PRAVO NA USPEH ALI I NEUSPEH

Postoje srećni i uspešni ljudi. Uspešni u svim oblastima života. Oni su u manjini. Ostali se jednostavno nisu dovoljno potrudili ili nisu imali dovoljno sreće. Možda čak nisu znali ili nisu hteli.

Šta je za vas uspeh? Neki će pitati...uspeh u čemu? Definišemo li uspeh kao ostvarenje postignutih ciljeva...šta dobijamo? Šta ako smo postavili pogrešne ciljeve u životu? Možda su naši ciljevi iracionalni ili destruktivni? Može li se biti uspešan u nekoj oblasti života, a neuspešan u drugim? Može li uspeh u samo jednoj kategoriji života učiniti vaš život zadovoljavajućim i srećnim?

Ovo su neka od pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovor...ili pustiti da odgovori nađu nas.

Sa raznim promenama i talasanjima u društvu, dolazi i do konfuzije vrednosti, a samim tim i do konfuzije modela uspeha. U društvima u kojima ne funkcionišu institucije, zakoni, javno mnenje, dominira krizni model uspeha. Neki bi rekli, dominira psihologija džungle. Uspeh je onda ono što dovodi do preživljavanja i dominacije nad drugima. Uspešan čovek je onaj koji ima. I nije važno šta on jeste, važno je koliko ima. Je li to zaista uspeh? Da li je uspeh imati puno novca, veza i poznanstava? Može li se reći za nekoga da je uspešan zato sto je ugledan stručnjak a dete mu se drogira?

 Bazično, u svojim osnovnim potrebama, u onome sto se zove ljudska priroda, ljudi su isti na celoj planeti...gotovo da se ni malo ne razlikuju. Ljudske vrednosti su univerzalne. Ali naravno, čovek je itekako sposoban izopačiti svoju prirodu, tako da poveruje u vrednosti koje nisu njegove. Dakle, vrednosti koje nisu utkane u njegovu prirodu.

Biti uspešan u građenju odnosa sa ljudima, u stvaranju prijateljstva i ljubavi, umeti voleti i imati ispunjavajući ljubavni odnos, brak, porodicu.....mnogo je teži zadatak od toga da se uspe u karijeri, profesiji, da se bude bogat. Zašto?

Daleko je veći broj ljudi koji su uspešni u poslu i karijeri, ili koji su stvorili neku vrstu finansijske nezavisnosti...nego li oni koji su srećni, zadovoljni i imaju zadovoljavajuće ljubavne odnose.

Izgleda da je najteže pomoći ljudima da uspeju u izgradnji ljubavnih odnosa, braka ili porodice. Najteže je naučiti ljude kako da se uspesno VOLE!

Razmislite malo o svojim pravilima i vrednostima...Da li je u vašem životu više pravila o tome šta nećete trpeti ili nekih drugih...fleksibilnijih..afirmativnijih?

Evo jedne ideje kako može zvučiti životni scenario gubitnika: Stagnirate li u nekoj oblasti života, budite sigurni da iza toga stoje vaša iracionalna uverenja i predstave o životu.

Pa tako, iracionalne predstave o životu vode do pogrešnih poteza, pogrešni potezi vode do neuspeha, neuspeh smanjuje samopouzdanje i samopoštovanje, a sve to dovodi do emotivnih problema...koji u finalu rezultiraju stagnacijom u svim životnim aspektima!

Ovo moze zvučati kao novogodišnja cestitka: slušajte ono što će pomoći vašoj duši da raste, čitajte ono što će izazvati vašu težnju za bogom, gledajte ono što će vam dati novo viđenje, nove oči.

 “Neuspeh je sastavni deo uspeha."

Ono što razlikuje uspešne ljude od neuspešnih je to što su se oni koji su u finalu uspeli posle svakog posrnulog pokušaja digli.... Dok će neuspešni ljudi biti obeshrabreni svakim promašajem.

KAIZEN pristup, pristup malih koraka, bitan je i kako biste mogli održati motivisanost i sačuvati istrajnost.  Ako od samog početka krenete s visoko postavljenim ciljem, postoji realna opasnost da će se pojaviti sumnja da je takav cilj uopste moguće ostvariti, da će se tako  aktivirati vaši unutrašnji, podsvesni otpori, pa ćete na kraju od svega odustati.

 Ali ukoliko uspete nadvladati svoju nestrpljivost, pa umesto kroz godinu ili dve svoj cilj stavite u vremenski okvir od na primer pet godina, tada će on postati realan, u vama će se aktivirati vera, ali i motiviranost da taj cilj  i ostvarite. 

Jer, iskustvo je pokazalo da se uspeh vrlo retko događa brzo. Uspeh  je uglavnom posledica kontinuiranog i fokusiranog rada i permanentnog usavršavanja.

Neko je negde napisao: „Trebalo mi je dvadeset godina da postignem uspeh preko noći."

I zato, ako vam se čini da u poslu činite sve kako treba, a ipak se  stalno vrtite u istom, začaranom krugu, pogledajte ko se nalazi oko vas i s kakvim se ljudima družite, jer možda je upravo u tome ključ vašeg neuspeha.

 
Tatjana Cvetković
diplomirani psiholog i psihoterapeut

SAMOPOVREĐIVANJE I/ILI SUICID

U literaturi postoje mnoge, često oprečne informacije i rezultati istraživaja po pitanju šta je namerno samopovređivaje i po čemu se razlikuje od pokušaja suicida.

Samopovređivanje je duboko ukorenjeno u čovekovoj tradiciji. Ovisno o subkulturi ima različite konotacije. Nekada, a i danas u mnogim afričkim plemenima neizostavan je deo rituala inicijacije gde je dokaz fizičke, ali i emocionalne zrelosti. Takođe, deo je verskih rituala, a sreće se često u situacijama velike emocionalne patnje i gubitaka.

Što se tiče teorijskih koncepata veza namernog samopovređivaja i samoubistva je evoluirala. Od prvobitnog shvatanja da je isključivo paradigma suicidalnosti, preko negacije suicidalnog karaktera pa do uravnoteženijeg i integrisanijeg stava u odnosu na oba prethodna.

Dakle, samopovređivanje predstavlja čin namernog oštećenja telesnih tkiva, koje ima za cilj da promeni/kontroliše trenutna osećanja. Ova pojava je najzastupljenija u populaciji adolescenata. Predstavlja pokušaj da se prevladaju preplavljujuća osećanja i sačuva psihološki integritet jedinim sredstvom kojim tada osoba raspolaže.To je najčešće kompulsivno, ritualno ponašanje koje ima za cilj nanošenje telesne povrede. Prevalenca u opštoj populaciji je 1%, dok se 10 – 15% adolescenata samopovređuje.

Adolescenati koji se samopovrećuju na ovaj način često razviju graničnu organizaciju ličnosti, i onda, kada su preplavljeni kondenzovanim osećanjima odbačenosti, ponižavanja, bezvrednosti i velikog besa, sa fantazmatskim doživljajem rasplinutosti i nestajanja, posekotina je „uteha“ i dokaz da postoje, tj. određuje granicu prema objektu.

Tako da je česta pojava da je samopovređivanje neka vrsta „sigurnosnog ventila“ koji reguliše napetost i  niveliše osećanja na podnošljiv nivo i na taj način smanjuje suicidalni rizik kod adolescenta, ali ga nažalost ne isključuje.

U tom smislu, u pogledu psihoterapijskog pristupa jako je bitno imati u vidu nagonsko-energetsko-regulatornu ulogu samopovređivanja i bazičnu impulsivnost koja može lako da probije tanku liniju između površne posekotine i presečenih vena. Naime, naše kliničko iskustvo govori da svaki terapijski pristup koji vodi uspostavljanju spoljašnje kontrole tj supresiji repeticije samopovređivanja rizik je u smislu narastanja napetosti i impulsivnosti, posebno ako nije uspostavljen adekvatan terapijski odnos koji može biti nova uteha i dokaz adolescentu da „postoji“, i samim tim zamena za samopovređivanje.

Klinički gledano, samopovređivanje često ne podrazumeva suicidalnost, ali ukazuje da postoji rizik tj može se reći da i samopovređivanje i samoubistvo predstavljaju dva od mnogih lica tanatosa.

 dr Milan Mitić
 neuropsihijatar, psihoterapeut

Samopovređujuće ponašanje kod dece i odraslih

Poznato pod različitim nazivima 'namerno samopovređivanje', 'samoozleđivanje', 'automutilacija', 'sečenje', ili 'nesuicidalno samopovređivanje' - samopovređivanje se tipično odnosi na varijetet ponašanja kada individua  namerno sebi nanosi telesnu povredu, iz socijalno neprepoznatih ili nekažnjivih razloga, i bez suicidalne namere. ( Favazza, 1996.).

Samopovređivanje može podrazumevati različite vrste ponašanja, ali se obično odnosi na:

    - namerno rezanje ili grebanje kože

    - grebanje kože do subdermanog nivoa

    - paljenje

    - cepanje ili kidanje kože ili kose

    - unošenje toksičnih supstanci 

    - stvaranje modrica

    - lomljenje kostiju

Tetoviranje i 'pirsing' se obično ne smatraju samopovređivanjem, osim ako se ne vrše s namerom nanošenja telesnih povreda. 

  

 Zašto se ljudi samopovređuju? 

Postoje različita objašnjenja za samopovređivanje. Mnogi koji upražnajavaju samopovređivanje navode preplavljujuću anksiozanost ili emocionalnu otupelost kao uobičajne emocionalne okidače za ovakvo ponašanje. Samopovređivanje im  omogućava da izađu na kraj sa nepodnošljivim osećanjem ili ono predstavlja način da dožive bilo kakvo osećanje.

Ono takođe služi kao način prevazilaženja anksioznosti ili drugih negativnih osećanja, kao i način ublažavanja stresa ili pritiska. Oni koji se samopovređuju to objašnjavaju pokušajem sticanja kontrole nad sopstvenim telom i umom, izražavanja osećanja, skretanja pažnje sa drugih problema, izražavanja sopstvenih potreba, kreiranja vidljivih i izlečivih povreda, pročišćenja, pokušajem oživljavanja traume sa željom da se ona razreši, ili pokušajem zaštite drugih od emocionalne patnje (DiLazzero, 2003.) Pojedinci kao objašnjenje jednostavno navode da samopovređivanje čini da se dobro osećaju ili im daje energiju. Bez obzira na pomenute pojedinačne razloge, samopovređivanje se najbolje može razumeti ukoliko se posmatra kao maladaptivni/neadekvatan mehanizam prevazilaženja problema.

Da li je samopovređivanje suicidalni čin?

Postoje značajne razlike između onih koji pokušavaju samoubistvo i onih koji upražnjavaju samopovređujuće ponašanje da bi izašli na kraj sa preplavljenošću negativnim osećanjima. Mnoga istraživanja pokazuju da samopovređivanje služi kao sredstvo izbegavanja suicida. Možda se jedna od najparadoksalnijih karakteristika samopovređivanja ogleda u tome što većina onih koji se samopovređuju kao objašnjenje navode upravo pokušaj otklanjanja bola ili doživljavanja bilo kakovog osećanja. Ipak, specifična veza između samopovređivanja bez suicidalne namere i onog sa sucidalnom namerom nije jasna (Whitlock, Eckenrode, Silverman, 2007; Muenhelkamp & Guitierrez, 2004.; Nock, Joiner, Gordon, Richardson & Prinstein, 2006.; Hawton, Fagg, Simkin, Bale & Bond, 2000.) Štaviše, iako se obično pretpostavlja da nesuicidalno samopovređivanje može bti povezano samo sa suicidalnom ideacijom, nedavno sprovedena istraživanja pokazuju da su osobe sa istorijom nesuicidalnog samopovređivanja preko devet puta sklonije pokušajima samoubistva  i sedam puta sklonije da izveste o pokušaju samoubistva, kao i da su skoro šest puta sklonije da iznesu plan samoubistva, nego osobe bez istorije nesuicidalnog samopovređivanja (Whitlock, 2007.) Međutim, kako većina osoba sa istorijom samopovređivanja navodi da nije razmatrala samoubistvo, nesuicidalno samopovređivanje se najbolje može razumeti kao simptom stresa, koji može dovesti do suicidalnog ponašanja.

Koji faktori doprinose samopovređujućem ponašanju?

U kliničkim populacijama, samopovređivanje se dovodi u značajnu vezu sa zlostavljanjem u detinjstvu, naročito sa seksualnim zlostavljanjem dece (Brodsky, Cloitre, & Dulit, 1995.; Kolk, Perry, & Herman, 1991.) Osim toga, ima dokaza da teži obici zlostavljanja i zlostavljanje od strane člana porodice može dovesti do ozbiljnije disocijacije i samim tim, do ozbiljnije povrede (Brodsky et al., 1995.) Samopovređivanje se takođe dovodi u vezu sa poremećajima ishrane, zloupotrebom supstanci, post-traumatskim stresnim poremećajem, graničnim poremećajem ličnosti, depresijom, i anksioznim poremećajima. Nedostatak empirijskih istraživanja u nekliničkim populacijama učvršćuje pretpostavku da su većina ili svi oblici samopovređujućeg ponašanja posledica prethodnih poremećaja, iako skorija istraživanja u opštoj poulaciji adolescenata i mladih dovodi ovu pretpostavku u pitanje (Kokaliari, 2004.; Whitlock, 2006.)

Samopovređivanje najčešće nije suicidalni gest

Važno je napraviti razliku između samopovređujućeg postupka i pokušaja suicida u njegovom nastanku, iz razloga što ove dve pojave zahtevaju različite tretmane. Kako je samopovređivanje često signal nerazrešenog stresa, trebalo bi obezbediti zdravstvene i savetodavne resurse. Više dugotrajnih tretmana mogu obuhvatati psihijatrijsko i/ili medicinsko lečenje.

dr Milan Mitić

neuropsihijatar, psihoterapeut