Thursday, November 3, 2016

TAMO GDE OSMEH PRESTAJE

Strah kao koncept života u sada već višedecenijskom dominantnom aspektu bitisanja na ovim našim uzavrelim balkanskim prostorima dobija u ovom periodu druge dekade XXI stoleca svoju kulminaciju.Tridesetak godina raspirivana matrica nastala iz potpuno pogrešno konstaliranih fokusa političkih i intelektualnih pseudoelita  tako prisutnih i neuništivih sve ovo vreme uspela je da mentalno stanje duhovno, materijalno i psiho-somatski obogaljenog naroda svede na nivo katastrofičnog, beznadežnog i iracionalnog.
Paranoidno-depresivna pozicija kolektivne psihologije potpomognuta stalnim održavanjem tenzije, straha, militantne atmosfere ali i krajnje restriktivnim i kažnjavajućim zakonskim rešenjima i pritiscima na pojedinca inače skrhanim i obezvređenim pogrešnim, ali često namerno i vrlo struktuisanim defokusiranjem na marginalne, ali u osnovi agresivne sadržaje dovela je do oslobađanja u osnovi najbizarnijih i najagresivnijih poriva pojedinca.Oni su manifestni kako unutar interpersonalnih odnosa, tako i u samim individualnim rascepima, unutrašnjim dramama i izrazavaju se kroz konglomerat raznorodnih psihičkih simptoma neizrečivog intenziteta, dinamike i obima.
Drzava preti novim restrikcijama, kaznama, konsekvencama običnom noksama preplavljenom pojedincu, uvodi STRAH kao inicijalno određenje prevaspitanja, nudi destruktivni arhaični koncept vaspitanja u miksu sa krajnje primitivnim i stalno pothranjujućim kulturološkim modelom starleta,snajki i parova.
Umesto modernih civilizacijskih i humanističkih korifeja nudi nam se ponovno uvođenje vojnog roka i restauriranje starih demona. Dani započinju vestima o epidemijama najbizarnijih ubistava, užasnim porodičnim dramama i raspirivanju antagonizama najšireg spektra. Jedan od najjačih strahova je strah od greške.

Država uvođenjem rigoroznih kazni od saobraćajnih do kažnjavanja za najsitnije prekršaje, zapravo ne reguliše red u zemlji i rešava problem suštinskog kriminala, več dodatno inhibiše običnog građanina ophrvanog ekonomskom, psihološkom i svakolikom istrošenošću. Time se zapravo nadkompenzuje ono esencijalno i preko potrebno razrešavanje neuređenosti i stvara utisak dobrih namera za uređivanje sistema. Najtužnije je što država upravo ovakvim merama pojaćava strah koji je dominantni okidač za sve vrste psihičkih i socijalnih deformiteta. Najzaštićeniji su oni iz zatamljenih dzipova, ili iz sve organizovanijih struktura nekih novih, tako lažnih, ali vitalnih sistema moći. Najnemoćniji, ali ih je lako i prevesti preko vode su oni nekad vredni, pošteni, ali danas obogaljeni i postiđeni.
Krajnje je vreme da se drzava upita. A sta ćemo sa strahom? Sa strahom običnog čoveka, čoveka čija je ta ista država u osnovi i po funkciji servis. Sta ćemo sa mogućnošću da ga ohrabrimo, učinimo mu zivot dostojanstvenim i vratiti mu osmeh. Dati mu sansu. Njemu i njegovoj porodici.Učiniti ga bitnim. Najbitnijim.

1 comment:

  1. Kolektivna i individualna svest zrtve, osecaj zaglavljenosti i duboki debalans u nama, vodi nas u zestoku identifikaciju i gubitak vlastite duse. Imperativ zivota postao je "Izgledam, dakle postojim".
    Hiperfokus na materijalno ili spoljasnje, cini nas robotima.
    Pogledajmo ljude oko sebe.Forma savrsena, lepota bez duse. Vrlo malo ima oreola, harizme.Mali broj ljudi odasilje vibraciju ljubavi, licne harizme, biofilije prema zivotu..
    Vreme je za DUSU.Licna transformacija dahe najveci doprinos kolektivnoj. Svako ima priliku da makne svog najveceg neprihatelja-inerciju i pasivnost.Cekanje da se nesto samo od sebe desi.

    ReplyDelete