Saturday, January 18, 2020

Дијагноза, ток и лечење шизофреније



Основне карактеристике шизофреније

Шизофренија је ментални поремећај који обухвата разнолику психопатологију поремећаја мисли, емоција, перцепције и других аспеката понашања. Упркос чињеници да се степен изражености ових манифестација разликује мећу појединим пацијентима и мења у временском континуитету, ефекти до којих доводи болест су по правилу дуготрајни и дубоко онеспособљавајући. Поремећај уобичајено започиње пре 25. године, перзистира кроз цели живот и захвата појединце из свих социјалних класа.

Иако се о шизофренији често говори као о појединачној болести, овај клинички ентитет нејвероватније обухвата групу различитих поремећаја хетерогене етиологије и укључује пацијенте чије клиничке манифестације, одговор на терапију и ток болести значајно варирају. Недоумице да ли шизофренија представља неуродегенеративно обољење (патолошки процес који започиње на претходно здравом можданом ткиву) или неуроразвојни поремећај – касна последица раних оштећења, још увек су потпуно неразјашњено подручје. Међутим, током последњих година појављује се све више доказа који поткрепљују хипотезу неуроразвојног
поремећаја.

Први симптоми шизофреније се уобичајено јављају у млађем одраслом добу, мада није немогућа и знатно каснија појава болести. Постављање дијагнозе шизофреније још увек је повезано са значајном количином страха, недоумица и неразумевања јавности. Првих неколико година након почетка су нарочито узнемирујиће и хаотичне, када је и највећи ризик од суицида. Једном када прође акутна епизода и особа уђе у стабилну фазу болести, остају бројни проблеми попут социјалне изолације и стигме, смањење могућности за повратак на посао и школовање, као и тешкоћа у датој социјализацији.

Дијагностичка евалуација

Дијагноза шизофреније поставља се искључиво на основу клиничког прегледа, односно актуелно не постоје лабораторијски тестови и друге додатне дијагностичке методе које могу да потврде или оповргну присуство шизофреније. Дијагноза шизофреније поставља се у случају присуства два или више од следећих пет карактеристичних симптома: сумануте идеје, халуцинације, дезорганизација мишљења (поремећај попут идеацијске дисоцијације), присуство крајње дезорганизованог или кататоног  бихејвиора и негативних симптома (нпр. афективна нивелација, алогија или аволиција).


Такође се наводи да је само један симптом довољан у случају да су сумануте идеје бизарног карактера или се халуцинације састоје од гласа који континуирано коментарише понашање или мисли пацијента, или ако су присутна два или више гласова који међусобно разговарају. Осим тога мора постојати и изражена социјално – радна дисфункционалност. Према овој класификацији, знаци поремећаја морају трајати најмање шест месеци, укључујући и најмање један месец присуства симптома. Такође је наведено да се дијагноза шизофреније не може поставити у случају да су присутни остали критеријуми за дијагнозу шизоафективне психозе, поремећаја расположења, супстанцама индукованог психотичног поремећаја, секундарног психотичног синдрома услед општег медицинског стања, те дечијег первазивног поремећаја. Управо из тог разлога, воема је важно да све особе са дијагнозом психотичног поремећаја прођу свеобухватно мултидисциплинарно испитивање, укључујући психијатријску, психолошку и соматску дијагностику.

Ток и трајање болести

Свака особа са овим поремећајем има готово јединствену комбинацију симптома и личних искустава. У типичним случајевима болест започиње са продромалним периодом. Ову фазу карактерише још увек очувана реалност са појавом првих тзв. негативних симптома. Долази до оштећења мнестичких функција и концентрације. Појављују се неуобичајени обрасци понашања и идеје, поремећаји афекта и апатија. Такође долази до смањења социјалне комуникације и повлачења из друштва, а редукује се заинтересованост за свакодневне обавезе. Обично се наставља са акутном психотичном епизодом коју карактеришу халуцинације, сумануте идеје и израженија дезорганизација понашања, односно тзв. позитивни симптоми. Након резолуције акутне фазе (фармаколошком, психолошком и осталим интервенцијама). Позитивни симптоми обично нестају уз перзистенцију одређеног степена негативне феноменологије. Ова фаза стабилне болести, која најчешће траје дуги низ година, понекад и доживотно, често се прекида поновном појавом акутизација поремећаја, које захтевају додатне интервенције, а често и хоспитализацију. Иако је ово најчешћи образац,ток шизофреније код појединих особа са овом болешћу може значајно варирати. Код неких особа позитивни симптоми трају веома кратко, док код других перзистирају годинама. Код неких особа не јавља се продромални период, већ болест почиње изненада, појавом продуктивне феноменологије.

Израженост симптома шизофреније може варирати од особе до особе. Такође, код исте се особе у различитим фазама болести могу јављати симптоми различитих интензитета и тежине. Неке особе могу водити активан и задовољавајући живот док је код других немогуће постићи задовољавајућу контролу симптома па зависе од туђе бриге и помоћи. Болест се јавља у епизодама, иако ретко може имати и континуиран ток. Епизода болести састоји се од акутне фазе када су симптоми најизраженији, након чега следи фаза стабилизације.

Након акутне фазе болести могући су следећи исходи:

- Опоравак до потпуног здравља као пре појаве болести (20%)
- Између две епизоде постоје благо или умерено изражени неки од симптома из акутне
фазе болести (70%)
- Прогредирајуће погоршање без повратка здравља пре болести, тако да особа постане
неспособна за самостални живот и треба помоћ друге особе (10%)

Могуће је да особе уз узимање лекова и укључивањем у психотерапијске и социотерапијске поступке, и уз одржане симптоме (халуцинације, суманости), развију добар увид и критичност према својој болести, па могу задовољавајуће функционисати у свим аспектима свог живота и живети испуњено и продуктивно. Између епизода болести, особе могу водити ”нормалан” живот. Време између појединих фаза поремећаја разликује се од болесника до болесника, а може се кретати између неколико месеци до неколико година. Шизофренија је код већине особа дуготрајна хронична болест, као што је шећерна болест или повишен крвни притисак. Већина особа ће вероватно знатан део живота морати да узима лекове и биће им потребна додатна нега.

Коморбидитет шизофреније

Шизофренија је често удружена са бројним другим психичким поремећајима као и соматским обољењима. Од психичких поремећаја најчешћи је коморбидитет са анксиозношћу, депресијом, поремећајима личности и злоупотреба психоактивних супстанци (што се по неким
истраживањима јавља у више од 50% случајева шизофреније).

Лечење шизофреније

Шизофренија је болест мозга и пракса је терапија лековима – антипсихотицима. Постоји широк избор антипсихотика, од оних старих, који се називају антипсихотици прве генерације (клопромазин, халоперидол, тиоридазин, флуфеназин), па до најновијих које називамо скупином друге генерације (клозапин, рисперидон, оланзапин, зипрасидон).

Слика. Структурне сличности допамина, агониста (апомофин) и антагониста
(антипсихотици) допаминских рецептора.


Међутим, за што бољи успех у лечењу ове сложене болести пожељно је користити све могуће и доступне начине лечења који ће имати оптимално повољни учинак на ток болести, па се стога љечење шизофрених особа спроводи фармакотерапијом и психосоцијалним методама лечења, психотерапијом и рехабилитацијом.

Избор и доза лека је индивидуална за сваку особу и одређује је психијатар на темељу детаљно узете анамнезе и процене психичког стања пацијента. За процену избора лека, када није реч о првој епизоди болести, важни су подаци о лековима који су пре коришћени. Најкраће време у којем се очекује клинички одговор на примену антипсихотика је две до шест недеља уз адекватну дозу и начин примене.

Нужно је редовно узимати лекове у акутној фази болести и фази стабилизације болести чак и када више нема изражених симптома болести. Редовно узимање лекова може знатно смањити ризик поновне појаве болести. Уз редовно узимање лекова, када се евентуално појави следећа епизода, она се појављује касније, траје краће или су симптоми блажи. Инциденција рецидива болести код шизофрених особа током 12 месеци је 65-80% ако не примају терапију антипсихотицима, у поређењу са око 25% болесника који редовно узимају антипсихотике.

Уз антипсихотике, као што је претходно наведено, за шизофренију се препоручује и
психотерапија.

РЕ-КБТ психотерапија са особама које имају шизофренију

Психотерапија (РЕ-КБТ) помаже редукцији дистреса узрокованог психотичним искуством и
побољшање квалитета живота:
- Разумевање и увид у психотично искуство;
- Редукција дистреса повезаног са халуцинацијама;
- Редукција степена убеђености у сумануте идеје;
- Третман коморбидних стања;
- Побољшање превладавања резидуалних симптома;
- Побољшање социјалног и радног функционисања;
- Одржавање побољшања и превенција релапса.
Особе које имају шизофренију имају, као и сви остали људи, аутоматске мисли. Најчешће
аутоматске мисли које се јављају код особе са шизофренијом су претстављене у табели испод.

Аутоматске мисли код особе са шизофренијом.

Ја сам луд! - Етикетирање, преувеличавање
Никада ми неће бити боље! - Скакање на закључак, све или ништа размишљање
Не може ми се веровати! - Дисквалификација позитивног, преувеличавање
Не бих требао да будем близу (своје) деце! - Катастрофизирање

Халуцинације које су присутне код особа са шизофренијом објашњавају се на три начина:
- Халуцинације се дешавају када се унутрашњи ментални догађаји не приписују себи;
- Погрешне интерпретације узроковане дефицитом когнитивног функционисања;
- Халуцинације су резидуе раног искуства које су дисоциране, због интензивне
анксиозности коју изазивају ако би се задржали у свести.

Многе особе са шизофренијом страхују од гласова које имају. Због таквих страхова они се повињавају гласовима, јер сматрају да уколико не ураде по налогу гласова да ће бити повређени они сами или људи до којих им је стало, да ће их гласови наставити да нападају све више или ће открити другима лоше ствари о њему/њој и јавно их осрамотити и понизити. РЕ-КБТ психотерапија помаже и учи особе са шизофренијом да идентификују и мониторишу сопствене мисли и претпоставке у одређеним ситуацијама као и да коригују мисли и претпоставке које су супротне стварности и објективним околностима.

,,Живот се може разумети само гледајући уназад, али се може живети само гледајући
унапред.”

(Серен Керкјегор)

Аутор текста:

Елена Јованчић, психолог

Литература
Љ. Хотујац. (2009). Брошура ,,Живети са шизофренијом”.
(2012). Шизофренија. Националне смјернице добре клиничке праксе, Министарство
здравја, Црна Гора.
(2019). Practice guideline for the treatment of Patients with schizophrenia. Second Edition.
American Psychiatric Association.
Б.Батинић. (2019). РЕ-КБТ у третману психотичних симптома – ефикасна допуна
антипсихотицима. Универзитет у Београду, филозофски факултет.

No comments:

Post a Comment