Žak Lakan; faza ogledala, pojam Drugo/drugo, želja i nagoni

„Psihoanalitičar nije istraživač nepoznatog kontinenta, niti velikih dubina; on je lingvista. On uči da dešifruje pismo pred njegovim očima, koje je prisutno za svačiji pogled; ipak, to pismo se ne može dešifrovati ukoliko nam nedostaju njegovi zakoni, njegov ključ.“ (Žak Lakan)

Žak Lakan (13.04.1901. – 09.09.1981.) – jedan od najpoznatijih francuskih psihijatara i psihoanalitičara, a smatrao se i najkontraverznijim posle Frojda. Lakanov odnos prema institucionalizovanoj psihoanalizi je podeljen; polemike sa kolegama iz struke oko njegove analitičke prakse i oko njegovih teoretskih koncepata dovele su do Lakanovog isključenja iz Medjunarodnog društva za psihoanalizu. Godine 1964. osniva ''Ecole Freudienne'', izuzetno uticajnu školu koju zatvara 1980. god. Pored njegovih predavanja koja su se pojavila 1966. pod nazivom ''Spisi'', postoje delovi seminara koje je držao jednom sedmično, počev od 1953. god. Ovde Lakan ne daje konciznu psihoanalitičku teoriju, nego razvija dinamičke misaone lance koji se spajaju u centralnim tačkama.

Njegove ideje imale su značajan uticaj na kritičku teoriju, teorije književnosti, francusku filozofiju 20. veka, sociologiju, feminističku teoriju, teoriju filma i kliničku psihoanalizu. Žak Lakan je kliničke slučajeve ali i kompletan saznajni svet oko sebe povezivao sa filozofskim, lingvističkim i književno – naučnim problemima.

Lakan je svoje stavove izgradio na osnovu Frojdovih. Po njemu, u Frojdovoj ideji je prvenstveno sadržana problematičnost kapaciteta za adaptaciju, a ne kako su frojdovci isticali, mogućnost adaptiranja. Za razliku od „ego psihologa“, koji zanemaruju nesvesno, i težište sa dubinske (latentne) psihologije pomeraju na ravan svesnog iskustva (koje bi, po njihovom shvatanju, trebalo da je u skadu sa imperativima kulturološki odgajanog Ega i koje je lični saveznik u terapiji psihoanalizom), Lakan tvrdi da je upravo taj Ego za subjekta frustrirajući i kojeg treba oslabiti. Lakan smatra da je „Ja“ naš glavni neprijatelj u psihoanalizi, a ne saveznik kako su isticali ego – psiholozi. „Ja“ je stecište otpora, i posao analitičara nije da jača „Ja“ nego da se bori protiv podvala koje „Ja“ unosi u analizu, tako je posao analitičara da stalno suočava sa neizvesnošću nesvesnog. Frojdove reči „Tamo gde Id Ego treba da bude“, Lakan čita kao „Tamo gde beše „Ono“, „Ja“ treba da dođe – što ne znači da bi Id trebalo da bude poništen Egom, već da Ego bude poništen Idom. „Nad – ja „traži svoje“, bez obzira na to koliku će cenu platiti subjekt, ono je kao poverilac koji od dužnika – Ja – traži da mu izmiri dug i pri tome zlurado posmatra teškoće u koje sve to dovodi Ja.“

Ono što govori iz nas i ono što govori o nama jeste ono nesvesno, i ne može se spoznati direktno, ali se može shvatiti vrstom prevoda koja se dešava u jeziku – psihoanaliza je stoga govor koji leči. „Nesvesno je ono poglavlje moje istorije koje je prekriveno belilom i ispunjeno jednom laži: to je cenzurisano poglavlje. Ali istina se može pronaći i najčešće je ona ispisana negde drugde.“ Kao ta druga mesta na kojima se skriva, Lakan navodi „arhivska dokumenta“ (misleći na uspomene iz detinjstva), „semantičku evoluciju“ (koja se odnosi na čitav spektar reči jedne osobe, kao i njegov stil života i temperament), na „spomenike“, „tradiciju“ i „tragove“ koji takođe predstavljaju simbolizovana mesta koja za čoveka imaju mnogo veći značaj  pri upoznavanju, i spoznavanju samog sebe nego što bi to priznali oni koji nesvesnom pridaju minornu vrednost u psihoanalitičkim teoretisanjima. Da je u osnovi nesvesnog reč potvrđuje i sledeća Lakanova misao: „Psihoanalitičko iskustvo je u čoveku pronašlo imperativ reči kao zakon koji ga je oblikovao po svojoj slici, Ona rukovodi poetskom funkcijom jezika da bi simbolički posredovala njegovu želju. Neka vam ona omogući da konačno shvatite kako u daru govora počiva sva realnost njegovih dejstava; jer čoveku je upravo preko tog dara došla sva realnost i on je održava pomoću svog neprestanog delanja.“

Faza ogledala

Lakan je počeo da posmatra ogledalo - fazu kao nešto više od trenutka u životu deteta. On objašnjava da „faza ogledala predstavlja fenomen koji ima dvostruku vrednost.“ Na prvom mestu, ona ima istorijsku vrednost, jer obeležava odlučujuću prekretnicu u mentalnom razvoju deteta. Na drugom mestu, ona simbolizuje suštinski libidinalni odnos sa predstavom tela. Kako je ovaj koncept razvijan dalje, akcenat je prešao sa njegove istorijske vrednosti na njegovu strukturalnu vrednost. Lakan kaže da je „faza ogledala daleko od pukog fenomena koji se javlja u razvoju deteta. Ona ilustruje konfliktnu prirodu dvojnog odnosa." Faza ogledala opisuje formiranje Ega putem procesa objektivizacije, jer je Ego rezultat sukoba između nečijeg doživljenog vizuelnog izgleda i nečijeg emotivnog iskustva. Ova identifikacija je ono što je Lakan nazvao otuđenjem. Sa šest meseci, beba još uvek nema fizičku koordinaciju. Dete je u stanju da prepoznaje sebe u ogledalu pre ostvarivanja kontrole nad svojim telesnim pokretima. Dete vidi svoju sliku u celini i sinteza ove slike proizvodi osećaj koji je u kontrastu sa nedostatkom koordinacije tela, koji se doživljava kao fragmentirano telo. Dete doživljava ovaj kontrast u početku kao rivalstvo sa svojom slikom, jer celovitost slike preti detetovoj fragmentiranosti - čime faza ogledala dovodi do agresivne napetost između subjekta i slike. Da bi se rešio ova agresivna napetost, dete se identifikuje sa slikom: ova primarna identifikacija formira Ego. Lakan shvata ovaj trenutak identifikacije kao trenutak slavlja, jer to dovodi do imaginarnog osećaja gospodarenja, ovladavanja, kada dete poredi svoje nesigurne osećaje ovladavanja sa omnipotencijom majke, depresivna reakcija može pratiti inicijalnu razdraganost. Lakan naziva sliku „ortopedskom," jer to vodi dete ka anticipaciji prevazilaženja svog „specifičnog preranog rođenja“. „Vizija tela kao integrisane celine u protiv stavu sa detetovim stvarnim iskustvom motorne nesposobnosti i doživljaja tela kao fragmentiranog, izaziva kretanje od „insuficijencije ka iščekivanju  anticipiranju." Drugim rečima, slika u ogledalu inicira i onda potpomaže, poput štaka, proces formiranja integrisanog osećaja sopstva. Faza ogledala takođe ima značajnu simboličku dimenziju, zbog prisustva lika, figure odraslog koji nosi bebu. Pošto dete preuzima reflektovanu sliku kao vlastitu, ono potom okreće glavu ka odrasloj osobi, koja predstavlja veliko Drugo, prizivajući odraslog da ratifikuje ovu sliku.

Drugo/drugo

Dok Frojd koristi termin „drugo“, pozivajući se na der Andere (drugo lice) i das Andere (drugost), Lakan koristi algebarsku simboliku za svoje koncepte:. Veliko „Drugo“ je određeno sa „A“, a malo drugo je odredio sa „a“. On tvrdi da je svesno prepoznavanje ove razlike osnovno za analitičku praksu: analitičar mora biti svestan razlika između A i a, kako bi mogao da se zamisli na mestu Drugog, a ne drugog. Malo drugo je drugo koje nije u stvari drugo, već je odraz i projekcija Ega. To je duplikat, slika u ogledalu. Malo drugo je stoga potpuno upisano u imaginarnom poretku. Veliko Drugo označava radikalnu drugost, koja prevazilazi iluzornu drugost imaginarnog poretka, jer ne može biti asimilovno kroz identifikaciju. Lakan izjednačava ovu radikalnu drugost sa jezikom i zakonom, a samim tim veliko Drugo je upisano u simbolički poredak. Zaista, veliko Drugo je simbolično utoliko što je partikularno za svaki predmet. Drugo je, dakle, istovremeno i drugi predmet, u svojoj radikalnoj drugosti i jedinstvenosti, a takođe i simbolički poredak koji posreduje u vezi sa tim drugim subjektom." Drugo se pre svega mora uzeti u obzir kao lokus, piše Lakan, „lokus u kome je konstituisan govor“. Možemo govoriti o Drugom, kao o predmetu u sekundarnom smislu tek onda kada subjekt zauzima ovu poziciju i time otelotvoruje Drugo za drugog subjekta.

Majka je ta koja prva zauzima položaj velikog Drugog za dete, ona je ta koja prima detetove primitivne krike i retroaktivno ih sankcioniše formirajući pritom posebne poruke. Kastracioni kompleks formira se onda kada dete otkriva da ovo Drugo nije kompletno jer postoji "Nedostatak" u Drugom. To znači da uvek postoji nedostajući označitelj iz skupa označtelja konstituisanog od strane Drugog.  Feministički mislioci su i koristili i kritikovali Lakanove koncepte kastracije i Falusa. Neke feministkinje tvrde da Lakanova falocentriča analiza pruža koristan uvid u razumevanje rodnih predrasuda i nametnutih uloga, dok ostali feministički kritičari, naročito Liz Irigaraj, optužuju Lakana za održavanje seksističkih tradicija u psihoanalizi. 

Želja

Želja uvek preferira potrebu za nečim spoljašnjim, za nečim što asocira na nešto drugo, nešto što nam stalno izmiče. Cilj psihoanalize jeste da vodi analizanta ka tome da otkrije istinu o poreklu svoje želje, ali to je moguće samo ako je to želja artikulisana. Lakan je napisao da ako je „samo jednom formulisana, imenovana u prisustvu Drugog, razvija se želja u punom smislu te reči." Ovo imenovanje želja“ nije pitanje priznavanja nečega što je dato, već se kroz proces imenovanja stvara, rađa, novo prisustvo u svetu." Psihoanaliza uči pacijenta da prenese “želju u postojanje." Lakan razlikuje želju iz potrebe i zahteva. Potreba je biološki instinkt koji je artikulisan u zahtevu, a ipak zahtev ima dvostruku funkciju: s jedne strane, on artikuliše potrebu, a sa druge, deluje kao zahtev za ljubavlju. Čak i nakon što je potreba artikulisana u zahtevu zadovoljena, zahtev za ljubavlju ostaje nezadovoljen. Ovaj ostatak je želja.  Za Lakana, „želja nije ni apetit za zadovoljstvo, niti zahtev ljubavi, već razlika koja proizilazi iz oduzimanja prvog od drugog." Lakan dodaje da je „želja počinje da se oblikuje na margini u kojoj zahtev postaje odvojen od potrebe." Otuda želja nikada ne može biti zadovoljena. Takođe je važno da se napravi razlika između želje i nagona. 

Nagoni

Nagoni se razlikuju od bioloških potreba, jer oni nikada ne mogu biti zadovoljeni i ne ciljaju na objekat već kruže stalno oko njega. Lakan postavlja nagone istovremeno i kao jedinice kulturne i simboličke konstrukcije - otuda „nagon nije nešto dato, nešto arhaično, iskonski." On sadrži četiri elementa nagona definisanih od strane Frojda (pritisak, kraj, predmet i izvor) u svojoj teoriji: Nagon potiče iz erogene zone, kruži oko objekta, i vraća se u Erogenu zonu. Tri gramatička glasa struktuiraju ovo kolo: aktivni glas (videti), refleksivan glas (videti sebe), pasiv (biti viđen). Aktivni i refleksivni glasovi su autoerotski – nedostaje im tema. Samo kada nagon završi svoj pun krug sa pasivnim glasom pojavljuje se novi predmet. Uprkos tome što je “pasivan” glas, nagon je u suštini aktivan : "da se uspostavi viđenost" , a ne samo “da se bude viđen."

Lakan identifikuje četiri delimična nagona: oralni nagon (erogene zone su usne, delimični objekat dojke ), analni nagon (anusa i fekalije), skopski nagon (oči i pogled), prizivajući nagon (uši i glas). Prva dva se odnose na zahtev, a poslednja dva na želju. Ako su nagoni usko povezani sa željom, oni su parcijalni aspekti u kojima se realizuju želje - želja je jedna i nepodeljena, dok su nagoni njene parcijalne manifestacije.

Anđela Kostić, strukovna medicinska sestra