Monday, September 16, 2019

XXI vek, vek zavisnosti





Promene u stilovima života u XXI veku, ali i dvadesetak poslednjih godina prošlog stoleća nose najturbulentnije moguće performanse, koje definitivno savremeni čovek ophrvan čudesnim konglomeratom spoljnih i unutrašnjih pritisaka nije u stanju da iznese na ne-neurotičan način.Velike geostrateške promene krajem 80-ih, seksualna revolucija 60-ih, tehnološke revolucije ali i ona najaktuelnija informatička, dovele su do evidentnih novih mogućnosti u civilizacijskom prosperitetu, ali i pojedinca ostavili zbunjenim, nepripremljenim da psihološki proprati celokupnost grandioznih promena. Ugrožena je individua, ali i mogućnost formiranja zrelih, svrsishodnih odnosa, partnerskih i svih ostalih. Čovek postaje usamljeniji, sve više u alijenaciji od okoline, porodice, države, od samog sebe.

Ovakve okolnosti postaju fantastičan ambijent celokupne palete zavisnosti od onih starih, postojećih (alkohol, psihoaktivne supstance, kocka) do onih koje produkuje novo vreme i savremeni intermedijarni stilovi življenja (zavisnost od društvenih mreža,od interneta,od mobilnih telefona, od televizije) pa sve do onih trivijalnih (zavisnost od posla, od roditelja, od partnera u pasivno-zavisnim i simbiotskim odnosima).




Sa psihoanalitičkog stanovišta svaka zavisnost ima u svojoj matrici, ali i uzročnosti nadkompenzaciju na dubok osećaj osujećenosti i straha od gubitka. To je osećanje koje nosimo iz određenih faza detinjstva i prožeto je po pravilu visokim nivoom ljutnje. To je ljutnja prema nekom bitnom objektu (najčešće figure roditelja) koju pomeramo potrebom da se vežemo za određenu aktivnost, ritual ili supstancu. Često uzrok može biti i revitalizacija mustre, uz koju smo odrastali.

Karakteristično je da mnoge zavisnosti idu jedna uz drugu, ili se transformišu u različitim fazama života i smenjuju. Kulturološki ambijenti i estetika življenja takođe iniciraju sadržaj zavisnosti.
Zavisnost od društvenih mreža je specifičnija jer preplavljuje širi generacijski,i ntelektualni i socijalni spektar i stvara obrazac po difoltu (neuroza po inerciji) koji postaje automatizovani gotovo opsesivno-kompulzivni neurotični oblik. Ono što ga vezuje za klasične oblike zavisnosti jeste pomenuti neurotični spektar simptomatologije, ali i stil života koji sve više udaljava od onog svakodnevnog, autentičnog i vodi ka kreiranju neke druge, osamljenije, često nestvarne, virtuelne realnosti.




Budućnost će dati odgovore i nama psihijatrima, psiholozima, psihoterapeutima u kom smeru treba delovati kad su u pitanju mere za izlazak iz Pandorine kutije. Balans i korekcije stilova života je možda onaj svesni manevar koji će nam biti potreban. Pre toga svakako esencijalno bavljenje i prepoznavanje nesvesnih, suštinskih izvorišta pulzija koje nas vode ka zavisnosti.
Moramo prihvatiti činjenicu i da je u prirodi čoveka da adaptacija na nove koncepte ipak ima svoj vremenski limit i da će savremeni čovek ući i u fazu suptilnije i izbalansiranije interakcije sa onim što ga okružuje. Do tada budimo svesni da nova epoha, ma koliko je priželjkujemo nosi i neslućene lavirinte opasnosti.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar,psihoterapeut

Saturday, September 14, 2019

Samopouzdanje kod dece - postolje razvoja zrele ličnosti


Kako se razvija samopouzdanje kod dece na pravi način je pitanje o kojem razmišlja svaki roditelj. Deca, koja su svesna svih svojih vrlina i mana, koja prihvataju sebe, lakše uspevaju da izađu na kraj sa konfliktima i negativnim uticajima. Ona su češće nasmejana i više uživaju u svom detinjstvu, imaju realističan pogled na svet i uvek teže ka optimizmu. Sa druge strane deci koja nemaju samopouzdanje često su izazovi, sa kojim se sreću tokom odrastanja, glavni uzrok frustracija i anksioznosti. Ova deca jako teško rešavaju probleme, i vođena su mislima kao što su – ja nisam dobar, ne mogu ništa da uradim kako treba- što ih može učiniti pasivnim, povučenim i depresivnim. Suočeni sa novim izazovima oni se često povlače, uvereni da nisu dovoljno dobri da se nose sa problemom.


Šta je to samopouzdanje?

Jedna od najbitnijih karakteristika ljudskih bića – sposobnost da razmišljamo o načinu na koji mislimo, omogućava nam i da mislimo o tome ko smo, kakvi smo i kako nas drugi vide. Posmatrajući proces na taj način, dolazimo do termina samosvest koji predstavlja psihološko stanje u kojem su ljudi svesni svojih osobina, osećanja i ponašanja. Samopouzdanje se može definisati kao način na koji ljudi misle o sebi. Dečiji nivo samopouzdanja je evidentan u njihovom ponašanju i stavovima. Ako deca misle dobro o sebi, dobra osećanja će se ogledati u tome kako se oni odnose prema prijateljima, nastavnicima, braći i sestrama, roditeljima i drugim. Samopouzdanje je nešto što utiče na pojedince tokom života. Veoma je važno da roditelji i drugi odrasli pomognu deci da razviju zdrav nivo samopouzdanja. Samopouzdanje je slika koju imamo o sebi, tj. posledica ili refleksija vlastitog mišljenja i verovanja o samome sebi. Tu sliku često gradimo na tuđem mišljenju o nama, na upoređivanju s drugima, na onome što (ni)smo ostvarili. Često smatramo da smo onoliko vredni koliko nas okolina smatra vrednima, važnima, pametnima, dobrima, uspešnima. U većini definicija, svest o sebi se opisuje kao ukupnost opažaja, misli, osećanja, ocena i predviđanja osobe o sebi kao iskustvenom objektu, kao učesniku u interakciji sa fizičkim i socijalnim okruženjem.

Prema Rozenbergu i Kaplanu, među istraživačima koji se u raznim područjima sreću sa pojmom o sebi, postoji saglasnost u nekoliko osnovnih pitanja. Prvo, svest o sebi se shvata kao subjektivna pojava, kao jedna od komponenti fenomenskog polja osobe. Drugo, svest o sebi je produkt socijalne interakcije. Osoba konstruiše sliku o sebi pod uticajem socijalnog iskustva. Sredina utiče na stvaranje svesti o sebi, ali osoba je onaj agens koji tu svest konstruiše, izgrađuje, održava i menja. Treće, svest o sebi značajno utiče na mišljenja, osećanja i ponašanje osobe u odnosu na iskustvene objekte. Opšti stav je da je svest o sebi iskustvena tvorevina, da se javlja u ranom detinjstvu i razvija tokom života, proširuje svoje funkcije, zadržavajući osnovne strukturne odrednice bez znatnih promena.


Period formiranja samopouzdanja

Koncept samopouzdanja počinje da se razvija u najranijoj fazi života. Od samog početka, beba uči reakcije i način viđenja sebe u odnosu na druge ljude. Već sa osamnaest meseci, dete ima jasnu viziju o sopstvenom drugačijem i specifičnom identitetu. Dalje formiranje pojma o sopstvenom „ja” je rezultat procesa socijalizacije. Zato, primarni pojam o sebi dete stiče u svojoj porodičnoj grupi, kroz odnose sa roditeljima i drugim članovima porodice, kroz identifikaciju sa njima, kroz pohvale i pokude koje čuje od roditelja, kroz njihova očekivanja . Sledeća i vrlo važna grupa u koju dete stupa je predškolska ustanova, u kojoj vaspitači i druga deca predstavljaju „značajne druge” osobe, to su generalizovani drugi pod čijim uticajem se razvija samopouzdanje. Dete uči ono što drugi govore o njemu, i to najbolje uči ono što doživljava kao pohvalu, kao pozitivnu informaciju. Već u drugoj i trećoj godini može se zapaziti da deca u igri primenjuju na sebe ocene koje su čula od roditelja. Sa godinama dolazi do internalizovanja tih ocena. Analizom ponašanja se može utvrditi da je došlo do usvajanja niza standarda vrednovanja i da su ti standardi sve više nezavisni od konkretne situacije, da odražavaju ono što je opšte i invarijantno u vrednosnim obrascima društvene sredine.


Značaj samopouzdanja?

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da je visoko samopouzdanje povezivano sa nižim nivoom emocionalnog distresa, uspešnijim prevladavanjem stresa i zdravijim stilovima života. Značaj podsticanja samopoštovanja potvrđuju brojni klinički psiholozi koji samopoštovanje uzimaju kao kritički indeks za mentalno zdravlje. Empirijska istraživanja su potvrdila vezu između visokog samopoštovanja i zadovoljstva svojim životom. S druge strane, nisko samopoštovanje je povezano sa depresijom, anksioznošću i neprilagođenim ponašanjem. Treba naglasiti, da samopouzdanje znači lično samoprihvatanje. Niste zaljubljeni u sebe u egoističnom smislu. Jednostavno shvatate da ste zaista jedinstven i vredan pojedinac; onaj ko ne treba da impresionira druge svojim dostignućima i materijalnim dobrima. U stvari, osoba koja sebe stalno hvali ima jedan od klasičnih simptoma lošeg samopouzdanja.

Nisko samopouzdanje počinje kada dete napravi prvu grešku i kada mu se kaže da je „loša devojčica” ili „loš dečak”. I kada ono to pogrešno protumači i doživi da je „loše”, a u stvarnosti su samo njegovi postupci bili „loši”. Istina je u tome da ne postoji takva stvar kao „loše dete”. Jedino „loše” u svakom detetu je nedostatak svesti o tome šta daje pozitivne rezultate. U tom kontekstu, nisko samopouzdanje je povezivano sa višim nivoom psihološkog distresa, depresijom, anksioznošću.

Deca sa samopouzdanjem imaju osećaj unutrašnje vrednosti, koji im pomaže da spremno dočekuju izazove i rade kooperativno sa drugima. Kada deca ne razvijaju samopouzdanje, imaju tendenciju da se fokusiraju na promašaje umesto na uspehe, probleme umesto na izazove i teškoće umesto na mogućnosti. Dete mora da zna da roditelji i nastavnici brinu o njemu i da ga  prihvataju, bez obzira na to na kakve izazove nailaze u prihvatanju deteta kao ličnosti, pa čak i kada ne odobravaju njegovo ponašanje. Samopouzdanje omogućava deci na predškolskom uzrastu da prilikom rešavanja zadataka imaju osećaj postignuća. Ona na taj način razvijaju osećaj odgovornosti i poverenje u sebe, što dovodi do zdravog i stabilnog samopouzdanja.

Predškolci sa zdravim samopouzdanjem sebe vide pozitivno, zadovoljni su sobom i imaju pozitivan pogled na život. Ova deca takođe imaju tendenciju da budu fleksibilna i spremna da preuzmu rizik, jer imaju veću self-efikasnost od predškolaca sa niskim samopouzdanjem. Predškolska deca koja imaju nizak nivo samopoštovanja imaju negativnu sliku o sebi i nedostatak poverenja u sebe i svoje mogućnosti. Ona zavise od drugih i njihove pomoći da ostvare zadatke, imaju osećaj frustracije i nemaju toleranciju kada se stvari ne odvijaju na način kako su ona to zamislila. Posebno treba uzeti u obzir rezultate savremenih istraživanja, koja pokazuju promene u nivou samopouzdanja tokom različitih razvojnih perioda. Jedna od skoro objavljenih longitudinalnih studija govori u prilog tome da samopouzdanje raste tokom ranog i srednjeg odraslog doba, doživljava svoj vrhunac oko šezdesete, da bi se tokom starosti umanjivalo pod uticajem promena u socio-ekonomskom statusu i psihofizičkom zdravlju.

Socijalna sredina-komponenta razvoja samopouzdanja

Mnoge teorije stavljaju akcenat na socijalni milje kao važan faktor u samoproceni i izgrađivanju samopouzdanja. Više autora govori o tzv. simboličkom interakcionizmu kao procesu u kojem ljudi internalizuju ideje i stavove iskazane od strane značajnih drugih ljudi u njihovim životima. Kao što je pomenuto, porodična sredina je najvažnija, jer predstavalja osnovu za dalji ukupan razvoj, a samim tim i razvoj samopouzdanja. Međutim, posebno je važna i uloga škole, predškolske ustanove, a posebno učitelja u razvoju dečjeg samopouzdanja. Razvoj samopouzdanja dece uvek zahteva interakciju sa drugima i okolinom. „Na ovaj način deca dobijaju povratne informacije o svom podsvesnom ponašanju, stavovima i vrednostima. Nakon što je dete postalo svesno ovih procesa, oni se mogu menjati i razvijati, i na taj način dečija ličnost može da raste. Pored toga, boravak u grupi omogućava da pojedinci deluju drugačije u grupnim situacijama, takođe, snaga grupe zasniva se na različitosti. „Pozitivne krize i sukobi tako stvaraju nove šanse za razvoj” (Haapaniemi & Raina, 2005).




U predškolskoj ustanovi/ školi je bitna atmosfera u kojoj deca iskazuju sebe i slobodno izražavaju svoj jezik i kulturu, jer će samo tako vaspitači valjano upoznati decu i imati uslove za razvoj njihovog samopouzdanja. Vaspitači mogu da podstiču dečje samopouzdanje na više načina: da deci daju mogućnosti da se izražavaju na različite načine; da izbegavaju da kritikuju detalje u detetovom ponašanju, ako to može da ga prekine i uznemiri u slobodnom izražavanju; kad god je moguće, da se deca ohrabruju i da im se da podrška; da se ukaže poštovanje dečjim iskazima tako što će se redovno beležiti i priključivati ostalim dečjim radovima; omogućiti detetu slobodan izbor; poštovati ritam i stil pojedinog deteta; da se uvažava slabljenje ili gubitak detetovog interesovanja, kao dovoljan razlog za prekid u započetim aktivnostima. 

Kada govorimo o ulozi vaspitača/učitelja, vaspitač može da pomogne deci da poboljšaju samopoštovanje u zavisnosti od toga koliko je vaspitač značajan za njih. Vaspitači treba da steknu poštovanje i poverenje dece, i da budu istinski zainteresovani i spremni da ih podrže. Za razvoj samopoštovanja „značajan drugi” (vaspitač/učitelj), odgovoran za organizovanje okruženja koje podržava izgradnju samopoštovanja. Da bi se to obezbedilo, odgovarajuće okruženje treba da bude ohrabrujuće, da odražava prihvatanje i brigu o deci . O tome je govorila i Marija Montesori, ističući da unapređenje dečjih prirodnih tendencija ka redu i orijentaciji u Montesori okruženju pruža deci osećaj samopouzdanja. Ona se nalaze na mestu na kojem mogu da se snađu zbog čega se osećaju sigurno. Ovaj osećaj sigurnosti nije samo rezultat toga što imaju ljubaznog vaspitača na koga mogu da se oslone, već prirodan rezultat činjenice da su na mestu gde imaju poverenja u svoje sposobnosti. Ovde se radi o psihološkoj sigurnosti, koja je delom rezultat dobro struktuirane sredine koja detetu daje impuls da pokuša da se suoči s nepoznatim, uključujući neprijatnosti u životu.

Podsticanje samopoštovanja se postiže odmeravanjem očekivanja koja se stavljaju pred dete da ih ono može ispuniti i doživeti uspeh. Utvrđeno je da na dečje samopouzdanje neposredno utiče to koliki je obim detetovog iskustva sa uspesima i neuspesima. Ništa ne deluje tako dobro na razvoj samopouzdanja kao uspeh. Osećaj samopouzdanja je najveći kada dete pokuša učiniti nešto što mu je teško, jako se oko toga potrudi i tada, nakon više pokušaja, uspe. Tada se javlja ideja: Ako se zaista potrudim, mogu uspeti. To je tipičan način razmišljanja samopouzdanih ljudi. Zato moramo omogućiti deci da dožive uspeh. Moramo ih dovoditi u različite situacije kako bi otkrila u čemu su dobra. Deca uče i razvijaju se pokušavajući učiniti nove stvari. Za to im je potreban podsticaj i ohrabrenje. Moraju naučiti da ne mogu doživeti uspeh ako ne pokušaju i da je normalno da će nekad uspeti, a nekad i ne. Svaki pokušaj predstavlja kanal razvoja ličnosti, uz stimulišuće poruke pune ljubavi I pažnje razvija se samopouzdana osoba koja je spremna da pozitivno odgovori svim životnim izazovima.

Sanja Trajkov
Spec. pedagog-Defektolog

Izvori:
Borba, M. (2003). ,,Esteem Builders – A K-8 Self-esteem Curriculum for Improving Student
Achievement”,
Usmar, J., Hibberd, J. (2014). ,, Samopouzdanje – kako ga steći”
Havelka, N. (2012). ,, Socijalna percepcija

Monday, September 9, 2019

U zagrljaju anksioznosti





Šta je anksioznost?

Anksioznost je termin koji se sve češće čuje, odomaćio se u upotrebi i sveprisutniji je kada želimo da opišemo one manje prijatne ili neprijatne vidove naših osećanja i načina na koji doživljavamo neke emocije. Šta se ustvari sve podrazumeva pod ovim terminom?

Anksioznost možemo definisati kao neprijatno stanje strepnje, očekivanje potencijalne preteće opasnosti, slobodnolebdeći strah. Preteća opasnost je nejasna, neodređena, mistična i tajnovita i podstiče prvobitna doživljavanja/strahovanja od nepoznatog. Strepnja je duboka i zastrašujuća. Slobodnolebdeći strah je unutrašnjeg porekla, dolazi iz dubina naše ličnosti i ne vezuje se za konkretne predmete i objekte niti stvarne okolnosti. U pitanju je unutrašnja opasnost koja dolazi od naših nagona, emocija, fantazija, nesvesnih konflikata. Kada smo anksiozni mi smo zabrinuti, uznemireni, uplašeni. Anksioznost je strah koji je izgubio svoju adaptivnu funkciju i postao disfunkcionalan, otežava nam život i remeti njegov kvalitet, udaljava nas od konstruktivnog rešavanja problema. Predimenzionirana osećanja napetosti i stalnog očekivanja nekog katastrofičnog epiloga značajno remete naše normalno funkcionisanje i deluju negativno na mnoge životne sfere, na postignuća u školi, socijalne odnose i društvene aktivnosti, emotivne veze, produktivnost na poslu i radnu sposobnost. Anksioznost može biti i normalna, odnosno nepatološka i to iskustvo poznato je svakom čoveku kada je na primer suočen sa nekom stresnom situacijom, kada ima tremu pred ispit, neizvesnost za zdravlje nekog člana porodice. Ovakva anksioznost ne opterećuje preterano osobu. I dalje se funkcioniše uobičajeno, nema osiromašenja ličnosti ni života, kapaciteti da se suoči i izbori sa izazovima su očuvani i problem se prevazilazi pre ili kasnije. Kod patološke anksioznosti briga i strah su preterano izraženi, konstantni, teško se kontrolišu, dolazi do disbalansa u celokupnom funkcionisanju. Kada se anksioznost događa vema često, intenzivna je i ometa kvalitet življenja, može se definisati kao anksiozni poremećaj.



Poreklo nastanka strepnje

Poreklo i nastanak strepnje su mnogostruki. Vladeta Jerotić smatra da se strah javlja kao posledica sprečenosti zadovoljenja nagona ili kao posledica zabrana u vezi sa zadovoljenjem nagona. Takođe može da nastane i kao posledica bojazni od gubitka ljubavi i zaštite, na koje nijedan čovek bez obzira na godine, obrazovanje ipol nije imun. Sigmund Frojd je isticao da svi delovi anksiozne neuroze mogu da budu grupisani oko glavnog siptoma a to je strah. On se može manifestovati čistim osećanjem straha ali može biti praćen idejom pretnje ludilom, gašenjem života, može biti povezan sa smetnjama telesnih funkcija respiratornog, kardiovaskularnog ili gastrointestinalnog sistema.


Simptomi anksioznosti

Anksioznost tj. difuzni osećaj teskobe može da se manifestuje na mnogo načina. Smetnje mogu biti na mentalnom (emocionalne i psihološke) i fizičkom nivou (fiziološke, telesne). Glavni simptom je preterana i trajna briga i napetost.



Na mentalnom nivou javljaju se mnogi strahovi. Neki od tih strahova su sledeći: strah od smrti i umiranja, strah od gubitka kontrole nad mislima i delima, strah od  ludila, gubitka razuma i dodira sa stvarnošću, strah od nečeg neizbežnog što dolazi, samoće, od činjenja greške i mogućnosti da ispadnemo glupi pred drugima, od padanja u nesvest, strah od normalnih stvari kojih se pre nismo bojali, neobičnih osećaja i emocija. Javljaju se zastrašujući osećaji i misli da više nikada nećemo biti kao pre. Povećan strah od toga šta ljudi misle o nama, strah od javnih prostora, strah vezan za zdravlje i telesni integritet, strah od mogućnosti dobijanja srčanog udara, strah od neizlečive bolesti i preranog umiranja. Može se javiti i strah od straha, odnosno strah da se neko neprijatno doživljeno iskustvo straha koje je prošlo ne doživi ponovo.

Pored strahova tu je i osećaj da smo već ranije proživeli nešto od onoga što nam se sada događa (nešto kao fenomen deja vu-već viđeno), osećaj kao da ćemo propasti kroz podlogu na kojoj stojimo, poteškoće u praćenju razgovora i formiranju misli, prevelika svesnost sebe koja uzrokuje mentalnu odsutnost, življenje u prošlosti ili budućnosti umesto fokusiranja na sadašnjost, manjak smirenosti, razdražljivost, promena raspoloženja, podložnost provokacijama (drugi nas za čas izbace iz takta), poteškoće u učenju novih stvari, bojazan da ćemo se izblamirati, slabije kratkotrajno pamćenje (treba nam vremena da se setimo šta smo juče jeli, šta smo sve radili prethodnih dana), konstantno premotavanje određenih misli kroz glavu i osećaj zarobljenosti u sopstvenoj glavi, doživljaj da je stvarnost na neki način promenjena, osećaj isključenosti od sveta, depersonalizacija (osećaj nestvarnosti sebe), derealizacija (osećaj nestvarnosti sveta, okruženja, drugih ljudi, predmeta, sve je nekako čudno, drugačije, izmenjeno i iskrivljeno), dezorijentacija, noćne more, noćni strahovi, stalno ponavljajuće misli i razgovori sa sobom, osećaj zaglavljenosti u vlasitom umu.

San je takođe kompromitovan i to je jedna od najosetljivijih funkcija našeg organizma koja prva reaguje na anksioznost i napetost. Javljaju se poteškoće prilikom uspavljivanja. Spavanje je isprekidano, sa čestim buđenjem. Zvukovi spolja nas lako trgnu iz sna. Nesanica. Buđenje usred noći uz panični napad. Bizarni i strašni snovi. Osećaj neprijatnosti i gušenja u ležećem položaju. Jutro i buđenje ne donose olakšanje, buđenje s umorom, iscrpljenošću.





Na fizičkom nivou anksioznost se manifestuje kroz razne telesne smetnje i fiziološke reakcije. Neki od tih simptoma mogu biti tupi bolovi u leđima i mišićima, bol i stezanje u grudima, zabrinutost za srce, osećaj da se morate naterati da dišete, kratkoća daha i često hvatanje vazduha, osećaj knedle u grlu, grčevi mišića nogu, osećaj hroničnog umora i iscrpljenosti,crvenilo lica ili tela, problemi sa koordinacijom pokreta, naleti hladnoće ili toplote, utrnulost pojedinih delova tela, često mokrenje, problemi sa probavom, slab apetit ili prejedanje, nervoza želuca, nadutost, ubrzan srčani rad bez nekog vidljivog razloga, noćno znojenje i buđenje u znoju, oslabljeno interesovanje za seks i seksualne disfunkcije, alergijski problemi, bolovi u telu, „sevanje“ kroz celo telo, drhtavica, svrab kože i osetljivost kože, peckanje u stopalima, tabanima, prstima, rukama i nogama, osećaj gušenja, ošamućenost, osećaj da ćete pasti ili se onesvestiti, palpitacije-osećate otkucaje srca, nedostatak energije uz osećaj letargije, osećaj da je neki obruč oko glave i da se steže, magla u glavi, česte migrene, osećaj kada zatvorimo oči kao da plutamo, vrtoglavica, praznina u glavi, šum u ušima, slaba koncentracija, problemi sa pažnjom, teškoće pri govoru ili pri koordinaciji usta i jezika, hormonalni disbalans, suva usta.


U anksiozne poremećaje spadaju: generalizovan anksiozni poremećaj, opsesivno-kompulsivni poremećaj, fobije, panični napadi, post-traumatski stresni poremećaj, socijalni anksiozni poremećaj, reakcija na stres i poremaćaj prilagođavanja, disocijativniporemećaj, somatoformni poremećaj.


Psihodinamika nastajanja stanja strepnje

Stanja strepnje mogu da se jave sa ili bez vidljivog uzroka. Čak i onda kad je uzrok spoljni i vidljiv, u nastajanju strepnje učestvuju unutrašnji konflikti i mehanizam nazadovanja i fiksacije. Unutrašnju opasnost predstavljaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Konflikt koji izaziva patološku anksioznost je nesvestan. Ideje, želje, sećanja, podsticaji agresivne ili libidinalne prirode su uglavnom neprihvatljivi za ego i s toga bivaju potisnuti. Ego pokušava da održi psihološku ravnotežu držeći stalno potisnute sadržaje van domašaja svesti. Za održavanje te ravnoteže i psihološke stabilnosti troši se velika energija. Kada potisnuti sadržaji i rano osujećene težnje počnu da prodiru u svest a mehanizmi odbrane slabe, javiće se jak osećaj strepnje. Potisnuti sadržaji kada izađu na površinu nisu u svom prvobitnom obliku u kom su potisnuti već se javljaju u vidu simptoma. Anksioznost postaje simptom odnosno manifestacija problema na površini. S toga simptomu trebamo pristupiti kao nečemu značajnom, obaveštavajućem, kao alarmu koji nas upozorava da nešto moramo da menjamo u dosadašnjem načinu funkcionisanja, da se suočimo sa nekim stvarima, dešavanjima i emocijama koje smo do tada izbegavali, da se suočimo sa sobom.




 Tok i prognoza

Kojim tokom će se anksioznost razvijati zavisi od nekoliko činilaca. Najznačajniji među njima je struktura ličnosti osobe koja pati od ovog stanja kao i životne okolnosti u kojima se nalazi (ovde se misli na porodično okruženje, socijalne odnose, ekonomske faktore itd). Ukoliko ima manje neurotske predispozicije i manje traumatskih dešavanja iz života i detinjstva, onda je i prognoza bolja a šansa za oslobađanje od neprijatnih osećanja veća. Članovi porodice koji imaju negativan stav prema obolelom članu, ne pružaju mu podršku i razumevanje, svojim stavom mogu da ometaju i usporavaju proces oporavka i lečenja. Prognoza je bolja ukoliko osoba ima veću snagu Ja sistema, ukoliko je u stanju da strepnju saznajno obradi i ako se trudi da promeni uslove u kojima se strepnja javlja, ako odgovara konstruktivno i delatno na osećaj unutrašnje ugroženosti, ako se suočava sa njom i ne povlači se. Borbeno ja ima veću šansu da pobedi nego odbrambeno. Ukoliko osoba dugo trpi postojeće stanje, ne pokušava da se suoči s njim ili to radi na neadekvatan način, može se desiti da strepnja posredstvom mehanizama odbrane, vodi ka složenijim neurozama kao što su fobije, opsesivne, depresivne i histerične neuroze. Prelaz anksioznosti u fobiju se dešava jer je u prirodi ljudi da slabije tolerišu strah od nečeg nepoznatog, nejasnog i neodređenog pa se „radije odlučuju“ da uđu u fobično stanje u kome biraju neki predmet ili situaciju od kojih se boje.

Lečenje anksioznosti





Lečenje može biti farmakološko i psihoterapijsko ili kombinacija i jednog i drugog. Psihoterapijski tretman se smatra prvom opcijom za lečenje anksioznih poremećaja i on može pomoći osobine samo da se oporavi već i u prevenciji ponovnih napada anksioznosti. U psihoterapiji anksioznosti radi se na osvešćivanju onoga što simptom izražava kao i prevazilaženju otpora u njegovom prihvatanju. To podrazumeva upoznavanje i razumevanje vlastitih osećanja. Zdrav stav prema vlastitim osećanjima smanjuje anksioznost a to znači ne zanemarivati ono što osećamo nego prihvatiti, naučiti da prepoznajemo svoja osećanja i izrazimo ih adekvatno. Potrebno je osvestiti i koja to osećanja ne možemo prihvatiti kao i prihvatanje odgovornosti za stanje u kome se nalazimo. Na taj način učimo kako sami stvaramo opasnost, da ona dolazi iz naše unutrašnjosti a ne spolja. Anksioznost nam može biti prilika za rast i razvoj, mogućnost da život učinimo kvalitetnijim i autentičnijim a ne razlog za propuštanje mnogih lepih i važnih stvari. Ne moramo da svedemo sav svoj svet na uzak krug ljudi i dešavanja, na rutinu i bespomoćnost a sve iz straha da nam ne bude gore. Uvek možemo da uradimo nešto za sebe da bi nam bilo bolje. Izbor je na nama. Možemo da trpimo neprijatnost, da se sklanjamo od svega što nas uznemirava, da ostajemo u poziciji žrtve ili da krenemo u susret nepoznatom, suočavanju i promeni.

Jelena Krstić, psiholog
Korišćeni izvori:
 Psihodinamika i psihoterapija neuroza; Vladeta Jerotić, Milan Popović 
Psihopatologija detinjstva i mladosti; Nevenka Tadić

Saturday, September 7, 2019

Žak Lakan; faza ogledala, pojam Drugo/drugo, želja i nagoni



„Psihoanalitičar nije istraživač nepoznatog kontinenta, niti velikih dubina; on je lingvista. On uči da dešifruje pismo pred njegovim očima, koje je prisutno za svačiji pogled; ipak, to pismo se ne može dešifrovati ukoliko nam nedostaju njegovi zakoni, njegov ključ.“ (Žak Lakan)



Žak Lakan (13.04.1901. – 09.09.1981.) – jedan od najpoznatijih francuskih psihijatara i psihoanalitičara, a smatrao se i najkontraverznijim posle Frojda. Lakanov odnos prema institucionalizovanoj psihoanalizi je podeljen; polemike sa kolegama iz struke oko njegove analitičke prakse i oko njegovih teoretskih koncepata dovele su do Lakanovog isključenja iz Medjunarodnog društva za psihoanalizu. Godine 1964. osniva ''Ecole Freudienne'', izuzetno uticajnu školu koju zatvara 1980. god. Pored njegovih predavanja koja su se pojavila 1966. pod nazivom ''Spisi'', postoje delovi seminara koje je držao jednom sedmično, počev od 1953. god. Ovde Lakan ne daje konciznu psihoanalitičku teoriju, nego razvija dinamičke misaone lance koji se spajaju u centralnim tačkama.

Njegove ideje imale su značajan uticaj na kritičku teoriju, teorije književnosti, francusku filozofiju 20. veka, sociologiju, feminističku teoriju, teoriju filma i kliničku psihoanalizu. Žak Lakan je kliničke slučajeve ali i kompletan saznajni svet oko sebe povezivao sa filozofskim, lingvističkim i književno – naučnim problemima.

Lakan je svoje stavove izgradio na osnovu Frojdovih. Po njemu, u Frojdovoj ideji je prvenstveno sadržana problematičnost kapaciteta za adaptaciju, a ne kako su frojdovci isticali, mogućnost adaptiranja. Za razliku od „ego psihologa“, koji zanemaruju nesvesno, i težište sa dubinske (latentne) psihologije pomeraju na ravan svesnog iskustva (koje bi, po njihovom shvatanju, trebalo da je u skadu sa imperativima kulturološki odgajanog Ega i koje je lični saveznik u terapiji psihoanalizom), Lakan tvrdi da je upravo taj Ego za subjekta frustrirajući i kojeg treba oslabiti. Lakan smatra da je „Ja“ naš glavni neprijatelj u psihoanalizi, a ne saveznik kako su isticali ego – psiholozi. „Ja“ je stecište otpora, i posao analitičara nije da jača „Ja“ nego da se bori protiv podvala koje „Ja“ unosi u analizu, tako je posao analitičara da stalno suočava sa neizvesnošću nesvesnog. Frojdove reči „Tamo gde Id Ego treba da bude“, Lakan čita kao „Tamo gde beše „Ono“, „Ja“ treba da dođe – što ne znači da bi Id trebalo da bude poništen Egom, već da Ego bude poništen Idom. „Nad – ja „traži svoje“, bez obzira na to koliku će cenu platiti subjekt, ono je kao poverilac koji od dužnika – Ja – traži da mu izmiri dug i pri tome zlurado posmatra teškoće u koje sve to dovodi Ja.“

Ono što govori iz nas i ono što govori o nama jeste ono nesvesno, i ne može se spoznati direktno, ali se može shvatiti vrstom prevoda koja se dešava u jeziku – psihoanaliza je stoga govor koji leči. „Nesvesno je ono poglavlje moje istorije koje je prekriveno belilom i ispunjeno jednom laži: to je cenzurisano poglavlje. Ali istina se može pronaći i najčešće je ona ispisana negde drugde.“ Kao ta druga mesta na kojima se skriva, Lakan navodi „arhivska dokumenta“ (misleći na uspomene iz detinjstva), „semantičku evoluciju“ (koja se odnosi na čitav spektar reči jedne osobe, kao i njegov stil života i temperament), na „spomenike“, „tradiciju“ i „tragove“ koji takođe predstavljaju simbolizovana mesta koja za čoveka imaju mnogo veći značaj  pri upoznavanju, i spoznavanju samog sebe nego što bi to priznali oni koji nesvesnom pridaju minornu vrednost u psihoanalitičkim teoretisanjima. Da je u osnovi nesvesnog reč potvrđuje i sledeća Lakanova misao: „Psihoanalitičko iskustvo je u čoveku pronašlo imperativ reči kao zakon koji ga je oblikovao po svojoj slici, Ona rukovodi poetskom funkcijom jezika da bi simbolički posredovala njegovu želju. Neka vam ona omogući da konačno shvatite kako u daru govora počiva sva realnost njegovih dejstava; jer čoveku je upravo preko tog dara došla sva realnost i on je održava pomoću svog neprestanog delanja.“

Faza ogledala

Lakan je počeo da posmatra ogledalo - fazu kao nešto više od trenutka u životu deteta. On objašnjava da „faza ogledala predstavlja fenomen koji ima dvostruku vrednost.“ Na prvom mestu, ona ima istorijsku vrednost, jer obeležava odlučujuću prekretnicu u mentalnom razvoju deteta. Na drugom mestu, ona simbolizuje suštinski libidinalni odnos sa predstavom tela. Kako je ovaj koncept razvijan dalje, akcenat je prešao sa njegove istorijske vrednosti na njegovu strukturalnu vrednost. Lakan kaže da je „faza ogledala daleko od pukog fenomena koji se javlja u razvoju deteta. Ona ilustruje konfliktnu prirodu dvojnog odnosa." Faza ogledala opisuje formiranje Ega putem procesa objektivizacije, jer je Ego rezultat sukoba između nečijeg doživljenog vizuelnog izgleda i nečijeg emotivnog iskustva. Ova identifikacija je ono što je Lakan nazvao otuđenjem. Sa šest meseci, beba još uvek nema fizičku koordinaciju. Dete je u stanju da prepoznaje sebe u ogledalu pre ostvarivanja kontrole nad svojim telesnim pokretima. Dete vidi svoju sliku u celini i sinteza ove slike proizvodi osećaj koji je u kontrastu sa nedostatkom koordinacije tela, koji se doživljava kao fragmentirano telo. Dete doživljava ovaj kontrast u početku kao rivalstvo sa svojom slikom, jer celovitost slike preti detetovoj fragmentiranosti - čime faza ogledala dovodi do agresivne napetost između subjekta i slike. Da bi se rešio ova agresivna napetost, dete se identifikuje sa slikom: ova primarna identifikacija formira Ego. Lakan shvata ovaj trenutak identifikacije kao trenutak slavlja, jer to dovodi do imaginarnog osećaja gospodarenja, ovladavanja, kada dete poredi svoje nesigurne osećaje ovladavanja sa omnipotencijom majke, depresivna reakcija može pratiti inicijalnu razdraganost. Lakan naziva sliku „ortopedskom," jer to vodi dete ka anticipaciji prevazilaženja svog „specifičnog preranog rođenja“. „Vizija tela kao integrisane celine u protiv stavu sa detetovim stvarnim iskustvom motorne nesposobnosti i doživljaja tela kao fragmentiranog, izaziva kretanje od „insuficijencije ka iščekivanju  anticipiranju." Drugim rečima, slika u ogledalu inicira i onda potpomaže, poput štaka, proces formiranja integrisanog osećaja sopstva. Faza ogledala takođe ima značajnu simboličku dimenziju, zbog prisustva lika, figure odraslog koji nosi bebu. Pošto dete preuzima reflektovanu sliku kao vlastitu, ono potom okreće glavu ka odrasloj osobi, koja predstavlja veliko Drugo, prizivajući odraslog da ratifikuje ovu sliku.

Drugo/drugo

Dok Frojd koristi termin „drugo“, pozivajući se na der Andere (drugo lice) i das Andere (drugost), Lakan koristi algebarsku simboliku za svoje koncepte:. Veliko „Drugo“ je određeno sa „A“, a malo drugo je odredio sa „a“. On tvrdi da je svesno prepoznavanje ove razlike osnovno za analitičku praksu: analitičar mora biti svestan razlika između A i a, kako bi mogao da se zamisli na mestu Drugog, a ne drugog. Malo drugo je drugo koje nije u stvari drugo, već je odraz i projekcija Ega. To je duplikat, slika u ogledalu. Malo drugo je stoga potpuno upisano u imaginarnom poretku. Veliko Drugo označava radikalnu drugost, koja prevazilazi iluzornu drugost imaginarnog poretka, jer ne može biti asimilovno kroz identifikaciju. Lakan izjednačava ovu radikalnu drugost sa jezikom i zakonom, a samim tim veliko Drugo je upisano u simbolički poredak. Zaista, veliko Drugo je simbolično utoliko što je partikularno za svaki predmet. Drugo je, dakle, istovremeno i drugi predmet, u svojoj radikalnoj drugosti i jedinstvenosti, a takođe i simbolički poredak koji posreduje u vezi sa tim drugim subjektom." Drugo se pre svega mora uzeti u obzir kao lokus, piše Lakan, „lokus u kome je konstituisan govor“. Možemo govoriti o Drugom, kao o predmetu u sekundarnom smislu tek onda kada subjekt zauzima ovu poziciju i time otelotvoruje Drugo za drugog subjekta.
Majka je ta koja prva zauzima položaj velikog Drugog za dete, ona je ta koja prima detetove primitivne krike i retroaktivno ih sankcioniše formirajući pritom posebne poruke. Kastracioni kompleks formira se onda kada dete otkriva da ovo Drugo nije kompletno jer postoji "Nedostatak" u Drugom. To znači da uvek postoji nedostajući označitelj iz skupa označtelja konstituisanog od strane Drugog.  Feministički mislioci su i koristili i kritikovali Lakanove koncepte kastracije i Falusa. Neke feministkinje tvrde da Lakanova falocentriča analiza pruža koristan uvid u razumevanje rodnih predrasuda i nametnutih uloga, dok ostali feministički kritičari, naročito Liz Irigaraj, optužuju Lakana za održavanje seksističkih tradicija u psihoanalizi. 

Želja

Želja uvek preferira potrebu za nečim spoljašnjim, za nečim što asocira na nešto drugo, nešto što nam stalno izmiče. Cilj psihoanalize jeste da vodi analizanta ka tome da otkrije istinu o poreklu svoje želje, ali to je moguće samo ako je to želja artikulisana. Lakan je napisao da ako je „samo jednom formulisana, imenovana u prisustvu Drugog, razvija se želja u punom smislu te reči." Ovo imenovanje želja“ nije pitanje priznavanja nečega što je dato, već se kroz proces imenovanja stvara, rađa, novo prisustvo u svetu." Psihoanaliza uči pacijenta da prenese “želju u postojanje." Lakan razlikuje želju iz potrebe i zahteva. Potreba je biološki instinkt koji je artikulisan u zahtevu, a ipak zahtev ima dvostruku funkciju: s jedne strane, on artikuliše potrebu, a sa druge, deluje kao zahtev za ljubavlju. Čak i nakon što je potreba artikulisana u zahtevu zadovoljena, zahtev za ljubavlju ostaje nezadovoljen. Ovaj ostatak je želja.  Za Lakana, „želja nije ni apetit za zadovoljstvo, niti zahtev ljubavi, već razlika koja proizilazi iz oduzimanja prvog od drugog." Lakan dodaje da je „želja počinje da se oblikuje na margini u kojoj zahtev postaje odvojen od potrebe." Otuda želja nikada ne može biti zadovoljena. Takođe je važno da se napravi razlika između želje i nagona. 

Nagoni

Nagoni se razlikuju od bioloških potreba, jer oni nikada ne mogu biti zadovoljeni i ne ciljaju na objekat već kruže stalno oko njega. Lakan postavlja nagone istovremeno i kao jedinice kulturne i simboličke konstrukcije - otuda „nagon nije nešto dato, nešto arhaično, iskonski." On sadrži četiri elementa nagona definisanih od strane Frojda (pritisak, kraj, predmet i izvor) u svojoj teoriji: Nagon potiče iz erogene zone, kruži oko objekta, i vraća se u Erogenu zonu. Tri gramatička glasa struktuiraju ovo kolo: aktivni glas (videti), refleksivan glas (videti sebe), pasiv (biti viđen). Aktivni i refleksivni glasovi su autoerotski – nedostaje im tema. Samo kada nagon završi svoj pun krug sa pasivnim glasom pojavljuje se novi predmet. Uprkos tome što je “pasivan” glas, nagon je u suštini aktivan : "da se uspostavi viđenost" , a ne samo “da se bude viđen."
Lakan identifikuje četiri delimična nagona: oralni nagon (erogene zone su usne, delimični objekat dojke ), analni nagon (anusa i fekalije), skopski nagon (oči i pogled), prizivajući nagon (uši i glas). Prva dva se odnose na zahtev, a poslednja dva na želju. Ako su nagoni usko povezani sa željom, oni su parcijalni aspekti u kojima se realizuju želje - želja je jedna i nepodeljena, dok su nagoni njene parcijalne manifestacije.

Anđela Kostić, strukovna medicinska sestra