Samopovređujuće ponašanje kod dece i odraslih

Poznato pod različitim nazivima 'namerno samopovređivanje', 'samoozleđivanje', 'automutilacija', 'sečenje', ili 'nesuicidalno samopovređivanje' - samopovređivanje se tipično odnosi na varijetet ponašanja kada individua  namerno sebi nanosi telesnu povredu, iz socijalno neprepoznatih ili nekažnjivih razloga, i bez suicidalne namere. ( Favazza, 1996.).

Samopovređivanje može podrazumevati različite vrste ponašanja, ali se obično odnosi na:

    - namerno rezanje ili grebanje kože

    - grebanje kože do subdermanog nivoa

    - paljenje

    - cepanje ili kidanje kože ili kose

    - unošenje toksičnih supstanci 

    - stvaranje modrica

    - lomljenje kostiju

Tetoviranje i 'pirsing' se obično ne smatraju samopovređivanjem, osim ako se ne vrše s namerom nanošenja telesnih povreda. 

  

 Zašto se ljudi samopovređuju? 

Postoje različita objašnjenja za samopovređivanje. Mnogi koji upražnajavaju samopovređivanje navode preplavljujuću anksiozanost ili emocionalnu otupelost kao uobičajne emocionalne okidače za ovakvo ponašanje. Samopovređivanje im  omogućava da izađu na kraj sa nepodnošljivim osećanjem ili ono predstavlja način da dožive bilo kakvo osećanje.

Ono takođe služi kao način prevazilaženja anksioznosti ili drugih negativnih osećanja, kao i način ublažavanja stresa ili pritiska. Oni koji se samopovređuju to objašnjavaju pokušajem sticanja kontrole nad sopstvenim telom i umom, izražavanja osećanja, skretanja pažnje sa drugih problema, izražavanja sopstvenih potreba, kreiranja vidljivih i izlečivih povreda, pročišćenja, pokušajem oživljavanja traume sa željom da se ona razreši, ili pokušajem zaštite drugih od emocionalne patnje (DiLazzero, 2003.) Pojedinci kao objašnjenje jednostavno navode da samopovređivanje čini da se dobro osećaju ili im daje energiju. Bez obzira na pomenute pojedinačne razloge, samopovređivanje se najbolje može razumeti ukoliko se posmatra kao maladaptivni/neadekvatan mehanizam prevazilaženja problema.

Da li je samopovređivanje suicidalni čin?

Postoje značajne razlike između onih koji pokušavaju samoubistvo i onih koji upražnjavaju samopovređujuće ponašanje da bi izašli na kraj sa preplavljenošću negativnim osećanjima. Mnoga istraživanja pokazuju da samopovređivanje služi kao sredstvo izbegavanja suicida. Možda se jedna od najparadoksalnijih karakteristika samopovređivanja ogleda u tome što većina onih koji se samopovređuju kao objašnjenje navode upravo pokušaj otklanjanja bola ili doživljavanja bilo kakovog osećanja. Ipak, specifična veza između samopovređivanja bez suicidalne namere i onog sa sucidalnom namerom nije jasna (Whitlock, Eckenrode, Silverman, 2007; Muenhelkamp & Guitierrez, 2004.; Nock, Joiner, Gordon, Richardson & Prinstein, 2006.; Hawton, Fagg, Simkin, Bale & Bond, 2000.) Štaviše, iako se obično pretpostavlja da nesuicidalno samopovređivanje može bti povezano samo sa suicidalnom ideacijom, nedavno sprovedena istraživanja pokazuju da su osobe sa istorijom nesuicidalnog samopovređivanja preko devet puta sklonije pokušajima samoubistva  i sedam puta sklonije da izveste o pokušaju samoubistva, kao i da su skoro šest puta sklonije da iznesu plan samoubistva, nego osobe bez istorije nesuicidalnog samopovređivanja (Whitlock, 2007.) Međutim, kako većina osoba sa istorijom samopovređivanja navodi da nije razmatrala samoubistvo, nesuicidalno samopovređivanje se najbolje može razumeti kao simptom stresa, koji može dovesti do suicidalnog ponašanja.

Koji faktori doprinose samopovređujućem ponašanju?

U kliničkim populacijama, samopovređivanje se dovodi u značajnu vezu sa zlostavljanjem u detinjstvu, naročito sa seksualnim zlostavljanjem dece (Brodsky, Cloitre, & Dulit, 1995.; Kolk, Perry, & Herman, 1991.) Osim toga, ima dokaza da teži obici zlostavljanja i zlostavljanje od strane člana porodice može dovesti do ozbiljnije disocijacije i samim tim, do ozbiljnije povrede (Brodsky et al., 1995.) Samopovređivanje se takođe dovodi u vezu sa poremećajima ishrane, zloupotrebom supstanci, post-traumatskim stresnim poremećajem, graničnim poremećajem ličnosti, depresijom, i anksioznim poremećajima. Nedostatak empirijskih istraživanja u nekliničkim populacijama učvršćuje pretpostavku da su većina ili svi oblici samopovređujućeg ponašanja posledica prethodnih poremećaja, iako skorija istraživanja u opštoj poulaciji adolescenata i mladih dovodi ovu pretpostavku u pitanje (Kokaliari, 2004.; Whitlock, 2006.)

Samopovređivanje najčešće nije suicidalni gest

Važno je napraviti razliku između samopovređujućeg postupka i pokušaja suicida u njegovom nastanku, iz razloga što ove dve pojave zahtevaju različite tretmane. Kako je samopovređivanje često signal nerazrešenog stresa, trebalo bi obezbediti zdravstvene i savetodavne resurse. Više dugotrajnih tretmana mogu obuhvatati psihijatrijsko i/ili medicinsko lečenje.

dr Milan Mitić

neuropsihijatar, psihoterapeut