Hari Stek Salivan i interpersonalna psihoanaliza

"Razvojni put čoveka je razumevanje kako od rođenja kroz rast potencijalno sposobno živo biće postaje ličnost, veoma različita od životinje, i kako se to preobraćanje odvija lagano, korak po korak, pod uticajem drugih ljudi i samo u cilju života sa drugim ljudima u nekoj vrsti društvene organizacije."

Hari Stek Salivan, na čijem promišljanju se zasniva interpersonalna psihoanaliza, rođen je 21.februara 1892. godine u Norviču (SAD). Bio je ugledni psihijatar, naučnik, izvanredan terapeut, briljantan teoretičar i originalni istraživač u oblasti medicine. Medicinski fakultet je završio 1917. godine pri univerzitetu u Čikagu. Učestvovao je u prvom svetskom ratu. Nakon rata bio je na položaju u Federalnom odboru za profesionalno obrazovanje a zatim u službi za narodno zdravlje. Od 1922. godine počeo je da radi u vašingtonskoj bolnici Sveta Elizabeta i tu bio pod uticajem Alansona Vajta, jednog od najpoznatijih američkih psihijatara iz tog perioda. Tokom ovog razdoblja Salivan je izveo mnoga istraživanja shizofrenije, koja su mu i donela ugled dobrog kliničara. Na Park Aveniji je otvorio privatnu ordinaciju, u centru Njujorka, gde je pažnju usmerio na proučavanje opsesivnih procesa kod svojih pacijenata. Ujedno je tada otpočeo i sa zvaničnom psihoanalitičkom edukacijom kod Klare Tompson, učenice Šandora Ferencija. Godine 1933. postao je predsdnik zadužbine Viljema Alansona Vajta i na tom položaju ostao deset godina nakon toga. Bio je osnivač škole za psihijatriju u Vašingtonu i njen prvi direktor. U tom periodu krenuo je da izlazi časopis Psihijatrija, koji je imao za cilj da širi njegovo učenje i teoriju međuljudskih odnosa. Ubrzo je Hari Stek Salivan postao urednik ovog lista i na tom položaju ostao sve do svoje smrti. Uprkos tome što je odbacio u svom radu osnovne postavke Frojdove teorije (nesvesno, libido, seksualnost, Edipov komlpleks) sebe je smatrao nastavljačem Frojdove psihoanalize. Njegov rad je često bio osporavan i minimiziran, verovatno zbog stigmatizacije koja ga je pratila u vezi konzumiranja alkohola, sklonosti ka depresivnom raspoloženju  kao i zbog njegove homoseksualne orijentacije. Umro je 14 januara 1949. godine u Parizu.

Struktura ličnosti

Ličnost je relativno trajan model u ponavljanju interpersonalnih situacija koje karakterišu individuu. Kao hipotetička konstrukcija, ličnost u svom delanju i postojanju sadrži dinamizme, mehanizam preobraćanja energije, model kako se preobraćanje obavlja, proces personalizacije i proces sticanja iskustva.

Dinamizmi se mogu definistai kao relativno trajni modeli preobraćanja energije koji karakterišu interpersonalne odnose, uslovljavaju razvoj čoveka i njegovo preobraćanje od životinje u ljude. Neki od tih dinamizama su spajajući, kao što su recimo potreba za osećanjem prijatnosti i intimnosti a drugi su razdvajajući i mogu voditi ka dezorganizaciji i dezintegraciji situacije. Ovi razdvajajući dinamizmi praćeni su strahom a imamo i treće koji su bez dejstva, odnosno ne stvaraju odgovarajući dinamizam kod druge osobe.

Najveći broj ovih dinamizama namenjen je sticanju zadovoljstva i zadovoljenju osnovnih potreba organizma. U ove svrhe osobe obično koriste pojedine telesne zone poput usta, anusa, genitalija. Dojka u ustima deteta je prvi primer interpersonalne situacije u kojoj se stvara zona interakcije između majke i deteta. Oralna zona deteta (usta) i mamilarna zona majke (mamila dojke) čine zonu interakcije ove dve ličnosti koje se integrišu u situaciji „dojka u ustima deteta“. Dete tako razrešava svoje bazične potrebe za hranom i vodom a majka svoje potrebe za kontaktom i nežnošću.

Pod modelom preobraćanja energije podrazumevaju se beznačajne pojedinačne razlike među ljudima. Sve dok su one beznačajne model ima svoje značenje, identičnost i autentičnost.

Proces personalizacije osobe teče kroz interpersonalne susrete koji oblikuju zone interakcije osoba koje su u kontaktu. Dete se personalizuje u kontaktu sa osobama iz svoje okoline. Personalizacija ide redom: dobra majka-loša majka, moje telo to jest sve ono što sam Ja-dobro Ja, loše Ja i nisam Ja.

Sticanje iskustva je veliki doprinos Salivana teoriji ličnosti. Iskustvo je, po njegovom mišljenju, unutrašnja komponenta zbivanja u kojima živi organizam učestvuje kao organizaciona jedinka. Osećaj je prva činjenica za dobijanje informacija a opažanje proces koji se postavlja između spoljašnje realnosti i čovekovog uma. Ono što je u umu čoveka, proizvod je iskustva. Dete uči na tri načina: prototaktičk, parataktički i sintaktički. Jezik to jest govor pri tome ima najveći značaj. Prototaktičko iskustvo se stiče upotrebom simbola a obavlja se na osnovu sećanja koje se javlja najranije, najsirovije je i verovatno najobimnije iskustvo. Parataksičko iskustvo je vezano za simbole a sintaktičko za komunikaciju između dve osobe koje se služe sličnim simbolima.

Razvoj ličnosti

Salivan opisuje sedam stupnjeva u razvoju ličnosti. Svaki od tih stupnjeva poseduje određene specifičnosti u odnosu između mlade osobe u razvoju i sredine koja je okružuje.

Prvi stupanj razvoja je rano detinjstvo. Proteže se od nekoliko minuta nakon rođenja do pojave artikulisanog govora. Nazvao ga je „teorema nežnosti“ jer u njemu dominira odnos odojčeta i majke.

Drugi stupanj je period detinjstva. Nastaje od trenutka pojave artikulisanog govora pa sve do pojave potrebe za drugovima u igri to jest prijateljima približno istog statusa. U ovom periodu ili „teoremi recipročnih emocija“ osnovni sadržaj je odnos deteta i njegovih roditelja.

Treći stupanj je period koji se proteže tokom školovanja. Tada se javljaju potrebe za intimnošću sa drugom osobom sličnog statusa. To je juvenilno doba i u razvoju je okosnica odnosa osoba-drugovi, osoba-roditelji, osoba-drugi. Tada se socijalno potvrđuje autoritet. To je period takmičenja, kompromisa i društvene adaptacije.

Četvrti stupanj je period koji se proteže između osme i desete godine života. Javlja se interesovanje za druge osobe i drugove. Takvo interesovanje usmereno je na osobu istog pola, vršnjaka, koja postaje najbolji drug i time se utemeljuje razvoj osećanja ljubavi. Dve mlade osobe stvaraju bliskost koja bi se mogla nazvati saradnjom koja umanjuje doživljaj strepnje.

Peti stupanj je pubertet. Vreme početka puberteta je individualno i na njega utiču biološki i nasledni činioci kao i dotadašnje iskustvo individue. Kod nekih mladih osoba može da zakasni i pojava i razvoj potrebe za bliskošću, karakteristične za predmladalački period. Kada se javi kasnije, osoba stvara predmladalačko drugarstvo ili sa mlađima ili sa straijima od sebe. To može da bude opasno za dalji razvoj, jer su moguća ostvarivanja bliskosti povoljna za razvoj homoseksualnog načina života. Ako dođe do neuravnoteženog prelaska u ranu adolescenciju, postoji veliki rizik da svi oni koji kasne u razvoju budu društveno isključeni iz uobičajenih zajednica mladih, što stvara nepovoljne uslove za dalji razvoj.

Šesti stupanj je period rane adolescencije i definiše se usvajanjem ponašanja koje u zapadnoj kulturi omogućava pojedincu da oformi način ponašanja koji će mu omogućiti da zadovolji svoj seksualni nagon. Tada se učvršćuje obrazac heteroseksualnog odnosa. Zone interakcije sa okolinom sada postaju značajnije i intenzivnije. Dolazi do interakcija u fizičkoj interpersonalnoj bliskosti, što ima za cilj doživljavanje zadovoljstva, koje ide sve do orgazma. Emocionalno zadovoljstvo postaje značajan aspekt integracionih tendencija koje pripadaju genitalnoj zoni interakcija, traženju zadovoljstva i zadovoljavanju kroz nagomilavanje osećanja koja vode ka doživljaju orgazma. U ovom periodu postoje tri ključne potrebe a to su potreba za ličnom sigurnošću, potreba za intimnošću i potreba za seksualnom aktivnošću. Mlada osoba sve aspekte svog života usklađuje sa seksualnim interesovanjima. Kasna adolescencija se proteže od formirane i pretpostavljene seksualne aktivnosti, preko bezbrojnih vaspitnih i usmeravajućih aktivnosti, do zauzimanja potpuno zrelih interpersonalnih odnosa. Osoba koja ne dostigne kasnu adolescenciju trpi poslednji udraca tokom razvoja i time pokazuje koliko je ustvari oštećena do dolaska na prag stupanja u zrelost.

Sedmi stupanj je zrelo doba ili period života u kome osoba nastoji da učvrsti ljubav prema osobi, partneru, skoro isto toliko značajnoj koliko je značajna i ona sama.

Analiza interpersonalnih procesa tokom opisanih stupnjeva u psihoseksualnom razvoju, može da pokaže stepen zrelosti individue. Pri tome u fokusu interesovanja psihijatrije treba da bude proces stvarnog zadovoljenja telesnih potreba i proces izbegavanja straha i strepnje.

Strepnja i strah

Fenomen straha je centralna tema psihičkog razvoja. Strah se javlja i izražava kroz proces neslaganja na interpersonalnom nivou i on je u funkciji odnosa sa drugim ljudima. Javlja se uglavnom kada za pojedinca značajna osoba, osuđuje ili se očekuje da će osuditi način na koji ona postiže zadovoljstvo. To je doživljaj suprotan napetosti zbog potreba za svim aktivnostima kojima se te potrebe razrešavaju. Suprotan je i potrebi majke za nežnošću. Može da se suprotstavlja i zadovoljenju potreba a pri tom značajno onemogućava predviđanje. U doživljaju straha iskustvo se veoma teško stiče, pa se iskustva iz prošlosti ne mogu koristiti. Intenzivan doživljaj straha može da dovede do procesa anticipacije, što je veoma nepovoljno. Što je neko uplašeniji manje uspešno će moći da predviđa izbor akcija i aktivnosti koje bi imale za cilj da ga oslobode napetosti i straha koji doživljava.

Salivan smatra da je strah osećanje koje nema izraženu socijlanu komponentu, za razliku od strepnje koja je izrazito poseduje. Strah je aspekt napetosti koji se javlja pred opasnošću koja preti biloškom integritetu organizma i njegovoj egzistenciji. Predstavlja reakciju adaptacije na realnu opasnost ili na nepoznatu, neizvesnu i opasnu situaciju.

Anksioznost ili strepnja je socijalni fenomen. Uslovljena je iskustvom neprihvatanja i odbacivanja od strane drugih ljudi koje osoba visoko vrednuje. Oslikava realno ili potencijalno osećanje promašenosti u postizanju osnovnih životnih ciljeva a to je razvoj osobe u ljudsko biće. Strepnja čini ljudsko biće bespomoćnim. Tu nema pojačane osetljivosti niti mobilizacije energije tj. tela i organizma na neku akciju kao kod straha. Oseća se samo potreba za bekstvom od samog sebe. Može imati različite forme. Može biti blaga, umerena i jaka. Najveći broj ljudi doživljava blagu strepnju u svakodnevnim odnosima. Strepnja prelazi sa majke na dete ili pak sa jedne osobe na drugu, mehanizmom empatije. Jaka strepnja je svojstvena ranom detinjstvu i tada se najčešće i javlja u patološkim oblicima. Doživljavanje ovakve strepnje uslovljava smetnje u prilagođavanju kada osoba nije u stanju i ne može da se adekvatno snađe u određenoj situaciji. To dalje dovodi do pojave osećanja napetosti, neprijatnosti i ugrožavanja sklada življenja.

Jelena Krstić, psiholog

Literatura: Psihodinamička psihijatrija; Ljubomir Erić