Trauma, od ozlede do oporavka

“Ako ste prošli kroz Aušvic a nemate noćne more, znači da niste normalni.”

Preživeli logoraš

Reč trauma potiče iz grčkoj jezika i znači rana, povreda, ranjavanje, probadanje.  Psihotrauma označava duševnu ranu ili povredu. Da bi došlo do povređivanja i ranjavanja neophodno je delovanje nekog traumatskog događaja. Traumatski događaj se može definisati kao težak, intenzivan, iznenadan i neočekivan i uključuje uvek neki oblik gubitka, pretnju povredom ili povredu. U takve događaje ubrajamo fizičko, seksualno i psihološko nasilje, ratna dešavanja, kidnapovanja, saobraćajne nesreće, elementarne nepogode, iznenadna smrt bliskih članova porodice. Sva ova dešavanja su toliko dramatična, intruzivna, opasna i preplavljujuća, da u trenutku dešavanja naš psihički aparat nije u stanju da ih proceusira i obradi na adekvatan način. Takvi događaji su veći od nas samih, obesnažuju nas, nadilaze naše kapacitete i resurse sa suočavanje s njim.  Postupci nasilja i zlostavljanja su opasniji od prirodnih katastrofa, jer za razliku od žrtava prirodnih katastrofa, žrtve nasilja i zlostavljanja imaju osećaj da su namerno odabrane kao mete agresije.

Danas, možda više nego ikada, svedoci smo raznih oblika traumatičnih iskustava, kako ličnih tako i onih koja se dešavaju ljudima oko nas.  Surovosti i svirepi događaji stalno se dešavaju. Neki čak i unutar porodičnog okruženja, gde bi po pravilu ljudi a pre svega deca, trebalo da budu najzaštićeniji. Bez sumnje, deca su  najranjiviji članovi društva i najpodložniji zlostavljanju i manipulaciji. Zlostavljanje u detinjstvu ima najteže posledice jer odrastanje u porodičnoj klimi sveprisutnog užasnog straha, u kojoj su ozbiljno poremećeni odnosi između roditelja i deteta, formira i deformiše ličnost dece. Strahote i užas ovakvih dešavanja nepovoljno se odražavaju na osećajni, saznajni, telesni, duševni i socijalni razvoj kako pojedinca tako i njihovih porodica. U trenutku, svet može postati opasno mesto u kom su drugi ljudi potencijalna pretnja naše sigurnosti.  Trauma razbija osećaj stabilnosti i sigurnosti kao i poverenje prema drugima  i sebi.  Na subjektivnom nivou to se manifestuje doživljajem poraza, osećajem ugroženosti (telesno, emocionalno, životno) i osećajem besmpomoćnosti kada žrtva uglavnom ne može da učini ništa kako bi se spasila, pobegla ili izbegla datu situaciju. Element bespomoćnosti određeni događaj čini subjektivno potresnim. Denis Čarni, psihijatar sa Jejla, ističe da ljudi koji su za vreme traumatskog doživljavanja imali makar minimalni osećaj da mogu nešto da urade, da poseduju određenu količinu kontrole, ma koliko ona neznatna bila, emocionalno mnogo bolje prolaze od drugih koji su potpuno nemoćni.

Emocionalno reagovanje nakon traumatskog događaja

Osećanja u vezi traumatskog događaja vrlo su intenzivna i prevelika za osobe koje ga preživljavaju. Za vreme samog traumatičnog zbivanja vrlo često može doći do toga da osoba zaledi sve svoje emocije, anestezira ih i ne oseća, kako bi preživela. Ovakav način reagovanja je spontan i prirodan manevar naše psihe kako bi sačuvala svoju celovitost i integritet. Zaleđeni deo  ne nestaje sa protokom vremena već ostaje da perzistira u unutrašnjem svetu žrtve, javljajući se tokom života kroz simptome. Latentni tragovi trauma ostaju, sa aktivacijama u kriznim periodima ličnosti.

Emocije nakon preživljene trauma veoma su bolne pa je prirodno da ih osoba, bilo odrasli a dete naročito,  izbegava, negira, poriče i potiskuje, ne želeći da o njima priča. Uobičajeni ciklus emocija nakon trauma odvija se određenim redosledom.

 Neposredno nakon samog dešavanja, žrtve trauma često osećaju krivicu, odgovornost i stid za ono što im se dogodilo. Imaju utisak da su dopustile nešto nedopustivo, učinile nešto pogrešno usled nedovoljne opreznosti a što će ih etiketirati za ceo život. Neke žrtve, naročito ukoliko se zlostavljanje odvijalo u okviru porodice, biraju da ćute o svom tragičnom iskustvu jer se stide onoga što im se dogodilo. Vrlo često se plaše i reakcija okoline jer ljudi često umeju da osuđuju i okrivljuju žrtvu, posebno ako su u pitanju žene žrtve zlostavljanja. Komentari neretko idu u pravcu izjava da je žrtva ipak nečim izazvala agresora i da je verovatno nekim svojim postupcima doprinela onome što joj se desilo.  Traumatizovane osobe često internalizuju ove negativne poruke okoline i osećaju sram zbog toga. U svom umu mogu neprestano da vrte i ponavljaju jednu istu priču-šta su možda mogle da urade kako bi sprečile da do traumatskog događaja dođe, čak iako je sasvim izvesno da ništa nije moglo da se učini drugačije. Mogu se osećati krivim zbog toga što nisu izbegle, zaustavile ili sprečile zlostavljanje i stideti se zbog onog kroz šta su prošle postavljajući sebi pitanje  "Hoće li me osuđivati i gledati na mene drugačije nego pre?" U ovoj fazi neophodno je pokazati razumevanje i empatiju i što je njavažnije objasniti žrtvi da za traumu  koja se odigrala  ona nikako ne može biti odgovorna uz upućivanje pozitivne poruke “ Znam i verujem da to nisi mogao/la da sprečiš i zaustaviš.” 

Nakon što će mnogo puta samooptuživati i kriviti sebe za ono što se odigralo, onaj ko je preživeo traumu, krenuće da oseća intenzivnu ljutnju i bes i prema sebi i prema počiniocu. Ukoliko ljutnju i bes usmeri ka sebi vrlo često kod takve osobe može doći do pojave depresivnih simptoma  te je stoga bolja varijanta eksternalizovati ih prema onome ko je i odgovoran a to je počinioc. Mnoge osobe se zaglave u ovoj fazi, besni i gnevni i ne mogu da krenu napred. U ovom slučaju ljutnja im može pružiti osećaj moći i kontrole nad situacijom i životom, koji je izgubljen u toku traumatskog odigravanja. Neko se može grčevito držati ljutnje, ne puštajući je jer u psihološkom smislu otpustiti ljutnju moglo bi značiti prihvatiti da je u redu ono što mu se dogodilo. Nekada usled velike razdražljivosti i nervoze, žrtve mogu postati fizički i verbalno agresivne prema svojoj okolini. U ovom slučaju pomoć treba fokusirati na validaciju ljutnje, razumevanju zašto je ona tamo gde jeste i prepoznavanju ljutnje kao zaštitnog mehanizma. Ljutnja je vrlo često zaštita od mnogih bolnih emocija, telohranitelj tuge i straha, koji se kriju ispod nje. Potrebno je usmeriti i naučiti osobu kako da kanališe svoj bes i gnev pre nego što eskalira u neku vrstu agresije.  Kada su u pitanju deca a mi primetimo da doživljavaju ovakve negativne emocije, potrebno je pomoći im da ih imenuju, identifikuju, razumeju i izraze. Kada deca razumeju šta osećaju, na koji način su povezane misli, osećanja i ponašanje, imaće bolju samoregulaciju.

Nakon krivice, stida, ljutnje i besa sledi period tugovanja kada dolazi do oslobađanja veoma bolnih emocija i žaljenja zbog pretrpljenog gubitka zdravlja, samopoštovanja, dostojanstva, poverenja, sigurnosti, veza sa značajnim osobama. U ovom period ako žrtva plače ne treba je sprečavati u tome niti tešti rečima “nema potrebe za plakanjem”, “ sve je prošlo”, “odakle sada suze”, “prošlo je, nema potrebe da se osećaš tužno”.  Ono što će najviše pomoći u ovakvim trenucima jeste naše tiho, nenametljivo, saosećajno prisustvo.

Posle perioda tugovanja nastupa faza emocionalne praznine. Sve prethodno pobrojane emocije dok su bile tu nekako su popunjavale emocionalni prostor unutar žrtve a onda kada ih više nema mnoge osobe se pitaju “šta”  i “kako dalje?”  U takvim trenucima afektivne otupljenosti vrlo često može doći do samopovređivanja kada žrtva jedino kroz fizičku bol može da se oseti živom i da se suprotstavi praznom osećaju u sebi. Može se javiti osećanje odvojenosti os sveta, ljudi i aktivnosti u kojima se ranije uživalo kao i osećaj odvojenosti od vlastitog tela, osećaj kao da žrtva posmatra sebe ili situaciju u kojoj se nalazi umesto da učestvuje u njoj. U ovoj fazi bitno je usmeriti se na izgradnju života vrednog življenja i pokušati popuniti emocionalnu prazninu novim vezama, ciljevima, aktivnostima, osećanjima jer duži ostanak na praznom mestu može dovesti do socijalne izolacije i povlačenja, zatvaranja u sebe i sve veće alijenacije od sveta što može biti pogodno tlo za razvoj depresivnosti a neretko da dovede i do suicidalnosti. Ljudi se vrlo često nakon trauma ustručavaju da izađu iz novostvorene zone sigurnosti i upuste se u nešto novo. Lakše im je da se povuku i od društvenih aktivnosti i od dragih ljudi. Ali vrlo bitno je sačuvati konekciju sa životom i ljudima. Podrška drugih je od vitalnog značaja za oporavak. Pokušaj da se izgradi novi život nakon časa kada je život na trenutak stao, rađa mnoge strepnje, strahove, nesigurnost i brige (sve je uzaludno, nema svrhe, ništa se ne isplati, druge će me ismejavati, odbaciti-tipična su razmišljanja). Zato je podrška članova porodice, prijatelja, vršnjačke grupe, nekog šireg kolektiva kome žrtva pripada veoma bitna i neprocenjiva nap utu oporavka i isceljenja.

Kako ne reagovati kada želimo da pomognemo žrtvi traume

-        Ukoliko vam neko saopšti da je preživeo neki oblik traume, nasilja ili zlostavljanja, izbegavajte da reagujete nevericom i šokom. Sačuvajte smirenost i samokontrolu. Jedan od najtežih udaraca za žrtvu je pokazati da joj ne verujemo.

-      Ne raegovati kritikom, moralisanjem i osuđivanjem žrtve. Ne postavljati pitanja “Zašto” jer takva pitanja (Zašto si išao/la tamo, zašto nisi dovoljno pazio/la, zašto si dozvolio/la, zašto nisi reagovao/la) mogu samo uvećati osećanje krivice žrtve i doprineti preokupaciji negativnim mislima i osećanjima. Za ono što se odigralo žrtva ni u kom slučaju nije kriva a pitanja “Zašto” imaju potencijal da šalju poruku preživelom da je na neki način odgovoran, zaslužan za ono što mu se desilo. Postavljati neutralna a ne sugestivna pitanja mnogo je pogodnije (Reci mi malo više o tome…).

-        Izbegavati negativne reakcije. Nije u redu reći preživelima da ne bi trebalo da prijave slučaj nadležnim službama, da ćute i da ne pričaju o tome a i ako prijave da će to ostati bez nekog efekta . Atmosfera stvorene negativnosti nije od pomoći. Preživelima ne treba čak otvoreno ni sugerisati ni deliti savete šta da rade ili kako da se izbore sa posledicama, jer to efektivno nastavlja da im oduzima ili ograničava osećaj moći i kontrole. Preživeli moraju da se osećaju osnaženo a to znači da im treba dopustiti da neke odluke donesu samostalno.

  

-          Nemojte drugačije tretirati preživele. Ako ih posebno tretiramo, na drugačiji način odnoseći se prema njima kao prema oštećenoj robi to može biti kontraproduktivno za njih oporavak i ozdravljenje. Žrtve trauma moraju znati da imaju dosledan i stabilan system podrške na koji mogu uvek da računaju.

-           Izbegavajte da minimizirate ono što im se dogodilo. Nikada im nemojte reći da pređu preko onoga što ih je zadesilo, da to nije ništa, da život ide dalje, da im nije potrebna stručna pomoć i da moraju da nastave kao da se ništa nije odigralo. Ovakve izjave umanjuju značaj onoga što se dogodilo.

-        Pokazati saosećanje za bol, patnju, teškoće i trpljenje ali ne preterivati ni u tome, ne pokazivati sažaljenje.

-            Pokazati zainteresovanost za ličnost žrtve a ne radoznalost za slučaj i opčinjenost sadržajem.

   Ne inicirati razgovore ako žrtva ne želi da priča o tome, pustiti da se otvori svojim tempom, iako će to možda nekada kod vas izazvati frustraciju i nelagodnost. Nikada nemojte prisiljavati osobu da se otvori i da priča ukoliko nije spremna, jednostavno imajte strpljenje, budite tu pored nje, istaknite njenu snagu, njene pozitivne kvalitete, provodite vreme zajedno, budite dobar i pouzdan slušalac, pokažite veru u oporavak. Ono za čim vapi osoba koja je preživela traumu jeste osećaj bezbednosti, sigurnosti i zaštićenosti kao i uverenje da neće biti opet napuštena.

Oporavak nakon traume

Posle trauma postoji nada. Oporavak je moguć i za njega je neophodna velika hrabrost žrtve da se izađe na kraj sa onim što joj se desilo. Prvi korak je učenje da se veruje sebi i da se veruje u proces oporavka. Dok odrasli koji su preživeli trauma mogu da pate od psihičke tuposti, zaleđenosti, amnezija, teških i katastrofičnih osećanja, dečja psiha probleme razrešava na drugačiji način. Deca teže otupe nakon preživljenog traumatičnog iskustva jer koriste maštu, igraju se i sanjare sećajući se i ponovo razmišljajući o pretrpljenim strahotama i nevoljama. Ovakvim postupcima, smatra doktorka Lenore Terr, deca izgleda da otklanjaju utisnuta sećanja koja bi kasnije mogla da se javljaju u vidu flaschback-ova. Ako je trauma preteška, detetu je neophodno da igru stalno ponavlja i iznova i iznova preživljava traumu kao zastrašujući monotoni ritual.

Kod dece jedan od načina lečenja dolazi sponatno kroz igru. Postoje dva načina lečenja, s jedne strane, sećanje se ponavlja uz manje uzbuđenja, pojačava se neosetljivost dok se ispoljava i niz netraumatičnih situacija. Drugi obrazak oporavka i lečenja iskazuje se kroz maštu jer deca tragediju okončavaju drugačijim i srećnijim ishodom, dok se recimo igraju lutkom deca je ubijaju i tako uvećavaju osećanje nadmoći u odnosu na traumatičan trenutak kada su se osećala bespomoćno (D.Goleman, 1995).

Još jedan od načina za otklanjanje zastrašujućih prizora nakon traumaskog događaja jeste umetnost. Emocije se vrlo lako prilagođavaju simboličkim značenjima i modelu koji je Frojd nazvao “primarnim procesom”, traumatski doživljaj se oslobađa kroz priče, mitove, metaforične poruke. Umetnost, vrlo često crtež, deci pruža mogućnost da “progovore” o trenutku užasa koji se inače ne bi obelodanio na drugačiji način. Skriveni detalji traumatičnih i zastrašujućih scena skoro se uvek pojavljuju u umetničkim radovima traumatizovane dece. Sećam se da nam je tokom studiranja jedna profesorka pričala o slučaju  kada se sumnjalo da je neka devojčica bila izložena nekom vidu seksualnog uznemiravanja a da ona pri tom nikako nije htela da govori o tome, negirajući da se nešto tako dogodilo. Kada je zamoljena da nacrta crtež nacrtala je devojčicu sa skupljenim nogama, koje su bile priljubljene jedna uz drugu. Na osnovu crteža se otkrilo da je istina ono u šta se sumnjalo. Snažna sećanja i osećanja kojima su opsednuta, deca iskazuju putem umetnosti, kao i mislima. Osim toga, samo crtanje ima terapeutske moći, njime može započeti process oslobađanja od trauma.

Pravilnim izborom psihoterapijskih metoda traumatski događaj moguće je prevazići, obraditi na pravi način, ublažiti ga, sprečiti pojavu postraumatskog stresnog poremećaja a ukoliko je već došlo do pojave simptoma redukovati ih i otkloniti i iskoristiti traumatično iskustvo za jačanje u psihološkom smislu.

“Žrtve preteških trauma nikada ne mogu ostati iste.”

Denis Čarni, psihijatar sa Jejla

 

Psiholog, Jelena Krstić

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

Literatura:

D. Goleman, Emocionalna inteligencija, (1995).

Dž. Luis Herman, Trauma i oporavak, (2012).