балансирани закључак може бити да су Жанеове идеје, како су објављене, заиста чиниле део Фројдовог полазишта, али их је Фројд након тога садржајно развио на свој начин.
Жане је инспирисао и многе кључне концепте у Индивидуалној и Аналитичкој психологији што су Адлер и Јунг експлицитно потврдили. Карл Јунг (Karl Gustav Jung, 1875-1961), је студирао код Жанеа у Паризу 1902. године. Јунг је такође писао о дугу према Жанеу за дубље и тачније познавање хистеричних симптома. Алфред Адлер је отворено извео свој комплексни концепт инфериорности из Жанеовог осећаја непотпуности (Janet's Sentiment d'incomplétude) и њих двојица су у својим списима цитирали рад један другом у том случају.

Вилијам Џејмс је у свом есеју ,,Скривени селф, 1890. године написао запажања П. Жанеа о ,,хистеричним сомнамбулистичкимпацијентима. Ови пацијенти били су детаљно описани у Жанеовом докторату из 1889. године ,,Психолошки аутоматизам (De l’Automatisme Psychologique). Џејмс је запазио разне аспекте аутоматизма и вишеструке личности ,,два селфа код пацијената који су разноврсно испољавали ,,транс, стања подсвести или алкохолни делириум тременс. Џејмс је најверојатније био фасциниран тим манифестацијама и рекао је за Жанеу
-         ,,Проблем је колико је далеко цепање ума на одвојене свести могуће да настане у сваком од нас. Према Жанеу могуће је да се то деси само тамо где постоји абнормална слабост и последични недостатак уједињујуће или координирајуће моћи.

Са својим концептима интеграције и синтезе, посебно у односу на развој когнитивних функција из сензорно-моторно-емоционалних основа, утицао је и на схватања Пијажеа, а индиректно и на психологију спектра свести Кена Вилбера.
Пошто је Жане био први од психолошких аналитичара нове генерације који се фокусирао на схватање значења који тело има у психотерапији, може се сматрати првим телесним психотерапеутом и претходником Вилхема Раjха (Wilhelm Reich 1897-1957). Можемо сматрати да је телесна психотерапија, на начин на који је њу практиковао и схватао Пјер Жане, старија од психоанализе која се развила из Жанеовог рада као посебно усмерење. Психоанализа је касније напустила интегративни приступ тиме што је занемарила тело и концентрисала се примарно на вербалне комуникације.

За разлику од касније сужене психоанализе, првобитна Жанеова психолошка анализа је примарно психофизички процес који подразумева интегративни приступ у којем тело има подједнаку вредност и значај. Након анализе неопходна је синтеза фрагментираних и дисоцираних стања неуротичног пацијента. Одмах после Жане, а паралелно са психоанализом, Роберто Асиађоли (Roberto Assiagoli 1888-1984) ја развио психосинтезу. Синтеза мора бити равнотежа анализи, да би се процес психотерапије правилно одвијао. 

Жане се бавио и са односом између дисања и емоционалности и, заједно са Чарлсом Ричеом (Charles Richet), детаљно је испитао и приказао дисајне обрасце код неуроза. Указао је на претерано грудно дисање са малим абдоминалним покретима, као и обрнуту дисфункцију – наглашено абдоминално дисање са незнатном укљученошћу торакса и антагонистичко дисање које је, у ствари, контрапулсирајуђе – груди и абдомен се не померају синхроно. Опсервирао је дисање клијената у стањима дубоког сна и дошао је до многих корисних налаза. Проучавајући проток телесних флуида, Жане је указао на блиску повезаност између конгестираних ткива, поремећене циркулације, кардиоваскуларне хипо/хипер функције, крвног притиска и емоционалне неравнотеже (вазо-моторна неуроза). Исто тако је указао на везу између висцеларних сензација и емоционалности и развио читаву гастро-интестиналну теорију неуроза у којој је заступао повезаност између перисталтичких функција у утроби и испољених емоционалних ставова. Истраживао је квалитете визуелне и аудитивне пажње у односу на емоционалну реактивност и указивао на значај контакта очима. Сем екстрероцепције (функционални систем помоћу којег се добијају информације из пет основих чула) и интероцепције (информације из висцере) битна је и проприоцепција која нам обезбеђује информације из мишића и на тај начин мишићну свест и осећај равнотеже (кинестетичко чуло). Проприоцепција је фундаментална за формирање наше телесне слике, уземљеност у свету, координацију и организацију кретања.

Жане је користио у третману масажу и бавио се реедукацијом кретања и покрета са циљем да утиче на оно што је он назвао контракцијама у мускулатури. Наглашавао је да је масажа важан облик невербалног комуницирања са клијентом и инсистирао на начину на који ће се она применити. Истиче да терапеут треба да објасни функцију телесног третмана додиром, да смањи анксиозност и покаже велико поштовање за свог пацијента.
-        ,,На почетку додириваће одабрану област без покретања руку, лагано да би тако пробудио десензитизовано ткиво и усмерио клијентову пажњу на муслуларне сензације којих овај није био свестан.

Жанеов обиман рад, је био прилично занемарен све док га нису поново открили савремени истраживачи пост-трауматског стресног поремећаја који су уочили круцијални значај његових увида у тој области. Пошто су сећања на трауму кодирана у телу, неопходно је схватање телесних процеса. Многи савремени третмани клијената са трауматским искуством фокусирани су на разрешавање траума из помоћ ослaбођања блокираних моторичких потенцијала. Јер, како каже Жане, да би се заборавила прошлост неопходно је променити понашање у садашности, а тело има ту незаобилазну улогу. Можемо рећи да је Жане био први телесни психотерапеут и родоначелник читаве плејаде школа телесне психотерапије.

Стручна литература

·        1889 ,,Психолошки аутоматизам
·        1892 ,,Ментално стање хистерије
·        1901 ,,Студија менталне стигме и менталних несрећа
·        1909 ,,Неурозe
·        1919 ,, Oпсесије и психастеније (коаутор са Фулжансом Рејмондом (Fulgence Raymond))
·        1919-1920 ,,Од бола до екстазe
·        1923 ,, Психолошко лечење
·        1924 ,, Неурозe (булимија) (коаутор са Фулжансом Рејмондом)
·        1925-1928 ,,Психолошки лекови
·        1927 ,,Унутрашња мисао и њене невоље
·        1928 ,,Еволуција меморије и појам времена
·        1929 ,, Курс о еволуцији личности
·        1930 ,, Курс о психолошкој слабости и снази
·        1930 ,, Историја психологије у аутобиографији


Аутор текста:
Психолог, Елена Јованчић

Коришћена литература:
P.Janet. (1930).History of Psychology in Autobiography (Vol.1,pp.123-133). Republished by the permission of Clark University Press, Worcester, MA.



No comments:

Post a Comment