U našoj kulturi dugo
vremena perzistira jedan obrazac kroz muško-ženske odnose a to je da je žena ta
koja je na neki način zadužena za bezgranično davanje ljubavi u vezi ili braku.
Kao nagradu za to ona tek tada dobija ljubav muškarca, za svoj ogroman
kapacitet ljubavi koju pruža. Žene su vekovima unazad uslovljavane da veruju da
se u ljubavi od njih očekuje mnogo više nego od muškaraca pa je s tim i njihova
potreba za vezivanjem mnogo jača. Ta potreba, delimično se može razviti i iz
ranijih detinjih strahova da njihov opstanak zavisi od tuđe zaštite. Često im
je saopštavano, ili su to i same videle u svojoj primarnoj porodici, da su žene
stub veze, da su odgovorne za njen razvoj i tok. Naučile su da njihov identitet
i vrednost u velikoj meri zavise od njihove privlačnosti i sposobnosti da
usreće muškarca. Prvi i najvažniji zadatak žene bio je da očara, privuče i
zadrži partnera. Toga nisu oslobođene ni danas. Iako je njihova nezavisnost sve
veća kao i nivo samopotvrđivanja i samoostvarenja, na nekom nivou one se i
dalje plaše da će ostati same i da neće biti voljene. Postoje žene koje sebe
olako daju u vezi. One su često sklone da se žrtvuju za muškarce i kao takve
privlače uglavnom nesvesno, mnoge bolne i neispunjavajuće veze. Žene koje se
stalno trude da ugode partneru, stalno su dobre prema njemu, stalno ga
opslužuju, beskrajno su lažno vesele. Iako to može sa strane delovati lepo što su
srdačne, ljubazne i predusretljive, takve žene suštinski nisu zadovoljne jer i
sebe i partnera a i odnos lišavaju pravih osećanja.
U pozadini ovakvog ponašanja stoje najčešće dve vrste straha, uglavnom nesvesna. Jedan je strah da
će loša osećanja poput besa, tuge, koje držimo u sebi, jednom oslobođenja,
preplaviti i uništiti i nas i partnera. Drugi strah je da su svog partnera
toliko navikle na takvo ponašanje da se boje da će ga izgubiti ukoliko se
iznenada promene. Kod njih anksioznost ubrzo postaje redovni pratilac kao
neželjeni nusprodukt njihovih pokušaja da pronađu sigurnost i prihvatanje u
vezi. One su usvojile obrazac samožrtvovanja i konstantnog davanja koji ih
troši emocionalno. Takav obrazac umesto da dovede do poštovanja i cenjenja od
strane muškaraca, često biva kontraproduktivan i dovodi upravo do onoga čega se
one ustvari plaše a to je odbacivanje. One se plaše da kažu ne. One bi učinile
sve za muškarca a on nekako to ne ume da ceni. One se očajnički trude da u
muškarcu izazovu pozitivna osećanja koja često na kraju izostanu. One kao da ne
shvataju da ljubav nije samo davanje. Bezuslovna i bezgranična ljubav u vezi i
braku je samo mit. Zdrava ljubav nosi u sebi i neka ograničenja i neka
uslovljavanja Ispunjavajuća ljubavna veza treba da bude bazirana na ravnoteži u
odnosu i na uzajamnosti. Previše nečega kao i premalo ne dovodi do
zadovoljavajućeg odnosa. Žrtvovanje nije ljubav, ni prema sebi ni prema
drugima. Bez obzira koliko su ljubav i davanje poželjna i divna osećanja u
vezi, oni mogu da prikriju i neke naše dublje potrebe. Mi, u ime ljubavi, često
pokušavamo da razrešimo neke lične probleme. Iako rešavanje ovih problema nema
mnogo veze sa davanjem ljubavi u odnosu, mi često pokušavamo da ih se
oslobodimo u kontekstu ljubavne veze.
Glavni problem žena,
koje se suviše žrtvuju i puno daju je nesigurnost. One se potajno plaše da ono
što su one zaista nije dovoljno da bi zadržale muškarca pored sebe. One, sa
svim svojim vrlinama i manama, kao takve, same po sebi, ne mogu da obezbede
sebi ljubav. Zato moraju da ulože dodatni napor, dodatni trud, da bi bile
prihvaćene, da bi bile voljene. Njihova nesigurnost, njihova nedovoljna ljubav
prema sebi potiče uglavnom od nerazrešenih konflikta iz ranijih perioda života.
Kao deca često su se osećale zapostavljene od strane svojih roditelja,
nedostajala im je ljubav ili je bila nekonzistentna. Kroz odnos sa sadašnjim
muškarcem nesvesno pokušavaju da poprave stanje iz prošlosti, obasipajući ga
ljubavlju i nadajući se da će im on uzvratiti istom merom te će konačno će
zadovoljiti svoju emotivnu glad. One se boje da će izgubiti partnera ako bi
manje davale ili nešto zatražile za sebe. Kao u začaranom krugu, što više
osećaju strah više se lepe za muškarca, štiteći se na taj način od onoga čega
se plaše, usamljenosti i to je zapravo put koji ih vodi ka onome što one žele
da izbegnu po svaku cenu.
Preterano davanje može
davati i osećaj veće kontrole. Neke žene se plaše da zavise od muškaraca i
svoje potrebe za njim. Ne mogu da podnesu da im je muškarac potreban, da im je
potrebna ljubav. Više vole da su one potrebne muškarcu nego on njima. To im
pruža osećaj moći i kontrole. Ukoliko bi se desilo suprotno one bi se osetile
slabo, osetile bi kako veza postaje značajna za njih a to bi probudilo strah od
toga šta ako se veza jednog dana prekine. Sve ovo ne osećaju dok one upravljaju
stvarima i dok sve konce drže u svojim rukama.
Postoje i tzv žene
izbaviteljke. One uvek biraju i pronalaze mladiće koji su povređeni ili
razočarani da bi na njima isprobale svoje isceliteljske moći ljubavi. One
duboko veruju da snagom svoje ljubavi mogu preobraziti muškarca, da mogu da
koriguju njegovu nesrećnu emocionalnu prošlost. Njihove veze mogu biti
obeležene stalnim pokušajima da dokažu i pokažu muškarcima kako žene zanju i umeju
da vole. Preuzimajući ulogu izbaviteljke one pokušavaju da daju neki smisao
sopstvenom životu, da se na neki način i same osete dobro. U pozadini ovakvog
ponašanja može biti nezadovoljavajući odnos roditelja ovih žena. Na primer u
odnosu gde je majka bila dominantna i puna besa prema ocu a on pasivan čovek
koji je majku izluđivao svojom nesposobnošću da bilo šta uradi u životu, ćerka
preuzima ulogu njegovog branioca. Ona može osećati da je mama strašna prema
tati i nepravedna a on neko ko je osuđen da se bori s njom. Ne shvatajući da
takav otac nije na neki način umeo da izrazi ljubav ni prema njoj kao ćerki,
ona preuzima ulogu njegove zaštitnice. Po tom modelu pravi kasnije izbore gde
uvek bira muškarce za koje veruje da ih svojom velikom i nesebičnom ljubavlju
mora spasiti. Muškarci su neka vrsta projekta koju ona trebaju da dovedu u red. Ulazeći u vezu sa stavom da snaga ljubavi sve pobeđuje, kroz viđenje sebe kao majke ili boginje isveliteljke, ove žene pokušavaju da steknu osećanje adekvatnosti i kompetentnosti.
Žene koje se previše
investiraju rizikuju da u muškarcima izazovu osećaj besa i emocionalnog otpora.
Na neki način njih to guši jer je previše brzo zadovoljena njihova potreba za
bliskošću. Ponestaje im motivacija da bilo šta rade jer je žena ta koja već sve
radi umesto njih. To stvara strah od emocionalne zarobljenosti i odbija ih. Na
kraju one bivaju pre napuštene nego voljene. Partnerka koja suviše daje i
deluje kao mučenica u velikoj meri remeti ravnotežu u vezi. Veza treba da bude
ravnopravan odnos a ne žrtvovanje. Muškarcima se sa ženama koje se suviše trude
osećaju usamljeni i krivi. To su pre strategije kojima ćemo oterati nekog od
sebe. Žene koje su sklone ovakvim manevrima u partnerstvu, plaše se da otvoreno
izraze svoje potrebe i želje. Umesto toga one se nadaju da će svojim ponašanjem
izazvati sažaljenje kod partnera, da će bezgranično žrtovanje pod velom velike
ljubavi izazvati i divljenje kod drugih ljudi jer se neretko dešava da se okolina
divi ovakvim ženama superherojima koje su spremne na sve kako bi očuvale
harmoniju u svom domu. Dajući žele da obezbede sebi ljubav Njihovi napori se ne
shvataju kao spontana i slobodno izražena ljubav već pre kao nezajažljiva želja
da se osećaju vredno i potpuno. Da bi izbegle opasnost da previše daju, moraju
biti sigurne u sopstvena očekivanja. Kada počnu da vrednuju same sebe i krenu
da otvoreno razgovaraju o svojim osećanjima i da se ponašaju u skladu sa onim
što misle i osećaju neće dozvoliti eksploataciju. Potrebno je i osvestiti da li je ono što daju nešto što je nekom potrebno ili je to ono što one imaju da ponude. U vezi je neophodno da se napravi balans emocionalnog učešća gde i druga strana treba da preuzme neku vrstu odgovornosti i inicijativu. Naše zadovoljstvo u životu zavisi i od drugih aktivnosti a ne samo od onih vezanih za partnera. Ništa nije loše u tome ako se posvetimo i sebi a ne samo partneru. Ljubav ponekad zahteva da
na trenutak zaboravimo samo svoje potrebe i da se osvrnemo i na potrebe
partnera ali ne nužno i ne neprekidno. Najdramatičniji način da možda osetimo ljubav
jeste nesebično davanje i ono može biti primer brige koji podstiče partnera da
nam uzvrati ali ne uvek i ne po svaku cenu.
Psiholog, Jelena Krstić
Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com
Izvori: Žene koje muškarci vole; K. Kouven&M. Kinder
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.