Wednesday, January 1, 2020

Veza/brak sa besnim muškarcem




Šta je bes?

Bes je emocija. Bes nije ni loš ni dobar, jednostavno postoji baš kao i bilo koje drugo osećanje poput straha, tuge, radosti. On je deo nas i nemoguće je osloboditi ga se u potpunosti. Ne bi ni bilo poželjno jer bes ima i svoje pozitivne strane. Sve emocije imaju određenu ulogu u životu ljudi, čine ga bogatijim i raznovrsnijim.  Nekada je bes poželjan i neophodan. Koristan je jer nam omogućava da se zaštitimo kada osećamo da smo ugroženi, bilo fizički bilo psihološki. Kada je čovek besan oseća iznenadni priliv energije usled odvijanja određenih fizioloških reakcija u organzmu i navale adrenalina. Tada deluje kao da postajemo snažniji i spremniji na reagovanje. Ova navala energije može se iskoristiti konstruktivno ili destruktivno. Kada nas neko ili nešto izbaci iz takta i razbesni mi možemo da reagujemo tako što ćemo težiti da uništimo izvor frustracija i sve drugo što nam se u tom trenutku nađe na putu ili možemo da reagujemo nedestruktivno menjajući situaciju u kojoj smo se našli i koristeći energuju besa u dobre svrhe. Korisno izražavanje besa pomaže u prevazilaženju životnih prepreka i teškoća, ne povređuje druge ljude i ne uništava imovinu već daje energiju za realizaciju određenih ciljeva. Maladaptivno izražavanje besa je nekontrolisano i razarajuće. Destruktivni bes povređuje druge ljude oko nas i ne pomaže nam niti u rešavanju problema niti u stabilizaciji situacije već ostavlja čoveka u gorem stanju nego što je bio. Kada bes krene da upravlja nama mi više nismo u stanju da kontrolišemo svoje ponašanje, frustracija koja ga je izazvala i dovela do toga da pobesnimo preuzela je kontrolu nad nama. U ovom tekstu biće reči o nekonstruktivnom i nekontrolisanom javljanju besu kod muškaraca i njegovom razarajućem delovanju  na partnerske odnose. Ne kažem da ne postoje i besne žene ali statistika govori u prilog tome da je mnogo više besnih muškaraca i da oni bes često manifestuju na destruktivnije načine u braku ili vezi u odnosu na žene.

Zbog čega ogroman broj besnih muškaraca ima poteškoća u odnosu sa ženama?

Besnim muškarcima je dosta teško da prave kompromise u vezi, što je neophodno za kvalitetan odnos. Na kompromis mogu da gledaju sa nipodaštavanjem, polazeći uglavnom od pretpostavke da su oni uvek u pravu a da suprotna strana greši. Kompromis u njihovim mislima može da bude ekvivalent slabosti. Kada su žene u vezi nezadovoljne i žele o tome da razgovaraju, muškarcima može da postane jako neprijatno. Neki od njih se užasavaju priče o bilo čemu ličnom, naročito o vezi. Vrlo često kao ličnu kritiku mogu da shvate želju svoje partnerke da pričaju o problemima u odnosu, postajući defanzivni. To onda može da dovede ili do žustre svađe i prepirke ili do prekida komunikacije i ćutanja. Besni muškarac će uglavnom uvek nastojati da potčini ženu svojim neprijateljskim stavom, vređanjem, omalovažavanjem i konstantnom kritikom. Neslaganje partnerke sa njihovim stavovima teško im pada pa mogu i odbijati diskusiju o problemu, izbegavajući komunikaciju i ćuteći danima. Besni muškarci vole da su stvari predvidljive i bezbedne dok svaka veza u realnosti nosi sa sobom dosta nestalnosti i nesigurnosti. Nesigurnost, kompromis, nesuglasice i intimnost mogu da fristriraju i plaše besnog muškarca i da vode još većem besu i većem problem u odnosu sa ženom. Ukoliko se neko ne slaže sa njegovim mišljenjem on to doživljava kao potvrdu svoje pogrešnosti, neadekvatnosti i nesigurnosti. Ukoliko bi prihvatio kompromis to bi delovalo kao da priznaje svoju slabost. Bliskost sa partnerkom mu je zastrašujuća jer se zbog toga može osećati ranjivo. Reakcija na ranjivost je uglavnom anksioznost i strah od poniženja i iskorišćavanja. Da bi se postigla duboka emotivna povezanost sa nekim neophodna je otvorenost u odnosu kao i deljenje veoma ličnih informacija a to nas ujedno čini i podložnijim mogućnosti povređivanja. Zatim tu je osećaj kontrole i moći. Besan i agresivan muškarac teži da ima kontrolu nad mnogim spektima života jer mu kontrola daje lažni osećaj sigurnosti. Nepredvidljivost može da rezultira ponižavanjem i da bi se to izbeglo po svaku cenu se teži rigidnoj kontroli. Iako su se stvari prilično izmenile u odnosu na ranije periode, muškarci se i dalje veoma trude da zadrže kontrolu nad ženama. Kroz tradiciju, kulturu i vaspitanje žene su uglavnom učene da budu osećajnije, pažljivije, da više misle na druge, čime se i opravdava stav da je njihova osnovna i prvenstvena uloga da brinu o deci i porodici, da ne treba da rade ili da barem ne rade dok su deca još mala. To je pokušaj muškarca da se oseti bezbedno kontrolišući ženu. Uspostavljanje kontrole može sprovoditi na suptilne i manje suptilne načine. Jedna od glavnih metoda pomoću kojih muškarci uspostavljaju moć nad ženama je kontrola finansija. Mnoge žene dopuštaju da ih muškarci uvere kako ne smeju da troše novac, da ga troše dozirano i “racionalno”  jer ga ne zarađuju ili ga zarađuju manje od svojih partnera. 


U toj težnji za kontrolom i dominacijom neki muškarci mogu pristupiti poslednjem, očajničkom pokušaju primenjujući i fizičko nasilje. Jačina frustracije koja je potrebna da bi prouzrokovala agresiju razlikuje se od muškarca do muškarca. Pojedini besni muškarci nisu nikada fizički naslini, pojedini eksplodiraju u situaciji ekstremne provokacije  dok neki i na najmanji bezazleni  povod postaju nasilni. Brzina kojom muškarac postaje nasilan delimično zavisi i od stepena zrelosti njegove tolerancije na frustraciju i mehanizama za suprotstavljanje istoj. Za pojedine muškarce fizička agresija predstavlja trenutni gubitak kontrole nad sobom a za druge to je namerni metod kontrole drugih. U partnerskom odnosu gde postoji fizičko nasilje, prisutan je dugoročni obrazac intenzivnih svađa sa namernim vređanjem. To konstantno neprijateljsko ponašanje čini verovatnijim fizičko nasilje usled i najmanje provokacije. Ukoliko se jednom desio fizički napad velika je verovatnoća da će se ponoviti i u budućnosti osim ako se nešto u vezi drastično ne promeni. Nasilje se najlakše može predivdeti na osnovu činjenice da je već postojalo u prošlosti. Intenzivne i iscrpljujuće svađe su veoma  česta pojava koja prethodi nasilju. Ukoliko često mislite ili imate osećaj da ste na ivici u svom odnosi ili vezi, potrebno je da oboje odmah nešto promenite kako biste sprečili da neko od vas ne postane i fizički agresivan. Patneri koji nameravaju da stupe u brak trebalo bi da razmisle ako su u prošlosti i tokom zabavljanja postojale intenzivne svađe između njih jer velika je verovatnoća da će se to nastaviti pa čak i intenzivirati u braku. Na umu treba imati sledeće. Kada je početak veze i jedan i drugi partner se najviše trude da ostave što povoljniji utisak. Ukoliko se i u tom periodu  muškarac oseća toliko besno, kada je početak veze još svež, onda možda nije ni spreman za brak. Kada se besan muškarac oženi, manje će ga zanimati da ostavlja dobar utisak. Njegova kontrola se smanjuje a verovatnoća za agresiju povećava. Verbalno i fizičko zlostavljanje pre venčanja gotovo uvek se završava još gorim zlostavljanjem nakon stupanja u brak. 

Da li su žene krive?

Ono što svaka žena treba da shvati i zna jeste da ona ni na koji način nije kriva za bes koji ispoljava njen partner. Mnogi od tih partnera ne žele da vide i priznaju sopstvene mane, nedostatke i greške, pa će pokušavati za svoje problem da pronađu nekog krivca spolja a to je najčešće žena jer sa njom imaju najintenzivniji odnos. Naša kultura generalno uči žene da su one te koje su brižne, hraniteljice, stub porodice, negovateljice koje štite i žrtvuju se za sve i svakog. Sopstvene potrebe žena su u drugom planu jer postoje druge stvari “bitnije” od njih samih. Pod uticajem ovakvih tradicionalnih shvatanja mnoge žene svoje potrebe marginalizuju i stavljaju u zapećak. Žene se podučavaju i da je njihov posao da budu podređene muškarcu i da potrebe svojih partnera stave ispred svojih. Žena treba da stoji uz svog čoveka. Mnoge žene su poverovale u to da je njihova uloga svemoćnog popravljača najvažnija uloga koju igraju. One nastoje da poprave sve ono loše sa čim dođu u kontakt. Svoju svrhu pronalaze u obezbeđivanju blagostanja za druge. Takva žena, ako je u vezi ili braku sa besnim muškarcem, verovaće uglavnom da je nekako svojim ponašanjem ona doprinela takvom njegovom stanju. Mora da je ona nešto uradila pogrešno pa se on ponaša tako kako se ponaša. Ako se vrati ljut i nadrndan s posla, to mora da bude zato što ona nije spremila ručak na vreme ili nije napravila omiljeno jelo ili deca nisu dovoljno tiha. Ako njihov seksualni život nije zadovoljavajući opet mora da ona nije možda dovoljno privlačna. U pitanje uvek dovodi sebe, retko kad njega.


Žena koja preuzima ulogu spasioca i popravljača, u stalnim nastojanjima da zadovolji svog muškarca, ograničava sve više svoje potrebe i svoj život. Njeni prijatelji mu se ne dopadaju i ona sve manje i manje izlazi da se viđa s njima. Takođe je smanjila viđanja i sa svojom porodicom jer njega to nervira. Više i ne izlazi mnogo jer njemu više prija kada je ona kod kuće. Čak je i neke delove odeće izbacila iz svog garderobera jer se njemu ne dopadaju. Počeli su da jedu hranu koja se uglavnom samo njemu sviđa. Negde, u svemu ovome, na putu ispunjavanja njegovih želja ona je izgubila sebe. Ako je ostalo nešto od onoga što je bila onda je to samo u tragovima i naznakama. Više nije sigurna ni šta želi ni šta je raduje, ni kako da se zabavi ili opusti. Ponekada ne zna ni ko je više ona ni šta misli. I vidi nekako da to njeno žrtvovanje nije urodilo očekivanim plodovima. Što je više nastojala da ga odobrovolji, načini srećnim i zadovoljnim, besan muškarac postajao je nezadovoljniji, hirovitiji, nasilniji. Tvrdoglavo je nastavljao svojim utabanim stazama besa i agresivnosti. Njeni pokušaju da popravi besnog muškarca su se izjalovili, postali su uzaludni. 

 Zašto se svi pokušaji požrtvovane žene da promeni i usreći svog besnog muškarca završavaju neuspehom?

Prvi i najvažniji razlog jeste taj što žena nije uzrok njegove ogorčenosti. Stvari koje ona pokušava da popravi nisu uzrok njegovog besa. Izvor njegovog besa je duboko u njemu i nezavisan od nje. Uzrok je unutar njega a dešavanja oko njega samo su okidači. Te stvari unutar sebe samo on može da popravi. Sa sopstvenom niskom tolerancijom na frustraciju moraće on sam da se bori. Samo on svojom sopstvenom voljom može odlučiti da promeni sebe i svoje ponašanje. Žena mora da postavi jasnu granicu između onoga za šta je odgovorna ona a za šta on i mora pustiti druge da se brinu o sebi. Nije u redu da se zapostave sopstveni prijatelji zato što se njemu ne dopadaju. Nije u redu da žena potisne sopstveno mišljenje i da bespogovorno prihvati njegovo. Jer to ne samo da nije u redu već neće ništa suštinski promeniti u odnosu, niti će ga popraviti. Žene koje potisnu svoje potrebe, svoju ličnost, celu sebe da bi zadovoljile muškarca na kraju postanu isfrustrirane, očajne, umorne, depresivne…a muškarac i dalje ostaje besan. Svaki pokušaj da se popravi isfrustriran i besan muškarac ostaje uzaludan ili čak i pogoršava već postojeći odnos. Biti spasilac pogoršava i stanje žene jer se posle svakog neuspelog pokušaja ona oseća obeshrabrenije i bespomoćnije, kao da sav taj njen trud ne donosi nikakvu dobrobit ni njoj ni njihovom odnosu a može da doprinese razvoju depresivnih simptoma.


Kada žena pokušava da popravi muškarca ustvari mu daje izgovor za njegovo loše ponašanje. Kada se ona neprekidno trudi da sve stvari dovede u red, on može nju okrivljavati za svoje stanje kada pređe granicu a pri tom njegov bes ne jenjava. To mu omogućava da odgovornost za sopstveni život prebaci na drugog umesto da  nauči da brine o sebi i prihvata vlastitu odgovornost za svoje postupke. Kada žena pokušava da ukloni svaku prepreku na njegovom putu iz straha da ne izazove njegov bes, on gubi sposobnost da frustracije otklanja sam.

Izaći iz jednog takvog sjedinjenog odnosa, u kome su partneri zavisni  jedan od drugog može biti prilično naporno i  teško. Uneti promene u način na koji se žene povezuju sa besnim muškarcem takođe ume da bude prilično teško. Između njih dvoje vremenom su se razvile neke veoma snažne navike koje je teško prekinuti. Kada su ljudi uplašeni, nesigurni, depresivni, nervozni, skloni su da se vraćaju ranijim obrascima funkcionisanja. Za mnoge je nesrećan ali predvidljiv i poznat obrazac bolji izbor od nepoznatog i novog. Besni muškarac će se uvek opirati bilo kakvoj promeni već ustaljenog sistema. Njemu je ugodno u takvom odnosu iako verovatno nije srećan. Pružaće otpor svakom znaku samostalnosti koji žena pokaže, vršeći ujedno pritisak na nju da ne izlazi iz uloge koju je imala do tada. Napraviće možda scenu ako ona poželi da provede veče sa drugaricama ili otputuje negde. Kriviće nju za svoje neraspoloženje, lose trenutke i izlive ljutnje. Koristiće verbalne, emotivne pa možda čak i fizičke strategije da bi ženu držao pod kontrolom.

Kako nastaje besan muškarac?

Besan dečak odrasta u besnog muškarca. Besan dečak se izgrađuje nepoštovanjem, fizičkim zlostavljanjem, ponižavanjem, frustriranjem, sramoćenjem, nipodaštavanjem, uskraćivanjem ljubavi od strane značajnih figura (pre svega roditelja) koje su učestvovale u njegovm odgajanju. Bes izvire iz svega onog što uči dečaka da je bezvredan, nebitan, nesposoban, nedostojan ljubavi. Često primenjivanje sramoćenja i ponižavanja, kao disciplinske mere, uči dečaka da svi oko njega misle kako je inferioran. Roditelji i drugi odrasli, koji koriste posramljivanje kao glavno vaspitno oruđe, usađuju u svom detetu stalni osećaj srama u odnosu na sebe i verovanje da s njim nije sve kako valja. Kada kao dete imamo često doživljavana iskustva ponižavanja i javnog kritikovanja, sve što je povezano sa tim osećanjem srama krenuće da izaziva bes bez obzira da li smo realno stvarno počinili nešto pogrešno. Ako smo bili često posramljivani kada načinimo grešku, sve to rezultiraće našom plašljivošću i nespremnošću da rizikujemo, da prihvatimo nove stvari i upustimo se u avanturu. I ne samo to već i oni koji su posramljivali postaće neraskidivo vezani s tim osećanjem. Ukoliko roditelji ignorišu potrebe svog dečaka, očevi naročito, ne zanimaju se za stvari koje su detetu bitne poput odlaska na utakmicu ili učestvovanja u rešavanju domaćeg zadatka, rizikuju da njihovo dete bude ljuto na njih sa osećajem da njima nije dovoljno stalo do njega. Nekada nije samo dovoljno da se roditelji uzdržavaju od fizičkog kažnjavanja dece ili nekog drugog lošeg tretmana. Nekada je potrebno da roditelji pokažu da su aktivna sila u životu svoje dece. Deci su neophodna uputstva odraslih, udobnost, pažnja, sigurnost, ljubav i disciplina. Osećaj zapostavljenosti može da bude vrlo kalorična hrana za bes. Fizičko kažnjavanje dece je jedan od najsigurnijih načina da im se pokaže koliko su bezvredna. Kada dete doživi udaranje i fizičko kažnjavanje od strane roditelja, ono u sebi razvija osećaj da nema pravo na poštovanje a to ujedno uzrokuje i gomilu besa. Zlostavljanje, bilo fizičko bilo psihološko, uči dečake da su manje vredni, da su samo objekti koji nemaju nikakvo pravo, dostojanstvo i da postoje samo da bi ih neko koristio u svoje svrhe.

Šta ako besan muškarac krene fizički da zlostavlja ženu?

U raspravi sa besnim muškarcem ništa se značajno ne može postići. Trud da shvati, da se ubedi ili nadmudri uglavnom ostaje uzaludan. Ako se nešto želi postići s njim potrebno je izbegavati njegovo sramoćenje ili ponižavanje jer će tada postati tvrdoglaviji i nedostupniji za bilo koji vid saradnje a ponašajno agresivniji. Prisiliti nekog da popusti ili da prizna grešku nije baš najproduktivniji način izlaženja na kraj sa konfliktom. Neophodno je praviti kompromise. I možda izgleda da je lista onoga što može da se učini za besnog muškarca kratka i kada se usmerimo na konkretno, vidimo da nema mnogo toga što može da se učini za njega. Besan muškarac nosi prazninu u svojoj ličnosti i niko mu je ne može popuniti sem njega samog. Bitno je da partnerka na vreme uoči neke stvari i ne dozvoli da je povuče na dno, makar to značilo i napuštanje nepovoljnog odnosa da bi spasila sebe. Ovo je naročito važno ako je bilo i fizičkog zlostavljanja u vezi. Ako je bilo velika je verovatnoća da će se ponoviti opet. Nasilje u prošlosti predviđa nasilje u budućnosti i to se samo može pogoršavati. Opravdanje za takvo postupanje apsolutno ne postoji. Ne postoji opravdanje za fizičko maltretiranje druge osobe, naročito kada muškarac bije ženu. Ne postoji ništa što može opravdati takvo ponašanje muškarca, ne postoji nešto što neko može da kaže ili uradi da opravda razlog za udarac. Ako je u takvoj situaciji, žena mora da zagrebe duboko u sebi i pronađe oslonac, da povrati samopoštovanje koje je izgubila. Njeno poštovanje zahteva da se i drugi odnose s poštovanjem prema njoj. Neophodno je naglasiti mu da će biti prijavljen ako ponovi isto a onda ako se to desi neophodno je rečeno sprovesti u delo jer pretnje u prazno su uzaludne. Žene moraju da odluče da neće ubuduće dozvoljavati da se njihovi partneri odnose prema njima na isti do tada nipodaštavajući način. 


Ako je žena doživela fizičko zlostavljanje u braku ili vezi neophodno je da izađe iz takve veze, zbog svoje sopstvene bezbednosti. Takođe, potrebno je razmisliti o napuštanju odnosa ako muškarac tvrdoglavo odbija da preuzme bilo kakvu odgovornost za teškoće koje postoje između njih. Jedan partner nikada ne može da bude jedina osoba u odnosu koja izaziva problem. Ukoliko muškarac odbija da prizna svoju ulogu u tome nikada se neće promeniti. Treba biti iskren prema sebi u vezi sa tim kako izgleda život u takvoj vezi ili braku. Ne treba poricati ili umanjivati probleme koji realno postoje jer zatvaranjem očiju oni neće nestati, biće još veći kada se oči otvore. Doneti odluku da se napusti besan i agresivan muškarac nije lako. Takva odluka uključuje i niz praktičnih briga pre svega vezanih za decu. Mnogi parovi ostaju zajedno u neispunjavajućem i ugrožavajućem odnosu “zbog dece” čak i onda kada bi se najradije oboje razveli zanemarujući činjenicu da je daleko toksičnije za decu da odrastaju u porodičnom okruženju koje je ispunjeno svađama, psihičkim i fizičkim sukobima. To deci nimalo ne pomaže već ih uči da su muškarci oni koji napadaju a žene one koje trpe i pate. Ostajući u takvom odnosu deca se zanemruju “dozvolom” budu zlostavljana umesto da budu odvedena iz okruženja koje nije podobno za njih. Mnoge žene se plaše da kažu svom partneru da žele da ga napuste, plaše se posledica i pretnji da će joj deca biti oduzeta bilo zakonskim bilo protivzakonskim putem. To je način da pokušaju da kontrolišu ženu. Pre nego što dozvole da ih ucene i savladaju strahom, bilo bi dobro za žene da se konsultuju sa stručnim licima, advokatom, da utvrde tačne detalje pa da onda donesu odluku. Mnoge žene ostaju u ugrožavajućem i nebezbednom odnosu jer se plaše da i finansijski neće moći da se snađu same. Mnoge zlostavljane žene se plaše da odu jer ne žele da odvoje svoju decu od oca, u početku često poričući da trpe zlostavljanje. Poricanje kao mehanizam odbrane privremeno štiti ženu od odgovornosti da preuzme brigu o sebi ali to je samo privremeno i nimalo efikasno rešenje. Poricanje možda trenutno i donosi neku utehu ali problematičan odnos prezistira i dalje i pitanje je trenutka kada će da eksplodira. Žene često nisu spremne da priznaju kako partner koga su one izabrale može da uradi tako nešto, da se to dešava i njima a ne samo tamo nekim drugim ženama i da su možda pogrešile u izboru partnera. 


Zlostavljane žene se stide porodičnih problema i sebe. Mnoge zlostavljane žene često i poveruju da su same krive za sopstveno zlostavljanje. Poveruju jer im to stalno govore oni koje su one izabrale da ih štite i vole a ispostavilo se da ih zapravo zlostavljaju mada je i društvo sklono da krivicu svali na ženu jer mora da je ipak nečim zaslužila sve to što ju je na kraju snašlo. Kada žena poveruje da je zlostavljanje njena krivica, neka vrsta zaslužene kazne, njoj deluje opravdano da ostane u takvom odnosu. Mnoge takve žene su kao male i kao deca doživele neku vrstu zlostavljanja u porodici. Kada su zlostavljači značajne figure u njihovom životu, oni koji treba da pružaju ljubav, brigu i naklonost, često dolazi do pogrešnog povezivanja ljubavi sa zlostavljanjem. Takve žene počinju da veruju kako je određeni stepen zlostavljanja normalan. Važni ljudi iz okruženja ih često pogrešno ohrabruju da pokušaju još jednom, da daju još jednu šansu zlostavljaču jer brak je veza za čitav život. Mnoge zlostavljane žene su dobijale poruku da su bezvredne. Toliko im je to često govoreno da su delom i same poverovale u to. Mnogim zlostavljanim ženama nikada možda nije palo na pamet da imaju pravo na ispunjen, bezbedan, srećan život. Ako u vezi samo žena čini sve da bi se taj odnos održao, šansa za uspeh je minimalna. Nije neuspeh ako nešto ne uspe i propadne. Neuspeh je udarati uporno glavom o zid, kako kaže Tomas Harbin. Propali brak ili veza nije isto što i lični neuspeh, posebno ako su u tom odnosu pružili svoj maksimum. Brak ili veza treba da udružuje dvoje ljudi koji su odlučili svojevoljno da dele svoje živote a ne dvoje nepotpunih ljudi koje su spojile i udružile lične nesigurnosti.

Psiholog, Jelena Krstić

Literatura: Muški bes; Timas Harbin

No comments:

Post a Comment

Note: Only a member of this blog may post a comment.