Tokom ranog detinjstva “delegiraju” se uloge, tzv. bazične uloge koje nosimo i nadgradjujemo ceo život. Njih instaliraju naši najbliži, pre svega primarni objekti (roditelji) i to na dva načina: direktnim pojedinačnim odnosima prema nama ili introjekcijom (utiskivanjem, pounutrašnjavanjem) njih samih i njihovih međusobnih i eksternih im odnosa. Istovremeno u kasnijim fazama i okolina dopunjuje, obogaćuje sadržaje bazičnih uloga.
Vremenom i kroz odrastanje ukotvljujemo se u uloge sa kojima se stapamo i biramo serijom manevara upravo ambijente, okolnosti, izbore prijatelja, partnera, pozicije koje su u funkciji pothranjivanja i nadgradnje duboko instaliranih bazičnih rola. Te uloge mogu da budu širokog spektra od gubitnika, zapostavljenosti, žrtve, protektivnog objekta, despota, diktatora, zaleđenog infanta...
Na primer devojčica koja nosi dubok osećaj zapostavljenosti u detinjstvu nesvesno će kroz odrastanje i razvojne faze nepogrešivo tragati za izborima koji ce pothranjivati njen bazični konflikt i bazičnu ulogu, jer je to zapravo i jedini model koji prepoznaje i nosi ego-sinton karakter (ovo sam Ja). Mumifikacija sa nadgradnjom i pored često problematičnih posledica baš te uloge, motivisana je i strahom da gubitak uloge predstavlja i mogućnost gubitka ili konačnog gubitka roditelja, koji su kao što je i rečeno induktori široke palete bazičnih uloga. Dakle vratimo se pomenutoj devojčici. Njen bazični osećaj napuštenosti bi preciznim prekognitivnim mehanizmima mogao da je dovede da u svim budućim fazama ona upravo bira okolnosti koje će doživljaj zapostavljenosti, napuštenosti pojačavati i formirati stil života u funkciji hroničnog nezadovoljstva, osujećenosti i ljutnje. Velika je verovatnoća da će i izbor partnera biti precizno determinisan u tom pravcu (hladnog oca zamenjuje muškarcem koji ima strukturu odbacujućeg, ili muškarca koji je voli, svojim stavom, držanjem i serijom manevara postepeno otuđuje, pomera od sebe i motiviše da ode, iako to nisu bile njegove primarne intencije).
Na primer devojčica koja nosi dubok osećaj zapostavljenosti u detinjstvu nesvesno će kroz odrastanje i razvojne faze nepogrešivo tragati za izborima koji ce pothranjivati njen bazični konflikt i bazičnu ulogu, jer je to zapravo i jedini model koji prepoznaje i nosi ego-sinton karakter (ovo sam Ja). Mumifikacija sa nadgradnjom i pored često problematičnih posledica baš te uloge, motivisana je i strahom da gubitak uloge predstavlja i mogućnost gubitka ili konačnog gubitka roditelja, koji su kao što je i rečeno induktori široke palete bazičnih uloga. Dakle vratimo se pomenutoj devojčici. Njen bazični osećaj napuštenosti bi preciznim prekognitivnim mehanizmima mogao da je dovede da u svim budućim fazama ona upravo bira okolnosti koje će doživljaj zapostavljenosti, napuštenosti pojačavati i formirati stil života u funkciji hroničnog nezadovoljstva, osujećenosti i ljutnje. Velika je verovatnoća da će i izbor partnera biti precizno determinisan u tom pravcu (hladnog oca zamenjuje muškarcem koji ima strukturu odbacujućeg, ili muškarca koji je voli, svojim stavom, držanjem i serijom manevara postepeno otuđuje, pomera od sebe i motiviše da ode, iako to nisu bile njegove primarne intencije).
Ta uloga je i u velikom broju slučajeva i revitalizacija onih aspekata roditelja, koje smo svesno ili nesvesno prezirali i to baš onih najinkriminisanijih lajt motiva. Revitalizacija, sa identifikacijom i multiplikacijom (otac pije, ja to prezirem, ali u jednoj fazi postajem jos gori...majka ima ljubavnika, ja patim zbog toga, ali u sledećoj fazi života imam ih više...i sl.). Revitalizacija je nadkompenzacija za ljutnju prema roditeljima, koja je svesno tesko prihvatljiva (ljutnjom ih simbolično ubijam, revitalizacijom, tj.preuzimanjem njihove uloge, oživljavam, činim besmrtnim).
Dakle, duboka nesvesna ukorenjenost za sadržaje bazičnih uloga jača je i od svesnih konstruktivnih intencija, jer većina populacije nema spoznaje o etiologiji niti bazičnog konflikta niti bazične uloge, a često naslućivanje i pokušaj suočenja biva destruktivno ometen zbog potiskivanja mogućnosti suočenja usled separacionih strahova.
Traganje za ličnošću češće ide u smeru nadkompenzacije kroz Jungove PERSONE (emicionalne i socijane maske, koje nas štite od unutrašnjih i spoljnih noksi), a zapravo prepoznavanje sadržaja, dešifrovanje, demistifikacija i relaksiranje bažičnih uloga uz oslobađanje gneva i ljutnje, koji izviru usled zaglavljenosti i utisnutosti u iste, omogućuju suštinsko menjanje toka stvari. To je i put repozicioniranja, izlaska iz neuroze, ali i iz zona opasnosti, loših pozicioniranja (somatske bolesti, interpersonalni konflikti, emicionalne i socijalne zaglavljenosti...).
Savremena psihoterapija suočenjem sa nesvesnim mehanizmima ima mogućnost da podstakne i dovede do konstruktivnih visina preobražaj zaleđenih uloga devojčica i dečaka, uprkos svim unutrašnjim otporima do konstruktivnih zrelih ličnosti, individuisanih i amplifikovanih do nivoa da na svoje frustracije, konflkte i nerazrešenja iz detinjstva, afektivno i kognitivno gledaju direktno, relaksirano i neneurotično.
Prepoznati bazičnu ulogu zapravo je suočiti se sa samim sobom. Raskrinkati je, znači biti slobodan, neneurotičan i spreman za novi, suptilniji početak po postojećem. Živeti svoj život.
Dr Ivajlo Ilijev; psihijatar, psihoterapeut
Bilo bi od koristi za otrežnjenje ovog naroda predočiti javnosti koje su zaleđene ličnosti nacije nastale pod uticajem crkvene ideologije, koje se utiskuju od detinjstva, ali i ostalih političkih ideologija bez epistemoloških pokrića. Ne znam šta još treba da se desi pa da psihijatri proglase pandemiju kolektivne neuroze, a bogami i psihoze, u ovoj zemlji. To nisu učinili 90-ih kada je Srbija krenula kroz mračni tunel iz koga nikako da izađe.
ReplyDeleteSlažem se u potpunosti!
DeleteI moguće je sve kao što ste napisali,kad raskrinkaš prošlost,više nisi ni tužan ni kriv i uradio si nešto dobro za sebe.
ReplyDelete