Osećam, dakle postojim - zašto su nam osećanja važna

Osećanja su jezgro našeg života, srž naše ličnosti i davaoci smisla našem postojanju. Ona čine da život bude pogodan za život, smatra Pol Ekman. (Ekman, P. 2011). Nesumnjiv je njihov značaj za održavanje dobrobiti našeg mentalnog zdravlja ako ih koristimo na pravi način i ne negiramo ih.

Međutim, živimo u društvu i kulturi gde se emocije ne neguju dovoljno. Još uvek smo nevični u baratnju njima i imam utisak, nedovoljno upućeni. S jedne strane, ljudi se bore za egzistenciju, stalno su zauzeti i kao da nemaju vremena da obraćaju pažnju na to kako se osećaju. S druge strane, još uvek kao da nemamo ni dovoljno znanja a ni dovoljno razvijenu svest o tome koliko je bitno biti u kontaktu sa svojim emocijama. Ne bavimo se onim što osećamo, ne posvećujemo se sebi, verujemo da je opasno biti emotivan. Još uvek ih doživljavamo kao nešto što bi nam moglo naneti štetu ukoliko dopustimo da ih osetimo. Tako smo naučeni. Naučeni smo da je slabost pokazati ih, da je strašno osetiti ih, pogotovo one neprijatne. One bi nam mogle nauditi, preplaviti nas i posramiti. Sigurnije je držati ih zauzdane.

Kad smo bili mali posramljivali su nas kada smo plakali, kada smo se plašili, kada smo bili tužni. Neki roditelji su suze svoje dece videli kao vid manipulacije a ne tuge. Zabranjivali su nam da budemo ljuti, kažnjavali kada smo bili besni. Dečji bes aktivirao bi roditeljski bes sa kojim ni oni sami nisu naučili adekvatno da se nose. Kada bi nas kažnjavali za našu ljutnju mi bi osetili krivicu. Krivica je postajla zamena za primarnu emociju, a mi bi gubili kontakt s njom. Kada smo  bili tužni naša tuga možda je bila okidač za osećanje neprijatnosti kod naše majke ili oca, možda su brinuli zato što smo i mi brinuli i želeli da se što pre reše i naših i sopstevnih „loših“ osećanja. Možda su bili i suviše protektivni pa su pokušavali da nas zaštite od svega onog što bi potencijalno bilo bolno po nas. Pokušavali su da nas zaštite od života gubeći iz vida činjenicu da nam na taj način oduzimaju najmoćnije oružje u borbi sa problemima kojima nas realnost obasipa, oduzimaju nam naše emocije. U nekim porodicama su čak i pozitivna osećanja bila nepoželjna i zabranjivana. Neki roditelji su bili suviše zauzeti „bitnijim stvarima“, prezaposleni, depresivni, smetalo im je mnogo toga pa čak i dečji smeh, optimizam, graja i radost. 

Naučili smo da nije normalno osećati svaku emociju. Plašimo se da ćemo izgubiti kontrolu ako osetimo snažne emocije, da nećemo biti prihvaćeni, da će nas odbaciti značajni drugi. Nosimo u sebi uverenje da je veliki rizik biti emocionalno otvoren. Naučili smo da se plašimo svojih osećanja i iz tog straha radije biramo da ih potisnemo i negiramo, naročito one neprijatne. Potiskivanje daje rezultat neko vreme a onda počinju da se javljaju nezadovoljstvo, razdražljivost, anksioznost, promena raspoloženja, bes, agresivnost, očaj, depresivnost, zloupotreba alkohola, psihoaktivnih supstanci, psihosomatske bolesti. Sabijanje više nije moguće i potisnute emocije izlaze na površinu u vidu simptoma. Simptom postaje manifestacija naše emocionalne zapuštenosti. Naša psihološka stabilnost i psihološko blagostanje bivaju narušeni jer smo se odrekli najveće evolucijske tekovine. Pitamo se odakle ta unutrašnja praznina, odakle ta teskoba koju osećamo kada objektivno imamo toliko razloga da budemo srećni, gubeći pri tom iz vida činjenicu da nas priroda nije uzalud obdarila emocijama i da one nadilaze racionalno. Od svojih saveznika napravili smo neprijatelje. Umesto da pustimo sebe da ih doživimo mi se okrećemo protiv njih.

Kako bismo izbegli određenu opasnost ako ne osećamo strah? Kako bismo se izborili za sebe, svoja prava i reagovali kada nas neko ugrožava ili osujećuje u ostvarivanju ciljeva ako smo blokirali ljutnju? Kako bismo se suočili sa nekim gubitkom ako ne bi osećali tugu? Kako bismo prepoznali pokvarenu hranu i zaštitili svoje zdravlje kada ne bismo imali emociju gađenja? Kakav bi to život bio bez emocija? Zamislimo situaciju da nam se dešavaju neke lepe stvari a mi ne osećamo ni radost, ni ispunjenost, ni sreću. 

Emocije su naši vodiči koji nam pomažu da razumemo važne trenutke, da shvatimo određena dešavanja i ponašanja. Daju nam smernice, pokazuju put kojim trebamo da se krećemo. Povezuju nas sa nama samima, našom suštinom ali i sa drugim ljudima, prijateljima, porodicom, decom, partnerom. Pokazuju nam šta se zbiva unutar nas. Uspešnije i smislenije funkcionišemo kada koristimo sve emocije. Uspešniji i ispunjeniji život vode ljudi koji ne potiskuju osećanja, koji su naučili jednu od najvažnijih veština a to je veština regulacija emocija. Velika je vrednost biti svestan svojih emocija. Ne postoje pogrešna, negativna i loša osećanja, kakva god da su. Postoje prijatna i neprijatna. Život je kombinacija jednih i drugih. Da bismo osetili prijatne emocije moramo pustiti sebe da osetimo i one neprijatne. Funkcionišemo kroz integraciju suprotnosti a ne kroz selektivno isključivanje sadržaja koji nam ne prijaju. Ne možemo biti srećni ako negiramo i potiskujemo tugu, ne možemo osetiti radost ako blokiramo bol. Ne možemo živeti u emocionalnom vakumu. Ustvari možda i možemo ali je cena za to previsoka. Pustimo sebe da osetimo ono što osećamo. Ne ono što bi trebalo ili moramo, ne ono što nam neko drugi kaže da osećamo, ne ono što je „normalno“, već ono što zaista osećamo.  U redu je biti uplašen! U redu je plakati i biti ranjiv! U redu je biti ljut!  Patnja, povređenost, bol, zavist, ljubomora kao i sve druge emocije su sastavni deo našeg postojanja. Istražimo svet svojih emocija, odgonetnimo njihovo značenje, osvestimo ih, pričajmo o njima, prihvatimo ih, izrazimo, otkrijmo šta nam poručuju. Nema garancije da će biti bezbedno i bezbolno ali jedno je sigurno, postaćemo celovitiji, uravnoteženiji, mirniji i spremniji da se nosimo sa životnim izazovima.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura: Razotkrivene emocije; Pol Ekman, 2011.