Dubljom analizom mentalnog stanja nacije, a uzimajući predugi period krajnje noksirajući od skoro tridesetak poslednjih godina našeg bitisanja, dolazimo do krajnje poražavajućih rezultata, sa gotovo katastrofičnim reperkusijama. Dok se aktuelni političari hvale svojim "grandioznim" dostignućima, iste političke i kulturološke matrice se još više produbljuju i opustošuju sada već alarmantno načeto, krhko i krajnje inkriminisano kolektivno psihološko biće našeg naroda. Stalni život u egzistencijalnom i vitalnom spazmu, hronificirani duboko ukorenjeni stres, zombirajuća pozicija velikog dela apatičnog, zbunjenog i alijenisanog stanovništva, kao i agresija najvišeg nivoa, proistekla iz preplavljujuće anksioznosti, podstaknute krajnje instrumentalizovnaim konceptom iz bahatog političkog establišmenta. To su suštinske karakteristike naroda u izumiranju, u begu, lišenog nade, perspektive i smisaonog življenja.
Najugroženiji deo populacije su deca. Generacije koje upravo stupaju na životnu scenu su u startu taoci frustracija svojih roditelja, koji su sazrevali u nepodnošljivim vremenima, gde su sve etičke, kulturološke vrednosti potpuno uletele u zjap najdeformisanijih modela, nastalih kao produkt inflacije bilo kakvih građanskih i ljudskih vrednosti. Ideja o moći, deformisana je uvođenjem krajnje devijantnih uzora, lišena bilo kakve sistemske matrice.
Kod dece ranog školskog uzrasta primećuju se sve više i sve ranije psihološke i socijalne malformacije, do pre par decenija neslućene i nepostojeće kao takve. Prerano se ulazi u raznolike krugove pakla, od širokog spektra zavisnosti, bogate palete agresivnog ponašanja do najdubljih psihičkih poremećaja, zbog čega su i naše ordinacije sve traženije, ali često i okasnelo. Sistem vrednosti, koji se pruža deci, preko medija, društvenih mreža, potpuna devalvacija prosvetnih radnika, sve manji suštinski uticaj roditelja, ugroženost porodice, kao izvorišta životnih vrednosti i beznađe života čine perspektivu naše dece sivom, gotovo tamnom. Ideja o begu u neki drugačiji, bolji svet sama po sebi nosi ogromnu količinu rizika, jer beg kao rešenje nikada ne rešava konflikt, naprotiv još više ga pojačava i još silovitije izražava sve reperkusije nastale iz primarnih frustracija.
Mislim da osim porodice moramo najhitnije vratiti dostojanstvo, obrazovanju, školi, prosvetnim radnicima. Oni su inicijalni kreatori naše budućnosti, nekih novih fokusa, koncepata i matrica. Potrebno je radikalno rekonstruisati sistem obrazovanja,pre svega programe. Političari su na balkanskim prostorima dodvoravajući se plitkim i površnim očekivanjima instrumentalizovanih grupacija uveli u škole Veronauku (u jednom trenutku sa ozbiljnom tendencijom marginalizovanja naučnog modela, izvodeći čak i Darvina iz programa ) i kao njen antipod Građansko vaspitanje, često i kao prostor za egzistencijalno utočište nastavnika sa manjim fondom časova.
Veronauka je uvedena trapavo, besciljno bez značajnog opravdanja kao protivteža duhovnoj kataklizmi, nastaloj obezvređenim vrednostima u zlim epohama. Ona kao deo školskog programa je samo arhaična nadkompenzacija, bez opravdanih, naučnih, pre svega psiholoških utemeljenja. Uz svo poštovanje homo religicusa, kao samo jednog od segmenata sveukupnog sistema verovanja, mislim da XXI vek zahteva moderniji, višeslojevitiji model u vaspitanju, uzimajuči u obzir sve karakteristike moderne epohe. Predlažemo hitno uvođenje u školski sistem, od najranijeg perioda pa do studija predmeta MENTALNE HIGIJENE.
Ona bi obuhvatala srazmerno uzrastu veštine prepoznavanja elemenata vlastitog psihološkog bića, unutrašnjih potreba, ali i razvijala empatijske potencijale i poboljšavala kapacitativnost kvalitetnih interpersonalnih odnosa. Bavila bi se podizanjem estetike života, etičkih vrednosti, normi i podizala spregu slobode i odgovornosti. Sa jedne strane MENTALNA HIGIJENA bi omogućavala poniranje dece i omladine u specifičnosti psihičkog života, ali i holistički pratila razvojne faze odrastanja. Ona bi se suštinski bavila detekcijom intrapsihičkih procesa, omogućila maturaciju i individuaciju nekih boljih i zrelijih ljudi. Sa druge strane MENTALNA HIHIJENA bi uvela i insistirala na asertivnosti, veštinama komunikacije ,empatiji, ali i gradila neki drugačiji kulturološki model. Posebno insistirala na kulturi, kao epicentru društvenih fokusa. U program ovakve nastave brzo bi se implantirali mladi, izuzetno kvalitetni psiholozi, pedagozi, lekari, koji bi bili edukovani za uvođenje i držanje ovakvog predmeta u našim školama. I stovremeno potrebno je dati i poseban značaj ovoj vrsti nastave i učiniti je esencijalno bitnom, a ne samo dati joj kozmetičku ulogu. Ovaj predmet zahteva i pokreće niz novih mogućnosti u obrazovanju i ima dobre mustre u skandinavskim obrazovnim sistemima, gde je rad na mentalnom stanju nacije, a posebno dece pitanje prioriteta. Pomerimo se od ružnih fokusa poremećenih vrednosti. Okrenimo se dakle konačno i nezaustavno čoveku, ili još bolje detetu. Krenimo na taj način ka tom boljem, vrlom svetu.
Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar, psihoterapeut
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.