XXI vek, vek zavisnosti

Promene u stilovima života u XXI veku, ali i dvadesetak poslednjih godina prošlog stoleća nose najturbulentnije moguće performanse, koje definitivno savremeni čovek ophrvan čudesnim konglomeratom spoljnih i unutrašnjih pritisaka nije u stanju da iznese na ne-neurotičan način.Velike geostrateške promene krajem 80-ih, seksualna revolucija 60-ih, tehnološke revolucije ali i ona najaktuelnija informatička, dovele su do evidentnih novih mogućnosti u civilizacijskom prosperitetu, ali i pojedinca ostavili zbunjenim, nepripremljenim da psihološki proprati celokupnost grandioznih promena. Ugrožena je individua, ali i mogućnost formiranja zrelih, svrsishodnih odnosa, partnerskih i svih ostalih. Čovek postaje usamljeniji, sve više u alijenaciji od okoline, porodice, države, od samog sebe.

Ovakve okolnosti postaju fantastičan ambijent celokupne palete zavisnosti od onih starih, postojećih (alkohol, psihoaktivne supstance, kocka) do onih koje produkuje novo vreme i savremeni intermedijarni stilovi življenja (zavisnost od društvenih mreža,od interneta,od mobilnih telefona, od televizije) pa sve do onih trivijalnih (zavisnost od posla, od roditelja, od partnera u pasivno-zavisnim i simbiotskim odnosima).

Sa psihoanalitičkog stanovišta svaka zavisnost ima u svojoj matrici, ali i uzročnosti nadkompenzaciju na dubok osećaj osujećenosti i straha od gubitka. To je osećanje koje nosimo iz određenih faza detinjstva i prožeto je po pravilu visokim nivoom ljutnje. To je ljutnja prema nekom bitnom objektu (najčešće figure roditelja) koju pomeramo potrebom da se vežemo za određenu aktivnost, ritual ili supstancu. Često uzrok može biti i revitalizacija mustre, uz koju smo odrastali.

Karakteristično je da mnoge zavisnosti idu jedna uz drugu, ili se transformišu u različitim fazama života i smenjuju. Kulturološki ambijenti i estetika življenja takođe iniciraju sadržaj zavisnosti.

Zavisnost od društvenih mreža je specifičnija jer preplavljuje širi generacijski,i ntelektualni i socijalni spektar i stvara obrazac po difoltu (neuroza po inerciji) koji postaje automatizovani gotovo opsesivno-kompulzivni neurotični oblik. Ono što ga vezuje za klasične oblike zavisnosti jeste pomenuti neurotični spektar simptomatologije, ali i stil života koji sve više udaljava od onog svakodnevnog, autentičnog i vodi ka kreiranju neke druge, osamljenije, često nestvarne, virtuelne realnosti.

Budućnost će dati odgovore i nama psihijatrima, psiholozima, psihoterapeutima u kom smeru treba delovati kad su u pitanju mere za izlazak iz Pandorine kutije. Balans i korekcije stilova života je možda onaj svesni manevar koji će nam biti potreban. Pre toga svakako esencijalno bavljenje i prepoznavanje nesvesnih, suštinskih izvorišta pulzija koje nas vode ka zavisnosti.

Moramo prihvatiti činjenicu i da je u prirodi čoveka da adaptacija na nove koncepte ipak ima svoj vremenski limit i da će savremeni čovek ući i u fazu suptilnije i izbalansiranije interakcije sa onim što ga okružuje. Do tada budimo svesni da nova epoha, ma koliko je priželjkujemo nosi i neslućene lavirinte opasnosti.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar,psihoterapeut