Wednesday, June 24, 2020

Zavisnost od interneta i igrica kod dece



Internet je već dugo konektor ljudi izvan fizičkog druženja. Takođe kao odgovor na pandemiju COVID-19, mnoge vlade su uvele korake poput prostornog distanciranja i „ostajanja kod kuće“ kako bi suzbile širenje i uticaj virusa. Strah koji proizilazi iz bolesti, stanje „samoizolacija i karantin“, visoki nivo neizvesnosti za budućnost i finansijska nesigurnost podigli su nivo stresa, anksioznosti i depresije kod ljudi širom sveta, a takođe i kod dece. Zahvaljujući Internetu i tehnologijama u izolaciji (ili karantinu), veliki broj ljudi je mogao dosta vremena da kvalitetno upotrebi to vreme.

Štaviše, značaj informacione i komunikacione tehnologije (IKT) je u sadašnjoj krizi postao još veći nego inače. IKT je bio presudan u zadržavanju delova ekonomije, omogućavajući velikim grupama ljudi da rade i uče od kuće, poboljšavajući društvenu povezanost, pružajući izuzetno potrebnu zabavu itd.  Osim interneta i psihoaktivne supstance i druga ponašanja koja su bila prekomerna (npr. kockanje, video igranje, TV, internet surfanje) često su se koristila za smanjenje stresa i anksioznosti i / ili za ublažavanje depresivnog raspoloženja. Tendencija da se koriste supstance i prekomerno da se koriste smart uređaji je bila jedna od strategija suočavanja u krizama poput pandemije COVID-19. Iako je za veliku većinu upotreba IKT-a adaptivna i ne treba je patologizovati, podgrupa ranjivih pojedinaca rizikuje da razvije problematične obrasce ponašanja. Sadašnje smernice za konsenzus raspravljaju o ovim rizicima i daju neke praktične preporuke koje bi im mogle pomoći da ih smanje. Prema rečima eksperta za društvene medije Deniza Unai-a ljudi su počeli da se izlažu još većem riziku tehnološke zavisnosti, do tog stepena da se stvarao pritisak na internet, na fiksne i mobilne telekomunikacije i da se postavljalo pitanje da li bi internet mogao da izdrži  toliko veliki broj korisnika u isto vreme.

U poslednjem izdanju svoje Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD), Svetska zdravstvena organizacija (SZO) dodala je novi oblik zavisnosti koji se zove „poremećaj u igrama“. SZO definiše poremećaj u igrama kao obrazac ponašanja u igrama (uključujući digitalno igranje i video igre) koji karakteriše oslabljena kontrola nad igranjem, povećani prioritet igranju nad drugim interesima i prioritetima i nastavljanje ili eskalacija uprkos negativnim posledicama na ponašanje. Da bi se zadovoljila ICD klasifikacija poremećaja u igrama, ponašanje mora biti dovoljno ozbiljno da rezultira značajnim oštećenjem ličnih, porodičnih, socijalnih, obrazovnih ili profesionalnih oblasti funkcionisanja u periodu od dvanaest meseci.

Da li je moje dete zavisno od video igara?

Video igre mogu biti jako zabavne i u nekim slučajevima se mogu koristiti i kao sredstvo za učenje. Za mnoge mališane i tinejdžere video igre su način za povezivanje s vršnjacima… Igre postaju problematične za decu i tinejdžere kada ponašanje negativno utiče na njihov svakodnevni život. Postavite sebi sledeća pitanja: Da li igranje utiče na sposobnost mog deteta da ispunjava domaće zadatke, na vreme da ide u školu ili se fokusira na obrazovne potrebe? Da li igranje negativno utiče na odnose mog deteta sa roditeljima, braćom i sestrama, drugim članovima porodice ili vršnjacima? Da li moje dete doživljava nekontrolisane ispade kada mu je rečeno da prestane da se igra, uključujući fizičku agresiju? Da li igra ima prednost nad drugim oblastima u životu mog deteta? Da li igra ometa zdrave navike kao što su jelo, higijena i vežbanje? Da li igranje rezultira značajnim promenama raspoloženja? Veoma mali procenat gejmera zapravo pati od poremećaja u igrama kako je definisano SZO, ali problematično igranje može negativno uticati na decu i tinejdžere i eskalirati tokom vremena.


Zašto je moje dete fokusirano na igranje?

Igranje pokreće moždani nagradni centar, koji oslobađa dopamin, koji se ponekad naziva i jednim od „osećajnih dobrih hormona“. Dopamin je povezan sa osećajem euforije, blaženstva, koncentracije i motivacije. Kada video igra dete oduševi tako što omogućava postizanje novog visokog rezultata ili ‘obaranje rekorda’ video igre mogu biti ugodne i zanimljive za decu i tinejdžere, pa ne bi trebalo biti iznenađenje da su popularni izbor za popunjavanje slobodnog vremena, ali kada privlačnost prevaziđe zabavu, može biti razlog za zabrinutost. Za decu koja se bore sa samopouzdanjem, uspeh u igrama može pojačati osećaj sopstvene vrednosti. Nakon teškog dana u školi ili borbe sa povezivanjem sa vršnjacima, uspešno igranje igre može izazvati pozitivne emocije. Igre takođe mogu poslužiti kao bekstvo od stvarnosti. Za dete koje je socijalno izolovano ili živi u teškoj porodičnoj situaciji (razvod, razdvajanje, bračni sukob), zakoračenje u virtualni svet može pružiti osećaj oslobađanja od stresa iz svakodnevnog života. Sva su deca različita i postoje razni razlozi zašto su neka deca privučena igranju. Upoznavanje sa specifičnim interesovanjem deteta za igre je najbolji način da se utvrdi da li igranje nudi zdrav izlaz iz situacije ili može postati problematično.

Postoje li prednosti igre?

Iako su roditelji uslovljeni da brinu o potencijalnim zamkama igara, postoje i neke pozitivne stvari. Jedno istraživanje je pokazalo da igrači pokazuju poboljšanja u nekoliko vrsta pažnje, uključujući stalnu ili selektivnu pažnju. Regije mozga uključene u pažnju su takođe efikasnije kod igrača i zahtevaju manje aktivacije da bi zadržale pažnju na zahtevnim zadacima. Takođe postoje dokazi da video igre mogu povećati veličinu i efikasnost regija mozga odgovornih za vizuospacijalne veštine. Ove veštine pomažu nam da ispunimo svakodnevne zadatke poput procene udaljenosti između dva objekta (parkiranje automobila) ili mentalno rotirajućih predmeta (zamišljajući mesto koje neko spominje prilikom davanja uputstava.) Za decu koja se trude da uđu u grupe ili započnu razgovore, video igre mogu biti zabavan način za povezivanje sa vršnjakom. Treba, međutim, napomenuti da igre ne zamenjuju razvoj socijalnih veština. Jedna stvar je upotreba igara za uspostavljanje veze preko deljene aktivnosti, ali problematično je kada se deca mogu samo povezati sa drugom decom preko igranja.


Da li su neka deca podložnija problematičnom igranju od druge?

Iako će klasifikovanje poremećaja u igrama kao zavisnosti u ponašanju bez sumnje pomoći nekim ljudima da pristupe resursima, ono takođe rizikuje da normalno ponašanje dovede do patološkog. Važno je da svaki pojedinačni slučaj pažljivo proceni stručnjak da bi se utvrdilo da li igranje spada u opseg normalnog ponašanja povezanog sa godinama, problematično ponašanje za koje je potrebna pomoć ili zavisnost koja zahteva lečenje. Postoje dokazi koji vezuju zavisnost o video igrama sa depresijom, anksioznošću, niskim samopoštovanjem, poremećajem pažnje / hiperaktivnosti (ADHD) i opsesivno-kompulzivnim poremećajem (OKP). Bez obzira da li postoji uzročno-posledična veza ili ne, ostaje nejasno. Deca i adolescenti kojima je već dijagnostikovan ovaj poremećaj mogu krenuti sa igranjem igrica kako bi se nosili sa emocijama, povezali se sa drugima ili se osećali uspešnijim.


Šta da radite ako mislite da je vaše dete zavisno od igranja?

Igre mogu izazvati osećaj razdražljivosti kod neke dece. To takođe može dovesti do borbe za moći, padova i podrugljivog ponašanja. Iako sva ova ponašanja mogu biti problematična u porodicama, oni ne moraju nužno ispunjavati ICD-11 kriterijum za poremećaj u igrama. Ukoliko igranje i zavisnost od uređaja negativno utiče na porodicu, vreme je da se potraži stručna pomoć.
Zdravi nivoi igara mogu tiho postati problematični ako se ostave bez nadzora. Kada porodice uđu u naviku da razgovaraju o igrama, pregledaju i pomažu jedni drugima da se pridržavaju porodičnih granica povezanih sa tehnologijom i igranjem i daju prednost zdravim navikama, moguće je stvoriti zdrave igračke navike koje će biti zabavne za celu porodicu.

Elena Jovančić, psiholog

Korišćena literatura:
ICD – 11, International Classification of Diseases.
Orsolya K. and all. (2020). Preventing problematic internet use during the COVID-19 pandemic: Consensus guidance. Comprehensive Psychiatry. Volume 100. 152180
Natalie Edelman. (2020). Internet-mediated research in the wake of Covid-19: Dealing with disclosure of serious risk of harm. School of Health Sciences, University of Brighton, Brighton & Hove, East Sussex, BN19PH, UK.
Nauka I tehnologija. Može li internet da izdrži virus korona? Mart 2020.
Psycom. (2018). Gaming disorder.
Internet society. Kako internet pomaže u vrijeme korona virusa. April 2020.
Jeyhun A. (2020). Digital detox important in COVID-19 era. While staying at home during pandemic, people should avoid technology addiction.


Tuesday, June 23, 2020

Život i rad psihoanalitičara Mihaela Balinta






Michael Balint se rodio 3. decembra 1896. godine u Budimpešti, u porodici mađarskih Jevreja. Njegov otac, Ignac Bergmann, bio je doktor opšte prakse. Michael, koji je promenio svoje ime i veroispovest protiv očeve volje, kao mlad je trenirao skijanje, boks, i klizanje. Sledeći svoja interesovanja planirao je da studira inženjerstvo, ali se pod uticajem oca odlučio za studije medicine. Tokom prvog svetskog rata je najpre bio angažovan na frontu u Rusiji a zatim i na italijanskim Dolomitima gde je bio ranjen, zbog čega je i prekinuo svoje školovanje. Posle rata nastavio je studije medicine i dipolomirao 1920. u Budimpešti.

Njegov profesionalni kontakt sa Šandorom Ferencijem, prvim akademskim profesorom psihoanalize, datira od 1919. godine. Pohađao je njegova predavanja, prošao ličnu psihoanalizu kod njega uključujući trening analizu, i ostao je pod uticajem ovog izvanrednog psihoanalitičara još mnogo godina nakon toga. Balint je kao mlad student pokazao zanimanje za psihoanalizu zahvaljujuci Alis Sezenki Koviak koja mu je ukazala na dela Sigmunda Frojda, posebno "Totem i Tabu". Takođe se interesovao za hemiju, fiziku i matematiku. Alis je postala Balintova supruga i sa njom je delio mnoga zajedničlka interesovanja. Alis je studirala matematiku i bila je prijateljica Michael-ove mlađe sestre (Hopkins, 1986). Michael i Alis se 1921. godine sele u Berlin. Tamo je do 1924. godine radio u biohemijskoj laboratoriji Ota Henriha Varburga (1883—1970), koji je kasnije dobio Nobelovu nagradu iz fiziologije i medicine (1931). Njegova supruga radila je u narodnom muzeju u Berlinu. U svojoj 28. godini života (1924), Balint završava doktorat iz biohemije. Njegova doktorska teza nosila je naziv “Idiometrijsko izlučivanje natrijuma” . U isto vreme pokazuje zanimanje za psihoanalizu i nesvesne psihološke mehanizme. Pod uticajem Hansa Saksa on uvećava i unapređuje znanja iz te oblasti.

Interesovanje za psihoanalizu mu je pomoglo da shvati bitne karakteristike odnosa lekar-pacijent. Godine 1923. objavljuje rad “Psihoanaliza u službi opšte prakse”, a u to vreme pokazuje i  interesovanje za psihometrijsku medicinu (Hopkins 1987). Godine 1924, Balint se vratio u Budimpeštu gde se rodio i njegov sin Jonas, 1925. Tada je počeo da radi kao asistent na Medicinskom institutu Univerzitetske klinike, sve vreme održavajući profesionalni kontakt sa Šandorom  Ferencijem. Godine 1926. postaje član mađarskog psihoanalitičkog društva u okviru Psihoanalitičkog društva Budimpešte, a zamenik direktora društva 1930. godine. Posle smrti Šandora Ferencija 1935. godine, preuzima ulogu direktora. Tridesetih godina Balint uvodi psihoanalizu u cilju unapređivanja opšteg stanja svojih pacijenata, što je dalo odlične rezultate (Hopkins, 1987).

Budimpešta u kasnim tridesetim beleži rast nacističke represije nad Jevrejima. Balint i njegova porodica bili su prinuđeni da napuste svoju domovinu. Pozvan je u Mančester od strane predsednika Internacionalnog psihoanalitičkog udruženja, doktora Rikmana, te je 1939. godine emigrirao u Englesku. Profesionalnu karijeru u Engleskoj započeo je u mančesterskoj bolnici Nortem Rojal Hospital, a u isto vreme kreće i na postdiplomske studije iz psihologije. Nakon nekoliko meseci  njegova supruga umire i on ostaje sam sa sinom.

Tokom studija psihologije doktorirao je disertacijom “Individualne razlike u ponašanju u ranom detinjstvu”. Ovo istraživanje ga je inspirisalo da razvije teoriju odnosa sa objektom (Balint 1954 i 1955). Njegova teorija objektnih odnosa je originalna i razlikuje se od engleske škole i analognih koncepata Melanije Klajn ili ego psihologije američke škole. Godine 1944. Balint se ženi Ednom Outšot ali se njihov brak završava nakon kratkog vremena, a početkom 1945. godine proživljava još jednu traumu nakon što saznaje da su njegovi roditelji izvršili samoubistvo. Na taj čin su se odlučili ne bi li izbegli nacističko proterivanje. Njegov otac je proživeo mnoga ponižavanja nakon hapšenja i posledično je doživeo nervni slom. Iste godine Balint se seli u London sa sinom, gde je ostaje do svoje smrti. Tokom drugog svetskog rata držao je obuku socijalnim radnicima, demonstrirajući upotrebu psihološkog znanja u cilju unapređivanja profesionalnih aktivnosti. Ovo iskustvo pomoglo mu je posle rata, nakon sprovedene reforme zdravstvenog sistema Velike Britanije i osnivanja Nacionalnog zdravstvenog servisa u novembru 1946. godine. Celokupna populacija od tog trenutka pokrivena je besplatnom zdravstvenom zaštitom. Glavna uloga dodeljena je lekarima opšte prakse, koji su imali težak zadatak sprovođenja besplatne zdravstene zaštite. Oni su bili odgovorni za zdravlje pacijenata i porodica, a to je uključivalo medicinske, psihološke i socijalne aspekte brige. Od lekara opšte prakse se očekivalo da lično poznaju sve pacijente, da budu u mogućnosti da im pomognu po pitanju širokog spektra problema, kao i da poseduju propisane kompetencije, veštine i znanja u cilju uspostavljanja efektivne medicinske dijagnoze i sprovođenje terapije. Ovi zadaci su često prekoračivali mogućnosti lekara.

Michael Balint uključio se u proces edukacije lekara opšte prakse i ponudio im svoj inovativni  program. Godine 1945, kao doktor psihologije, počeo je da radi sa lekarima, a 1947. godine dozvoljeno mu je da primenjuje psihoanalizu profesionalno te postaje član Britanskog  psihoanalitičkog društva. Verovao je da u različitim ulogama psihoanalitičara, psihoga i lekara može da reši različite probleme koji se sreću u opštoj praksi. Po njegovom mišljenju, doktori nisu morali da pohađaju specijalnu edukaciju da bi se obučili za psihoanalizu. Umesto toga, predložio je drugačiji pristup koji je bio potpuno nov u to vreme. Fokus njegovog rada ležao je u odnosu lekar-pacijent. Želeo je da unapredi veštine lekara opšte prakse, naročito njihove kompetencije iz oblasti psihologije.
Počeo je sa trening-seminarima na Tavistok klinici 1950. godine. Seminari sa diskusijama za lekare opšte prakse uzimali su u obzir specifičnosti njihove profesije, njihova očekivanja i uslove za rad. U timu sastavljenom od 14 lekara opšte prakse i psihijatrom, započeo je istraživački projekat usmeren na duboku analizu odnosa lekar-pacijent. Uverenje u osnovi programa je da psiha osobe najbolje može da se razume u direktnom kontaktu sa njom.



Problemi sa mentalnim zdravljem se, samim tim, odražavaju na odnos koji pacijenti uspostavljaju sa svojim doktorom. Po Balintovom mišljenju, najkorisniju edukaciju su lekari opšte prakse imali na diskusionim seminarima na kojima se razmatrao specifični i autentični slučaj pacijenta. Kada bi  doktori izveštavali o doživljenim teškoćama u kontaktu sa pacijentom, oni bi govorili o svojim emocijama i povezanim doživljajima, delili svoje nedoumice i diskutovali o mogućnostima razrešenja određenih situacija (konflikata). U početku, Balint je vodio grupu dok je psihijatar učestvovao u interpretaciji slučaja. Metodologija grupnog rada i razumevanje njenih ciljeva su tokom godina evoluirali, što se da primetiti u autorovim objavljenim radovima. Balintov učenik i kolega, Filip Hopkins, kasnije je objavio i veoma vredne informacije o Balintu i njegovoj grupi uključujući i  biografske podatke, od kojih su neki navedeni i u ovom tekstu. Balint je radio na Tavistok klinici nadomak Londona kao i na Univezitetskoj klinici, gde je nastavio da se bavi analizom odnosa lekar-pacijent, te vodio edukacije za lekare opšte prakse do kraja svog života. Verovao je da je sam doktor najbolji lek i 1958. godine započinje edukaciju studenata medicine. Ova obuka je prihvaćena vrlo entuzijastično, i 1958. godine Balint se ženi Enid Florom koju je sreo devet godina ranije na Tavistoku. Radili su zajedno na onome što je kasnije nazvano Balint grupe, po imenu osnivača.

Balint je smatrao da bez prodiranja u srž odnosa doktor-pacijent i razumevanja celokupnog konteksta tog odnosa, rad doktora ne predstavlja ništa više od “apostolske posvećenosti”. Ovo se odnosi na  uverenje zdravstvenih radnika i medicinara da samo oni poseduju dovoljno znanja da bi pomogli bolesnima. Takav stav uništava komunikaciju, ometa saradnju tokom tretmana i za rezultat čini terapeutski susret neefektivnim. Tada je upotreba leka tj. samog doktora i njegovog odnosa sa pacijentom onemogućena.

Osnovni cilj doktora, kako je smatrao Balint, je njegov odnos sa pacijentom. Tokom četvrt veka Balintovog rada sa grupama i edukacije doktora, njegova stanovišta nastavila su da evoluiraju, a njegova ličnost bila je nedogmatska što je retko za psihoanalitičare. Balint je bio uveren da se efektivnost njegovog metoda povećava sa većim praktičnim profesionalnim iskustvom doktora.

Verovao je da napredak u grupnom radu zahteva kombinaciju didaktičkog napora i kontinuirane procene efektivnosti metode od strane učesnika. Pred kraj života, Balint je bolovao od dijabetesa i glaukoma. Umro je u Londonu 31.01.1971. godine. Njegova supruga Enid radila je sa njim do njegove smrti i bila je njegov ko-lider u grupnom radu. Nakon Balintove smrti nastavlja njegovo delo objavljivanjem velikog broja radova. Balintove ideje još uvek su žive i promovisane od strane Balint udruženja širom sveta. One se koriste u klinikama i institutima koji nose njegovo ime, npr. “Michael Balint Institut fur Psychoanalyse, Psychotherapie und Analytische Kinder – und Jugendlichenpsychotherapie” u Hamburgu.


Natalija Stanković, psiholog

Reference:
Lilianna Engel “Michael Balint’s-life and work” (ISBN 978-83-87277-20-8)
Franz Sedlak und Gisela Gerber: Beziehung als Therapie Therapie als Beziehung. Michael Balints
Beitrag zur heilenden Begegnung. München: Ernst Reinhardt Verlag, 1992, ISBN 3-497-01257-2.
Columbia University Psychoanalytic Movement Project: oral history, 1963–1982; interview of Dr
Michael Balint by Dr. Bluma Swerdloff, August 1965, London

Saturday, June 20, 2020

Bračne krize






                             "Mi imamo najbolji predbračni ugovor na svetu. Zove se ljubav."
                                                                                                                   Džin Pert


Bračni odnos je baza porodičnog sistema, specifična, jedinstvena i vrlo osetljiva ljudska relacija koja je više od zbira ličnosti uključenih u njega. To je celina, nova i različita u odnosu na svoje delove. Stupajući u brak svaki od partnera se suočava sa činjenicom da se odvaja od svoje primarne porodice i da počinje da živi sam, bez roditelja, bližih i daljih rođaka. U bračnom odnosu dve individue moraju da nauče da žive zajedno na specifičan način koji unutar sebe objedinjuje  emocionalnu interakciju i seksualne odnose. Zasnivanje tog odnosa podrazumeva prihvatanje partnera  kao ličnosti koja ima svoju autonomiju  i sa kojom se ujedno gradi zajedništvo. Autonomija i nezavisnost ličnosti odnosi se na izbor profesije, prijatelja, hobije, kontakte sa rodbinom i druge aktivnosti koje ne ugrožavaju zajedništvo. Ukoliko bračni odnos započinje u kući roditelja, par bi trebalo da ima na umu da je neophodno da povuče granicu između porodice porekla i novonastalog braka. Ukoliko je brak disfunkcionalan to može biti veoma stresogeno za članove porodičnog sistema što se manifestuje kroz simptomatsko ponašanje najosetljivijeg člana. Ukoliko je bračni odnos nefunkcionalan to uvek predstavlja  mogućnost za razvoj porodične krize. Bračne krize mogu biti razvojne i nerazvojne.

Bračna kriza može da se javi na samom početku odnosa i do nje mogu dovesti razlozi ili motivi koji su partnere opredelili za brak. Motivi za stupanje u brak su različiti. Kada neka osoba stupanjem u brak izražava potrebu za ljubavlju, ona najčešće bira osobu čije su seksualne osobine iste kao njene, takođe i karakter, društvena pripadnost, ciljevi, gledišta. Ljubav nije onako slepa kako izgleda jer postoje očekivanja. Romantična verzija ljubavi koja dominira kod mladih ljudi ipak je ublažena poštovanjem stvarnosti. Važnost društvenog položaja i deljenje zajedničkih interesa, bezbednosti i ekonomskog napretka često imaju značajnu ulogu. Neko zasniva brak da bi se rešio osećaja usamljenosti, neko da bi postigao ugled, položaj u društvu ili socijalnu moć. Negde su roditelji imali odlučujuću ulogu prilikom izbora partnera, negde brak nastaje da bi se zadovoljila potreba za materijalnom sigurnošu. Nekad se partneri odlučuju na brak da bi pobegli od svoje primarne porodice ili usled romantičarskog zanosa a ima slučajeva i kada je zasnivanje braka izraz neuroze. Svi napred pobrojani razlozi u praksi su se vrlo često pokazali kao nedovoljno čvrsti da formiraju srž zdravog, funkcionalnog i otpornog braka. Veoma je značajna prerušena motivacija traženja bračnog partnera, koji se bira da bi ublažio ili suzbio nečiju anksioznost. Tako se brak vidi kao potencijalna šansa za lečenje psihičkih boljki od kojih čovek eventualno pati. Udruživanje partnera treba biti praktično i uspešno inače postoji rizik po njegovo opstajanje. Kada bračni odnos ne ispuni ciljeve i kada prvobitna očekivanja najčešće nisu ostvarena stvarnim životom u braku i porodici javlja se povećani rizik emocionalnog otuđenja ili razvoda. 

 

Svako od partnera, kada ulazi u brak, sa sobom donosi obrasce, uverenja, običaje, ponašanja, osećanja i očekivanja iz svoje primarne porodice. Takvi sadržaji su vrlo često duboko nesvesni i ispoljavaju se u prerušenom vidu i složenost svih tih odnosa je ono što brak čini potencijalno kriznim. Autori Jackson i Lederer ističu da čvrstinu braka određuje popustljivost, poštovanje, poštenje i želja da se bude zajedno zbog zajedničkog napredovanja. Bračni odnos koji se zasniva na fleksibilnosti uloga, jasnoj komunikaciji, osetljivosti za potrebe drugog partnera i korišćenju krize kao prilike za obostrani razvoj i sazrevanje, otporniji je prema većim problemima i gubicima.

U fazi zasnivanja porodice partneri moraju da ulože mnogo energije i ustupaka, da se dogovaraju u cilju prilagođavanja i uspostavljanja emocionalnog i seksualnog odnosa koji podrazumeva bliskost i intimnost. Ukoliko par nije uspeo da zasnuje obrasce razrešavanja konflikata već se oni nagomilavaju i produbljuju, ukoliko partneri nisu u stanju da utvrde granicu u odnosu na spoljašnji svet i okolinu tj. dozvoljavaju uplitanje sa strane najčešće roditelja i prijatelja, vrlo često i vrlo brzo dolazi do pojave krize u prvoj fazi životnog ciklusa porodice. Partneri koji nisu izgradili i uspostavili uspešnu komunikaciju i pretvorili početni ljubavni zanos u zero i zdrav ljubavni odnos, lakše dolaze u krizne situacije. From smatra da zreo ljubavni odnos treba da sadrži elemente altruizma a Rodžers ističe da zdrav partnerski odnos jeste onaj koji omogućava rast i razvoj oba partnera.

Ukoliko partneri ne uspeju da se dogovore o ličnim potrebama svakog od njih kao i o kontroli moći sa svojim primarnim porodicama, njihov bračni odnos postaje veoma osetljiv na sve sadašnje i buduće krizne momente koji se, sa dolaskom dece, još više povećavaju.


Ako se bračni konflikti ne razrešavaju, to dovodi, uz slabu self-diferencijaciju oba partnera, do porasta napetosti i anksioznosti u bračnom sistemu. Porast anksioznosti praćena je i porastom potrebe za bliskošću koja može da vodi ka simbiozi i narušavanju ravnoteže na relaciji individualnost-stapanje sa drugim. Pojačavanje disbalansa ovih dveju životnih sila, bliskosti i distance, uzrokuje još veću anksioznost. Ako partneri ne uspeju da zadovolje svoje emocionalne potrebe unutar bračnog odnosa, dolazi do pojave hroničnog nezadovoljstva i anksioznosti. Ukoliko se problemi i konflikti iz ove faze zasnivanja porodice tj bračnog odnosa ne rešavaju oni nemaju tendenciju da nestanu sami od sebe već se pritajeni prenose i uvećavaju. Kriza u ovoj početnoj fazi najčešće se izražava kroz nezadovoljstvo samim partnerskim odnosom i utiskom da ništa nije kao ranije kada su se partneri zabavljali a takođe tu je veliki problem i separacije odnosno odvajanja od svoje porodice porekla. Kriza je komplikovanija ukoliko je par finansijski zavisan od svojih roditelja. 

Bračni konflikti su najčešće pritajeni, nesvesni i odnose se na gubitke koje sa sobom donosi faza uspostavljanja bračne zajednice. Ti gubici se se vezuju za prekid bliskog odnosa sa primarnom porodicom, i na gubitak dela ličnih sloboda. Bračna zajednica zahteva regulisanje odnosa koji se zasniva na dogovaranju i stvaranju zajedništva. Individualne potrebe se pomeraju na periferiju odnosa. Bračni problem često u svojoj osnovi imaju teškoće vezane za regulaciju distance, što se ispoljava kroz žalbe u odnosu na gubitak privatnosti. Strah od gubitka ličnih sloboda može izazvati bekstvo u izvanbračne veze ili nastojanje da se sa partnerom ne produbi emocionalni odnos (M. Goldner-Vukov, 1988).

Kriza može imati dva ishoda. U prvom slučaju kriza se može shvatiti kao šansa za progres i uspostavljanje zrelijeg funkcionisanja celog sistema kroz prihvatanje odgovornosti oba partnera što dovodi do sazrevanja njihov ličnosti. Partnerski odnos tada postaje jači i čvršći sa više poverenja i boljom i većom mogućnošću adaptacije.


U drugom slučaju kriza ima nepovoljan ishod jer dovodi do regresije oba partnera. Regresija podrazumeva vraćanje partnera na iskustva iz ranijih životnih faza odnosno na periode ranijih neuspelih emocionalnih i seksualnih veza sve do nivoa detinjstva kada mogu da ožive nerešene teškoće iz brakova njihovih roditelja i postanu relevantne. Tada partneri popravljaju fasadu i naličje svog odnosa jer takav način funkcionisanja dovodi do brzog oslobađanja od osećanja napetosti koje je neminovni pratilac svake krize. Nerešeni problemi iz prve krize nadovezuju se na drugu krizu koja sada postaje veća. Kriza se pojavljuje kao posledica sukoba interesa partnera kada se obostrane ili jednostrane potrebe toliko frustriraju da dovode do poremećaja u intrapsihičkoj ravnoteži. Anksioznost koja je pratilac brčne krize u sebi sadrži strah od gubitka ljubavi, podrške, zajedništva, sigurnosti,  od gubitka svih pozitivnih vrednosti jedne partnerske veze i javlja se kao reakcija na doživljenu opsnost, odnosno na sve ono što se percipira kao ugrožavanje vrednosti koje osoba smatra značajnim za njen opstanak. Izostanak podrške koju partneri treba da pruže jedno drugom u partnerskoj relaciji najčešći je uzrok veih dekompenzacija jer se ličnost  oseća nezaštićenom, ranjivom što vodi dalje snižavanju samopouzdanja i samopoštovanja.

Javljanju bračnoj krizi pogoduje prisustvo iracionalnog separacionog straha. Tada se pogrešno anticipira budućnost što kroz anksioznost i zaobilaznim putevima može da dovede do udaljavanja i razjedinjenja partnera jer je njihovo ponašanje tada usmereno na zaštitu od takve mogućnosti. To izaziva pojavu nespontanosti, povlačenje i netolerantnost sa stalno prisutnim optuživanjima koja mogu da se izraze kroz ljubomoru ili pak promiskuitetna ponašanja kao mehanizam odbrane pred sopstvenim strahom od napuštanja. Anksioznost može da bude praćena psihičkim ili samo somatskim manifestacijama tugovanja, žalosti pa čak i depresivnosti u onim slučajevima kada je gubitak objekta sasvim izvestan a patološke anksiozne i depresivne reakcije javljaju se kod onih partnera koji su imali ponovljena iskustva odvajanja još iz detinjstva kao i kod osetljivih psihičkih struktura čiji ego nije u stanju da obezbedi integraciju i intrapsihičku adaptaciju. Kriza se može završiti razvodom, rađanjem deteta ili prelaskom u hroničan problem.


Kada bračni par postane roditeljski par, zajednička roditeljska odgovornost povećava složenost porodičnih odnosa. Kao što u početnoj fazi braka mogu postojati nerealne predstave o braku tako u ovoj fazi mogu da postoje nerealne predstave o roditeljstvu. Nakon rođenja deteta muž na primer može imati osećaj da je sva ženina pažnja posvećena detetu. Ako uz to postoji slaba self-diferencijacija on može imati imati utisak da se veći deo ženine ljubavi počinje da pripada detetu tj. da se njemu oduzima. Pored osećanja ljubomore može još da se javi i osećaj odbačenosti, izolovanosti i napuštenosti što u krajnjem slučaju može da vodi ka zasnivanju izvanbračnih veza ili zauzimanjem položaja na margini porodičnog sistema. Otac se, što na svesnom što na nesvesnom nivou, može rivalizirati sa detetom. Napetost iz partnerskog odnosa može da se prenese na dete usled čega ono postaje plačljivo, razdražljivo ili bolešljivo. S druge strane, žena, objektivno opterećena obavezama u kući i oko deteta, može da se oseća napušteno, usamljeno i prepuštena samoj sebi. Disfunkcionalnom paru roditeljstvo predstavlja više teret nego zadovoljstvo i u ovoj fazi vrlo često može doći i do razvoda jer pored psiholoških problema koji pritiskaju porodicu tu su i niz socijalnih problema. Konflikt u roditeljskim ulogama javlja se kao novi element konflikta koji možda već postoji u odnosima koji proističu iz bračnih uloga.


Neurotične smetnje u bračnom odnosu retko ili nikad ne nastaju kao rezultat postupaka samo jednog partnera. Čim jedan od bračnih partnera, koji su ambivalentno povezani neurotičnom ljubavlju i neurotičnim rivalstvom i takmičenjem, pokaže patološke reakcije na anksioznost to isto će obično učiniti i drugi. Ako su nezreli i nespremni za puno ljubavno jedinstvo partneri pokazuju tendenciju da jedan drugog pretvore u roditelja. Tražeći roditeljsku zaštitu i ljubav od bračnog partnera, svako od njih gura odnos u pravcu onog oblika odnosa roditelj-dete koji mu je potreban. Ovakav bračni odnos preuzima kompenzacione i zaceljujuće funkcije onih obeležja prvobitnih iskustava dete-roditelj koja su izazivala anksioznost (N.Ekermen, 1987).

Danas je lakše opisati patološke bračne odnose nego dati kriterijume za zdrave bračne relacije. Zdrav bračni odnos, bez obzira što može biti nestalan i promenljiv, prema Natanu Ekermanu, trebalo bi da ispunjava određene karakteristike. U bračnom odnosu treba da postoji relativno jasna svest o težnjama i ciljevima koje bi bile naglašene pozitivno a ne defanzivno. Oba partnera treba da dele ciljeve koji su realni, stabilni i fleksibilni. Na glavnim područjima zajedničkog života tj emocionalnom, seksualnom, roditeljskom i ekonomskom treba da postoji adekvatan stepen slaganja. Konflikt ne treba da bude prevelik i iracionalan već realan i kontrolisan. Potrebno je da postoji empatičko tolerisanje razlika uz uzajamno razumevanje i jednakost uz tolerisanje nezrelih potreba koje bi se mogle javiti kod bilo kog partnera. Neophodno je deljenje autoriteta, odgovornosti i zadovoljstva uz mogućnost progresivnog razvoja svakog partnera kao individue. Za dobrobit partnera potrebno je starati se koliko i za sopstvenu. Uzajamno bezrezervno prihvatanje partnera, umesto osuđivanja, dovelo bi do pretvaranja postojećih razlika u podsticaj za razvoj odnosa. U zdravom odnosu ne bi trebalo da bude značajnijih tendencija ka izolaciji, otuđenju, regresiji i dezintegraciji.


Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori:
Natan V. Ekermen, Psihodinamika porodičnog života, 1987; NIO “Pobjeda”, Podgorica
Mila Goldner-Vukov, Porodica u krizi, 1988; Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb


Thursday, June 18, 2020

Život i rad psihoanalitičarke Klare Tompson





Klara Tompson bila je američki psihijatar i psihoanalitičar. U svojoj naučnoj karijeri najviše se bavila psihologijom žene.

Rođena je 3. oktobra 1893. godine u Providensu (eng. Providence), glavnom gradu savezne države  Roud Ajland (eng. Rhode Island) u Severnoj Americi. Potiče iz religiozne porodice, srednje klase. Njeni roditelji bili su baptisti, pri čemu je njena majka bila posebno stroga u svojim verskim pogledima. Njen otac, bio je uspešan poslovan i samouki čovek koji je uspeo da postane direktor veleprodajne kompanije za lekove, najpre radeći kao krojač i trgovac. Bila je više vezana za oca dok je njen devet godina mlađi brat bio bliži majci.

U detinjstvu je bila povučena, najveći deo slobodnog vremena provodila je baveći se sportom i raznim aktivnostima na otvorenom pa su je zbog toga često nazivali ,,muškaračom”. Kao odlična učenica, odlučila je još u gimnaziji da postane medicinski misionar. Vođena tim ciljem upisala se 1912. godine na ženski koledž na univerzitetu Brown. Klara je ovde pronašla novu intelektualnu stimulaciju koja je dovela u pitanje njene dotadašnje religijske stavove pa je zbog toga odustala od planova za misionarksu karijeru. Umesto toga odlučila je da postane lekar i prestala je da posećuje crkvu. Takva odluka je pogodila njenu majku što je za posledicu imalo njihovo međusobno  udaljavanje.

Nakon završtetka koledža 1916. godine, upisala se na medicinski fakultet Univerziteta Džons Hopkins (eng. Johns Hopkins University). Na drugoj godini studija, njeno prijateljstvo sa koleginicom Lucijom Doli, psihoterapeutkinjom koja je Klaru upoznala sa konceptima psihoanalize, imalo je presudan uticaj na njen profesionalni razvoj. Zbog Klarinog velikog interesovanja za psihonalizu, Doli ju je pozvala da preko leta radi u psihijatrijskoj bolnici (St. Elizabeths Hospital) u Vašingtonu. Tamo je upoznala psihijatra Viliama Alanson Vajta koji je Klari dao podsticaj da specijalizira psihijatriju i krene da se bavi psihoanalizom. Nakon specijalizacije psihijatrije, Klara je otvorila svoju privatnu praksu i postala saradnik Haria Salivana. Salivan se interesovao za rad  Šandora Ferencija, evropskog psihoanalitičara koji se specijalizovao za pacijente koji su pretrpeli tešku traumu, želeo je da mu on bude analitičar ali nije imao dovoljno novca da ode u Budimpeštu gde se Ferenci nalazio. Umesto toga, predložio je Klari da ode u Budimpeštu i nauči Ferencijeve tehnike te da ih kasnije donese i razvije u Americi. Tomposnova je prihvatila njegove savete, otišla je u Budimepeštu 1928. godine i krenula na seanse kod Ferencija. Zatim se 1934. godine vraća se u Ameriku ali ovoga puta u Njujork, ostavivši iza sebe Džons Hopkins u Baltimoru. Pridružuje se Njujorškom Psihoanalitičkom Institutu, gde počinje da predaje psihoanalizu. Radeći u ovom institutu
upoznala je Karen Hornaj. Zajedno sa njom, Tompsonova se posebno zainteresovala za psihologiju žene, a većinu svojih istraživanja tokom narednih 20 godina posvetila je pitanjima razvoja žense seksualnosti.

Karen Hornaj i Klara Tompson blisko su sarađivale tokom 30-tih godina razvijajući feminističku psihoanalitičku teoriju. Uticaj Karen Hornaj najbolje se može videti u najpoznatijem Klarinom članku ,,Žene i zavisnost od penisa” (Women and Penis Envy) objavljenom 1943. godine. U ovom kontraverznom radu, Klara je kritikovala Frojdovo shvatanje da kod žena postoji fiziološka osnova za zavisnost od penisa, umesto toga, ukazala je na socijalnu i kulturnu diskriminaciju žena. Smatrala je da se Frojd nikada nije oslobodio viktorijanskog stava svoga doba prema ženama. Dve glavne  njegove ideje, kastracioni kompleks i zavist prema penisu, počivaju na postulatu o biološkoj inferiornosti žena. Frojd je, istina, shvatio da je osećanje inferiornosti koje je žena osećala vezano za ograničenja koja je tadašnja kultura nametala, ali on nikada nije postavio pitanje porekla ovakvog stava jedne kulture. Svaki kulturni stav bio mu je naprosto determinisan biološkom situacijom. U radu „Kroz psihologiju žena“ (Towards a Psychology of Women, 1953) ukazuje na mnoga glavna pitanja sa kojima se žene suočavaju, usredsređujući se uglavnom na porođaj, menopauzu i žensku ulogu u seksu. Ona takođe ističe sukob između društvene uloge žene kao nesebične domaćice i težnje za uspehom, kada žene postaju obrazovanije i počnu da zauzimaju svoje mesto u profesionalnom svetu.

Pisala je knjige i radove o nastanku i razvoju psihoanailze. Njeno glavno delo ,,Psihoanaliza: Evolucija i razvoj” (1950) predstavlja pokušaj da se prati razvoj psihoanalize usred sve većeg broja škola i njihovog međusobnog neslaganja. Takođe bavi se i istraživanjem kulturne antropologije kao dodatnom doprinosu razvoja psihoanalize. Knjiga je nastala na zahtev njenih učenika jer su bili zbunjeni različitim pristupima različitih psihoanalitičkih škola. 

Klara je razvoj psihoanalize podelila na četiri perioda: 
1) 1885-1900: U ovom periodu Frojd razvija osnovne ideje psihoanalize koje ostaju u centru nekih škola sve do današnjih dana.
2) 1900-1910/1920: Ukazuje se na biološki značaj seksulanog razvoja deteta.
3) 1910-1925: Fokus se proširio na čitavu ličnost.
4) 1925- do danas: Pogled psihoanalize proširio se od uticaja samo unutrašnjih sila do uticaja kulture i drugih ljudi.Takvo shvatanje je prihvatila i sama Tompsonova, da uticaj kulture i međuljudskih odnosa nikada se ne može odbaciti u psihoanalizi.

Zajedno sa drugim istaknutim psihoanalitičarima poput Erih Froma, Hari Salivana i drugih, osnovala je 1943. godine Viliam Alanson Vajt Institut ( William Alanson White Institute) u kome je radila kao direktor sve do svoje smrti 1958. godine.


Milan Mićović, psiholog


Izvori:

Sicherman, B., & Green, C. H. (1980). Notable American women : The modern period : a
biographical dictionary.Cambridge, Mass.: BelkPress of Harvard University Press.
http://faculty.webster.edu/woolflm/thompson.html
http://www.feministvoices.com/clara-thompson/
https://www.encyclopedia.com/women/encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/thompson-
clara-1893-1958

Tuesday, June 16, 2020

Profesionalna orijentacija za osnovce i srednjoškolce


Donošenje odluka za izbor profesije nekad može biti težak zadatak, naročito zato što se odnosi na važan aspekt života i zato što bi ta odluka imala dugoročne posledice. Profesionalna odluka je jedna od najvažnijih odluka koje treba doneti i zato joj ne treba pristupiti olako. Čovek provede 2/3 svog života radeći i iz tog razloga je važno da posao koji odabere bude u skladu sa sposobnostima, karakteristikama ličnosti, željama i sklonostima, kako bi u njemu mogao da uživa, a samim tim i da se bude produktivniji i uspešniji. 

      Neko bira zanimanje po tome što misli da je cenjeno, ili popularno, ili se dobro plaća, a ponekad odluku donosi i sasvim slučajno. Veliko je zadovoljstvo raditi posao koji nam je zanimljiv. Pre nego što se odluči šta da se studira i čime će se dalje baviti, korisno je postaviti nekoliko pitanja. Uloga pitanja je pre svega da podstaknu na razmišljanje i da daju početne smernice u donošenju odluke za izbor profesije.
Kako izabrati srednju školu i kako izabrati fakultet je za najveći broj učenika koji završavaju srednju i osnovnu školu danas pretežak zadatak. Osnovci najčešće nemaju znanja, a još manje iskustva vezana za radna zanimanja. Takođe razvojni period u kome se nalaze, pubertet, nije naklonjen rešavanju tako ozbiljnih i zrelih zahteva, kao što je izbor srednje škole/fakulteta.
Srednjoškolci, s druge strane, su najčešće u tom uzrastu okupirani uklapanjem i dokazivanjem u vršnjačkoj grupi, prihvatanjem novog tela, koje se pojavljuje potpuno strano i drugačije od onoga što je bilo, hormonskim promenama koje dovode do burnih osećanja, promena raspoloženja, depresije, nesigurnosti, povlačenja u sebe, opšte nezainteresovanosti... I u svoj toj zbrci treba doneti važnu odluku, zrelo izabrati školu/fakultet koja će dete na ulazu u odrastanje približiti izboru zanimanja kojim će se baviti u životu. Prirodna i normalna reakcija na sve ove teške zadatke je najčešće strah. 



      Ipak neka deca još od „malih“ nogu znaju čime će se baviti, te slede svoj san. Mnogi se odlučuju na osnovu talenta koji poseduju ili ljubavi prema određenoj profesiji.Veliku ulogu u odabiru buduće škole i profesije imaju i roditelji, pa se mnogi odlučuju da nastave njihovim putem i da ih naslede. Međutim, znamo i da veliki broj dece ima poteškoće u donošenju odluke čime će se baviti.
Roditelji u ovom slučaju imaju važnu ulogu da pomognu deci da donesu konačnu odluku pri izboru srednje škole/fakulteta. Roditelji imaju mnogo više iskustva u ovoj oblasti, a i najčešće dobro poznaju svoju decu kao i društvene okolnosti u kojima živimo. To je način racionalnog razmišljanja. Ipak kada volimo nekoga često nam je teško da budemo objektivni. Želimo da dete bude uspešno, srećno, najbolje, talentovano naravno iz nekih oblasti koje nam se dopadaju i koje cenimo, a i dobro bi bilo da mu sve to prilično lako ide. Da li usmeravanje deteta u pravcu roditeljskih želja neminovno vodi najboljem za dete? Teško je reći. Zavisi od mnogo faktora: da li roditelj ima dobru sposobnost procene, da li pokušava da bude objektivan, da li je i sam ostvario svoje želje i ambicije, koliko je ambiciozan i da li svoje mogućnosti poistovećuje sa mogućnostima deteta, da li roditelj i dete mentalno liče i još puno, puno toga. Pa gde je onda prava uloga roditelja? Zadatak roditelja, kao starije i zrelije osobe jeste da pre svega pomogne detetu da se u zahtevnoj situaciji što više oslobodi tenzije i straha.
Svaka osoba je posebna individua. O čemu onda treba da razmišljaju učenici? Da svako zanimanje traži poželjan sklop sposobnosti, osobina ličnosti i interesovanja važnih, a često i presudnih za uspeh u tim oblastima rada, tako da bi učenici trebalo da razmisle o svojim interesovanjima i sklonostima, "jakim" i "slabim stranama" u pogledu školskog uspeha iz pojedinih predmeta, kao i nekim ličnim osobinama.

       Zanimanja ima veoma mnogo i sigurno je da bi svaka osoba mogla da pronađe profesiju koja bi donosila ne samo finansijski benefit, nego bi i odgovarala interesima osoba ali bi i bila u svrsi ostvarivanja životnih ciljeva i davala smisao života. Zbog toga je veoma važno da se otkriju interesovanja i sklop ličnosti koji bi donosili osećaj efikasnosti i ispunjenosti u poslu. Veliki broj dece imaju poteškoća u donošenju odluke čime će se baviti. Upravo onim neodlučnim je preporučena profesionalna orijentacija koja može da bude za osnovce i srednjoškolce.

Elena Jovančić, psiholog

Korišćeni izvori: 
Vodič za izbor zanimanja-nacionalna služba za zapošljavanje
Profesionalna orijentacija-Sime, centar za procene i razvoj
Vodič za osnovce- United nacions Serbia