Thursday, February 20, 2020

Edit Džekobson


Edit Džekobson je bila nemačka psihoanalitičarka. Njen glavni doprinos psihoanalitičkom razvoju misli ogledao se u proučavanju značaja i razvoja osećaja identiteta i samopoštovanja i razumevanju nastanka depresije i psihoze. Uspela je da integriše tripartitni strukturalni model klasične psihoanalize sa teorijom objektnih odnosa u revidiranu teoriju nagona. Time je povećala mogućnosti lečenja uznemirenih pacijenata sa problemima koji potiči iz preedipalne faze razvoja.

Edit Džekobson se rodila u jevrejskoj porodici 10. Septembra 1897. godine. Otac joj je bio lekar a majka se bavila muzikom. Edit se prvo bavila medicinom a kasnije je postala i psihoanalitičarka. Godine 1922. stekla je medicinsku diplomu, nakon što je pohađala medicinsku školu u Jeni, Hajdelbergu i Minhenu. Od 1922. do 1925. stažirala je pedijatriju u Univerzitetskoj bolnici u Hajdelbergu. U tom periodu razvija interesovanje za psihoanalizu. Tokom svog stažua zainteresovala se za slučajeve dečje seksualnosti. Obuku na Berlinskom psihoanalitičkom institutu  započela je 1925. godine, a njen analitičar bio je Oto Fenihel. Godine 1930. postala je član Berlinskog psihoanalitičkog društva i ubrzo je predstavila radove koji su se bavili razvojem superega i problemima koji nastaju usled neadekvatnog razvoja ove instance ličnosti. Godine 1934. godine postala je analitičar za obuku u Berlinskom institutu.

Nacisti su je jednom prilikom, 1935. godine zatvorili jer je odbila da saopšti informacije o pacijentu. Tokom 1938. dijagnostikovana joj je Graves-ov bolest i dijabetes; dok je bila hospitalizovana u Lajpcigu, pobegla je u Čehoslovačku.  Ubrzo nakon bega, emigrirala je u SAD, gde je uskoro postala član njujorškog psihoanalitičkog društva. U Americi je postala analitičar koji drži treninge.

Teorijski i klinički rad ove psihoanalitičarke se odnosio na funkcionisanje ega i superega, na procese identifikacije koji su bili u osnovi razvoja ega i superega, te ulogu ega i superega u depresiji. U svojim radovima pokušava da konstruiše opštu razvojnu perspektivu. Ova perspektiva učinila bi moralnost pokretačem i stvarnim objektom i izgradnji ega i superega. Zanimala se za sudbinu self-prezentacije kod depresivnih i psihotičnih pacijenata. Predstavila je koncept self-prezentacije sa Hajncom Hartmanom. Godine 1964. godine predstavila je revidiranu teoriju nagona. Umrla je 8. decembra 1978.

Revidirana teorija nagona

Džejkobson je bila prva teoretičarka koja je pokušala integrisati teoriju nagona sa teorijom strukturalnih i objektnih odnosa u sveobuhvatnu, razvojnu sintezu, a njen uticaj na kasniji rad u ovoj oblasti bio je veliki. Svoju teoriju razvijala je i gradila oslanjajući se na radove Ane Frojd, Hajnca Hartmana, Renea Špica i Margaret Maler. Godine 1964. napisala je knjigu “Ja i predmetni svet” u kojoj je revidirala teoriju Sigmunda Frojda o psihoseksualnim fazama u razvoju i njegovim konceptualizacijama id-a, ega i superega.

S Frojdove tačke gledišta, nagoni su bili urođeni, dok su ego psiholozi isticali uticaj okoline. Edit  je pronašla način da premosti jaz između tih gledišta. Prema njenom shvatanju, biologija i iskustvo uzajamno utiču jedni na druge i neraskidivo deluju tokom celog razvoja. 
 


U skladu sa Hartmanovim shvatanjem, ona je istakla da instinktivni nagoni nisu urođena „svojstva“, već biološki predisponiran, urođen potencijal. Ovi potencijali dobijaju svoje karakteristične osobine u kontekstu ranih iskustava deteta. Od rođenja pa nadalje, iskustva će se registrovati kao prijatna („osećati se dobro“) ili neostvariva, neprijatna („osećati se loše“). Ravnoteža u subjektivnim osećajima u ranim iskustvima deteta doprineće skladnom razvoju libida i agresivnom nagonu. Libido će se pojaviti iz iskustava osećaja dobrog i normalno će biti manje agresije. Međutim, ako su rana iskustva posebno frustrirajuća, agresivni nagon može da poremeti svoj normalan razvoj. Libido pomaže u integrisanju slika dobrih i loših predmeta i dobrog i lošeg sebe. Agresija, s druge strane, olakšava razdvajanje i uspostavljanje različitih slika o sebi i drugima. Libido i agresija ne mogu funkcionirati jedno bez drugog. Libido promoviše zbližavanje, a agresija se kreće van. Libido i agresija su neophodni za izgradnju stabilnog i čvrstog identiteta integrišući iskustva iz okoline.

Edit je isticala da su sva iskustva subjektivna, što znači da ne postoji dobro majčinstvo, već samo majčinstvo koje je dobro određenoj bebi. Sve je u vezi sa “afektivnim podudaranjem” između majke i deteta, u kojem faktori poput bebinog temperamenta, uklapanja ili neslaganja između bebe i majke i majčine sposobnosti da adekvatno odgovore na bebine potrebe igraju važnu ulogu.

Razvoj deteta

Rano psihičko stanje deteta je nediferencirano, bez jasnih granica između unutrašnjeg jastva i spoljnog sveta. Libido i agresija se ne doživljavaju kao posebni, razdvojeni nagoni. Pošto novorođenče ne može još uvek da pravi razliku između sebe i drugih, najranije slike se spajaju i i mogu da izazovu zbunjenost. Edit je predložila - u dogovoru sa Reneom Špitom - da će se iskustva, bilo da su dobra ili loša, akumulirati u dečijoj psihi. Ove najranije slike čine osnovu za kasnije subjektivne osećaje sebe i drugih i poslužiće kao filter kroz koji će se tumačiti sva buduća nova iskustva.


Na uzrastu od otprilike šest meseci, beba je sposobna da razlikuje sebe i druge. Postepeno, agresivne i libidinalne komponente takođe postaju više diferencirane, što dovodi do formiranja novih strukturalnih sistema: ega i superega. U drugoj godini dolazi do postepene individuacije i autonomije ega, u kojem predstave deteta postaju realnije. Dete otkriva sopstveni identitet i uči da razlikuje poželjne od realističnih slika sebe i objekta. Superego se razvija tokom dužeg vremena i konsoliduje se tokom adolescencije.

U normalnom razvoju postoji ravnoteža između libida i agresije, koja dovodi do zrele razlike između sebe i drugih. Međutim, nedostatak ravnoteže između libida i agresije može dovesti do slabih granica između sebe i drugih, što se može primetiti kod psihotičnih pacijenata. Takođe u pogledu razvoja Ega i Superega, Edit je naglašava ulogu roditeljskog uticaja kao odlučujuću.

Koncept depresije

Edit depresiju posmatra kao Ja fenomen. Kao bitan mehanizam koji doprinosi nastanku depresije ona ističe gubitak samopoštovanja. Depresija lakše nastaje tamo gde self nije jasno razgraničen od unutrašnje reprezentacije objekta. Manje mogućnosti za nastanak depresije su tamo gde je dete izgradilo jasan identitet. Tamo gde se dete oseća voljenim od strane oca i majke i gde se frustracije mogu tolerisati dete razvija visok nivo samopoštovanja i malu sklonost ka razvijanju depresivnih reakcija.

Jelena Krstić, psiholog


Korišćeni izvori:
V. Jerotić, M. Popović: Psihodinamika i psihoterapija neuroza

No comments:

Post a Comment