Wednesday, December 25, 2019

Зависност од коцкања




Игре на срећу и коцкање су људска понашања која покрећу одређену реакцију из људског окружења, јер се супротстављају неким моралним нормама које владају у друштву. Коцкарска зависност се убраја у социопатолошке појаве, попут алкохолизма, зависности од дроге, вагабундаже, проституције, самоубиства и других сличних друштвених појава. Међутим, дефинисање коцкања искључиво кроз систем социопатолошких појава није довољно, јер се појављује и као специфично негативно понашање, за које друштво приписује прекршајне ​​и кривичне санкције. То значи да се једно исто понашање особе у неким случајевима вреднује као социопатско понашање, што је праћено реакцијом друштва у виду моралног прекора, а у другим случајевима, зависно од испуњења одређених околности, исто понашање се вреднује као кажњиво дело, јер на снагу ступа реакција организованог друштва.

Коцкање прати читав низ различитих инкриминишућих и неинкриминишућих кривичих дела, прекршаји и друге социопатолошке појаве међу којима се стварају јаче међусобне везе, које увелико повећавају опасност од основног облика штетне активности (Василјић 1970; према Стојаноска - Иванова, 2015). Међутим, у неким случајевима коцкарске игре се могу појавити и као потпуно дозвољено понашање, на које друштво не надовезује никаву реакцију, што додатно компликује проблем (нпр.спортске кладионице, казино, бинго, лото итд.).. Ове игре на срећу које организују овлашћене социјалне власти нису ништа друго него посебна врста тзв. легализованог коцкања.

Коцкање је појава која се јавља у многим облицима и у различитим културама. Разликујемо социјално, професионално и патолошко коцкање. Друштвено коцкање је културолошки прихватљива забава и рекреација која не изазива озбиљне негативне последице. Професионално коцкање је посао који раде обучени, квалификовани и дисциплиновани појединци. Зависност о коцкању је поремећај који карактеришу честе, поновне епизоде ​​коцкања које доминирају у животу особе, све до нарушавања друштвеног, радног и породичног функционисања (Војводић, 2016). Зависност о коцкању, која је најсличнија кокаину, дефинисана је као одвојени ментални поремећај. Према Приручнику за дијагностику и статистику менталних поремећаја, објављеном 2013. године (познат и као ДСМ 5), патолошки коцкари имају малу контролу над последицама и губицима у које их коцкање води.

Према ДСМ-5, дијагностички критеријуми за зависност од коцкања су (само у информативне сврхе):

А. Трајно и понављајуће проблематично коцкарско понашање које води клинички значајном погоршању или дистресу у 12-томесечном периоду са четири (или више) знака:

1. Потреба коцкати се са све већим износима новца да би се постигло жељено
узбуђење.
2. Немир или раздражљивост када се покушава смањати или престати са
коцкањем.
3. Већ је било неколико неуспешних покушаја да се контролише, прекине или
заустави коцкање.
4. Честа преокупираност коцкањем (нпр. упорним размишљањима оживљавају
прошла искуства са коцкањем, или планирањем следећег подухвата коцкања,
размишљањем о начинама како да се дође до новца за коцкање).
5. Често коцкање када се осећа узнемиреност (нпр. беспомоћно, криво,
анксиозно, депресивно).
6. Након губитка новца на коцки, често враћање следећег дана да би се
повратио новац (,,јурњава” по губицима).
7. Лагање да се прикрије опсег повезаности са коцкањем.
8. Већ су се угрозиле или изгубиле значајне везе, посао или
образовне/каријерне шансе због коцкања.
9. Ослањање на друге људе да ће уз њихову помоћ доћи до новца потребног због
лоше финансијске ситуације изазване коцкањем.

Ови знакови показују да људи који имају проблем са зависношћу од коцкања често су преокупирани другачијом врстом коцкања, а с временом је потреба за коцкањем све већа. Не успевају да контролишу своју жељу за коцкањем. Након губитка новца, следећег дана „јуре“ за профитом. Све је већи број оних који су заплетени у мрежу игара на срећу. Негују лажне илузије, често су сујеверни и очекују да сунце засја након пораза. У коцки покушавају да избегну проблеме или се помоћу стола за играње и листића за спортску прогнозу ослободе беспомоћности, кривице, па чак и депресије. Лутрије, греб картице, коцкарнице или спортске кладионице само су неке од савремених врста легализованих игара на срећу, а лак приступ (на пример интернет улагања) њима је погодно тло за појаву патолошког коцкања. Код патолошког
коцкања здраворазумско размишљање се не примењује.


Мотиви за почетак коцкања су различити. Од забаве, дружења, испробавања сопствене среће, жеље да будемо прихваћени у друштву, отклањања болних емоција, до борбе са досадом. Али кључни мотив је зарадити пуно новца што је брже могуће и без пуно напора. Жеља за лаком зарадом код већине људи са проблемом зависности побеђује.

Зависност од коцкања развија се постепено, али може и нагло. Карактеристично је да особа обично не зна када се проблем појавио. Најчешће почиње забавом или досадом. На почетку су то углавном спортске кладионице, у које се улаже мала количина новца. Међутим, када се догоди срећа почетника и када особа почне зарађивати више новца него што је она уложила, јавља се потреба да се уложи што више новца како би се добила већа зарада. Након неколико узастопних губитака, обично следе губици новца које особа која губи најчешће повезује са тим што има лош дан, није имала среће, није играла праве бројеве у том тренутку и тако даље.

Након овог периода коцкање и улагање у игре на срећу од којих је све почело не дешава се више само ради забаве. На коцкање се троши сва зарада, а након што се зарада потроши, наставља се са позајмљивањем од пријатеља и познаника како би сеп овратила цела изгубљена сума. Тада се често смењују периоди добитака и губитака. Тада особа најчешће мења игре и тражи неку другу игру уз коју ће се поново забавити и на којој ће моћи да зарађује. Са спортског клађења најчешће се особа пребацује на аутомате или рулет. Када особа почне губити новац на аутоматима и рулету, игра са надом да још увек може победити машину, иако га тренутно не служе бројеви. Тада губици постају већи, а сума уложеног новца се удвостручује.

Након периода наизменичних добитака и губитака, долази период очаја када особа која има проблем са зависношћу од коцкања и нема снаге да се одупре одласку у коцкарницу, а коцкарница постаје његов свет. Особа непрестано размишља о коцкању. Тада се више не ради о новцу који би се зарадио, већ о самом одласку у коцкарницу како би се играло. Оног тренутка када човек размишља само о посети коцкарнице, најћешче не обраћа пажњу на породицу као пре, све више је одсутан од куће, занемарује посао, избегава домаће задатке, задужује се и креће се у изабраном друштву, можемо рећи да је проблем зависности од коцкања већ узео велики део човековог живота.

Тада особа обично почиње да лаже породицу о новцу који је потрошио и новцу који му је потребан. Када више није у могућности да добије новац од породице, почиње да позајмљује новац од пријатеља и познаника тако што манипулише да му је потребан новац за лекове, породицу, дете (уколико има деце) итд. Новац који позајмљује углавном губи, јер никада не престаје да игра, и тако себе доводи у све већи дуг.

Када наступи период у коме је особа која има проблем са коцкањем разоткривена као манипулатор, од стране пријатеља (или родбине), који их је стално лагао и није им враћао новац, најчешће га они одбацују. Као такав, он је такође у потрази за новцем који му је потребан за коцкање. Тада обично почиње да се задужује и прави велике дугове код зеленаша, при чему се зајам увек отплаћује са великомкаматом. Особа почиње да угрожава не само себе него и породицу. Износи зајма и губитка расту, а породица је приморана да прода своју имовину: кућу, стан, аутомобил. Тада најчешће особа са проблемом зависности од коцкања развија снажан осећајкривице и обећава да се такво понашање никада неће поновити и да може да контролише или престане са коцкањем.


Након тога може уследити кратак период апстиненције праћен јаком анксиозношћу, повећаним (или смањеним) уносем хране, несаницом или тешким  сновима и депресијом. Иако људи са проблемом зависности од коцкања знају да је коцкање лоше и штетно и да коцкање угрожава њихову породицу, након краће апстиненције често се поново коцкају јер кажу да „постоји нешто јаче“ од њих, што их доводи до коцкања. Људи који имају проблем са зависношћу од коцкањa могу тада провести неколико сати (9-12 сати, али и неколико дана) у коцкарском објекту и изгубити временску оријентацију. Коцка је постала њихов свет (Војводић, 2016). Тада се, попут зависности од дроге и алкохола, често јављају жаљење, кајање и кривица. Упркос томе, већина људи који имају проблем са зависношћу не могу себи да признају да имају проблем, већ мисле да могу прекинути са коцкањем када желе. Али када потроше све своје „златне резерве“, често због тешке депресије и кривице, опет се обраћају својој породици која сада покушава натерати особу са проблемом зависности да затражи лечење (према Петковић, 2015). Особа која има проблем са зависношћу од коцкања најчешће има осећај напетости пре саме активности, а током активности (коцкања) има осећај задовољства и олакшања. Одвикавање и лечење може потрајати годинама. Као болест зависности, осим са кокаином (од наркотика), коцкање има сличности са клептоманијом и пироманијом.

Психотерапије које највише помажу и које се препоручују за решавање проблема са коцкањем су системска породична и когнитивно бихејвиорална психотерапија (или РЕ-КБТ).

Аутор текста:
Елена Јованчић, психолог

Литература:
ДСМ-5 Дијагностички и статистички приручник за душевне поремећаје. (2013).

Америчка Психијатријска Асоцијација. Наклада Слап, Загреб.

Стојаноска-Иванова, T. (2015). Семејството и општествените девијации,

Филозофски факултет, Скопје

Petković M. (2015). Psihologija kockanja – šta trebate da znate. Институт за јавно
здравље „Dr Milan Jovanović Batut“, Beograd. (последњи пут учитано
15.12.2019 од
http://www.psihocentrala.com/poremecaji/bolestizavisnosti/psihologija-
kockanja-sta-trebate-da-znate/)

Vojvodić P. (2016). Zavisnost od kockanja, Psihocentrala, Beograd.
http://www.psihocentrala.com/poremecaji/bolesti-zavisnosti/zavisnost-od-
kockanja/Последњи пут учитано 10.12.2019

No comments:

Post a Comment