Suština života je u pokušaju realizacije pobune. Što reče Alber Kami: "čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste".
Čovek se buni protiv samog sebe, protiv očekivanja roditelja i okoline, buni se protiv stereotipije realnog, protiv iracionalnog. Buni se protiv sistema koji ga dezavuiše i zloupotrebljava. Pobuna je odgovor na strahove, odgovor na nesporazume. U suštinskom je antagonizmu sa Nad Ja i u tom antagonizmu bazira se i suština ljudskih sudbina.
Odustajanje od pobune, lične ili kolektivne je poraz, odustajenje od života. Nema individuacije bez pobune. Nema harmonije bez realizovanog bunta. Agresija nestaje u pobuni. Nema ni vlastite slobode, ni tuđe bez pobune. One lične, unutrašnje, bolne ali tako neophodne i celovite. Pobune koja oplemenjuje i amplifikuje. Pojedinac lišen pobune atrofira. Društvo prigušene pobune nestaje.
Konstruktivna pobuna je pobuna gradnje, ne pobuna rušenja. Pa makar gradnja bila i na ruševinama onog pogrešnog, dotrajalog, dekadentnog, loše upotebljenog, arhaičnog, destruktivnog. Esencijalna psihološka pobuna je bunt zrelog nad infantilnim, jer besomučno odlaganje napuštanja nezrelosti inicira hronifikaciju ljutnje i postaje baza agresije.
Kolektivni principi pobune su istovetni individualnim ali i principi odsustva pobune, nečinjenja, hibernacije. Sinergija dobro struktuisanih individualnih pobuna je osnova novog boljeg sveta.
Taj niz individualnih pobuna determiniše niz ličnih katarzi ugrađenih u relaksiranije društvo u kome će pobune izaći iz egzistencijalnog i imati mnogo suptilnije, pre svega sofisticirane i estetske motive.
Dr Ivajlo Ilijev; psihijatar, psihoterapeut
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.