Monday, January 20, 2020

Da li je ljubav u krizi?




"Ljubav se stalno menja zato što se mi stalno menjamo. Stoga romantična ljubav, sama po sebi, donosi nestabilnost. Čini nas nezadovoljnim time što nas uvek usmerava ka nečemu što ne posedujemo u potpunosti, ili posedujemo u nedovoljnoj meri, ili pak u čije smo posedovanje suviše sigurni."
 Stiven Mičel



Iako svako polemisanje o ljubavi  „preti“ da postane podsećanje na klišee koji važe za nju i otvaranje tema koje ne pružaju utehu i zadovoljavajući odgovor, već su povod za nizanje novih dilema i nedoumica, priča o ljubavi je jedna od onih koje nikad ne zastarevaju. Predstavlja nepresušni izvor inspiracije, pokretač je raznovrsnih prijatnih i i oplemenjujućih osećanja, ali je i okidač mnogih konflikata, povod za razočaranja, jadikovanja i životne preokrete, bilo u pozitivnom ili negativnom smeru. 

Pored konstantnih tranzicija kroz koje prolazi čovek u svojoj socijalnoj sredini  i filogenetskom razvoju, čini se da je njegova suština, uz neizbežnu adaptaciju na novonastale okolnosti koje aktuelno vreme sa sobom nosi, teško promenljiva. Čak i kada joj se opire, ljubav boji čovekov svet od samog početka života, jer ona predstavlja neku vrstu datosti. To je opšti fenomen sa kojim se dete susreće najpre kroz odnos sa prvobitnim objektima ljubavi, odnosno sa osobama koje nas podižu i brinu se o nama. Prema psihoanalizi, ovi odnosi su od suštinskog značaja za sudbinu ljubavnog života osobe koja kroz razvoj treba da dostigne svoju polnu zrelost i teži da postane zadovoljna jednim od najznačajnijih segmenata života. Kako sazrevanje teče, ljubavna problematika postaje složenija i samim tim je ljubav potencijalni izvor zadovoljstva, ali takođe može biti i izvor problema i frustracija sa kojima se čovek susreće.  

            Averil (Averill, 1985, prema Dion & Dion, 1996) je naveo sledeće odrednice romantične ljubavi: idealizacija romantičnog partnera, iznenadnost javljanja romantične ljubavi, psihološka pobuđenost i posvećenost dobrostanju voljene osobe. Jankoviak i Fišer (Jankowiak & Fischer, 1992, prema Dion & Dion, 1996) definisalu su romantičnu ljubav kao „svaku intenzivnu privlačnost koja uključuje idealizaciju druge osobe, u erotskom kontekstu, uz očekivanje da će trajati neko vreme u budućnosti.“
          
       Savremeni način života podrazumeva brzinu, stalnu trku s vremenom, napetost i pritisak da se ostvare beskrajne liste zacrtanih ciljeva i to, po mogućstvu, instant, preko noći. Svaki pojedinac ima gomilu uloga koje treba da ispuni, pri čemu usput biva deprimiran nametnutim „savršenstvom“ koje mu se svakodnevno plasira na društvenim mrežama, na kojima nastoji da sebe prikaže u najboljem svetlu. Kao da se više vodi računa o slici koju kreira o sebi, nego o suštini koju proživljava. Ukoliko i ima nekih slabosti, prikazuje ih tako da pridobije pratioce i bude „lajkovan“. Takav tempo života može mu stvoriti lažan doživljaj svemoći i neograničenosti prilika i potencijala, kojima nas bombarduje pozitivna psihologija. 

U svoj toj zbrci, nameće se pitanje, gde je tu ljubav i da li je ona u krizi? Ima li mesta za nju, da li je popularno voleti? Instant kultura nameće i instant veze koje su više seksualne prirode, popularno nazvane „kombinacije“, s nastojanjem da se obezbedi što više uzbuđenja i strasti, uz minimalno investicije, bez produbljivanja odnosa i prisne emotivne razmene. 




Ljudi su oduvek nastojali da svoj život osmisle i učine ga uzbudljivim kroz zaljubljivanje. Međutim, priroda zaljubljenosti protivi se stavljanju u vremenske ili bilo kakve okvire i time predstavlja izazov koji podrazumeva i čašu meda i čašu žuči, što stvara otpore i navodi ljude da beže od bliskosti.  Jerotić (Jerotić, 2013) govori o velikoj nesreći određenog broja ljudi, a to je potpuna ili delimična nesposobnost da vole. Jedan od razloga je nedostatak ljubavi od strane roditelja koji ne prihvataju svoje dete, stvarajući uslove njegovog patološkog razvoja. On kaže da koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. (Jerotić, 2013) Osim toga, čovek je u dubini svoga bića ambivalentan i iluzija je da postoji neki čovek koji je u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav u neprekinutom toku. To važi i za roditelje, pa je ljudima teško da vole jer su od svojih roditelja dobijali ljubav pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. (Jerotić, 2013)  Takođe, ljudi neretko ne vole sebe, na svesnom ili nesvesnom nivou, jer su se u životu pokazali onakvim kakvim nisu sebe zamislili, ili kako ih nisu drugi zamislili. Ono što ljude može sputati da pruže ljubav je i narcisoidnost, odnosno preterano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi. Jerotić navodi i rascep između seksualnosti i voljenja, kao prepreku na putu ka ljubavi (Jerotić, 2013). Pribegava se jednoj od ove dve opcije, a pojedinac ne nalazi mogućnost da obe nađu u odnosu sa jednom osobom. Jerotić navedene faktore nemogućnosti realizacije ljubavi vidi kao greške u vaspitanju, a smatra da je povoljan razvoj neophodan uslov da se ostvari ljubavna težnja. (Jerotić, 2013) Pomenuti činioci ukazuju na potencijalne razloge koji navode ljude da se odreknu svoje iskonske potrebe za ljubavlju. Zato je važno baviti se svojim barijerama formiranim često u najranijem detinjstvu, jer one mogu ozbiljno ugroziti kvalitet čovekovog života i inhibirati ga u nalaženju zadovoljavajućih veza.

Međutim, uprkos tome što je određeni broj ljudi sputan u ostvarivanju polne ljubavi, ima mnogo onih koji pribegavaju  „životnom pravcu koji stavlja u središte ljubav i očekuje sva zadovoljstva otuda što voli i što je voljen”. (Frojd, 1969) Kada pojedinac izabere da pored svih nesavršenosti i poteškoća koje čine ljubav, krene putem traženja odgovarajućeg partnera za romantičnu vezu, neizbežno se suočava sa preprekama. 

Ljubav je takva da joj pogoduju novina, tajanstvenost i opasnost, dok je svojstvo poznatosti gasi. (Mičel, 2002) Frojd govori kako psihička vrednost ljubavnih potreba opada kada je zadovoljenje uvek dostupno, pri čemu je potrebna prepreka da bi se libido uzdigao. Tamo gde nema otpora zadovoljenju, ljudi uključuju društvene norme, kako bi mogli da uživaju u ljubavi. (Frojd, 2016) Dešava se da udobnost i komfor koji partneri tako brižljivo grade tokom veze, vremenom postanu problemi na koje se oni žale i koji ih guše, stvarajući kod njih utisak da su upali u kolotečinu i da se ljubav gasi. Partneri ovaj predvidljiv kvalitet veze zapravo grade kao zaštitu od užasa iznenađenja i nepredvidljivosti (Mičel, 2002) Ovde se ispoljava paradoksalnost emotivnih odnosa, jer se sigurnost kojoj su partneri težili pretvara u sopstvenu protivrečnost. Partneri pružaju otpor onome šti su sami kreirali i tada pribegavaju, bilo u mašti ili u realnosti, nesputanom seksualnom ponašanju izvan monotone veze u kojoj su. Međutim, još jedan od paradoksa dugotrajne veze je što je sigurnost koja nam je u njoj „obećana“ u stvari iluzija, a oslanjanje na iluziju je rizik sam po sebi. „Želimo da verujemo da su naši zamkovi načinjeni od kamena a ne od peska, da su naše ljubavi bezbedne i izvesne i da se neće menjati s vremenom.“ (Mičel, 2002) Tako da je oslanjanje na prividnu sigurnost u stvari rizik, za koji deluje da nedostaje u dugoj vezi i za koji se smatra da je dostupan jedino u kratkotrajnim avanturama ili na početku romantične veze. 

  Zatim, požudu koja karakteriše zaljubljenost, teško je uklopiti u poštovanje i divljenje koji takođe čine romantičnu ljubav, što dovodi do toga da zaljubljenost prelazi ili u prijateljstvo bez strasti ili u čisto seksualni odnos. (Mičel, 2002) Ipak, zaljubljenost treba posmatrati samo kao fazu u ljubavnom odnosu i imati u vidu da, ako se emotivni odnos produbi, sve što sledi mogu biti viši nivoi koji su kvalitativno drugačiji od početnog perioda strasti, ali ti kvaliteti nisu nimalo bezvredni. Naprotiv, ako se na vezu gleda kao na zajednički ali i individualni razvoj, koji naravno nije pravolinijski, jenjavanje strasti ne mora biti razlog odustajanja od veze. Kako kaže Mičel, zaljubljenost je zamak od peska koji, zbog svoje nestalnosti, traži stalno obnavljanje. (Mičel, 2002)

Idealizacija, kao neizbežni pratilac zaljubljenosti, kada magija intenzivnih osećanja počinje da se raspršuje, pretvara se u razočaranje ili u poštovanje lišeno strasti. Ona međutim usmerava, organizuje i orijentiše privrženost, jer je prisutan doživljaj da objekt naše želje nije obična osoba već neko sasvim poseban, jedinstven. (Mičel, 2002)  Svakodnevna i uravnotežana reakcija na partnera drži razočaranje i ljutnju na najnižem nivou, ali, sa druge strane, kada partnera učinimo predvidljivim, mi potiskujemo veoma stvarna i poželjna svojstva koja su u početku dovodila do strasti. Međutim, to čvrsto tlo kome se teži je isto tako nestvarno kao i idealizacija partnera. (Mičel, 2002)
            Agresivnost kao neodvojivi deo ljudske prirode može da učini da burna i uzbuđujuća veza preraste u odnos pun mržnje. (Mičel, 2002) Ona se u kratkotrajnim odnosima može sublimirati u prihvatljivo seksualno ponašanje, dok je tolerancija i reparacija mržnje težak zadatak u dugotrajnim odnosima, ali ostavlja prostor za rad na sebi i preispitivanje što vodi razvoju psihe.

Još jedan od problema sa kojima se suočava pojedinac na bojnom polju romantičnih veza je integracija ljubavi i seksualne želje. Tako da nije retkost sresti muškarca koji ima doživljaj da treba izabrati između moralno ispravne, pristojne i pouzdane žene i one koja je seksualno neumerena, nepoznata, ali spremna da se upusti u avanturu, dok žene podvojenost doživljavaju smatrajući da moraju da se odluče ili za dobrog, pouzdanog i odgovornog partnera, naspram onog koji je uzbudljiv, bezobziran, ali kod njih budi seksualnu želju. (Mičel, 2002) Stiče se utisak i da je seksualna revolucija pojačala ovu dihotomiju, tako da se seksualni užitak smatra jedinim kriterijumom kvalitetnog odnosa, dok se nežna i privržena ljubav deseksualizuje i žigoše kao nezanimljiva i predvidiva.

Ljudi koji su u večitoj potrazi za uzbuđenjem, koji su skloni lutanju, traganju, neizvesnosti, kao prirodan i logičan put biraju neizvesne, kratkotrajne ljubavne odnose sa puno erotskog naboja. Menjaju partnere jer čim mogu znati šta da očekuju od svog izabranika, gube interesovanje i traže nove izazove za osvajanje. Međutim, šta bi bilo ako bismo promenili perspektivu i spoznali koliko je zapravo dugotrajan, „stabilan“ odnos krhak i ranjiv? Upitno je koliko su oni koji beže od ozbiljnih emotivnih odnosa spremni na rizik, jer se oni grčevito drže za dobro poznato instant uzbuđujuće iskustvo. Ako bismo shvatili da, kada zaljubljenost pređe na viši nivo, kada se produbi emotivan odnos, tek tada se otkriva naličje koje je puno neotkrivenih zapleta, emotivnih rana, ali i skrivenih i skromno čuvanih lepota? Dugotrajan odnos zahteva prihvatanje da je nada da se stabilnost održi zapravo fragilna, da kompleksan odnos dvoje ljudi čini preplitanje stvarnosti i fantazija, ali da je održati ljubav veliki izazov u kome pobeđuju oni koji su spremni da se bave sobom, partnerom i odnosom i time razvijaju svoj psihički život.


Marija Stankov, psiholog


LITERATURA 
Dion, K. K., & Dion, K. L. (1996). Cultural perspectives on romantic love. Personal Relationships, 3(1), 5–17. 
       Frojd, S. (2016): Karakter i libido. Beograd: Zavod za udžbenike. 
Frojd, S. (1969): Iz kulture i umetnosti. Izdavačko preduzeće Matice srpske: Novi Sad
Jerotić, V. (2013): Čovek i njegov identitet. Beograd: Ars libri. 
 Mičel, S. (2002): Može li ljubav da traje? Beograd: Clio.




No comments:

Post a Comment