Od spasioca do žrtve, uloga žena u disfunkcionalnom partnerskom odnosu

“Nepoznavanje samog sebe stvar je opasna po život.”

Alfred Adler

Mnoge žene, nakon stupanja u vezu ili brak, shvate da su se našle u partnerskom odnosu koji je  neispunjavajući, toksičan i štetan po njihovu emocionalnu i psihološku dobrobit. Deluje kao da su one nepogrešivo pronašle pogrešne partnere kojima nije dovoljno stalo do njih iako je početak bio možda obećavajući. I što je još interesantnije, ako pogledamo istoriju njihovih emocionalnih veza možemo primetiti da je to obrazac koji se ponavljao sa nekim partnerima i ranije i koji možda ima tendenciju da se opet ponovi u budućnosti. Zašto je to tako? Zašto se prave pogrešni izbori i zašto se ponavljaju? Zašto je nekim ženama teško da izađu iz disfunkcionalnih partnerskih odnosa i zašto uporno pokušavaju da spasu takav odnos? Na neka od ovih pitanja pokušaću da odgovorim u tekstu.

Žena spasiteljka koja sebe isuviše daje u emotivnom odnosu i ima potrebu da pomaže emotivno oštećenim osobama privlačiće uglavnom neadekvatne partnere kojima je potrebna pomoć, podrška i oslonac. Često se njihov izbor svodi na osobe sa narcistčkim poremećajem ličnost, osobe sklone bolestima zavisnosti, osobe sa posledicama nesrećnog detinjstva, sa emocionalnim problemima, emotivno hladne i nedostupne, neuklopljene u društvo, neželjene, psihopate koji nemaju kapacitet da pruže ljubav, itd. U izboru glavnu reč vodi nesvesno koje teži emotivno nezrelim i nestabilnim partnerima kojima su one potrebne kao zrelije, stabilnije, razumnije. Na prvi pogled to možda i deluje simpatično, romantično, plemenito. Žene u početku veruju da će snagom svoje ljubavi uspeti da promene izabranog muškarca i to im može delovati vrlo privlačno, izazovno i uzbudljivo. Ovakvo uverenje za mnoge žene predstavlja moćnu pokretačku snagu da istraju i ostanu u tom odnosu. One postaju ponosne na svoju sposobnost da pruže podršku i razumevanje i da vode drugu osobu do emotivnog isceljenja i do vezivanja za sebe. Na takav način žena često nesvesno obrađuje sopstvene traume iz detinjstva birajući ulogu suprotnu onoj koju je imao dominantan roditelj a koji je često bio nezainteresovan, sebičan, strog, nasilan. Kroz potrebu muškarca da bude izbavljen i njenu potrebu da mu nadoknadi sve propušteno u životu u emotivnom pogledu, stvara se jedan odnos uzajamne zavisnosti, jedan začarani krug iz koga se vrlo teško izlazi. Ono što žena na početku ne zna i ne shvata je da je njeno uverenje da snagom svoje ljubavi može popuniti sve emotivne šupljine svog partnera, varka i samoobmana koja dovodi do toga da ona u toj vezi sve manje dobija u bilo kom pogledu a sve više gubi, ponajviše sebe. Vrlo važna činjenica u ovakvom odnosu jeste da žene veruju da će nakon uspešne korekcije emotivno osakaćenog mučkarca konačno dobiti nagradu koju zaslužuju, njegovu ljubav, pažnju, toplinu, poštovanje i uvažavanje, da će ih on voleti onako kako niko nikada nije. I ovde u startu imamo jednu disproporcionalnost u odnosu. Čim postoji spasitelj s jedne strane s druge strane mora biti osoba kojoj je potrebno spašavanje a to više nije jednak i ravnopravan odnos dveju odraslih, zrelih i nezavisnih osoba na kom veza inače i treba da se zasniva. Tu nema prave intimnosti, emocionalne topline i autentične razmene bliskosti.

Spasiteljke često svoju misiju spasavanja izvode na svoju ruku ne uzimajući u obzir činjenicu da suprotna strana možda ne želi, neće ili ne može da se promeni. Kad shvate najzad da, uprkos silnim pokušajima i manevrima koje su sprovele, ljubav ipak nije uspela da promeni voljenog čoveka, neretko postaju razočarane, ozlojeđene, ljute, depresivne jer one u ovakve odnose ne ulaze iz nekih altruističkih pobuda već iz pozicije njihovih bazičnih uloga koje imaju poreklo u nerazrešenim emotivnim konfliktima i traumama iz  ranog detinjstva.

Njima je često potreban nestabilan partner da bi potvrdile i osvedočile svoju stabilnost. Zato ostvaruju toksične i zavisničke odnose, koji im, ukoliko pravilno shvate svoju ulogu, mogu biti putokazi na putu samopomoći i razrešavanja sopstvenih potisnutih problema i unutarpsihičkih konflikata. Svojom nežnošću one pokušavaju da pomognu svojim partnerima i učine da se osećaju voljeno, dovijajući se da na razne načine poprave njihove slomljene živote i zašiju emotivne rane, ne prihvatajući, barem ne u početku, da za uzvrat nikad neće dobiti zasluženu pažnju i ljubav. Mereći dubinu svoje ljubavi količinom boli koji ona stvara, uverene u terapijsku i magičnu moć ljubavi, ne shvataju da se možda nikada neće osetiti ispunjeno i voljeno u naručju svog partnera. 

Ispitujući genezu porodičnih odnosa ovakvih žena možemo saznati da su odrastajućoj porodičnoj atmosferi vrlo često bile izložene nekim povređujućim iskustvima, bile napuštene ili zanemarivane od strane jednog ili oba roditelja. Kao male često su nastojale da održe stabilnost u svom nestabilnom porodičnom okruženju, preuzimajući često na sebe preveliku odgovornost i  ulogu roditelja koji nisu bili u stanju da private svoje roditeljske odgovornosti. Bile su prepuštene same sebi. Niko nikada nije došao da ih spase iz takvog nepovoljnog položaja i one sada projektujući svoju sopstvenu ranu potrebu da budu spasene, preuzimaju ulogu hrabrog spasioca. Pokušavaju da pruže drugima ono što nikada nisu dobile i postaju opsednute rešavanjem emotivnih problema svojih partnera. Već naviknute na uzbuđenje i bol, vode večitu borbu sa vetrenjačama za mrvicu ljubavi.

Vrlo često su to osobe sa zavisnom strukturom ličnosti, niskim samopouzdanjem, narcističkim potrebama, osećanjem bazične nesigurnosti. Na ovaj način, kroz spasavanje i samožrtvovanje, one mogu postići lažni doživljaj grandioznosti i lažni povratak izgubljenog samopoštovanja. U osnovi ovakvog ponašanja može da stoji njihovo pogrešno uverenje o sopstvenoj vrednosti. One se, pomažući, mogu osetiti više vredno, verujući da će lakše dobiti ljubav ako ispadnu heroji.  Njihovo ponašanje može biti model ponašanja preuzet iz primarne porodice gde na primer majka spasava oca alkoholičara ili kockara a ćerka preuzima sličan model u partnerskom odnosu. Spasiteljka veruje da snagom svoje ljubavi može da pruži pomoć i spasenje partneru koji će se onda preobratiti, prebroditi ličnu krizu, nezadovoljstvo, depresivno raspoloženje, nasilništvo ili nekontrolisani bes. Takve osobe su neretko tokom odrastanja bile kritikovane i dobijale porukue da nikad nisu u pravu, da uvek greše, da šta god uradile nikada nije dovoljno dobro. Može biti i da su bile u centru sukoba između oca i majke, da su bile spasilac i nekom od roditelja, osećajući se odgovorno za roditeljsko stanje, misleći da su one krive ako je majka bila nesrećna i depresivna a otac konstantno ljut i nezadovoljan. U takvim okolnostima, ne mogavši da izdrže nametnuto osećanje krivice, povinujući se željama roditelja, ne naučivši da kažu ne, one su odustale od sebe same. Danas one požrtvovano pomažu imajući razumevanja za druge i pružajući ono što same nisu dobile kad im je bilo potrebno, ponašajući se vrlo često  prema svom partneru kao majke prema deci. U tom uzaludnom pokušaju zapostavljaju svoje potrebe, odriču se svog autentičnog bića, a potrebe svog partnera stavljaju na prvo mesto baš kao što su nekada radile i u odnosu sa roditeljima, klizeći polako ali sigurno iz uloge spasioca ka ulozi žrtve. 

U osnovi uloge spasiteljke stoji lična nesigurnost, osećaj inferiornosti, infantilnost. Projekat spasavanja se može shvatiti kao jedan vid psihološke igre čiji je glavna dobit porast lične vrednosti. Ovakve osobe pogrešno razmišljaju da je prava ljubav samo ona koja podrazumeva veliku žrtvu i što je veća žrtva i što je veća patnja, veća je nagrada za to, veću će ljubav dobiti. U praksi se ovo pokazalo kao nerelevantno i bez pozitivnih efekata. Veze koje imaju za cilj da se partner popravi su bar za jednu osobu u toj dijadi potpuno neispunjavajuće. Najčešće je to spasilac koji na kraju uvek bude gubitnik. Ako se partner kome se pomaže kojim slučajem i popravi vrlo često on napušta vezu jer ga u tom odnosu sve podseća na loš period a spasilac na lošu sliku o sebi. Ono što ove žene ne shvataju odmah, ili možda i shvataju ali ne žele da private, jeste da spasavanje treba njima, da izleče sopstvene rane, da zacele svoja emotivna oštećenja i da napore izbavljenja usmere ka sebi. Kompenzujući manjak ljubavi, koju nisu dobile u detinjstvu, biranjem pogrešnih partnera, dovode sebe u poziciju da budu još više povređene.

Kako biramo partnere

Neke osobe imaju tendenciju da iznova, stalno i stalno ulaze u odnose koji su na neki način ugrožavajući, nepovoljni i pogubni po njih. Biraju partnere koji su emotivno nestabilni, distancirani, nedostupni, hladni, egoistični, agresivni, destruktivni, nasilni. U takvom odnosu ne postoji ravnoteža i malo je verovatno da će ikada i postojati. Što više ljubavi i brigu pružaju to će suprotna strana biti zahtevnija, sebičnija, moćnija i sa većom kontrolom. Ovakav fenomen, prisutan prilikom izbora partnera, Sigmund Frojd je nazvao repeticionom kompulzijom. Osoba pokušava da kroz partnerske odnose popravi one koji su postojali u porodičnoj dinamici sa jednim od roditelja, najčešće suprotnog pola, a koji su na neki način bili bolni i ugrožavajući - odbacivanje, ostavljanje, kritikovanje, izostajanje pohvala, konstantno upoređivanje sa drugima, nametanje osećanja krivice, emocionalna ucena i manipulacija, omalovažavanje, zanemarivanje, fizičko kažnjavanje ili zlostavljanje. Osobe imaju tendenciju da biraju ili ostaju u odnosima za koje svesno znaju da ih ugrožavaju, kako bi kroz ove odnose popravili stare koji su postojali u detinjstvu između njih i roditelja. Kada su u primarnoj porodici postojali nepovoljni i ugrožavajući odnosi to može dovesti do navikavanja na takvo stanje i težnje da se stvaraju slične veze u budućnosti, do ponavljanja poznatog i lakše prihvatajućeg obrasca. Žena čiji je otac bio fizički odsutan ili fizički prisutan ali emotivno hladan i distanciran pronaći će muškarca čiju će pažnju nastojati stalno da pridobija ili će se zaljubiti u muškarca koji je na primer oženjen i na taj način nedostupan. Žena koja potiče iz porodice gde je otac bio nasilan uspeće, bez mnogo truda, da pronađe muškarca koji će je fizički maltretirati. Njeno iskustvo ljubavi je u njenoj podsvesti povezano sa agresivnošću pa će shodno takvom bazičnom konceptu takvog partnera i pronaći. Žena čija je majka zavisila od nje pronaći će muža koji zahteva njenu brigu. U novim odnosima one pokušavaju da uspeju u onom što nisu sa svojim roditeljima - pridobiju ljubav osobe koja ih odbija, da osete ljubav za koju su nepravedno ostale uskraćene u primarnoj porodici. Iako osoba uporno pokušava da se dokaže da je vredna pažnje i ljubavi njen narcistički partner to neće uvideti. Kod ponavljanja odnosa s roditeljem koji je bio povređujući, novi odnosi umesto popravljanja, budu uglavnom kopija povrede. Ovde se ne radi toliko o tome da je izabranik replika njenog oca tj. isti tata ili možda mama nego da se sa tim partnerom oživljavaju ista osećanja i isti izazovi sa kojima se suočavala dok je odrastala.

U svom braku žena će nepogrešivo stvarati dobro poznato stanje iz detinjstva i koristi poteze i manevre koje je odavno uvežbala. Precizno, poput slagalice, njen život će se uklopiti sa životom muškarca koji će joj ponuditi priliku da oživi bolna osećanja bespomoćnosti, nevoljenosti, neželjenosti i odbačenosti iz detinjstva. Za nju, nesvesno, to postaje toliko privlačno i neodoljivo da je nemoguće odupreti mu se. Što više bolnih iskustava iz detinjstva nosi to će biti snažniji poriv za oživljavanjem i prevladavanjem te boli u odrasloj dobi. I dok ne osvesti ovaj mehanizam ona će uvek iznova i iznova birati veze u kojima će oživljavati i proživljavati ista povređujuća osećanja, pokušavajući uvek bezuspešno da ih savlada. Kada žena misli da se “neobjašnjivo” ili dejstvom neke magnetske sile morala udati za određenog muškarca, bilo bi korisno za nju da istraži psihološke razloge takvog izbora. Možda revitalizuje bazičnu mustru i poziciju majke, često transgeneracijski prisutnu ili restaurira oca, kao neophodnu potrebu nerazrešene uloge ćerke. Iako nesvesno, ona je izabrala, često čak i na početku znajući dosta toga o budućem partneru. Ono što zameramo našem sadašnjem partneru, često je ono što se već nalazi u našim davnim ali svesno možda zaboravljenim iskustvima. Naš “slobodan” izbor partnera je već unapred determinisan i određenim našim nesvesnim. Naše nesvesno samo ima tendenciju da zaokruži celinu, da postane celovito, da zatvori jedno poglavlje i izleči stare rane iz detinjstva. Partnerstvo, veza ili brak, su savršena prilika za oživljavanje naših potisnutih sukoba i bolnih tačaka. Kada su rani objektni odnosi bili neadekvatni, razočaravajući i bolni, kroz partnerski odnos dolazi do ponovne aktivacije ranih destruktivnih obrazaca. 

Ljubav simbolički predstavlja restauraciju i popravljanje izgubljenog objektnog odnosa iz detinjstva, traži se ono što je nedostajalo, manjkalo, ono čega nije bilo u dovoljnoj količini. To je nešto za šta smo bili i ostali uskraćeni. Tražimo, nekada celog života, da zadovoljimo naše davne, primarno nezadovoljene potrebe. Pokušavamo da nađemo ono čime ćemo popuniti emotivne praznine. Osujećenje iz ranog perioda života postaje naša senka koja nas prati, tačka za koju smo fiksirani. Nošeni tom povredom mi tražimo nekog ko će nam napokon zaceliti rane, nekog ko će nam dati ono što naši roditelji nisu uspeli, znali, umeli ili nisu mogli. Što više bolnih jauka i psihičkih povreda iz detinjstva imamo to će snažniji biti sadašnji porivi da te povrede oživimo u partnerskom odnosu i savladamo ih. Naš izbor samo će rasčeprkati stare rane i shvatajući na kraju da nam ni taj neko ne daje ono što nam je bilo tako očajnički potrebno sve vreme i još uvek je, počećemo da ga krivimo, napadamo, da osećamo ljutnju i bes prema njemu, možda čak i da ga mrzimo. Često ćemo u toj konfuziji ponavljati baš one postupke roditelja za koje smo rekli da ih nikada nećemo ponavljati. Ostajaćemo možda u nezadovoljavajućem odnosu, osećajući da nemamo snage da izađemo iz njega, baš kao što je možda radila i naša majka. Što nam je teže da prekinemo lošu partnersku vezu, to ona sadrži više destruktivnih sastojaka iz našeg detinjstva i u tim sastojcima zapravo leži razlog zašto smo danas tako povređeni postupcima naših partnera. Naš svesni um je prilikom izbora bio privučen fasadom, maskom, pozitivnim karakteristikama koje je partner izložio u izlogu ali naš nesvesni deo je hirurški precizno odabrao one negativne osobine, na prvi pogled vešto skrivene. Prestanak zaljubljenosti i romanse i početak problema kreće onda kada te negativne osobine počnu da izviruju i izlaze iza pažljivo navučenog paravana a naše svesno krene da ih prepoznaje. Tada započinje naša nemoguća misija transformacije partnera sa obaveznim prevrtanjem jednog te istog pitanja u glavi šta se to dogodilo te se odjednom naš partner promenio, gubeći iz vida jednu vrlo važnu činjenicu, on je takav bio od samog početka.

Kako do promene

Jedan od ključnih preduslova da se izađe iz disfunkcionalnih i loših partnerskih odnosa a samim tim i iz uloge žrtve, jeste psihoterapijski rad na sebi. U psihoterapijskom radu sa ženama, koje su prošle ili još uvek prolaze kroz emotivnu patnju popravljanja svojih partnera i svojih partnerskih odnosa, neophodno je pomoći im da osveste sebe, svoje davno potisnute emocionalne potrebe ali i svoju duboko zakopanu patnju i bol. Ono što ove osobe traže i što im je na neki način potrebno jeste neko o kome će brinuti, koga će voleti i kome će pomoći. Upravo odavde i kreću svi problemi i to je ono što ove žene trebaju da shvate. Niko od nas nije ovde da popravlja bilo koga, svi smo odgovorni samo za sebe i sposobni da korigujemo samo sebe ali pod uslovom da to stvarno želimo. Nikada nije kasno potražiti pomoć. Sve dok krivimo i optužujemo drugog i izvor problema vidimo u drugom ništa nećemo promeniti i rešiti niti ostvariti emotivno ispunjavajući, topao i stabilan odnos. Potrebno je preuzeti odgovornost za svoj život i učiniti nešto konstruktivno. Potrebno je upoznati potisnute, neistražene i otcepljene delove sebe, ponovo ih oživeti, aktivirati, osvestiti i ugraditi u svoju ličnost. Emotivna veza može biti prilika za prevladavanje povreda iz detinjstva, za rast i razvoj a ne izvor patnje, stagnacije i nazadovanja ali pod uslovom da osvestimo razloge svog ponašanja, svoje potrebe i osećanja. Tada možemo sami sebi da postanemo središte života, što je i preduslov za stabilan partnerski odnos. Sve dok reagujemo nesvesno, automatski, vođeni žestinom i zaslepljenošću emocija nemamo kontrolu nad sobom i situacijom u kojoj se nalazimo. Upoznavanjem sebe, svojih emocija, uverenja i načina reagovanja stičemo veću kontrolu nad sobom a to je siguran put ka izgradnji zdravijih, kvalitetnijih i ispunjenijih odnosa i sa sobom i sa drugima.

Psiholog, Jelena Krstić

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura: Žene koje suviše vole; Robin Norvud