Salman
Ahtar (31.07.1945. - ) je indijsko - američki
psihoanalitičar koji živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama.
Rođen je u muslimanskoj porodici u Khairabadu. Nakon doktorskih
studija, završenih na Medicinskom Univerzitetu Aligarh u Indiji, nastavio je
stručnu praksu na medicinskom Univerzitetu Maulana Azad u Delhiju. Preselio se
u Sjedinjene Američke Države 1973. godine i nastavio svoje psihijatrijsko
obrazovanje na Medicinskom Univerzitetu u Virginiji pod mentorstvom Vamik Volkman-a
(velikana savremene američke psihoanalize, s kojim
Ahtar i danas sarađuje) i stekao psihianalitičku obuku sa Filadelfijskog
psihoanalitičkog instituta.
Ahtar je profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Džeferson i
trener i supervizor analitičar u Psihoanalitičkom centru Filadelfija.
Salman Ahtar spada u veoma uzak krug najkreativnijih
psihoanalitičara današnjice.
Ahtarov rad sa pacijentima, koji je snimljen i koristi se u
nastavi, primer je onog najkreativnijeg i najempatičnijeg što psihoanaliza može
da ponudi. Gotovo četrdeset godina kliničkog iskustva omugućava mu da u knjigama
pruži izvanredno ilustrativne primere različitih ljudskih stanja. Njegovo
razumevanje svakog problema je koliko duboko toliko i sveobuhvatno, a
formulacije jednostavne i dostupne svima.
Ahtar ne samo da je autor i urednik knjiga i časopisa već je
objavio i osam knjiga poezije. Objavljivanje poezije na engleskom i urdu jeziku
za Ahtara nije neobično s obzirom na to da već nekoliko generacija njegovih
predaka piše pesme za bolivudske filmove. Za Ahtara poezija i psihoanaliza
imaju mnogo toga zajedničkog. Obe se bave onim rečenim i prećutanim. Obe leče.
Kada se piše poezija kao da se vrši sopstvena psihoanaliza i pokušava se bolje
razumevanje samog sebe.
-
,,Psihoanaliza je kao da dvoje ljudi pišu poeziju zajedno.”
Ahtar je i jedan od najinspirativnijih mislilaca i predavača u
čitavoj oblasti psihoanalize, a držao je predavanja na univerzitetima Hardvard,
Yale, Brown,
Emory kao i na mnogim drugim značajnim univerzitetima u Ujedinjenim nacijama.
Teško je zamisliti teme kojima Ahtar nije dao doprinos. I to nikada
površno ili repetitivno.
Salman Ahtar je član redakcija brojnih stručnih časopisa koji se
bave psihoanalizom, a objavio je preko osamdeset knjiga.
Ahtar je bio član uredničkog odbora časopisa International Journal of Psyhoanalysis i Journal of the American Psyhoanalytic Association. Trenutno Ahtar
je urednik za prikaze knjiga u časopisu International
Journal of Applied Psychoanalytic Studies.
Neke od njegovih poznatijih knjiga u oblasti psihoanalize i
psihijatrije su: Broken
Structures (1992), Inner Torment (1999), The Damaged Core (2009), Turning
Points in Dynamic Psychotherapy (2009), The Comprehensive Dictionary of
Psychoanalysis (2009), Psychoanalytic Listening (2012) i druge. Na srpskom
jeziku prevedene su dve njegove knjige: Psihologija
Dobrote i Psihologija Patnje.
Ahtarove
knjige prevedene su na brojne jezike, a on
je vrlo tražen predavač i izlagač.
Sem knjiga Ahtar ima i trideset sedam uredničkih izdanja iz oblasti
kulture i psihoanalize, uključujući:
Freud along the Ganges (2005), The Crescent and the Couch (2008), Freud and the
Far East (2009) i druge.
Dobitnik
je mnogih nagrada: za najbolji rad godine časopisa Journal of the American Psychoanalytic Association (1995), nagrade Edith Sabshin (2000) Američkog udruženja
psihoanalitičara, nagrade Kun Po Soo
(2004), nagrade Irma Bland (2005),
nagrade Nancy Roeske (2012) od
Američkog psihijatrijskog udruženja, nagrade Sigumund Frojd za istaknuti doprinus psihoanalizi Američkog društva
psihoanalitičkih lekara (2000) kao i nagrade Robert Liebert (2003) za istaknute doprinose primenjenoj
psihoanalizi Centra za psihoanalitičku obuku i istraživanja Univerziteta
Kolumbija.
Važno je pomenuti nagradu Sigourney
(2013) koja predstavlja najprestižnije priznanje u oblasti psihoanalize.
Ahtar je držao predavanja po pozivu u akademskim ustanovama u zemljama
širom sveta, uključujući: Australiju, Belgiju, Brazil, Kanadu,
Čile, Kinu, Englesku, Francusku, Nemačku,
Indiju, Italiju, Japan, Meksiko, Peru, Srbiju i Tursku. Njegove knjige
prevedene su na mnoge jezike uključujući: nemački, rumunski, španski i turski. Salman Ahtar takođe sarađuje i
sa Inter-Act Theatre Company u
Filadelfiji.
Kao osoba Ahtar je opisivan kao prirodan, radoznao, kreativan i
darežljiv.
Ahtarov antropološki
optimizam naspram Frojdovog pesimizma
Psihoanaliza je uzela učešća u mnogim temeljnim debatama o ljudskoj
prirodi i moralu. Smatrajući da imaju originalne i korisne uvide, mnogi
psihoanalitičari su pisali o tome da li je čovek po svojoj prirodi dobar ili
zao i psihoanaliza je uzela vrlo određen i po nekim mišljenjima ekstreman stav.
Frojd je smatrao da isti mehanizmi stoje u osnovi i normalnosti i
patologije. Na ovom načelu insistirao je u svojim poslednjim radovima (Freud,
1938, prema Dimitrijeviću 2013). Frojd je pokazao da u mnogim oblicima
svakodnevnog ponašanja, kao što su omaške u govoru ili u pisanju, zaboravljanje
ili pogrešno povezivanje odnosno upamćivanje, postoji jasan smisao koji je
određen dejstvom nesvesnog na svest analognom onome koje prepoznajemo u procesu
formiranja simptoma. Isto važi i za snevanje, sanjarenje i kreativnost. Frojd u
svim tim fenomenima prepoznaje iste mehanizme koji pod specifičnim uslovima
dovode do pojave simptoma i poremećaja. Frojd je psihoanalizu zasnovao kao
sistem sa ogromnom dozom determinizma: svaki detalj svačijeg ponašanja moguće je analizirati i u njemu otkriti dejstvo
nekog mehanizma odbrane, a da je tu analizu često nemoguće podvrći spoljašnjoj
verifikaciji. Tako slika čoveka koja iz toga proizlazi gotovo je u potponusti
lišena slobode: koliko god se
čovek borio, on ne može da uspostavi anatomiju od nesvesnog i da bude siguran
zašto je nešto uradio, rekao ili odlučio. Frojdove
ambicije bile su još veće jer je on želeo da
zasnuje kliničku antropologiju – da suštinu ljudskog bića opiše kao inherentno
patološku. Slično je bilo i sa mnogim kasnijim generacijama psihoanalitičara:
Melani Klajn, Oto
Kernberg i drugi.
Nakon Maslove humanističke psihologije, Salman Ahtar dao je sebi
zadatak da iz psihoanalitičke perspektive, sistemski pristupi pitanju
razumevanja ljudskih kvaliteta i njihove autentičnosti. Želeo je da ublaži
Frojdovo pesimističko gledište – po kojem su ljudska bića u svojoj suštini
loša, a dobrota se javja samo kao odbrambeni stav.
Ahtar je optimista. Misli da stvari mogu da budu dobre i misli da
ljudi mogu da budu dobri. Takođe smatra da možemo da živimo sa manje stvari, a
da budemo srećni.
Ahtar u svojim radovima, zasnovanim pored ostalog i na mnogobrojnim
kliničkim slučajevima, dokazuje da čovek u suštini nije ni dobar ni zao, već da
ima potencijale i za jedno i za drugo. Kakav će biti čovek zavisi od mnogo
toga. Od urođenih osobina, preživljenih trauma, načina na koji se suočava sa
životnim nedaćama, spremnosti da se menja i razvija, podrške (ili njenog izostanka)
iz okruženja, kulturološke, političke i ekonomske klime... Pre svega je važno
da dete u najranijem detinjstvu dobije ljubav i pažnju majke i porodice, jer
tada se oblikuje kao ličnost i gradi prve mehanizme odbrane.
Ahtar ukazuje na poreklo, dinamiku, socijalna zadovoljstva i
kliničke koristi od pozitivnih osobina, u koje ubraja hrabrost (fizičku,
intelektualnu, moralnu), rezilijentnost (kao ,,dobar” odgovor
na posledice neke traume) i zahvalnost. U
pozitivne postupke svrstava velikodušnost, praštanje i žrtvovanje. Sa puno
optimizma dokazuje da je čovekova dobrota prirodna i da dolazi ,,iznutra”.
Ahtar praktično objašnjava i da dobrota može da bude
kontraproduktivna. Primer:
-
,,Zamislite da imate u džepu svega 100 dolara, i nailazite na
prosjaka. Ako ste dobar čovek, daćete mu nešto od tih para, recimo 10 dolara.
Ako mu date sve što imate, onda ste u problemu, to je već samodestruktivno
ponašanje. Takvi postupci nisu zdravo normalno ponašanje.”
Ahtar
smatra da je enigma preživljavanja
rezilijentnost – otpornost na stres. Takođe smatra da mi možemo da postanemo
otporni na stres koji je danas sve više prisutan i životu pojedinca.
-
,,Da bismo bili rezilijentni potrebne su nam tri stvari. Prvo
morali smo da dobijemo ljubav od majke u detinjstvu. Ta ljubav od majke dala bi
nam snagu i neku vrstu baterije koja bi nas pokretala kroz ostatak života.
Drugo, morali bi da imamo iskustvo efikasnosti, da nešto radimo i da to donosi
rezultate. Treća i ključna stvar je prihvaćenost u društvu – od učitelja,
kolega – priznanje da smo dobra osoba. Kada imamo priznanje od društva,
efikasnost i majčinu ljubav onda možemo da kažemo da imamo mnogo toga u sebi.”
Zanimljivo je što Ahtar pokazuje primere i kada patnja može da bude
korisna. Patnja je naš sastavni deo života, baš kao i radost i uzbuđenje, prati
nas u svim životnim razdobljima i pomaže nam da sazrimo, da se razvijemo kao
potpuna ličnost, da naučimo gde su nam granice i da razumemo osećanja drugih
ljudskih bića. Takva patnja je normalna i korisna. Ali postoji i takva patnja
koja je nepotrebna, prekomerna, patološka – i ona se leči. U ,,Psihologiji
patnje” Ahtar ukazuje na šest izvora
takve patnje: pravi razliku između
trpljenja patnje (strah, pohlepa, krivica) i nanošenje patnje (obmanjivanje,
izdaja i osveta).
-
,,Bol je neminovan zato što ne mogu sve naše želje da budu ispunjene.
Buda je predložio da smanjimo svoje želje. To je jedino rešenje, ali današnji
svet ide u suprotnom smeru i stalno povećava želje. Sedite i gledate televiziju
i stalno izlaze reklame za drugi televizor. Vama se sviđa vaš tv, ali kada
vidite drugi, pomislite da bi trebalo da ga imate, iako vam uopšte nije
potreban. Ono što Buda kaže jeste da će mir doći uz smanjenje želja, a ono što
svet reklama, svet kapitalizma kaže jeste: ,,Mi ćemo povećati vaše želje, izazvati u vama želje koje
nisu postojale, a čim kupite novi tv, stiže sledeći.” Amerikanci su ovo otkrili vrlo rano, kada
su počeli svake godine da izbacuju nove modele automobila. Isti automobil, samo
se promene sitnice i vi odmah pomislite da vam je auto star i da morate da
imate novi. Ne morate, ali oni to izazivaju u vama. Lekcija kaže da sreća
dolazi kroz to što imate manje želja, uprkos svetu koji u vama izaziva više
želja. Nešto potiče iz kapitalizma, jer ta ekonomija počiva na pretvaranju
ljudi u potrošače, a nešto potiče od toga što je svet postao otvoren i finansijska
nejednakvost je vidljiva. Ljudi u siromašnim zemljama žele da žive kao ljudi u
bogatim zemljama. Postoje ta dva načina koje izazivaju želje i zbog toga su
ljudi nesrećni i pate.”
Ahtar svoje radove uglavnom počinje klasičnim pristupima, gotovo
uvek uključuje savremena razmatranja i istraživačke rezultate, mada ne previđa
uvek značaj biološke teorije. Sa svojim prilično tradicionalnim pristupom Ahtar
dodaje brojna razmatranja snaga koje ljudi nose u sebi i opisuje situacije kada
nekome psihoterapijska pomoć nije potrebna.
Prema Ahtaru psihoanaliza je rođena u kliničkom kontekstu, kroz rad
sa ljudima koji imaju problema. Mnogi ljudi su bili klinički zdravi, tako da
zdrav deo njihove ličnosti nije dobio adekvatnu pažnju. Takav primer:
,,čovek odlazi kod lekara zbog bola u desnoj
nozi, i lekar ga neće pitati ništa o njegovim laktovima.” Kada je psihoanaliza
počela da se bavi ljudima koji imaju problema sa osnovnim funkcijama,
psihoanalitičari su počeli da sagledavaju i ovaj aspekt.
Dok
je Frojd govorio da su pacijenti ,,dobri
samo za naučna istraživanja i zato što se mora zarađivati” (Ferenczi, 1988,
prema Dimitrijeviću 2016), optimista
Ahtar razgovara sa osobama koje mu se obrate za pomoć, nikada ne zaboravljajući
sopstvene slabosti i ne prestajući da razmišlja o zahtevima koji se postavljaju
pred čitavu profesiju.
S jedne strane smatra da bi za psihoanalizu bilo voema dobro kada
bi ublažila svoj determinizam i pesimizam otvarajući se za izvorne kvalitete i
dobrotu ljudi. S druge strane, za opštu javnost može biti važno da se misli i
govori o dobroti zbog globalnih tendencija u medijskom izveštavanju usmerenom
na zločine i tračeve, zbog opšte krize morala u dobu površnih identiteta, ali i
zbog potpunog nestanka optimizma iz društvenog života.
Ahtar na izvrstan način otvara i druge teme koje nam kao društvo
mnogo nedostaju. Primer takve teme je njegovo mišljenje o kapitalističkom
društvu i načinama na koje možemo da budemo manje determinisani uprkos
socijalnim nametanjima.
-
,,U svakom kapitalističkom društvu postoji napad na dobrotu zato
što u kapitalizmu posedovanje stvari postaje važna vrednost. Imati veliki
automobil, mnogo novca, veliku kuću, postaje mnogo važnije i druge vrednosti
pate. U multietničkim društvima takođe postaje vrlo problematično, šta je
dobro, a šta loše, jer ljudi donose različite definicije vrednosti i zato
moralnost postaje problematična, a zakoni počinju da postaju važni. Društvo
kojem upravljaju zakoni nije isto kao društvo kojem upravlja moralnost
pojedinca.”
Ahtar kaže da možemo da prepoznamo da li smo ,,dobra”
osoba.
-
,,Ne možemo biti dobri ako ne znamo kada smo loši. Moramo da
naučimo da živimo sa svim svojim osobinama, i dobrom i lošim, ali da umemo da
razlikujemo jedne od drugih. Slično je sa našim osećajem individualnosti.
Prepoznaćemo koliko smo i čemu originalni i jedinstveni tek kada se upoznamo sa
tradicijom i postignućima ostalih ljudi.”
„ Rađamo se sposobni i za
dobro i za zlo” – Salman Ahtar
Elena
Jovančić, psiholog.
Korišćeni izvori:
Akhtar, S.
(2016). Psihologija dobrote. Izdavačka
kuća CLIO, Beograd.
Akhtar,
S. (2017). Psihologija patnje. Izdavačka kuća CLIO, Beograd.
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.