Hičkok i psihoanaliza; sedam veličanstvenih

MARNI

Duboko ukorenjeno osećanje emocionalne ili egzistencijalne uskraćenosti u detinjstvu može se nadkompenzovati kompulzivnom potrebom za otimanjem nečeg što simbolično asocira za rani objekt žudnje.Ta rana frustracija uskraćenosti nesvesno je jača od bilo kakvih moralnih principa i zovemo je KLEPTOMANIJOM. Sjajni fim Alfreda Hičkoka sa Tipi Harden i Šon Konerijem nas podseća na ovaj u osnovi neurotični konflikt, ne tako redak u svim socijalnim strukturama društva. Interesantna je fenomenologija tkz.kolektivne kleptomanije prisutne u društvima u regresiji.

PTICE

Strah od separacije je jedan od ključnih strahova u našim životima.Odvajanje od roditelja i fantazam od napuštanja je predvorje najznačajnijeg straha, straha od smrti.Veličanstveni film Alfreda Hičkpka PTICE sa Roberom Tejlorom i Tipi Herden je zapravo priča o suočenju sa pomeranjem tog straha, priča o posesivnoj majci i ambivalenci sina u nastojanju finalnog pomeranja od dominantne uloge sina na putu ka muškarcu. Zastrašujući nalet podivljalih ptica je ekvivalent eksternalizacije vlastitih strahova od "odleteti", odvojiti se, separisati se. Glavni junak je primoran na suočavanje kao jedinu mogućnost izlaska iz zaglavljenosti. U praksi strah od ptica, osim ako nema traumatsku uslovljenost, jeste strah separacionog karaktera.

PSIHO

Maestralni film s početka 60-ih Alfreda Hičkoka sa sjajnim Entoni Perkinsom i Verom Majls nije zapravo priča o shizofreniji,već o lediranju agresije nerazrešene Edipalne pozicije. Norman Bejts je pun gneva prema majci, koju revitalizuje balsamući je i identifikujući se sa njom u svom psihotičnom rascepu. Istovremeno je neprekidno ubija ne prihvatajući njenu seksualnost, a samim tim i napuštanje dečaka. Ubija je pomerajući svoj gnev na gošće motela jer mu je to prihvatljivije, jer majka u njemu determiniše kontinuirano obnavljanje tog zapostavljenog i gnevnog dečaka. Identifikujući se sa njom on je održava, čini besmrtnom i time nadkompenzuje svoju ubilačku ljutnju prema ženi.

Zanimljiva je i Hičkokova arhitektura celokupne postavke.Sablasna kuća iznad motela kao prestrogi Super Ego, motel kao načeti Ego i močvara kao Id duboko skrivenih frustracija, tajni i zločina. Oslobađanje od ove kuće i mumifikovanih demona naših bazičnih ljutnji sakrivenih vešto u njenim skrivenim prostorima je jauk vredan truda i suština razrešenja svih naših inicijalnih nerazrešenja...put ka individuaciji.

REBEKA

Rebekin sindrom ili sindrom senke one prethodne, vezuje se za radnju antologijskog filma Alfreda Hičkoka iz 1940. godine, a po romanu spisateljice Dafne di Morije (po čijoj noveli će 20-ak godina kasnije biti snimljene čuvene Ptice). Sjajne uloge su ostvarili ser Lorens Olivije, Džoan Fontejn i pre svega Džudit Anderson. U ovom Oskarom ovenčanom filmu, prvom američkom projektu Hičkoka, govori se o braku bogatog aristokrate Maksima i povučene i arhaično čiste Edit. Dovođenje mlade supruge u barokni ambijent svog dotadašnjeg života otvara senke prošlosti i misterije smrti prethodne supruge, krajnje idealizovane i sofisticirane u kontekstu pređašnjeg. Idealizaciju pojačava rigidna kućepaziteljica, pojačavajući Nad Ja neurotične Edit. Kroz proces suočavanja i demistifikacije istine priča dobija svoj poznat Hičkokov zaplet. U psihologiji je često lajt motiv upravo kompletniji sa senkama prethodne i sa restlovima prethodnih faza novog partnera, izvire iz pozicioniranja za izbor koji nagoveštava nerazrešenje primarne faze ili faze trijadnog sistema.

SENKE SUMNJE

Senke sumnje su omiljeni vlastiti film Alfreda Hičkoka nastao 1943g. sa omiljenim Velsovim glumcem Dzozef Kotnom i mladom Terezom Rajt. Govori na hičkokovski način o idealizaciji i demistifikaciji. Gotovo incestuozne Elektrine pulsije mlade Čarli prema svom ujaku pretvaraju se u košmar bolnog i mučnog prihvatanja sazrevanja. Suptilno vođena unutrašnja drama razornog rušenja primarnog muškog ideala u filigranski naslućujućoj mučnini Hičkokovske atmosfere.

VERTIGO

Kada je britanski filmski institut 2012. god. stavio na prvo mesto najboljih filmova svih vremena stavio ovaj Hičkokov psihološki triler iz 1958. god.,skinut je sa pijedestala do tada neprikosnovani GRAĐANIN KEJN Orsona Velsa. Istovremeno skrenuo je pažnju na višeslojnost i novo čitanje svoje uzbudljive sadržine i značenja. Detektiv Skoti u jednoj od životnih uloga Džimija Stjuarta ulazi u priču osenčen vlastitom neurotičnišću i akrofobijom (strahom od visine). Dobija angažman da prati mističnu i fatalnu Madlen, suprugu bogatog klijenta i biva uvučen u kompleksnu manipulaciju iz koje se dekompenzuje u bolničku depresiju sa katatonim fenomenima (potpuno odsustvo volje). Izlazak iz depresije zamenjuje opsesivnom fiksacijom traganja za Madlen koju projektuje u Džudi, ženi koja zapravo i jeste osoba koja je deo prljave igre. Potpuno je obukavši kao objekat svoje fiksacije i odvodeći na mesto insceniranog zločina, shvata da je izmanipulisan i suočava se sa demistifikacijom vlastite zablude. U trenutku kada mu Džudi (u ulozi jedne og najfatalnijih Hičkokovih plavuša Kim Novak) priznaje istinu, svoje učešće u zločinu, ali i da ga voli, dešavaju se dve stvari. Na vrhu crkve pojavljuje se opatica, kao moralni arbitar i ekvivalent neophodnosti kazne, zbog čega Džudi pada sa zvonika i gine. Drugi epilog je suočavanje glavnog junaka sa vlastitim strahom od visine i raskrinkavanje iracionalnosti vlastite neuroze, ma koliko to bilo bolno.

Svaka neuroza je ma koliko bila mučna i sa jaukom, na neki način i znak snažne potrebe suočavanja sa vlastitim konfliktima. Što bi rekao Frojd jak signal da otkrijemo šta je to što potiskujemo. Simptomi su nešto što često prelazi iz jednog oblika u drugi, transformiše se.

Mi u VRTOGLAVICI imamo traumatski uslovljenu akrofobiju (pad kolege), depresiju kao sinergiju istrošenih psiholoških odbrana i na kraju opsesiju. Opsesija (postoji Viskontijev film) je prihvatljivija zamena za strah od gubitka objekta. Praktično mi strah za gubitak neke nama značajno bitne osobe (npr.majka) zamenjujemo strahom od gubitka neke osobe koja je u osnovi zamenljiva, ali joj mi dajemo grandiozan značaj, zato što je taj gubitak ipak u osnovi prihvatljiviji. Npr. sin se boji gubitka majke i taj strah zamenjuje prihvatljivijim, uvodi ljubavnicu kojoj daje karakter nekog čiji gubitak je nepodnošljiv i fatalan. Faktički opsesivna zaljubljenost je oblik psihološkog pomeranja u prihvatlhiviji oblik.

U tom kompleksnom suočavanju sa konglomeratom vlastitih strahova glavni junak VERTIGA, raskrinkava nešto bitnije od svake idealizacije, dolazi do istine, do sebe. Svako novo gledanje ovog filma nas uverava u neverovatnu, gotovo filigransku sposobnost Alfreda Hičkoka da reciklira ljudske strahove do srži njihove etiologije.

PROZOR U DVORIŠTE

Na osnovu novele Kornela Vulriha, Alfred Hičkok 1954g. snima antologijski film PROZOR U DVORIŠTE sa dve mega zvezde Dzejms Stjuartom i Grejs Keli. Napeta priča govori o povredjenom čoveku koji svoj trenutni invaliditet i statičnost izazvanu povredom noge, nadkompenzuje "tako zanimljivim" zavirivanjem u tudje živote. Situacija se okreće kao strašni bumerang kada postaje svedok zločina i primećen kao takav.

Film ukazuje na suptilan i simboličan način na intezitet i učestalost ljudskih pulzija za voajerisanjem (posmatranjem tudjih života i prostora kompulzivnog karaktera). Smatra se da je posle potrebe za patnjom (jer ona čoveku daje potporu smisla, jer ako nema za čime ili kime da pati, tako je "beznačajan") upravo potreba za voajerisanjem sledeća po značaju. Zašto? Zato što je čovek komparativno i upredjujuće biće i što sebe procenjuje upravo na taj način.Time se objašnjava u današnje vreme fenomen gledanosti rijaliti programa.Potreba za voajerisanjem je naročito istaknuta u fazama statičnosti, praznine i odsustva struktuisanog smisla vlastitog življenja.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar; psihoterapeut