Život i rad psihoanalitičara Mihaela Balinta

Michael Balint se rodio 3. decembra 1896. godine u Budimpešti, u porodici mađarskih Jevreja. Njegov otac, Ignac Bergmann, bio je doktor opšte prakse. Michael, koji je promenio svoje ime i veroispovest protiv očeve volje, kao mlad je trenirao skijanje, boks, i klizanje. Sledeći svoja interesovanja planirao je da studira inženjerstvo, ali se pod uticajem oca odlučio za studije medicine. Tokom prvog svetskog rata je najpre bio angažovan na frontu u Rusiji a zatim i na italijanskim Dolomitima gde je bio ranjen, zbog čega je i prekinuo svoje školovanje. Posle rata nastavio je studije medicine i dipolomirao 1920. u Budimpešti.

Njegov profesionalni kontakt sa Šandorom Ferencijem, prvim akademskim profesorom psihoanalize, datira od 1919. godine. Pohađao je njegova predavanja, prošao ličnu psihoanalizu kod njega uključujući trening analizu, i ostao je pod uticajem ovog izvanrednog psihoanalitičara još mnogo godina nakon toga. Balint je kao mlad student pokazao zanimanje za psihoanalizu zahvaljujuci Alis Sezenki Koviak koja mu je ukazala na dela Sigmunda Frojda, posebno "Totem i Tabu". Takođe se interesovao za hemiju, fiziku i matematiku. Alis je postala Balintova supruga i sa njom je delio mnoga zajedničlka interesovanja. Alis je studirala matematiku i bila je prijateljica Michael-ove mlađe sestre (Hopkins, 1986). Michael i Alis se 1921. godine sele u Berlin. Tamo je do 1924. godine radio u biohemijskoj laboratoriji Ota Henriha Varburga (1883—1970), koji je kasnije dobio Nobelovu nagradu iz fiziologije i medicine (1931). Njegova supruga radila je u narodnom muzeju u Berlinu. U svojoj 28. godini života (1924), Balint završava doktorat iz biohemije. Njegova doktorska teza nosila je naziv “Idiometrijsko izlučivanje natrijuma” . U isto vreme pokazuje zanimanje za psihoanalizu i nesvesne psihološke mehanizme. Pod uticajem Hansa Saksa on uvećava i unapređuje znanja iz te oblasti.

Interesovanje za psihoanalizu mu je pomoglo da shvati bitne karakteristike odnosa lekar-pacijent. Godine 1923. objavljuje rad “Psihoanaliza u službi opšte prakse”, a u to vreme pokazuje i  interesovanje za psihometrijsku medicinu (Hopkins 1987). Godine 1924, Balint se vratio u Budimpeštu gde se rodio i njegov sin Jonas, 1925. Tada je počeo da radi kao asistent na Medicinskom institutu Univerzitetske klinike, sve vreme održavajući profesionalni kontakt sa Šandorom  Ferencijem. Godine 1926. postaje član mađarskog psihoanalitičkog društva u okviru Psihoanalitičkog društva Budimpešte, a zamenik direktora društva 1930. godine. Posle smrti Šandora Ferencija 1935. godine, preuzima ulogu direktora. Tridesetih godina Balint uvodi psihoanalizu u cilju unapređivanja opšteg stanja svojih pacijenata, što je dalo odlične rezultate (Hopkins, 1987).

Budimpešta u kasnim tridesetim beleži rast nacističke represije nad Jevrejima. Balint i njegova porodica bili su prinuđeni da napuste svoju domovinu. Pozvan je u Mančester od strane predsednika Internacionalnog psihoanalitičkog udruženja, doktora Rikmana, te je 1939. godine emigrirao u Englesku. Profesionalnu karijeru u Engleskoj započeo je u mančesterskoj bolnici Nortem Rojal Hospital, a u isto vreme kreće i na postdiplomske studije iz psihologije. Nakon nekoliko meseci  njegova supruga umire i on ostaje sam sa sinom.

Tokom studija psihologije doktorirao je disertacijom “Individualne razlike u ponašanju u ranom detinjstvu”. Ovo istraživanje ga je inspirisalo da razvije teoriju odnosa sa objektom (Balint 1954 i 1955). Njegova teorija objektnih odnosa je originalna i razlikuje se od engleske škole i analognih koncepata Melanije Klajn ili ego psihologije američke škole. Godine 1944. Balint se ženi Ednom Outšot ali se njihov brak završava nakon kratkog vremena, a početkom 1945. godine proživljava još jednu traumu nakon što saznaje da su njegovi roditelji izvršili samoubistvo. Na taj čin su se odlučili ne bi li izbegli nacističko proterivanje. Njegov otac je proživeo mnoga ponižavanja nakon hapšenja i posledično je doživeo nervni slom. Iste godine Balint se seli u London sa sinom, gde je ostaje do svoje smrti. Tokom drugog svetskog rata držao je obuku socijalnim radnicima, demonstrirajući upotrebu psihološkog znanja u cilju unapređivanja profesionalnih aktivnosti. Ovo iskustvo pomoglo mu je posle rata, nakon sprovedene reforme zdravstvenog sistema Velike Britanije i osnivanja Nacionalnog zdravstvenog servisa u novembru 1946. godine. Celokupna populacija od tog trenutka pokrivena je besplatnom zdravstvenom zaštitom. Glavna uloga dodeljena je lekarima opšte prakse, koji su imali težak zadatak sprovođenja besplatne zdravstene zaštite. Oni su bili odgovorni za zdravlje pacijenata i porodica, a to je uključivalo medicinske, psihološke i socijalne aspekte brige. Od lekara opšte prakse se očekivalo da lično poznaju sve pacijente, da budu u mogućnosti da im pomognu po pitanju širokog spektra problema, kao i da poseduju propisane kompetencije, veštine i znanja u cilju uspostavljanja efektivne medicinske dijagnoze i sprovođenje terapije. Ovi zadaci su često prekoračivali mogućnosti lekara.

Michael Balint uključio se u proces edukacije lekara opšte prakse i ponudio im svoj inovativni  program. Godine 1945, kao doktor psihologije, počeo je da radi sa lekarima, a 1947. godine dozvoljeno mu je da primenjuje psihoanalizu profesionalno te postaje član Britanskog  psihoanalitičkog društva. Verovao je da u različitim ulogama psihoanalitičara, psihoga i lekara može da reši različite probleme koji se sreću u opštoj praksi. Po njegovom mišljenju, doktori nisu morali da pohađaju specijalnu edukaciju da bi se obučili za psihoanalizu. Umesto toga, predložio je drugačiji pristup koji je bio potpuno nov u to vreme. Fokus njegovog rada ležao je u odnosu lekar-pacijent. Želeo je da unapredi veštine lekara opšte prakse, naročito njihove kompetencije iz oblasti psihologije.
Počeo je sa trening-seminarima na Tavistok klinici 1950. godine. Seminari sa diskusijama za lekare opšte prakse uzimali su u obzir specifičnosti njihove profesije, njihova očekivanja i uslove za rad. U timu sastavljenom od 14 lekara opšte prakse i psihijatrom, započeo je istraživački projekat usmeren na duboku analizu odnosa lekar-pacijent. Uverenje u osnovi programa je da psiha osobe najbolje može da se razume u direktnom kontaktu sa njom.

Problemi sa mentalnim zdravljem se, samim tim, odražavaju na odnos koji pacijenti uspostavljaju sa svojim doktorom. Po Balintovom mišljenju, najkorisniju edukaciju su lekari opšte prakse imali na diskusionim seminarima na kojima se razmatrao specifični i autentični slučaj pacijenta. Kada bi  doktori izveštavali o doživljenim teškoćama u kontaktu sa pacijentom, oni bi govorili o svojim emocijama i povezanim doživljajima, delili svoje nedoumice i diskutovali o mogućnostima razrešenja određenih situacija (konflikata). U početku, Balint je vodio grupu dok je psihijatar učestvovao u interpretaciji slučaja. Metodologija grupnog rada i razumevanje njenih ciljeva su tokom godina evoluirali, što se da primetiti u autorovim objavljenim radovima. Balintov učenik i kolega, Filip Hopkins, kasnije je objavio i veoma vredne informacije o Balintu i njegovoj grupi uključujući i  biografske podatke, od kojih su neki navedeni i u ovom tekstu. Balint je radio na Tavistok klinici nadomak Londona kao i na Univezitetskoj klinici, gde je nastavio da se bavi analizom odnosa lekar-pacijent, te vodio edukacije za lekare opšte prakse do kraja svog života. Verovao je da je sam doktor najbolji lek i 1958. godine započinje edukaciju studenata medicine. Ova obuka je prihvaćena vrlo entuzijastično, i 1958. godine Balint se ženi Enid Florom koju je sreo devet godina ranije na Tavistoku. Radili su zajedno na onome što je kasnije nazvano Balint grupe, po imenu osnivača.

Balint je smatrao da bez prodiranja u srž odnosa doktor-pacijent i razumevanja celokupnog konteksta tog odnosa, rad doktora ne predstavlja ništa više od “apostolske posvećenosti”. Ovo se odnosi na  uverenje zdravstvenih radnika i medicinara da samo oni poseduju dovoljno znanja da bi pomogli bolesnima. Takav stav uništava komunikaciju, ometa saradnju tokom tretmana i za rezultat čini terapeutski susret neefektivnim. Tada je upotreba leka tj. samog doktora i njegovog odnosa sa pacijentom onemogućena.

Osnovni cilj doktora, kako je smatrao Balint, je njegov odnos sa pacijentom. Tokom četvrt veka Balintovog rada sa grupama i edukacije doktora, njegova stanovišta nastavila su da evoluiraju, a njegova ličnost bila je nedogmatska što je retko za psihoanalitičare. Balint je bio uveren da se efektivnost njegovog metoda povećava sa većim praktičnim profesionalnim iskustvom doktora.

Verovao je da napredak u grupnom radu zahteva kombinaciju didaktičkog napora i kontinuirane procene efektivnosti metode od strane učesnika. Pred kraj života, Balint je bolovao od dijabetesa i glaukoma. Umro je u Londonu 31.01.1971. godine. Njegova supruga Enid radila je sa njim do njegove smrti i bila je njegov ko-lider u grupnom radu. Nakon Balintove smrti nastavlja njegovo delo objavljivanjem velikog broja radova. Balintove ideje još uvek su žive i promovisane od strane Balint udruženja širom sveta. One se koriste u klinikama i institutima koji nose njegovo ime, npr. “Michael Balint Institut fur Psychoanalyse, Psychotherapie und Analytische Kinder – und Jugendlichenpsychotherapie” u Hamburgu.

Natalija Stanković, psiholog

Reference:
Lilianna Engel “Michael Balint’s-life and work” (ISBN 978-83-87277-20-8)
Franz Sedlak und Gisela Gerber: Beziehung als Therapie Therapie als Beziehung. Michael Balints
Beitrag zur heilenden Begegnung. München: Ernst Reinhardt Verlag, 1992, ISBN 3-497-01257-2.
Columbia University Psychoanalytic Movement Project: oral history, 1963–1982; interview of Dr
Michael Balint by Dr. Bluma Swerdloff, August 1965, London