Wednesday, February 5, 2020

Vaspitni stilovi roditelja - uticaj na dečiji razvoj







Porodica predstavlja osnovu funkcionisanja svakog sistema. Celokupan razvoj ličnosti deteta u velikoj meri uslovljen je uticajem porodice. Primarni uticaj odnosi se pre svega na vaspitne postupke roditelja . Fenomen roditeljstva je složen, širok i kontinuiran proces koji je u značajnoj meri uslovljen karakteristikama različitih faza životnog ciklusa porodice, pri čemu se od roditelja očekuje da prilagodi svoje vaspitno delovanje specifičnostima svake faze (Zuković, Klemenović, 2012). Zato možemo reći da je vaspitanje deteta pre svega psihološko-emocionalno-bihejvioralna veština, a roditeljstvo jedna izuzetno složena uloga. Osim krajnosti, koje čine previše strogi i previše popustljivi roditelji, gde ne postoji savršen roditelj, nalazi se sredina koju predstavljaju majke i očevi koji svojoj deci obezbeđuju puno ljubavi, podrške uz davanje jasnih smernica i postavljanje jasnih granica-dosledan, podržavajući roditelj.


Osnova vaspitanja vezuje se za koncept postavljanja granica - šta i kada mogu? Deca od roditelja ne primaju samo ljubav i nežnost, već i pogled na svet, doživljaje  -način života, odnos prema društvu i obavezama. Životni stil roditelja oblikuje način funkcionisanja deteta. Neposredan uticaj na vršenje roditeljske uloge imaju kako ličnost roditelja, tako i okolina. Ličnost roditelja uslovljena je genetikom, iskustvima iz detinjstva, odrastanjem i uticajem spoljašnje sredine. Kakav ćemo roditelj biti zavisi od toga kako su roditelji prema nama postupali i koja osećanja smo doživeli. Transgeneracijski model svakako je prisutan i podrazumeva višestruko delovanje. Kakav sam ja bio i šta očekujem od svog deteta? Poslednjih godina porodica prolazi kroz brojne promene u društvu. Osnovna ćelija društva podlegla je sistemskim promenama, te se sa njome menja struktura kao i funkcija porodice. U tom smislu vaspitni postupci  -stilovi roditelja značajno zavise od tih promena i znatno oblikuju identitet deteta posredno ili neposredno. Način realizacije roditeljstva vezuje se za kulturološke razlike naroda, ali je uglavnom prisutan tradicionalni okvir - roditelji žele da obezbede deci najbolje uslove za školovanje, udoban dom, posao nakon završetka školovanja, uspeh u sportu kojim se bave, savršeno detinjstvo, ne ostavljajući prostor da dete napravi grešku iz koje bi možda moglo nešto da nauči.

Da li time stvaramo podoban okvir za razvoj nesigurnosti kod deteta ili pogodno tlo za razvoj samostalne ličnosti? Činjenjem greške stiče se utisak da su roditelji neuspešni, a dete slabo. Upravo ovakvim zaštitničkim ponašanjem današnji roditelji mogu potpuno da negiraju stvarnost u kojoj žive, jer pokušavaju da je kontrolišu, prilagođavajući je potrebama svog deteta. Sredinu treba prilagoditi detetu, a ne dete sredini?! Kakvu poruku šaljemo svom detetu? Time se formira obrnuti koncept adaptacije i asimilacije u detetovom razvoju, samim tim i koncept nesigurne ličnosti. Ja kao zaštićeno dete uvek ću očekivati roditeljsku podršku, i na taj način neću aktivirati svoje resurse. Godinama modul ponašanja postaje utemeljeniji, a navika oslanjanja na roditelje svakodnevna. Kvalitetan odnos između roditelja i dece zavisi od brojnih parametara i kvalitativno se menja sa uzrasnim periodom deteta, jer se roditelji susreću sa značajnim zadacima i izazovima u pojedinim periodima razvoja svog deteta.

Komponente vaspitnih stilova

U praksi često nailazimo na različite termine kojima se može opisati postupanje roditelja prema detetu, da li je to vaspitni stav, vaspitni stil ili vaspitni postupak roditelja. Pod vaspitnim stilom roditelja u literaturi se podrazumeva dosledan način ponašanja roditelja kojima se uspostavlja ukupan odnos sa detetom (Ljubetić, 2007). Naglašava se dosledan jer predstavlja pravu meru i način postupanja kojim se gradi autoritet prema detetu. Zapravo vaspitni stil podrazumeva emocionalnu klimu unutar koje se odvija delovanje roditelj – dete (Ljubetić, 2007). Vaspitni stilovi formiraju rano i podrazumevaju da dete usvaja model roditeljskog ponašanja, a reakciju deteta roditelj doživljava kao pozitivno ili negativno potkrepljenje za svoje postupke. Roditeljsko ponašanje, stavovi, vrednosti kreiraju vaspitne stilove roditelja čiji oblici zavise od nivoa izraženosti afektivne dimenzije i dimenzije kontrole. Odsustvo bilo koje komponente remeni način funkcionisanja u odnosu dete-roditelj. Afektivna i dimenzija kontole su dve najvaznije komponente stila i one određuju ravnotežno delovanje. U tom smislu izvaja se Šeferov model (Ljubetić, 2007), koji pretpostavlja postojanje dve dimenzije: afektivnu dimenziju i kontrolu. Afektivna dimenzija predstavlja emocionalni odnos roditelja prema detetu i ima dva ekstrema: toplo i hladno vaspitanje. Dimenzija kontrole pokazuje dozvoljenu psihičku i fizičku slobodu i samostalnost deteta, a njeni polovi su popustljivo i ograničavajuće vaspitanje. Kombinacijom ovih ekstremnih tačaka ili polova dveju dimenzija dobijaju se četiri različita vaspitna stava: toplo- popustljiv, hladno-popustljiv, toplo- ograničavajući i hladno-ograničavajući vaspitni stav.


Roditelj čiji je vaspitni stav dominantno hladno-popustljiv emotivno je blizak sa svojim detetom pokazuje prihvatanje i pozitivne emocije. Dete je u takvoj atmosferi sigurno u roditeljsku ljubav i podršku, ali nije prezaštićeno. Time se aktiviraju detetovi emotivni resursi. U kombinaciji sa toplim vaspitanjem, popustljivost ne mora da znači nepostojanje pravila, već njihovo prilagođavanje ličnostima i potrebama deteta. Što je dete starije to mu se dopušta veća sloboda, a ono se više osamostaljuje. Za roditelje koje karakteriše hladno-popustljiv vaspitni stav u odnosu na decu kaže se da ne postoji opšta briga o deci, prema detetu, a roditelji se ponašaju hladno i odbojno, ne izlaze u susret potrebama deteta i time okrnjuju emotivne potrebe deteta. Na taj način dete razvija zaštitne mehanizme u odraslom dobu kada je u pitanju proživljavanje sopstvenih, ali i tuđih emocija. Popustljivost u kombinaciji sa hladnoćom govori o odsustvu jasnih pravila ponašanja. Hladno-ograničavajući vaspitni stav roditelja odlikuje se retkom ispoljavanju ljubavi roditelja prema detetu. U tom slučaju fizička i psihička sloboda je potpuno kod deteta sputana (Ljubetić, 2007). Upravo ovaj model predstavlja podobnu osnovu za razvoj neurotičnih struktura. U daljem teoretskom polemisanju D.Baumrind izvršila je reviziju Šaferovog dvodimenzionalnog modela, zastupajući stav da je roditeljski nadzor (kontrola) najvažniji element roditeljske funkcije. Ona razlikuje tri osnovna stila roditeljstva: autoritarni, autoritativni (demokratski) i permisivni. Autoritarni vaspitni stil podrazumeva visoko izraženu kontrolu od strane roditelja, njihovo strogo i nadmoćno ponašanje, dok se od dece očekuje poslušnost.

Roditelj vidi poslušnost kao vrlinu i preferira kažnjavajuće, nasilne mere da bi zauzdao samovolju deteta, kada se detetove akcije ili verovanja ne podudaraju sa onim što on misli da je ispravno ponašanje. Autoritativni roditelji postavljaju zahteve i jasna pravila ponašanja, objašnjavajući pri tome deci razloge primenjivanja tih pravila. Iako je roditeljski autoritet zadržan, atmosfera u porodici je emocionalno topla, demokratska i dete zadržava osećanje pripadnosti i uvažavanja od strane roditelja. Permisivni roditeljski stav podrazumeva topao emocionalni odnos prema deci, ali nedostaju definisana pravila ponašanja. Permisivan roditelj preterano ugađa sopstvenoj deci i nije u stanju da održi kontrolu nad njihovim ponašanjem. Upravo ovaj stav dominira u današnjoj praksi I neretko predstavlja uvod za problem u ponašanju dece i mladih. Kasnije je Baumrind u svoj model vaspitnih stavova uključila i indeferentni stav, koji podrazumeva potpunu nebrigu o detetu. Dete je prepušteno samo sebi, jer mu nedostaju pravila i toplina porodičnog doma. Prisutno je emocionalno zanemarivanje deteta kao posledica toga što su roditelji često odsutni od kuće zbog prekomernog rada, bolesti ili razvoda braka (Čudina -Obradović, Obradović 2012).

Vaspitni stilovi roditelja su pod uticajem brojnih faktora koji su u vezi sa roditeljima i decom, kao i užom i širom socijalnom, kulturno- religijskom sredinom u kojoj porodica egzistira. Spektar roditeljskih postupaka i opšta emocionalna atmosfera u kojoj dete odrasta utiče na njegov razvoj ličnosti, jer se zapravo tu identifikacija dešava. Ono što smo danas ili juče pokazali našem detetu u pogledu postupaka, reči ili osećanja prepoznaćemo kroz detetove buduće odluke i ponašanja. Naši odrazi ne putuju daleko od nas, uvek ostaju u krugovima nama bliskih ljudi.


Autor teksta
Sanja Trajkov
Spec. Pedagog- Defektolog

Literatura;
Zuković, S., Klemenović, J. (2012) ,, Pluralizam filozofija obrazovanja i vrednosti: obrazovanje
za građansko društvo”.
 Ljubetić. M. (2007) ,, Biti kompetentan roditelj”.
Čudina-Obradović, M., Obradović, J. (2006). ,,Psihologija braka i obitelji”.

No comments:

Post a Comment