Život i rad Renea Špica

„Deca koja su odrasla bez ljubavi postaju odrasle osobe pune mržnje.“

Rene Špic (29. januar 1887, Beč – 11. septembar 1974, Denver) bio je austrijsko – američki psihoanalitičar. Najpoznatiji je po analizi hospitalizovane novorođene dece bez majki, kod koje je našao vezu između gubitka telesne težine i vitalnosti sa ranom smrću. Takođe je dao značajan doprinos školi ego psihologije. 

Špic potiče iz bogate jevrejske porodice, a većinu svog detinjstva proveo je u Mađarskoj. Nakon završetka studija medicine 1910, otkrio je delo Sigmunda Frojda. 1932. je napustio Austriju i stacionirao se u Parizu sledećih šest godina, gde je učio psihoanalizu na Visokoj normalnoj školi. 1939. emigrirao je u Ameriku i radio je kao psihijatar u Mount Sinai bolnici. Od 1940. do 1943, Špic je radio kao gostujući profesor na nekoliko univerziteta, pre nego je počeo da predaje na Univerzitetu u Denveru, da bi naposletku prešao u Kolorado. 

Svoje eksperimente i opservacije zasnovao je na psihoanalitičkim otkrićima u Frojdovom maniru. Dok je Frojd svoja poznata psihoanalitička ispitivanja sprovodio na odraslim ispitanicima, Špic je svoja empirijska istraživanja sprovodio sa novorođenčićima. 

Godine 1935, započeo je istraživanja u oblasti dečijeg razvoja. Bio je jedan od prvih istraživača koji su sprovodili direktne opservacije kao vid eksperimenta, baveći se kako zdravim, tako i onim ispitanicima koji imaju neku vrstu poremećaja. Njegov najznačajniji doprinos na polju psihoanalize proizilazi iz njegovih istraživanja efekata materinstva i emocionalne deprivacije na novorođenu decu. 

Špic je stavljao akcenat na nekoliko aspekata: opservaciju i procenu, anaklitičku depresiju (hospitalizam), razvojne tranzicije, procese efikasne komunikacije i razumevanje razvojne kompleksnosti.

On je tvorac termina anaklitička depresija koji se odnosi na parcijalnu emocionalnu deprivaciju gubitak voljenog objekta). Naime, kada se voljeni objekat „vrati“ detetu unutar perioda od 3 do 5 meseci , oporavak je brz i blagovremen. Ukoliko je dete deprivirano duže od 5 meseci, pokazaće simptome ozbiljno povišene deterioracije. Ovu vrste deprivacije nazvao je hospitalizam. 

Od 1945. se bavio hospitalizmom kod dece u sirotištima i bolnicama u Južnoj Americi. Ustanovio je da razvojni debalans uzrokovan nepovoljnim sredinskim uslovima tokom prve godine deteta dovodi do nepopravljivog psihosomatskog oštećenja kod „normalne“ novorođene dece. Njegove opservacije utvrdile su nagli pad intelektualnog razvoja godinu dana nakon što su tromesečna odojčad napuštena od strane svoje majke. Iskustva odojčadi u ovim situacijama prikazana su u crno – belom dokumentarom filmu „Opasnost u ranom detinjstvu“ (1947). Još jedno istraživanje Špica, pokazalo je da pod povoljnim okolnostima i usled dobre organizacije, pozitivan razvoj deteta može biti postignut. Međutim, smatrao je da u poređenju između sirotišta i dečijih domova, čak i kada bi sirotišta obezbedila dobru hranu, adekvatne higijenske uslove i medicinsku negu, deca podizana u sirotištima bila su podložnija infekcijama i kod njih je bila veća stopa smrtnosti, u odnosu na decu koja su bila zbrinuta u domovima, zbog socijalnedeprivacije. Špic je svoja istraživanja dokumentovao u filmu. Njegov film „Psihogeni poremećaj u detinjstvu“ pokazuje efekte emocionalne i materinske deprivacije na atačment. Film je inspirisao značajne promene, naročito u oblasti brige o deci na institutima i u domovima i bolnicama, zato što je obogaćeno znanje o uticaju deprivacije na razvoj deteta.

Špicov doprinos teoriji afektivne vezanosti

Rene Špic je poredio grupu odojčadi u izolovanim bolničkim krevecima sa onom koja su podignuta u zatvorskim uslovima od strane njihovih uhapšenih majki. 37 % odojčadi koji su podignuti na mračnim i sumornim bolničkim odeljenjima je preminulo, a nije bilo preminule dece među onima koja su podizana u zatvoru. Bebe odrasle u zatvorskim uslovima uz prisustvo svojih majki rasle su brže, bile su krupnije i napredovale su više u svakom pogledu i po svim kriterijumima koje je Špic ispitivao. Nasuprot njima, odojčad koja su preživela bolničke uslove bila su mršava, te su pokazivala očigledne psohološke, kognitivne i bihejvioralne smetnje. Špic je pokazao da ozbiljni mentalni i bihejvioralni problem mogu biti rezultat nepostojanja bar jednog brižnog roditelja koji je posvećen svom detetu.

Metod ispitivanja koji primenjuje Špic podrazumeva neposredno posmatranje i longitudinalni metod. Istinska originalnost njegovog brižljivog posmatranja je što se ono tiče odnosa deteta s majkom kao prvobitnog i glavnog odnosa.

Razvoj ega

Špicov veliki doprinos ogleda se, između ostalog, u prepoznavanju postojanja tri organizatora dečije psihe:

-      socijalni osmeh – podrazumeva prvi stvarno „svesni“ odnos sa prepoznatom majkom; do kraja trećeg meseca dete pokazuje znakove koji predstavljaju prelaz iz pasivnosti u aktivnost. Kada opazi lice odrasle osobe koje se prikazuje spreda, tako da su oči, nos i horizontalna crta obrva dobro vidljive, pri čemu je lice oživljeno mimikom, javlja se reakcija smeška.

-      strah osmog meseca – podrazumeva uspostavljanje veze sa identifikovanom majkom; u prisustvu strane osobe, dete ispoljava razočaranje jer ne pronalazi svoju majku i od nje se oseća napušteno. Ova funkcija razlikovanja pokazuje da je dete fiksiralo svoj izbor na prvenstveni objekat odnosno majku, te je uspostavilo objektne odnose.

-      semantički znak negacije – između dvanaest i petnaest meseci dete prepoznaje sebe kao zaseban objekat; dete je sada uključeno u mrežu međuljudskih odnosa.

U formiranju straha, ovaj autor razlikuje tri etape:

-      Fiziološki prototip straha, odnosno, stanje napetosti

-      Reakcija izbegavanja i bega, što dete ispoljava pred nekim situacijama i objektima koji su osnov neprijatnih iskustva i samog straha

-      Strah osmog meseca, koji ima kvalitet specifičnog i unutrašnjeg psihičkog opažanja.

Marija Stankov, psiholog

Literatura: Psihoanaliza deteta, Viktor Smirnof

                  Internet