Saturday, June 20, 2020

Bračne krize






                             "Mi imamo najbolji predbračni ugovor na svetu. Zove se ljubav."
                                                                                                                   Džin Pert


Bračni odnos je baza porodičnog sistema, specifična, jedinstvena i vrlo osetljiva ljudska relacija koja je više od zbira ličnosti uključenih u njega. To je celina, nova i različita u odnosu na svoje delove. Stupajući u brak svaki od partnera se suočava sa činjenicom da se odvaja od svoje primarne porodice i da počinje da živi sam, bez roditelja, bližih i daljih rođaka. U bračnom odnosu dve individue moraju da nauče da žive zajedno na specifičan način koji unutar sebe objedinjuje  emocionalnu interakciju i seksualne odnose. Zasnivanje tog odnosa podrazumeva prihvatanje partnera  kao ličnosti koja ima svoju autonomiju  i sa kojom se ujedno gradi zajedništvo. Autonomija i nezavisnost ličnosti odnosi se na izbor profesije, prijatelja, hobije, kontakte sa rodbinom i druge aktivnosti koje ne ugrožavaju zajedništvo. Ukoliko bračni odnos započinje u kući roditelja, par bi trebalo da ima na umu da je neophodno da povuče granicu između porodice porekla i novonastalog braka. Ukoliko je brak disfunkcionalan to može biti veoma stresogeno za članove porodičnog sistema što se manifestuje kroz simptomatsko ponašanje najosetljivijeg člana. Ukoliko je bračni odnos nefunkcionalan to uvek predstavlja  mogućnost za razvoj porodične krize. Bračne krize mogu biti razvojne i nerazvojne.

Bračna kriza može da se javi na samom početku odnosa i do nje mogu dovesti razlozi ili motivi koji su partnere opredelili za brak. Motivi za stupanje u brak su različiti. Kada neka osoba stupanjem u brak izražava potrebu za ljubavlju, ona najčešće bira osobu čije su seksualne osobine iste kao njene, takođe i karakter, društvena pripadnost, ciljevi, gledišta. Ljubav nije onako slepa kako izgleda jer postoje očekivanja. Romantična verzija ljubavi koja dominira kod mladih ljudi ipak je ublažena poštovanjem stvarnosti. Važnost društvenog položaja i deljenje zajedničkih interesa, bezbednosti i ekonomskog napretka često imaju značajnu ulogu. Neko zasniva brak da bi se rešio osećaja usamljenosti, neko da bi postigao ugled, položaj u društvu ili socijalnu moć. Negde su roditelji imali odlučujuću ulogu prilikom izbora partnera, negde brak nastaje da bi se zadovoljila potreba za materijalnom sigurnošu. Nekad se partneri odlučuju na brak da bi pobegli od svoje primarne porodice ili usled romantičarskog zanosa a ima slučajeva i kada je zasnivanje braka izraz neuroze. Svi napred pobrojani razlozi u praksi su se vrlo često pokazali kao nedovoljno čvrsti da formiraju srž zdravog, funkcionalnog i otpornog braka. Veoma je značajna prerušena motivacija traženja bračnog partnera, koji se bira da bi ublažio ili suzbio nečiju anksioznost. Tako se brak vidi kao potencijalna šansa za lečenje psihičkih boljki od kojih čovek eventualno pati. Udruživanje partnera treba biti praktično i uspešno inače postoji rizik po njegovo opstajanje. Kada bračni odnos ne ispuni ciljeve i kada prvobitna očekivanja najčešće nisu ostvarena stvarnim životom u braku i porodici javlja se povećani rizik emocionalnog otuđenja ili razvoda. 

 

Svako od partnera, kada ulazi u brak, sa sobom donosi obrasce, uverenja, običaje, ponašanja, osećanja i očekivanja iz svoje primarne porodice. Takvi sadržaji su vrlo često duboko nesvesni i ispoljavaju se u prerušenom vidu i složenost svih tih odnosa je ono što brak čini potencijalno kriznim. Autori Jackson i Lederer ističu da čvrstinu braka određuje popustljivost, poštovanje, poštenje i želja da se bude zajedno zbog zajedničkog napredovanja. Bračni odnos koji se zasniva na fleksibilnosti uloga, jasnoj komunikaciji, osetljivosti za potrebe drugog partnera i korišćenju krize kao prilike za obostrani razvoj i sazrevanje, otporniji je prema većim problemima i gubicima.

U fazi zasnivanja porodice partneri moraju da ulože mnogo energije i ustupaka, da se dogovaraju u cilju prilagođavanja i uspostavljanja emocionalnog i seksualnog odnosa koji podrazumeva bliskost i intimnost. Ukoliko par nije uspeo da zasnuje obrasce razrešavanja konflikata već se oni nagomilavaju i produbljuju, ukoliko partneri nisu u stanju da utvrde granicu u odnosu na spoljašnji svet i okolinu tj. dozvoljavaju uplitanje sa strane najčešće roditelja i prijatelja, vrlo često i vrlo brzo dolazi do pojave krize u prvoj fazi životnog ciklusa porodice. Partneri koji nisu izgradili i uspostavili uspešnu komunikaciju i pretvorili početni ljubavni zanos u zero i zdrav ljubavni odnos, lakše dolaze u krizne situacije. From smatra da zreo ljubavni odnos treba da sadrži elemente altruizma a Rodžers ističe da zdrav partnerski odnos jeste onaj koji omogućava rast i razvoj oba partnera.

Ukoliko partneri ne uspeju da se dogovore o ličnim potrebama svakog od njih kao i o kontroli moći sa svojim primarnim porodicama, njihov bračni odnos postaje veoma osetljiv na sve sadašnje i buduće krizne momente koji se, sa dolaskom dece, još više povećavaju.


Ako se bračni konflikti ne razrešavaju, to dovodi, uz slabu self-diferencijaciju oba partnera, do porasta napetosti i anksioznosti u bračnom sistemu. Porast anksioznosti praćena je i porastom potrebe za bliskošću koja može da vodi ka simbiozi i narušavanju ravnoteže na relaciji individualnost-stapanje sa drugim. Pojačavanje disbalansa ovih dveju životnih sila, bliskosti i distance, uzrokuje još veću anksioznost. Ako partneri ne uspeju da zadovolje svoje emocionalne potrebe unutar bračnog odnosa, dolazi do pojave hroničnog nezadovoljstva i anksioznosti. Ukoliko se problemi i konflikti iz ove faze zasnivanja porodice tj bračnog odnosa ne rešavaju oni nemaju tendenciju da nestanu sami od sebe već se pritajeni prenose i uvećavaju. Kriza u ovoj početnoj fazi najčešće se izražava kroz nezadovoljstvo samim partnerskim odnosom i utiskom da ništa nije kao ranije kada su se partneri zabavljali a takođe tu je veliki problem i separacije odnosno odvajanja od svoje porodice porekla. Kriza je komplikovanija ukoliko je par finansijski zavisan od svojih roditelja. 

Bračni konflikti su najčešće pritajeni, nesvesni i odnose se na gubitke koje sa sobom donosi faza uspostavljanja bračne zajednice. Ti gubici se se vezuju za prekid bliskog odnosa sa primarnom porodicom, i na gubitak dela ličnih sloboda. Bračna zajednica zahteva regulisanje odnosa koji se zasniva na dogovaranju i stvaranju zajedništva. Individualne potrebe se pomeraju na periferiju odnosa. Bračni problem često u svojoj osnovi imaju teškoće vezane za regulaciju distance, što se ispoljava kroz žalbe u odnosu na gubitak privatnosti. Strah od gubitka ličnih sloboda može izazvati bekstvo u izvanbračne veze ili nastojanje da se sa partnerom ne produbi emocionalni odnos (M. Goldner-Vukov, 1988).

Kriza može imati dva ishoda. U prvom slučaju kriza se može shvatiti kao šansa za progres i uspostavljanje zrelijeg funkcionisanja celog sistema kroz prihvatanje odgovornosti oba partnera što dovodi do sazrevanja njihov ličnosti. Partnerski odnos tada postaje jači i čvršći sa više poverenja i boljom i većom mogućnošću adaptacije.


U drugom slučaju kriza ima nepovoljan ishod jer dovodi do regresije oba partnera. Regresija podrazumeva vraćanje partnera na iskustva iz ranijih životnih faza odnosno na periode ranijih neuspelih emocionalnih i seksualnih veza sve do nivoa detinjstva kada mogu da ožive nerešene teškoće iz brakova njihovih roditelja i postanu relevantne. Tada partneri popravljaju fasadu i naličje svog odnosa jer takav način funkcionisanja dovodi do brzog oslobađanja od osećanja napetosti koje je neminovni pratilac svake krize. Nerešeni problemi iz prve krize nadovezuju se na drugu krizu koja sada postaje veća. Kriza se pojavljuje kao posledica sukoba interesa partnera kada se obostrane ili jednostrane potrebe toliko frustriraju da dovode do poremećaja u intrapsihičkoj ravnoteži. Anksioznost koja je pratilac brčne krize u sebi sadrži strah od gubitka ljubavi, podrške, zajedništva, sigurnosti,  od gubitka svih pozitivnih vrednosti jedne partnerske veze i javlja se kao reakcija na doživljenu opsnost, odnosno na sve ono što se percipira kao ugrožavanje vrednosti koje osoba smatra značajnim za njen opstanak. Izostanak podrške koju partneri treba da pruže jedno drugom u partnerskoj relaciji najčešći je uzrok veih dekompenzacija jer se ličnost  oseća nezaštićenom, ranjivom što vodi dalje snižavanju samopouzdanja i samopoštovanja.

Javljanju bračnoj krizi pogoduje prisustvo iracionalnog separacionog straha. Tada se pogrešno anticipira budućnost što kroz anksioznost i zaobilaznim putevima može da dovede do udaljavanja i razjedinjenja partnera jer je njihovo ponašanje tada usmereno na zaštitu od takve mogućnosti. To izaziva pojavu nespontanosti, povlačenje i netolerantnost sa stalno prisutnim optuživanjima koja mogu da se izraze kroz ljubomoru ili pak promiskuitetna ponašanja kao mehanizam odbrane pred sopstvenim strahom od napuštanja. Anksioznost može da bude praćena psihičkim ili samo somatskim manifestacijama tugovanja, žalosti pa čak i depresivnosti u onim slučajevima kada je gubitak objekta sasvim izvestan a patološke anksiozne i depresivne reakcije javljaju se kod onih partnera koji su imali ponovljena iskustva odvajanja još iz detinjstva kao i kod osetljivih psihičkih struktura čiji ego nije u stanju da obezbedi integraciju i intrapsihičku adaptaciju. Kriza se može završiti razvodom, rađanjem deteta ili prelaskom u hroničan problem.


Kada bračni par postane roditeljski par, zajednička roditeljska odgovornost povećava složenost porodičnih odnosa. Kao što u početnoj fazi braka mogu postojati nerealne predstave o braku tako u ovoj fazi mogu da postoje nerealne predstave o roditeljstvu. Nakon rođenja deteta muž na primer može imati osećaj da je sva ženina pažnja posvećena detetu. Ako uz to postoji slaba self-diferencijacija on može imati imati utisak da se veći deo ženine ljubavi počinje da pripada detetu tj. da se njemu oduzima. Pored osećanja ljubomore može još da se javi i osećaj odbačenosti, izolovanosti i napuštenosti što u krajnjem slučaju može da vodi ka zasnivanju izvanbračnih veza ili zauzimanjem položaja na margini porodičnog sistema. Otac se, što na svesnom što na nesvesnom nivou, može rivalizirati sa detetom. Napetost iz partnerskog odnosa može da se prenese na dete usled čega ono postaje plačljivo, razdražljivo ili bolešljivo. S druge strane, žena, objektivno opterećena obavezama u kući i oko deteta, može da se oseća napušteno, usamljeno i prepuštena samoj sebi. Disfunkcionalnom paru roditeljstvo predstavlja više teret nego zadovoljstvo i u ovoj fazi vrlo često može doći i do razvoda jer pored psiholoških problema koji pritiskaju porodicu tu su i niz socijalnih problema. Konflikt u roditeljskim ulogama javlja se kao novi element konflikta koji možda već postoji u odnosima koji proističu iz bračnih uloga.


Neurotične smetnje u bračnom odnosu retko ili nikad ne nastaju kao rezultat postupaka samo jednog partnera. Čim jedan od bračnih partnera, koji su ambivalentno povezani neurotičnom ljubavlju i neurotičnim rivalstvom i takmičenjem, pokaže patološke reakcije na anksioznost to isto će obično učiniti i drugi. Ako su nezreli i nespremni za puno ljubavno jedinstvo partneri pokazuju tendenciju da jedan drugog pretvore u roditelja. Tražeći roditeljsku zaštitu i ljubav od bračnog partnera, svako od njih gura odnos u pravcu onog oblika odnosa roditelj-dete koji mu je potreban. Ovakav bračni odnos preuzima kompenzacione i zaceljujuće funkcije onih obeležja prvobitnih iskustava dete-roditelj koja su izazivala anksioznost (N.Ekermen, 1987).

Danas je lakše opisati patološke bračne odnose nego dati kriterijume za zdrave bračne relacije. Zdrav bračni odnos, bez obzira što može biti nestalan i promenljiv, prema Natanu Ekermanu, trebalo bi da ispunjava određene karakteristike. U bračnom odnosu treba da postoji relativno jasna svest o težnjama i ciljevima koje bi bile naglašene pozitivno a ne defanzivno. Oba partnera treba da dele ciljeve koji su realni, stabilni i fleksibilni. Na glavnim područjima zajedničkog života tj emocionalnom, seksualnom, roditeljskom i ekonomskom treba da postoji adekvatan stepen slaganja. Konflikt ne treba da bude prevelik i iracionalan već realan i kontrolisan. Potrebno je da postoji empatičko tolerisanje razlika uz uzajamno razumevanje i jednakost uz tolerisanje nezrelih potreba koje bi se mogle javiti kod bilo kog partnera. Neophodno je deljenje autoriteta, odgovornosti i zadovoljstva uz mogućnost progresivnog razvoja svakog partnera kao individue. Za dobrobit partnera potrebno je starati se koliko i za sopstvenu. Uzajamno bezrezervno prihvatanje partnera, umesto osuđivanja, dovelo bi do pretvaranja postojećih razlika u podsticaj za razvoj odnosa. U zdravom odnosu ne bi trebalo da bude značajnijih tendencija ka izolaciji, otuđenju, regresiji i dezintegraciji.


Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori:
Natan V. Ekermen, Psihodinamika porodičnog života, 1987; NIO “Pobjeda”, Podgorica
Mila Goldner-Vukov, Porodica u krizi, 1988; Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb


No comments:

Post a Comment

Note: Only a member of this blog may post a comment.