Sunday, December 10, 2017

SAMOPOVREĐIVANJE I/ILI SUICID


U literaturi postoje mnoge, često oprečne informacije i rezultati istraživaja po pitanju šta je namerno samopovređivaje i po čemu se razlikuje od pokušaja suicida.
Samopovređivanje je duboko ukorenjeno u čovekovoj tradiciji. Ovisno o subkulturi ima različite konotacije. Nekada, a i danas u mnogim afričkim plemenima neizostavan je deo rituala inicijacije gde je dokaz fizičke, ali i emocionalne zrelosti. Takođe, deo je verskih rituala, a sreće se često u situacijama velike emocionalne patnje i gubitaka.
Što se tiče teorijskih koncepata veza namernog samopovređivaja i samoubistva je evoluirala. Od prvobitnog shvatanja da je isključivo paradigma suicidalnosti, preko negacije suicidalnog karaktera pa do uravnoteženijeg i integrisanijeg stava u odnosu na oba prethodna.
Dakle, samopovređivanje predstavlja čin namernog oštećenja telesnih tkiva, koje ima za cilj da promeni/kontroliše trenutna osećanja. Ova pojava je najzastupljenija u populaciji adolescenata. Predstavlja pokušaj da se prevladaju preplavljujuća osećanja i sačuva psihološki integritet jedinim sredstvom kojim tada osoba raspolaže.To je najčešće kompulsivno, ritualno ponašanje koje ima za cilj nanošenje telesne povrede. Prevalenca u opštoj populaciji je 1%, dok se 10 – 15% adolescenata samopovređuje.
Adolescenati koji se samopovrećuju na ovaj način često razviju graničnu organizaciju ličnosti, i onda, kada su preplavljeni kondenzovanim osećanjima odbačenosti, ponižavanja, bezvrednosti i velikog besa, sa fantazmatskim doživljajem rasplinutosti i nestajanja, posekotina je „uteha“ i dokaz da postoje, tj. određuje granicu prema objektu.
Tako da je česta pojava da je samopovređivanje neka vrsta „sigurnosnog ventila“ koji reguliše napetost i  niveliše osećanja na podnošljiv nivo i na taj način smanjuje suicidalni rizik kod adolescenta, ali ga nažalost ne isključuje.
U tom smislu, u pogledu psihoterapijskog pristupa jako je bitno imati u vidu nagonsko-energetsko-regulatornu ulogu samopovređivanja i bazičnu impulsivnost koja može lako da probije tanku liniju između površne posekotine i presečenih vena. Naime, naše kliničko iskustvo govori da svaki terapijski pristup koji vodi uspostavljanju spoljašnje kontrole tj supresiji repeticije samopovređivanja rizik je u smislu narastanja napetosti i impulsivnosti, posebno ako nije uspostavljen adekvatan terapijski odnos koji može biti nova uteha i dokaz adolescentu da „postoji“, i samim tim zamena za samopovređivanje.
Klinički gledano, samopovređivanje često ne podrazumeva suicidalnost, ali ukazuje da postoji rizik tj može se reći da i samopovređivanje i samoubistvo predstavljaju dva od mnogih lica tanatosa.


 dr Milan Mitić
 neuropsihijatar, psihoterapeut

No comments:

Post a Comment