Margaret Maler i faze razvoja objektnih odnosa

Margaret Maler (devojačko Šonberg) bila je psihoanalitičarka mađarskog porekla i američka predstavnica teorije objektnih odnosa. Za razliku od britanskih teoretičara objektnih odnosa koji su objektne odnose posmatrali kao osnovnu strukturu psihičkog aparata, američki predstavnici su zadržali Frojdovu koncepciju trodelne podele strukture psihe a zatim pokazali kako ona sadrži objekt-reprezentacije i self-reprezentacije, u skladu sa klasičnom terminologijom.

Margaret je rođena 10. maja 1897. godine u jevrejskoj porodici u Sopronu, malom gradu u zapadnoj Mađarskoj. Odrastala je u porodici u kojoj se otac prema njoj odnosio više kao prema dečaku nego kao prema devojčici. Njena majka bila je domaćica, uz to i vrlo nesrećna žena koja nije imala blizak odnos ni sa svojim mužem ni sa svojom ćerkom. Međutim kada se rodila njena sestra Suzan odnos između majke i Margaret je postao topliji. Neka dešavanja u porodici uticala su na profesionalno opredeljenje Margaret Maler i na predmet njenog naučno-istraživačkog rada a to je odnos između majke i novorođenčeta. Još u tinejdžerskim godinama ona je pokazala interesovanje za nauku što je bila malo neobična sklonost za ženu tog doba.

Sa 16 godina napustila je rodno mesto i otišla u veliki grad, Budimpeštu, da se školuje. U Budimpešti se upoznala i sprijateljila sa Alis Skekeli, koja je bila članica mađarskog psihoanalitičkog društva. Ovoj grupi pripadali su i Šandor Ferenci, Mihail Balint i Imre Herman, koji su je ohrabrivali da se upozna sa učenjem i teorijom Sigmunda Frojda i da krene da se bavi proučavanjem nesvesnog. Sve to je uticalo na razvoj njenog velikog interesovanja za psihologiju ali ne toliko da bi studirala psihoanalizu na Univerzitetu. Svoje školovanje nastavila je u Budimpešti studirajući istoriju umetnosti. Kasnije je shvatila da su njene sklonosti ka nauci veće i dominantnije u odnosu na sklonosti ka umetnosti. Odlučila se za medicinu i prebacila na Univerzitet u Minhenu gde je imala kliničku obuku iz pedijatrije.

Za vreme boravka na u Minhenu, politička klima u gradu počela je naglo da se menja i kao Jevrejka, Margaret nije mogla da zanemari rastući antisemitski pokret. U stvari, ona i njena sestra uhapšene su i držane satima u zatvoru samo zato što su Jevrejke. Kao rezultat toga, Margaret se prebacila na Univerzitet u Jeni, gde je diplomirala 1922. godine. Međutim, pre nego što je diplomirala, ona je bila svedok nečega što joj je pomoglo u definisanju njene karijere. Radila je u jednoj klinici jedne noći kada je muškarac stigao sa sinom. Muškarac je svog sina ostavio na brizinu u klinici, a dečak je te noći umro iz nepoznatog medicinskog razloga. To ju je navelo da razmišlja šta je mogući uzrok smrti deteta i tako je počela da istražuje simbiotski odnos i povezanost između deteta i roditelja. 

Godine 1922. Margaret je dobila obaveštenje da više ne može da ostane u Nemačkoj, jer nije bila ni student ni građanin. Odatle se preselila u Beč gde je započela prekvalifikaciju sa pedijatrije na psihoanalizu. Njen trening iz psihoanalize pokazao se veoma izazovnim: Helen Dojč je trebalo da joj bude mentor, ali je insistirala na tome da Margaret nije moguće kontrolisati. Na kraju je diplomirala na Bečkom psihoanalitičkom institutu i postala član instituta 1933. godine.

U 39. godini Margaret se udala za hemičara Paula Malera. Brak je uzrokovao neke sukobe između gospođe Maler i njenog oca. On je mislio da se nije trebala udavati. Njegova zabrinutost za njihov brak pokazala se kasnije opravdanom jer je Paul nastavio da sva finansijska sredstva ulaže u posao svoje primarne porodice. To je izazvalo sukobe u braku, a Maler je nekoliko godina kasnije prokomentarisala da joj je, premda je želela decu, donekle laknulo što je nema zbog svih problema koje joj je muž stvorio tokom godina zajedničkog života. 

Ubrzo nakon što se udala, nacisti su anektirali Austriju. Na svu sreću, Margaret je u svom psihoanalitičkom radu lečila udovicu indijskog državnika, a udovica je zamolila britansku vlast da pozove Malerove u Englesku kako bi pobegli od nacista. Tako su Margaret i njen suprug krenuli u Englesku. Posle samo šest meseci provedenih tamo odlučili su da se presele u Sjedinjene Države. Kada je stigla u Njujork 1938. nije bila dočekana srdačno kao što je očekivala. Njujorško psihoanalitičko društvo ju je odbacilo. Osim što su je akademski vršnjaci loše tretirali, morala je da se suoči i sa posledicama rata. Molila je roditelje da joj se pridruže u Sjedinjenim Državama, ali oni su to odbili. Njen otac preminuo je pre nacističke invazije a njena majka deportovana u Aušvic i ubijena.

Uprkos traumatičnom prelasku u novi život u Americi, njena karijera bila je u usponu nakon rata. Učiteljsko mesto je prihvatila na Filadelfijskom psihoanalitičkom institutu 1950. godine. Odatle je prihvatila svoj posao iz snova kao predsedavajuća u Dečijem analitičkom programu. Ova pozicija omogućila joj je da kombinuje ljubav prema psihoanalizi i ljubav prema deci. Dok je radila na Filadelfijskom psihoanalitičkom institutu, definisala je i pojasnila svoju sada poznatu teoriju separacije (razdvajanja)-individuacije. Njena teorija opisuje razvoj ideje deteta o sebi. Dete pri rođenju ne može razlikovati sebe i majku. Kako se dete razvija, ono dobija osećaj sopstva i autonomije i počinje da se razlikuje od majke.

Otprilike u isto vreme kada je započela svoj rad na Psihoanalitičkom zavodu u Filadelfiji, Margaret je otvorila dečiji centar na Menhetnu. Tamo je razvila terapijski tretman za decu koji je uključivao učešće i detetove majke. Ovo je bila revolucionarna tehnika psihoanalize dece i teorije razvoja u Severnoj Americi.

Margaret Mahler bila je akademik, pisac, mentor i učitelj. Opisala je sebe kao impulsivnu i preživela je mnoge traumatične životne događaje zbog kojih je pretrpela i višestruku depresiju, ali istrajala je i bila je u mogućnosti da značajno doprinese razvoju svog naučnog polja. Nastavila je da radi sve do svoje smrti 1985. Umrla je u Njujorku u 88 godini.

Razvojne faze objektnih odnosa

Maler je, opservirajući i proučavajući bebe kao i posmatranjem i praćenjem normalnih i poremećenih parova majka-beba, izdvojila tri faze razvoja objektnih odnosa.

Autistična faza se javlja tokom prva dva meseca života. U ovom periodu beba je zaokupljena sobom i svojim preživljavanjem, nije usmerena na odnos. Karakteriše se javljanjem tzv. okeanskog li bezgraničnog osećaja. Ova faza poklapa se sa Frojdovom fazom primarnog narcizma.

Faza simbioze se javlja između drugog i šestog meseca. Počinje pojavom bebinog osmeha i sposobnosti da pogledom prati majčino lice. Mada je beba jedva svesna majke kao zasebnog objekta, njen primarni doživljaj dijade majka-beba je pre dvojno jedinstvo nego slika dve zasebne i odvojene osobe. U ovom razdoblju dete doživljava pojedine delove ili aspekte majke kao delove samoga sebe što čini osnovu iskustva simbiotskog jedinstva s majkom.Takođe u ovom periodu značajna je uloga majke koja kroz pozitivno iskustvo omogućava bebi da stvori bazično poverenje tj. bazično sidrište koje će imati značajnu ulogu u sledećoj fazi separacije–individualizacije.

Faza separacija-individuacija treba da dovede do formiranja nezavisnog identiteta deteta. Ona obuhvata četiri podfaze i hronološki traje najranije od petog pa do dvadeset drugog meseca a može da se protegne i na kasniji uzrast. Kada dete prohoda, njegova sklonost ka istraživanju sredine kao i pokretljivost, utiču na sve veće prostorno udaljavanje od majke ali ne i na psihološku nezavisnost od nje. Dete je i dalje zavisno od majke. Ona je glavna figura njegovog sveta i kad kreće u istraživanje prostora koji ga okružuje ono kreće od nje. Majka je ta koja može ohrabrivati i podsticati dete na istraživačke aktivnosti i njegov povećani poriv za susret sa nepoznatim. Sve ovo utiče na kasniji razvoj dečijeg samopouzdanja i samopoštovanja. Sada i uloga oca postaje bitna. Potrebno je da i on ohrabri i podrži dete ka sticanju samostalnosti i da majku „spreči“ da svojom naglašenom brigom sputa dete u osamostaljivanju i osvajanju vlastite autonomnosti.

Prema shvatanju Margaret Maler, normalan razvoj čoveka ogleda se u postizanju stepena individuacije a ne u postizanju genitalnog primata, kako je isticao Frojd. Ta individuacija je u stvari psihička diferencijacija selfa od simbiotskog objekta i odvija se pri stvarnom fizičkom prisustvu majke. Da bi se ovaj proces odvijao kako treba potrebno je da dete na emocionalnom nivou oseti majčinu prisutnost i responzivnost.

Margaret Maler je u jednom svom radu posmatrala ponašanje grupe od 38 dece i došla do zaključka da samopouzdanje koje dete ispoljava u ovoj drugoj fazi razvoja u velikoj meri utiče na način odvijanja naredne faze razvoja tj faze približavanja. Proces individuacije razrešava se identifikacijom sa roditeljem istog pola. 

Podfaze procesa individuacije su:

a) diferencijacija (6-10.m.) Ova subfaza određena je iskustvom majke kao celovitog objekta, gde dete doživljava majku kao osobu odvojenu od sebe. Pojedini autori ovu subfazu opisuju kao fazu izlaženja iz orbite simbioze. Ova faza određena je upravo anksioznošću to jest strahom od stranaca. Značajnost ove subfaze je da dete doživljava tzv. narcističku povredu. Ova povreda određena je iskustvom odvojenosti / separacije i zavisi od spoljašnjeg objekta-majke.

b) uvežbavanje (10-16.m.) U ovoj subfazi dolazi do razvoja motorike koja predstavlja osnovnu detetovu preokupaciju. Kroz iskustvo svojih motoričkih sposobnosti dete ponovo izgrađuje svoj narcistički aspekt ličnosti /narcistička obrana i negira separacijsko iskustvo. Dete pokazuje nezavisnost od spoljašnjeg objekta.

c) približavanje (16-24.m.) Ovu fazu određuje fenomen tzv. krize približavanja (oko 18.m.). Karakteriše je izoštrenija svest o majčinoj razdvojenosti. Ta svest donosi i pojačanu osetljivost i ranjivost prilikom razdvajanja. Dete koje je u prethodnoj subfazi pokazivalo nezavisnost prilikom motoričkog istraživanja, počinje pokazivati strah od odvajanja od majke. Dete je suočeno sa iskustvom odvajanja čime započinje razdoblje određeno separacijskim strahom i procesom tugovanja. Ovo razdoblje je ključno u procesu separacije utoliko što majčina sposobnost prihvatanja tog događaja određuje dalji detetov razvoj prema formiranju osnovnog identiteta. Majka na detetove strahove odvajanja može reagovati negacijom ovih razvojnih aspekata ili može podstaknuti regresiju deteta na raniji simbiotski odnos i sprečiti razvoj prema individuaciji deteta. Problem je prihvatiti detetovu ambivalentnost. U razvoju značajnu ulogu ima pojava mentalnih slika i početak simbolizacije koja omogućava prihvatanje odvojenosti deteta od majke. Važna je uloga prelaznih objekata u ovom periodu.

d) konstantnost objekta (20-36.m.) Ovo razdoblje određeno je uspešnošću prorade krize približavanja, što znači da će dete koje je imalo pozitivno iskustvo u prethodnoj fazi, moći razviti doživljaj sebe kao zasebnog entiteta i iskustvo konstantnosti objekta. Konstantnost objekta znači da dete može prihvatiti iskustvo odsutnosti za njega važnog objekta to jest majke. Razvija se kapacitet ‘biti sam’. Majka kao konstantan objekt predstavlja predstavu ili mentalnu sliku koja detetu koristi u situaciji odvojenosti i na taj način može izdržati i podneti anksioznost usled razdvajanja a da pri tom ne dolazi do regresije na ranije faze razvoja. Postignut kapacitet ‘biti sam’ znači da je dete pounutrilo majčin lik kao unutrašnji objekt koji sada predstavlja deo njegove strukture ličnosti.

Jelena Krstić, psiholog

Literatura:

Psihodinamička psihijatrija; Ljubomir Erić

http://www.feministvoices.com/margaret-mahler/