Zašto glumci odlaze

Aktuelni silazak sa scene velike Nede Arnerić podseća nas na krhkost tananih umetničkih duša, ali i njihove specifične životne priče u vremenima čiji smo akteri. Oni dele sudbinu običnog čoveka, ali su njihovi odgovori na nedaće svakodnevice, još hipersenzibilniji, akcentovaniji, bolniji. Posebno je naglašenija tananost glumačkih struktura, koja još dramatičnije reaguje na širok spektar unutrašnjih i spoljašnjih noksi, koji je nažalost sve više u sve zamagljenijoj i brutalnijoj sadašnjosti. S druge strane, osnovna struktura ličnosti i sadržaji ranih frustracija i konflikata vrlo precizno determinišu i polazište izbora životnih poziva. Izbor glumačke profesije predstavlja u etiološkom smislu traganje za sopstvenom ulogom, za sobom i predstavlja istureni transakcioni model bavljenja sobom. Istorija je
prepuna sjajnih glumačkih imena, sa grandioznim opusom ali i krajnje destruktivnim životnim zaglavljivanjima, često nepremostivim ili potpuno suprotnim od svojih umetničkih dostignuća.

Mnogo je primera zaglavljivanja u sopstvene značajne uloge, identifikacije sa njima i nepremostive deklanše sopstvenih nesporazuma. U sazvežđu naših glumaca setih se životnih drama, nastalih zbog upravo uživljavanja u sopstveni umetnički opus jednog Ljube Tadića, Berčeka, Lauševića…ili posmatrano šire jedne Glorije Svanson, Lugosija,Vajsmilera, Robina Vajsmilera…Poznata je sudbina da je veliki broj grandioznih komičara, koji su uveseljavali duše čovečanstva (Čaplin, Baster Kiton, Tati, Džeri Luis, Keri, Vilijams…) u privatnom životu nosili drame vlastitih depresija i pokušavali kroz glumu da nadkompenzuju bol sopstvenih nerazrešenja i igraju upravo suprotne uloge, tragajući za razrešenjem, često bezuspešno. Svet je razgaljen njihovim rolama dobijao vedre fragmente dobrih arhetipskih vinjeta i ne sluteći u potpuno suprotne psihološke performanse njihovih heroja.

Imamo i suprotne primere gde su izrazito vedre osobe u privatnim životima, kreirali sopstvene antipode na sceni i platnu i fascinantno iznosili likove najvećih tragedija i drama (kao veliki Lorens Olivije…). Poznato je i da su mnoga sjajna deca - zvezde, koja su briljantno obeležila tuđa detinjstva (Džudi Garland, Miki Runi, Kalkin, Neda Arnerić, Štimac…), izazivajući divljenje širokog auditorijuma zbog svoje neočekivane ”zrelosti” upravo kasnije sebe ledirali za svoja sjajna, ali infantilna ostvarenja i/ ili preskakali neophodne faze emocionalnog sazrevanja, ili mumificirali svoje uloge (Džudi Garland nikada nije izašla iz uloge Doroti iz Čarobnjaka iz Oza). To je često bila i polazna tačka njihovih kasnijih životnih zaglavljivanja, drama i na žalost loših, autodestruktivnih ishoda.

Diveći se božanstvenoj Merilin Monro ili suptilnoj Odri Hepbern, malo ko se pitao da li je aplauz bioskopskih sala i pozorišnih hramova bio dovoljna kompenzacija za krhke strukture neprolaznih heroina i njihove demone i drame od kojih su bežali u svoje veličanstvene uloge (Din,M.Klift…) tragajući za nekim boljim razrešenijima vlastitih lavirinata. Kao da su ih u begu od sebe putevi vodili
isključivo ka bulevarima sumraka, sto sam život čini beskrajno paradoksalnim.

Poslednjih godina suočavali smo se sa serijom gubitaka nekoliko grandioznih figura domaćeg glumišta. Osim par doajena tu su i generacijski mlađi ljudi ili oni u centralnom životnom periodu. Zauvek nestaju sa životne scene, a ne treba zaboraviti ni onaj veliki broj istaknutih umetnika, često simbola naših odrastanja koji tavore, ili jedva preživljavaju. Setimo se životnih drama iz najneposrednije prošlosti jednog Žarka Lauševića, Zorana Cvijanovića, Ljubivoje Tadića, nedavno
Nede Arnerić, a nešto ranije i tragičnog završetka Bekima Fehmiua. Koliko njih je nepovratno svoj životni put nastavilo u nekim dalekim zemljama, često potpuno izvan ovde brilijantnih karijera.

Tanane umetničke duše prve su na udaru nemilosrdnog koncepta mentalnog, psiho-somatskog i fizičkog ČIŠĆENJA, ili sistematskog autogenocida ovog napaćenog i strošenog naroda, već gotovo trideset godina (od potpunog neshvatanja suštine rušenja Berlinskog zida) izloženog noksiranju od strane sumanutog kulturološkog, političkog i psihološkog projekta, razvijenog do nivoa krajnje struktuisane matrice. Ona počiva na kontinuiranom fokusiranju, razrađenom propagadnom mašinerijom, ali i sistemski podržanom kroz restriktivno postavljena pravila igre, na tri osnovna oslonca, koja u ovim vremenima doživljavaju kulminaciju. Defokusiranje uzroka na isključivo spoljne faktore i akcentovanje iracionalnih razloga kriznog stanja još više intenzivira ova tri elementa: STRAH, STRES i INDIVIDUALNO i KOLEKTIVNO ZOMBIRANJE.

1. STRAH - građen je sistematski i u velikoj meri produkt je otuđenja od samog sebe, od suštinskih vrednosti, od uobičajenh normi, od postulata interpersonalnih odnosa. Nadgrađen je visokim intenzitetom ksenofobije i obiljem svakodnevnih multiplih pretnji. Zamislite taj čudesni konglomerat strahova od gubitka posla, egzistencijalnih sunovrata, parking servisa, paukova, poreznika, isključenja struje, vode, izvršioca, naplatioca, loše otkucanim dugmića na telefonima, neočekivanih
dugovanja, loše struktuisanih kredita, komunalaca, kontrolora, ljudi s fantomkama, huligana, virusa, loših vakcina, NATO-a, vojnih i političkih pretnji, bolesti, smrti...

2. STRES - hronifikacija stresa u periodu dužem od 25 godina je baza svih fizičkih i mentalnih oboljenja, koja u sinergiji sa opustošenjem zdrastvenog sistema zemlje pogoduje pojavi epidemje svih mogućih oboljenja, koja zapravo imaju svoju maksimalnu podlogu i okidače za aktivaciju svih mogućih poremećaja. Ovde mislimo na ceo spektar bolesti od onih malignih, kardiovaskularnih, imunoloških do gotovo potpuno istrošenog mentalnog stanja pojedinca ali i nacije. O tome se gotovo i ne govori, već se supstituiše nametnutim, agresivnim i bizarnim nuđenjem kurturoloških sadržaja i modela, personifikovanim rijaliti programima sa krajnje apsurdnim i destruktivnim sadržajima. Odsustvo identiteta pojedinačnog i koletivnog zamenjeno je krajnje neadekvatnim, površnim i agresivnim indentifikacijama. Količina ubistava, suicidalnosti ali i raspada institucija i porodice gurnuta je u margine veštim defokusiranjem u krajnje iracionalne ili veštački skandalizovane beznačajne dogođaje, lišene sušinskog začaja.

3. IDIVIDUALNO I KOLEKTIVNO ZOMBIRANJE - Strah i stres u okvirima dugog izlaganja dovode do ovog fenomena. Gubeći individualnost i lično samopouzdanje ljudi se identifikuju sa krajnje bezličnim i agresivnim eksternalizovanim aspektima inhibisanog i gnevnog čoveka. Da bi se zaštitili od svih opasnosti oni unose u vlastiti, unutrašnji prostor određene karakteristike demonizovanog artifakta ( međuprodukta u individualnom razvoju), pripremljenog da bude u stavu otuđenosti ili pripadnosti što militantnijoj grupi, kao mogućem protektoratu.

Sa scene, ili na sceni odlaze oni koji svojom poetikom ili čistotom života, odavno više ne stanuju ovde.

Dr Ivajlo Ilijev
Psihijatar, psihoterapeut