Ne želim u školu; simptomi, psihodinamika i način prevazilaženja školske fobije

 Shvatio sam da hrabrost nije odsustvo straha, već trijumf nad njim. Hrabar čovek nije neko ko ne oseća strah, već neko ko ga pobedi.

                                                 Nelson Mendela

Školska godina je uveliko počela pa bi bilo korisno upoznati se sa školskom fobijom i njenom simptomatologijom, kao uvek aktuelnom temom. Ovaj strah se češće javlja u početku školovanja nego kasnije, mada može da se javi i u mladosti. Neka istraživanja pokazuju da su devojčice osetljivije i sklonije nego dečaci. To je neurotski a ne razvojni fenomen. U osnovi joj je neracionalan, nerazuman strah od odlaska u školu. Dete želi i pokušava da ide u školu, teži adaptaciji i boljem uspehu ali strah nekad zna da bude toliko jak da dete popušta u toj borbi i kreće sa izbegavanjem odlaska u školu i razvojem simptoma. Nekada strah može poprimiti jačinu panike. Obično počinje naglo u prvim danima polaska u školu. Dete ispoljava mrzovolju, bes i ljutnju kada treba da krene. Iako saopštava da voli školu i da želi da ide, ono ipak to ne čini. Tu je uključen ne samo strah od škole nego i strah od učenja, učitelja, drugova i neuspeha (Gardner 1981). Dete ima i telesne manifestacije straha. Javljaju se drhtanje, bledilo, crvenilo, glavobolja, lupanje srca, problemi sa gastrointestinalnim traktom (povraćanje, proliv, bolovi u stomaku), smetnje govorenja, smetnje spavanja, povišena telesna temperatura psihogenog porekla. Telesni kao i psihički simptomi se kasnije mogu iskoristiti kao dokaz o „patnji“ odnosno kao opravdanje za neodlazak u školu. Sa povratkom kući, ili i izostajanjem iz škole, za vikend i za vreme raspusta svi simptomi se povlače. Dete nastavlja spontano sa svojim svakodnevnim aktivnostima i nema drugih promena u ponašanju. Nekada se ova telesna simptomatologija može pogrešno protumačiti pa se uzroci problema traže samo u telesnom umesto i u psihološkom (obraćamo se samo lekaru/pedijatru umesto i psihologu). Klinička slika nije uvek jasna i vezana samo za školu. 

Strahovi mogu da se ispolje i pod neki drugim okolnostima, može se javiti depresivno raspoloženje, povlačenje od dece, odsutnost, dekoncentrisanost, prisilni simptomi. I pored dobrih intelektualnih kapaciteta, savladavanje školskog gradiva može biti otežano a dobar uspeh izostati. U početku školovanja manifestacije školske fobije su burnije nego ako se školska fobija razvije kasnije tokom školovaja u mladosti. Tada obično počinje postepeno i predstavlja često samo jedan od simptoma mnogo dubljeg poremećaja koji zahvata ličnost pojedinca. Otpor prema školi se najčešće javlja pri polasku u prvi razred a kasnije u prelaznim periodima kao što je peti razred ili polazak u srednju školu.

Školska fobija može imati nagli i hroničan tok, sa smenjivanjem perioda poboljšanja i pogoršanja. Ukoliko je klinička slika krenula sa smirivanjem a desi se opet neko povređujuće iskustvo to može usloviti povratak simptoma. Povređujuće iskustvo može da bude i promena škole, promena učitelja, neki incident sa drugarima, razvod roditelja, ismevanje vršnjaka, loša ocena. Prognoza školske fobije je gora nego prognoza nekih drugih fobija u detinjstvu i zavisi od istorije života deteta-omladinca, obeležja ličnosti, odnosa sa roditeljima, učiteljima, vršnjacima kao i blagovremenog i adekvatnog lečenja. Strah od škole se može javiti i kao posledica vršnjačkog nasilja bilo fizičkog bilo verbalnog/psihološkog kome je dete izloženo u školi, zbog neprihvatanja od strane vršnjačke grupe.

Školsku fobiju ne treba mešati sa izbegavanjem škole i bežanjem iz škole i problematičnim ponašanjem.

Psihodinamika nastanka školske fobije

Uzroci ove fobije leže u organizaciji ličnosti, izmenjenim odnosima dete-roditelji kao i nekim društvenim i kulturnim činiocima. Može biti izazvana polaskom u školu, promenom škole, sukobom sa učiteljima ili vršnjacima, slabim ocenama, padom na testu/ispitu ali takođe i nekim činiocima koji nemaju baš direktnu vezu sa školom (recimo bolest roditelja). Sve ove okolnosti predstavljaju za dete gubitak sigurnosti, odnosno gubitak jednog odnosa koji je pružao zaštitu. Neki autori smatraju da školska fobija predstavlja oživljavanje i ponavljanje strepnje odvajanja od roditelja, a ne strah od škole (Ajuriaguerra 1970). Dete nije sigurno u ljubav roditelja i plaši se da će ga oni napustiti, ostaviti, da će ostati bez njih ukoliko ode u školu. Majke dece koja ispoljavaju simptome školske fobije su i same plašljive, ambivalentne prema svojoj deci i njihovim simptomima. Nesvesno se i one plaše odvajanja jer su na neki način i one imale izmenjene odnose sa roditeljima, bilo da su to bila neka loša iskustva bilo da su njihovi roditelji pak bili prezaštitnički nastrojeni. Kao majke, od samog rođenja deteta, ispoljavale su pojačanu brigu, strepnju i strah vezano za dete. Na taj način, brinući, pokušavale su nesvesno da im obezbede bezbedno i srećno detinjstvo. Dete koje odrasta u prezaštićenim uslovima uglavnom reaguje neprijateljstvom protiv zavisnosti i straha od vlastite agresivnosti. Na takvo ponašanje deteta majka takođe reaguje agresivno i neprijateljski, onda se kod nje javlja osećanje krivice zbog toga a onda zbog tog osećanja krivice ona reaguje opet popuštanjem i novim prezaštićivanjem. Školska fobija može se razviti na depresivnoj osnovi. Dete koje je depresivnog raspoloženja podstiče roditelje na pojačanu zaštitu. Pretaštićeno, nesamostalno i zavisno dete kada treba da napusti roditelje, reaguje depresivno.

Melani Klajn smatra da dete kada krene u školu ima obavezu, odnosno treba da sublimira svoju instiktivnu energiju, da napusti dotadašnji pasivno-zavisni stav koji je zauzimalo u porodici i postane aktivnije. Prema njenom mišljenju strah od škole je ustvari strah da se napusti porodica, da se napuste roditelji. Mnoge majke traže u detetu izvor vlastitih osećajnih zadovoljenja i njihovo ponašanje utiče na razvoj ove fobije.

Ni uloga oca u ovoj psihodinamici nije zanemarljiva. Neke majke dece sa školskom fobijom imaju neuspešne bračne odnose, očevi su često pasivne figure, nesigurne osobe koje majci ne pružaju dovoljno podrške. Otac koji je odsutan, nezainteresovan za porodična zbivanja, pasivan, slabo podržava ili ne podržava majku ali je pri tom spreman da stalno pravi neke primedbe i zamerke na njen račun, optužuje je za vaspitne propuste, doprinosi svojim stavom i ponašanjem nastanku straha od škole. Neki autori smatraju da se školska fobija češće javlja kod dece čije su majke stroge i dominantne a otac nesiguran, zatvoren, permisivan. Oba roditelja mogu da ispoljavaju dvojna osećanja i prema detetu i prema lečenju. Za njih su na neki način simptomi deteta odnosno detetov strah da se odvoji, njegova privrženost i zavisnost najčećše dokaz velike detetove ljubavi, potvrda da su kao roditelji adekvatni što može da oteža lečenje.

Kada se školska fobija razvija kasnije, ne sa polaskom u školu, uzroci i način nastajanja su složeniji. Tu se sada uključuje i odnos sa nastavnicima, sa drugom decom, strah od neuspeha, povreda samoljubivosti i loša osećanja zbog neodgovarajućeg uspeha, strah od takmičenja. Nekada strah i povlačenje iz školske sredine može biti način da se sačuva narcistička slika o sebi. Nekada se na ovu fobiju mogu pridodati i neki drugi simptomi, fobični odgovori se mogu generalizovati i proširiti i na druge oblasti te je s toga od velikog značaja rano prepoznavanje i blagovremena intervencija roditelja. 

Pogodni faktori za nastanak ove fobije mogu biti i neki društveni odnosno kulturni činioci. Veća je verovatnoća da će se pojačan strah od škole razviti kod dece koja odrastaju u porodicama sa velikim društvenim težnjama, velikim ambicijama i aspiracijama roditelja, u porodicama sa izraženim takmičarskim stavovima. Nekada i visoki zahtevi škole, ličnost učitelja/nastavnika, sama školska atmosfera mogu biti okidači za oživljavanje ranijih nerazrešenih strahova, sukoba iz ranijih faza razvoja kod dece.

Deca sa školskom fobijom imaju sledeća obeležja ličnosti: povišena nesigurnost, nisko samopouzdanje, pasivnost, zavisnost, plašljivost i od drugih objekata (životinja, stranih osoba, mraka), sklonost ka depresivnim odgovorima, pojačana povredljivost, osetljivost, sklonost ka nazadovanjima i projekcijama, težnja ka perfekcionizmu, strah od greške.

Prevencija

U ovakvim situacijama roditelji ne treba da pritiskaju dete. Ne treba da ga vrednuju samo kroz postignuti uspeh i šalju poruku da je školski uspeh merilo njegove vrednosti kao osobe. Preopterećenost vanškolskim aktivnostima, koje je danas veoma zastupljeno, dodatno iscrpljuje dete, dovodi do umora i nedostatka vremena da se posveti učenju. Detetu ne treba govoriti da mora da ima sve petice, da mora da bude najbolje jer na taj način dete će verovati da će biti voljeno od strane roditelja samo ako postiže određene rezultate. Ljubav ne treba biti uslovljena uspehom u školi. Takođe ne treba kažnjavati dete zbog dobijene slabije ocene. Treba raditi na jačanju socijalnih veština i emocionalnih kompetencija. Ne treba se podsmevati detetu a ni ucenjivati ga. Treba ga ohrabrivati i podsticati da se trudi, nezavisno od postignutih rezultata. Kada se dete kritikuje kritika ne treba biti usmerena na ličnost već na ponašanje. Ne plašiti dete polaskom u školu ni učiteljima, ne nipodaštavati značaj škole. Ne upoređivati ga sa drugom decom. Ne opterećivati dete vlastitim uspesima ( npr Ja sam bio/la odličan, najbolji đak a kako ti ne uspevaš). Kada birate neki hobi kojim će se dete baviti dati mogućnost i njemu da odluči/izabere, ne nametati nešto što dete ne želi ili mu se ne dopada. Ne štititi dete preterano, razvijati svest da se samo mora izboriti za ostvarenje ciljeva, da ste vi tu za njega kao podrška a ne kao neko ko će umesto njega rešavati sve. Jačati i podsticati njegovu samostalnost i nezavisnost.

Kako pomoći

Prepoznati strah od škole. Obratiti pažnju na telesne simptome ukoliko se jave. Odvesti dete lekaru/pedijatru za svaki slučaj radi isključivanja organskih uzroka simptoma. Kada se pojave manifestacije (i fiziološke i psihološke) neophodno je razgovarati sa detetom. Ne osuđivati i ne umanjivati značaj onoga što dete doživljava, govori i oseća. Pokušati razumeti emocije deteta, uvažiti njegova osećanja sa empatijom. Razmotriti širi kontekst ispoljavanja simptoma. Ne fokusirati se samo na dešavanja u školi već i kod kuće. Ispitati kako je dete doživelo odvajanje od porodice/roditelja. Razvijajti međusobnu komunikaciju, pričati o raznim temama a ne samo o dešavanjima u školi. Ukoliko se stanje ne popravlja ili smatrate da ne možete sami da prevaziđete problem najbolje je da se konsultujete sa stručnim licem. Jedan od načina prevazilaženja je i psihoterapija. Tokom psihoterapije dete dolazi u kontakt sa svojim neispoljenim emocijama, osvešćuje ih, oslobađa se skrivenih misli. U radu se koriste razne tehnike poput razgovora, fantazija, crtanja, igre. Dete uči na taj način da povrati ravnotežu i sposobnost kontrole i da ovladava strahom. Dužina psihoterapijskog procesa i lečenja zavisi od težine problema, kliničke slike i dužine trajanja simptoma, detetove ličnosti i kapaciteta za integraciju iskustva kao i spremnosti roditelja za učešće, saradnju i podršku.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Korišćeni izvori: Psihopatologija detinjstva i mladosti; Nevenka Tadić