Obmana kao stil života - Kratak vodič za razotkrivanje

"Ogromna je mogućnost da kada nam situacija izgleda baš onako kako nam se i čini da izgleda je - totalno lažirana, pažljivo i s razlogom tako iskonstruisana, ali kada je laž očigledna, onda je vrlo verovatno da tu nema ničeg lažnog."

Da li je moguće da ljudi od laži prave umetnost? Biće da je tako, ali znajte da to čine samo oni koji su vešti u žongliranju lažima. Ukoliko Vam je koordinacija pokretima loša, ne prihvatajte se toga – možete povrediti i sebe i druge.

Laganje kao takvo, postoji gotovo oduvek, sraslo je s ljudima pa nekim od njih to dođe prosto prirodno, skoro kao disanje. Verovatno su, u nekom periodu života shvatili da je prećutkivanje, odnosno iščašivanje istine beg od neke neprijatnosti ili da sve to, može itekako ići u njihovu korist. Da li ste se ikada zapitali zašto ljudi lažu? I kako im polazi za rukom da ne budu otkriveni? Svima nama se desilo u životu da slažemo, ali, postoje ljudi koji to rade gotovo stalno, kod kojih je to preraslo u patologiju. Kroz život su se izveštili  u svojim lažima, tako da nonšalatno, u hodu, gotovo prirodno to rade. Možete li prepoznati takve ljude, kojima je laganje i obmanjivanje drugih, stil života?

Čak i oni najveštiji opsenari mogu biti razotkriveni kao i njihove namere, ukoliko samo dobro posmatrate i znate gde treba da gledate. Za to morate biti skoncentrisani, jer obmanjivači to svakako jesu. Zato, budite na nivou zadatka.

Verujemo da se bar ponekad zapitate kakav bi bio život kada bi svi mogli savršeno da lažu ili da niko ne može da laze?  Da li bi svet bar prividno, nalikovao ovom sada ili bi to bila totalno drugačija konstrukcija stvarnosti? Ljudi su emotivna bića, a najteže laži su one vezane za emocije, jer su one oduvek bile visoko kotirane na tržištu veštog manipulisanja ljudima. Da li bi se život pretvorio u vrtlog besmisla ukoliko ne bismo bili u stanju da dokučimo šta neko stvarno oseća? Da li bi nas posebno porazilo saznanje da to možda nikada nećemo moći da saznamo? Sigurni u svoje znanje da svaka emocija koja se prikaže može da bude samo varka sa ciljem da se neko zadovolji, prevari, ili da se njime manipuliše, pojedinci bi se prepustili slobodnim strujama, a afekcija bi bila samo daleko sećanje.

Kada nikad ne bismo lagali, kada bi osmeh bio sasvim pouzdan znak, uvek tu kada osetimo zadovoljstvo, a nikad na licu bez zadovoljstva, život bi bio siroviji i ogoljeniji nego što zaista jeste, a mnoge odnose bi bilo teže održati, te bi pod naletima te iskrenosti sami od sebe pucali. Ljudi, dakle, nisu potpuno transparetni kao što su na primer deca, niti su savršeno prerušeni. Izbor postoji, uvek je i postojao. Možemo da lažemo ili da govorimo istinu, da primetimo prevaru ili je previdimo, budemo zavedeni ili saznamo istinu. Izbor svakako imamo  – to je u našoj prirodi. Možemo da držimo širom otvorene oči, ili da na tren zažmurimo. Pitanje je – šta ćete Vi izabrati? Možete li biti 100% iskreni? Možete li da izbegnete male, sitne takozvane „bele laži“? Jeste li pauk koji plete mrežu laži, ili bespomoćna muva koja se u tu mrežu hvata?

Ukoliko ste „muva“ dobro je znati da prilikom uspostavljanje kontakta i komunikacije sa drugim ljudima, osim onog što verbalizujemo, postoji i jedan mali deo, koji otkriva mnogo više od reči, a to je svakako neverbalno komuniciranje, ono što otkriva pravu prirodu stvari.

Neverbalno komuniciranje predstavlja spontane, nenamerne, nehotične pokrete lica koje uzrokuju kontrakcije facijalnih mišića. Njihova osnovna karakteristika je da su oni prouzrokovani emocijama koje ljudi u datom trenutku osećaju i traju kraće od pola sekunde.

Da li je Vaše oko dovoljno brzo da uhvati te „kratke trzaje“?

Ljudi prilikom kontakta sa drugim ljudima, najveću pažnju usmeravaju na lice. Facijalna ekspresija predstavlja jedan od oblika neverbalne komunikacije, gde pomoću jednog ili više pokreta ili položaja mišića lica  - mimike lica, osoba izražava svoje unutrašnje stanje (osećanja, motive, potrebe, stavove). S obzirom da je blisko povezana sa emocijama, često se dešava na nevoljnom nivou, te je osoba teško može kontrolisati. Nekada neverbalne poruke prate verbalne i u skladu su sa onim što izgovaramo, a veoma često se dešava da i nije baš tako. Ljudi su manje ili više vešti u „čitanju“ ovih neverbalnih znakova, ali verujemo da se svakome bar nekada desila situacija u kojoj sagovornik izgovara jedno a unutrašnji osećaj Vam govori da je istina na onoj drugoj strani. Takve osećaje ne treba nikada zanemarivati, jer nas oni zapravo upućuju na pravu stranu. I upozoravaju da je lažljivac tu, pred nama.

Emocija kao što su bes, sreća, tuga, gađenje, iznenađenje, strah, izražavaju se isto kod svih ljudi bez obzira na kulturu. Međutim, iako su načini izražavanja isti, razlike među kulturama mogu postojati u intenzitetu samih emocija. Neke kulture smatraju nepristojnim izražavanje emocija, dok u drugim kulturama to nije slučaj. Za oči se često kaže da su „ogledalo duše“ jer one otkrivaju mnogo o tome šta osoba misli ili kako se oseća. Ukoliko uspostavite kontakt očima, one Vam mogu reći mnogo o osobi pred Vama. Da li je srećna, tužna, nervozna ili se možda nije obradovala susretu sa Vama? Osluškujte šta osoba govori i posmatrajte pokrete lica, ali i tela, jer Vam i oni ukazuju u kolikoj je saglasnosti ono što vam se “servira” kroz reči. 

Neverbalni znaci u komunikaciji imaju veliku ulogu u svim međuljudskim odnosima. Ljudi su često skloni tome da neke svoje emocije žele da maskiraju, tumače drugačije, negiraju, vođeni često nekim svojim unutrašnjim otporima. I postaju neko drugi. Bar na tren, bar dok „opasnost“ ne prođe. Ukoliko Vi niste od osoba koje lažu i manipulšu, ne budite nehajni i bezazleni, drugi to jesu, u manjoj ili većoj meri. Svaka emocija nosi sa sobom određenu energiju i ima svoju dinamiku, „kretanje“ koje je usmereno ka onome prema kome ili prema čemu osećamo. Emocija će naći način da se iskaže a ljjudi su tu da sve iskomplikuju. I shvate drugačije.

Zato je dobro biti  posmatrač, zapaziti i dešifrovati propratnu svitu pokreta. Budite detaljni jer, đavo je u detaljima.

Sandra Momčilović , dipl.novinar

Mari Bonaparte

„Ako ikada neko piše priču o mom životu, trebalo bi je nazvati Poslednji Bonaparte, jer ja i jesam poslednji. Moji rođaci carske linije samo su Napoleoni.„ - Mari Bonaparte

Mari Bonaparte, rođena 2. jula 1882. godine u Sent-Kudu, u sebi je objedinila i odigrala niz izuzetnih uloga tokom svog osamdesetogodišnjeg boravka na ovom svetu. Bila je princeza, kosmopolita, feministkinja, seksolog, autor mnogih dela, prevodilac, vodeća figura francuske kulture, Frojdov pacijent a zatim i psihoanalitičarka. Krasili su je strast, glamur, bezobzirnost, entuzijazam, inteligencija i bogatstvo. Njen zivot i rad bili su usko povezani sa radom i stvaralaštvom Sigmunda Frojda. Njeno materijalno bogatstvo dosta je doprinelo popularnosti psihoanalize u Francuskoj a takođe je omogućilo bekstvo Sigmunda Frojda i njegove porodice iz Austrije pred najezdom nacista uoči Drugog svetskog rata.

Mari je bila praunuka Lusijena Bonaparte,brata francuskog cara Napoleona. Rođena je u braku princa Ronalda Bonapartea i Mari Feliks Blank. Njena porodica nasledila je veliko bogatstvo s majčine strane, s obzirom na to da joj je deda po majci, Frensis Blank, bio glavni investitor nekretnina u Monte Karlu i imao značajan imetak. Tragedija njenog života bilo je odrastanje bez majke, koja je umrla od embolije kada je Mari imala samo mesec dana, uz oca koji je zbog prirode posla kojim se bavio, bio više odsutan nego prisutan u njenom životu i koji se suštinski nikada nije ni interesovao za nju. Detinjstvo je provodila sa sestrama i bakom po ocu, bez mnogo druženja sa drugom decom te se osećala usamljenom i izolovanom. Dok je bila devojčica pisala je priče koje su otkrivale njene opsesivne strahove kao i njihovo poreklo. Te beleške su joj kasnije dosta koristile prilikom njene analize kod Sigmunda Frojda a i objavljene su sa njenim ostalim delima. Kao adolescentkinja patila je od mnogih psihosomatskih tegoba i verovala da će umreti mlada kao i njena majka. Ovim simptomima kasnije se pridodala i seksualna problematika, frigidnost i odsustvo strasti. Sa 25 godina Mari se udala za princa Džordža poreklom iz Grčke sa rodbinskim vezama i u Danskoj, za kog se kasnije govorilo da ima homoseksualne sklonosti i da je suviše vezan za svog bliskog rođaka Valdemara. Građansko venčanje obavljeno je 21. novembra 1907. Godine u Parizu a versko u Atini 12. decembra iste godine. U ovom braku koji je trajao do smrti princa Džordža 1957. godine imala je dvoje dece, sina Petra i ćerku Eugeniju.

Ona i muž tokom braka bili su prilično distancirani i emocionalno i fizički. Nedosatak duboke prisnosti i nežnosti rezultirao je njenim neverstvima. Pričalo se da je imala mnogobrojne ljubavnike među kojima je najpoznatiji bio tadašnji premijer Francuske. Međutim ni to joj nije pomoglo da prevaziđe svoju frigidnost pa je krenula u potragu za izlečenjem što ju je dovelo do francusog psihijatra Renea Laforguea a zatim i do Sigmunda Frojda. Kada se podvrgla psihoanalizi početkom 1925. godine imala je 45 godina. Na žalost, ni psihoanaliza joj nije pomogla da se reši svojih seksualnih poteškoća kao ni hirurška intervencija pomeranja klitorisa. Bio je to početak njenog dugogodišnjeg i temeljnog proučavanja ženske seksualnosti sa zapažanjima iznetim u istoimenoj knjizi „Ženska seksualnost“, koja je objavljena 1953. godine a takođe i početak velikog prijateljstva sa tvorcem psihoanalize. Čuvena Frojdova primedba „Veliko pitanje na koje nikad nije bilo odgovora i na koje nisam mogao još uvek da odgovorim uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženskog ponašanja Šta žena želi“ bila je upućena Mari. Njen najambiciozniji poduhvat bio je psihološka analiza života i stvaralaštva Edgara Alana Poa, tzv. psihobiografija pod nazivom „Život i rad Edgara Alana Poa“, kojim je ona bila fascinirana, naročito njegovim gotskim pričama koje su govorile o povratku mrtvih u život, sa neočekivanim obrtima i događajima. Za nju i Poa je karakteristično da su imali slično detinjstvo obeleženo ranim traumatskim iskustvima. Poov otac je napustio porodicu kada je Edgar imao dve godine a njegova majka je umrla od tuberkuloze kada je napunio tri godine. Ona je bila empatična i osetljiva na Edgarov unutašnji život i svet budući da je bio sličan njenom. Zanimala se i za način funkcionisanja uma kriminalaca. Intervjuisala je Madam Lefebrve, koja je hladnokrvno ubila njenu trudnu snaju a pisala je i članke o osuđenim kriminalcima sa stanovišta psihoanalize.

 Umrla je od leukemije 1962. godine u 80-oj godini života i sahranjena je pored svog supruga. Godine 2004. snimljen je tročasovni francuski film o njenom životu, stvaralaštvu i prijateljstvu sa Frojdom, pod nazivom „Princesse Marie“ sa Katrin Denev u glavnoj ulozi. Radnja filma počinje dolaskom sredovečne Mari u parisku bolnicu radi hirurškog otklanjanja frigidnosti. Nakon neuspešne intervencije ona odlazi u Beč i pronalazi Frojda. Pacijent i terapeut su se „kliknuli“ već pri prvom susretu, on joj je pružio brižnost, utehu i uvid a ona je njemu obezbedila novac, prestiž, moć i fanatičnu predanost. On je postao njen poverenik a ona njegov unapređivač, učenik i spasitelj kada su nacisti zauzeli Austriju.

Seksualnost žene

U svom delu „Ženska seksualnost“, Mari Bonaparte ovaj problem osvetljava iz lične perspektive sa namerom da izuči uzroke učestale neprilagođenosti žene erotskoj funkciji. Njeno gledište na psihoseksulani razvoj se u mnogome približava Frojdovom gledištu. Naglasak je stavljen na biloške korene ovog problema i u središtu njenih shvatanja je pitanje konstitutivne biseksualnosti. Primarni značaj pridaje gledištu „kompleks muškosti“ koji je zasnovan na anatomskom postojanju klitorisa ili muškog osakaćenog organa. U skladu s tim ona ističe da žena može biti posmatrana kao muškarac zaustavljen u razvoju. Postojanje klitorisa određuje njenu psihoseksualnu prirodu, međutim žena će morati da se odrekne erotizma koji je povezan sa ovim organom što će biti propraćeno određenim razvojnim teškoćama. Kod devojčice se dosta rano rađa nagoveštaj onoga što će kasnije postati vaginalni erotizam. Bonaparte smatra da u analnom stadijumu devojčica pasivno investira kloaku tj. koanestezijski smešane anus i vaginu. Vagina če istinski ući u igru tek u pubertetu a kloakalni pasivni erotizam čini njen prototip. Devojčica je na početku života, kao i dečak pasivna, klitoris je pasivno investiran. Uskoro ovaj klitorisni erotizam menja znak, privrženost devojčice majci postaje aktivna i duboka (Negativni Edip) a onda ova faza vrlo brzo podleže komplesku kastracije i javlja se druga pasivna faza, kloakalna, u kojoj se pojačava privrženost ocu (pozitivan Edip).

Na putu do svog krajnjeg ishodišta tj. svoje genitalnosti, žena se suočava sa tri prepreke. Količina libidinalne energije je kod žena manja nego kod muškaraca, međutim složenija evolucija kod žene zahteva velike libidinalne rashode. Žena će zbog ovog libidinalnog rashoda biti lako zaustavljena u toku psihoseksualnog razvoja. Ženski libidinalni nedostatak može biti određen kao da je „u pravom smislu ženski uslov ženske frigidnosti“. Suviše velika konstitutivna biseksualnost prilagođavanje žene na vaginalnu žensku pasivnost čini mučnim a to je „u pravom smislu muški uslov ženske frigidnosti“. Najzad, patrijarhalna civilizacija više suzbija žensku nego mušku seskualnost a to je „u pravom smislu kulturni uslov ženske frigidnosti“.

Erotska funkcija kod žene povezana je sa dubokim strahovima koji se tiču očuvanja vlastitog tela tj. narcističkog investiranja tela, smatra Bonaparte. Jedino preokretanje sado-aktivnih nagona u mazohističko-pasivne dopušta libidinalnim željama da prethode strahovima od „biološke provale“. S druge strane, žena bi bila manje agresivna od muškaraca ali bi imala veće teškoće da razreši i rasplete svoje libidinalne i agresivne nagone. Dečak zbog svoje edipovske evolucije, premešta svoju agresiju na oca a ljubav na majku. Njegova oceubilačka agresivnost biće okrenuta protiv njega samog, biće pounutrena i formiraće nad-ja. Kod devojčica proces je drugačiji zbog prolaznog karaktera njenog negativnog Edipa prema majci, koji nije dopustio agresivnim nagonima da se fiksiraju na majku. Od trenutka uspostavljanja pozitivnog Edipa, agresivni i libidinalni nagoni ostaće spleteni, usmereni prema istom objektu – ocu. Agresivnost se mora okrenuti protiv samog subjekta i erotizovati u mazohističkom obliku. Postoje tri zakonitosti koje vladaju ženskim libidinalnim razvojem. Prvi je „objekatski zakon“ -ekvivakentnost majka-otac, drugi je „nagonski zakon“ -ekvivalentnost sadizam-mazohizam i treći „zonalni zakon“ -ekvivalentnost klitoris-vagina. Zahvaljujući ovim zakonima omogućen je prelazak od muškog konveksnog erotizma ka ženskom konkavnom erotizmu.

Što se tiče terapeutske prognoze Mari Bonaparte u odnosu na vaginalnu frigidnost, ona je pesimistička. Baveći se problemom biseksualnosti i ispitujući i proučavajući običaje isecanja klitorisa kod nekih plemena, Mari je došla do zaključka da konstitutivna ženska biseksualnost predstavlja veliku prepreku za uspostavljanje normalne seksualnosti.

Jelena Nikolić, psiholog

Melanija Klajn

Melani Klajn (Beč, 30. mart 1882 – London, 22. septembar 1960) bila je dečji psihoanalitičar, na čijem učenju je nastao jedan od najvećih pravaca frojdizma (klajnijanska psihoanaliza), utemeljila je teoriju objektnih odnosa i izgradila tehniku "terapija igrom".

Melani Klajn rođena je u Beču 1882. u srednjoj klasi jevrejske porodice.  Bila je četvrto dete, gotovo neželjeno, bračnog para koji se nije baš slagao. Kad je i sama postala majka, još uvek je trpela, u svom privatnom životu, mešanje svoje majke Libuše, tiranske, posesivne i destruktivne naravi. Mladost Melanije Klajn obeležena je nizom nedaća, koje su najverovatnije uzork osećanja krivice čije tragove nalazimo u njenom teorijskom radu. Četiri joj je godine kada njena sestra Sidonija umire u osmoj godini od tuberkuloze; imaće 18 kada njen otac, posle duge bolesti nestaje, ostavljajući je samu s majkom, i na kraju, kada joj je bilo 20 godina, njen brat Emanuel, koji je na nju imao veoma jak uticaj, umire, skrhan bolešću, drogama i beznađem. Filis Groskurt primećuje da se Melanija udala malo posle te nesreće za koju se osećala krivom, što je dodaje ona, "verovatno i bio svesni Emanuelov cilj". Novčani problemi koji su usledili posle očeve smrti su izgleda razlog njenog odustajanja od studija medicine koje je htela da završi pre nego što postane psihijatar. Iste te poteškoće objašnjavaju takođe i njenu ubrzanu udaju, 1903. za Artura Klajna, inženjera mračnog karaktera, koga je upoznala dve godine ranije i od kojeg će se razvesti 1922. Godine 1910. na insistiranje hronično depresivne Melanije, ovaj bračni par, čiju su neslogu izazvale neprekidne Libušine intervencije, nastanjuje se u Budimpešti, gde je počela  kurs psihoanalize kod  Šandora Ferencija. Podržavajući  njen intelektualni interes za psihoanalizu, Ferenci je ohrabrio da psihoanalizira  sopstvenu decu. Godine 1914. umire njena majka i rađa se njeno treće dete, Erih Klajn. kojeg će ona analizirati, kao i Hansa i Melitu, njegovog starijeg brata i sestru.

Kada je održan Međunarodni psiho-analitički kongres u Budimpešti 1918., ona je videla Frojda prvi put, a kasnije rekla, "Dobro se sećam kako impresionirana sam bila i kako se želja da se posvetim psihoanalizi  pojačala ovim utiskom". Nekoliko godina kasnije, postala je punopravni član mađarskog psiho-analitičkog društva, ali u tom periodu je ostavila Artura i odvela decu u Berlin, gde je učlanjena u berlinsko psiho-analitičko društvo i započela  analizu  kod  Karla Abrahama. Kada je Abraham  umro 1926. godine, Melani se preselila u London da se pridruži britanskom psiho-analitičkom društvu.

U septembru 1927. na X međunarodnom kongresu održanom u Insbruku, sukob između  bečke i engleske psihoanalitičke škole se produbljuje: Klajnova podnosi saopštenje "Rani stadijumi edipovskog konflikta", u kojem jasno iznosi svoje neslaganje s Frojdom po pitanju datiranja Edipovog kompleksa, njegovih konstitutivnih elemenata i različitog psihoseksualnog razvoja dečaka i devojčica. U oktobru 1927. osnažena poverenjem koje joj je Džouns ponovo ukazao, Melanija je postala član Britanskog psihoanalitičkog društva.

Godine 1932. Melanija Klajn objavljuje svoj prvo delo koje predstavlja sintezu, "Psihoanaliza dece", u kojem iznosi osnovu svojih budućih teorijskih izlaganja, naročito koncept pozicije (shizoidno-paranoidna/depresivna pozicija), kao i svoju proširenu koncepciju nagona smrti.

Sam termin “klajnijanska analiza”odnosi se na jednu od tri zasebne grupe psihoanalize koje su nastale u Londonu po dolaska Sigmunda i njegove ćerke Ane Frojd 1938.godine. Ovaj pravac psihoanlize je nazvan po imenu Melani Klajn, ali su njenom razvoju doprineli i drugi važni saradnici i sledbenici.  Klajnijanska psihoanlaiza razvijala se iz otkrića Sigmunda Frojda, ali je dala i mnoge nove doprinose. 

 

Najvažniji doprinos jeste ustvari pomeranje fokusa na decu, odnosno, bavljenje malom decom (preedipalnog uzrasta), njihovim doživljajima, i razvijanje teorije objektnih odnosa. U skladu sa time bavila se najranijim konfliktima i anksioznostima, kao i primitivnim psihičkim procesima, koji postoje kod dece, ali i kod odraslih. Klajnova je započela svoju dugu i plodnu naučnu karijeru dvadesetih godina ovog veka psihoanalitičkim radom sa decom, nudeći im mnoštvo malih igračaka i posmatrajući kako se sa njima igraju. Deca su se prema igračkama odnosila kao prema živim bićima koja vole ili ugrožavaju, pate, umiru, oživljavaju itd. i tokom igre su ih stavljala u raznovrsne međusobne odnose, sa brzim i dramatičnim obrtima uloga. Klajnova je shvatila da ova igra, zapravo, izražava aspekte drame u kojoj dominiraju dečije anksioznosti koje su u vezi sa značajnim odnosima sa drugima. Interpretirala je elemente igre koristeći se pri tome rečima koje su deca upotrebljavala, govoreći eksplicitno i otvoreno o svemu onome što je igra izražavala: seksualnosti, delovima tela, ćć   agresivnim odnosima kao i onima koji su uključivali ljubav. Iznenađujući i duboko pozitivni efekti koje su ove interpretacije imale na oslobađanje fantazija, veću opuštenost u odnosu sa analitičarem i promene tokom terapije ostavili su neizbrisiv trag na vrstu opservacija koje je Klajnova napravila i teoriju ličnosti koja je iz njih izrasla. Odnosi sa objektima izraženi putem fantazija koje je nedvosmisleno demonstrirala dečja igra dobili su značajnije mesto nego u Frojdovoj teoriji i shvaćeni su na mnogo kompleksniji način.

Postoji nekoliko najvažnijih koncepcija u klajnijanskoj analizi:

1.         Unutrašnji objekti i unutrašnji svet

2.         Primitivni psihički procesi – rascep i projektivna identifikacija

3.         Paranoidno-shizoidna i depresivna pozicija

4.         Kontejment  

Melani Klajn je jedan od utemeljivača teorije objektnih odnosa. Ona je smatrala da rani objektni odnosi koji su primitivni postoje još od najranijih uzrasta. Beba je od samog početka u odnosu sa svetom. Na taj način ona određene sadržaje projektuje (izbacuje unutrašnje, psihičke elemente u spoljašnji svet), a određene introjektuje (unosi spoljašnje elemente u psihički aparat). Introjekcijom spoljašnjih elemenata u svoju psihu, beba stvara svoj unutrašnji svet koji ispunjavaju unutrašnji objekti. Šta je ustvari objekat? Objekat jeste predstava drugog (osobe iz spoljašnjeg sveta) u našem psihičkom aparatu. Na taj način, objektni odnosi predstavljaju reprezentacije odnosa između ljudi. Objektni odnosi mogu se uspostaviti sa parcijalnim ili celovitim objektima. Parcijalni objekti predstavljaju psihičke reprezentacije drugih, koje su manje integrisane od celovite osobe. Najjednostavnije rečeno, u seansi kada klijent pobesni, može se odnositi prema samo jednom aspektu osobe na koju je besan, na primer, njenoj bezobzirnosti, bez mogućnosti da sagleda širu sliku, te stoga taj parcijalni deo osobe (bezobzirnost) u psihi pacijenta predstavlja celovitu osobu (bezobzirnu osobu). Svoje prve unutrašnje objekte beba stiče kroz doživljaje svojih telesnih senzacija. Neprijatna iskustva (glad, bol, itd…) beba doživljava kao napad lošeg objekta, dok prijatne senzacije (prijatan dodir, toplinu…) doživljava kao odnos sa dobrim objektom. U zavisnosti od toga formira se unutrašnji svet u kome su dominantni loši ili dobri objekti.Kako beba odrasta, postoji sve više situacija u kojoj njen potrebe bivaju frustrirane. S obzirom na to da beba nema kapacitete kao odrastao čovek, da se sa time nosi, ona razvija mehanizme odbrane. Funkcija ovih mehanizama jeste da odbrane bebu od preplavljujuće anksioznosti koja je posledica raznih frustracija, kako bi održala psihičku ravnotežu. Prvi mehanizmi jesu mehanizmi rascepa (splittinga) i projektivne identifikacije i oni su primitivni. Mehanizam rascepa Melani Klajn je poredila sa rascepom komada granita. On može da se dogodi između dobrih i loših delova selfa, agresivnosti i nežnosti i slično. i uvek je praćen rascepom u objektu. Ovaj mehanizam često biva korišćen kao mehanizam odbrane, i tada se najčešće loši delovi otcepljuju. Ti loši delovi najčešće bivaju projektovani spolja, nakon čega dolazi do još složenijih identifikacija koje mogu biti projektivne i introjektivne. Rascep objekta u unutrašnjem svetu, može se dogoditi samo ukoliko postoji rascep i u selfu individue.

Projektivna identifikacija je nesvestan proces u kome dolazi do otcepljivanja određenih karakteristika unutrašnjeg objekta (najčešće nepoželjnih) u spoljašnji objekat, koji tada doživljava kao da ima karakteristike otcepljenih delova unutrašnjeg objekta. Ovaj mehanizam odbrane koristi se kao način da bi se osoba oslobodila stanja patnje, anksioznosti, i slično, ili kao vid komunikacije osobe. S druge strane, ako je u pitanju dublja patologija ličnosti, ona ima funkciju da agresivno prodre u objekat kako bi se objekat kontrolisao. Na primer, ponekada psihotični  pacijent koji je preplavljen anksioznošću i u stanju je dezintegracije, koristeći mehanizme projektivne identifikacije, ova osećanja može preneti na terapeuta, koji ih oseća kao sopstvena, a da se pacijent, paradoksalno oseća bolje.

Melani Klajn je uvela i koncepcije pozicija (depresivna i paranoidno-shizoidna) koje su karakteristične za najraniji uzrast, ali se javljaju i u odraslom dobu. Ustvari, pozicija predstavlja stanje ega i načine na koji se on brani, objektne odnose i uopšte tip anksioznosti koji preovlađuje u tom periodu. Ovde je pre svega važno pomenuti nagon smrti, koji predstavlja mržnju, agresivnost i ostale impulse usmerene protiv života. Pošto je beba psihički nezrela, njena prva reakcija na nagon smrti jeste, otcepljivanje tih negativnih impulsa i projektovanje i u spoljašnji objekat. Najvažniji objekat za bebu jeste majčina dojka. Ali, pošto je za bebu dojka, bazično izvor dobrog i prijatnog, ona zbog nemogućnosti integracije, cepa dojku na dobro i lošu. Dobru koja je negujuća, blaga i hrani, i lošu koja je odsutna, frustira. Na taj način, svet bebe je prepun parcijalnih objekata koji su dobri ili loši, te je stoga moguće i svet videti samo kao crn ili beo, zao ili dobar. Kada taj loš objekat postane proganjajuć, ego se nalazi u paranoidno-shizoidnoj poziciji. U životu, ovo se najćešće sreće kod graničnih ili psihotičnih stanja. U ovoj poziciji dominantni su strahovi od uništenja i fragmentacije. Između 3. i 6. meseca, beba ulazi u depresivnu poziciju, za koju je karakteristično to da se uspostavlja odnos sa celovitim objektom, ali da je taj odnos ambivalentan, te da se često javljaju strahovi vezani za krivicu i gubitak. Iako ponekad i želi da uništi objekat zbog čega se kasnije javlja krivica, u ovoj fazi beba brine za objekat  jer uviđa da prema njemu gaji i ljubav i mržnju, stoga doživljava i snažnu želju da ga obnovi, reparira. Dakle, osnovna razlika između ove dve pozicije jeste ta što paranoidno-shizoidnom pozicijom dominira strah da će self biti uništen od strane objekta (mene će drugi uništiti), dok u depresivnoj poziciji postoji strah da će ego svojim napadima uništiti objekat (ja ću povrediti drugog).

Poslednja važna koncepcija jeste koncepcija kontejmenta. Šta ona podrazumeva? Kapacitet za konteniranje (sadržavanje u sebi) jeste preduslov za razvoj zdrave ličnosti. Naime, to je način na koji beba prevazilazi stanja psihotične anksioznosti i dezintegracije. U početku, neophodno je da te anksioznosti obrađuje objekat koji brine o bebi (majka), jer ukoliko se to ne događa, beba počinje da primenjuje mehanizme odbrane karakteristične za paranoidno-shizoidnu poziciju (rascep, projektivne identifikacije…) koji oblikuju njen unutrašnji svet. Tako objekti, kao što je već rečeno, u unutrašnjem svetu deteta postaju zli ili idealizovani, i praćeni su izmenjenim doživaljejem selfa ali i realnosti. Ipak, ako postoji osoba  koja ima kapacitet da istoleriše ova osećanja bebe, primi ih u sebe, obradi i vrati u podnošljivom obliku, i sama beba će vremenom pounutriti ovaj kapacitet za obradu neprijatnih stanja. Na taj način, beba će se kretati ka celovitijim opažajima i doživljajima koji su karakteristični za depresivnu poziciju, što predstavlja pomak u razvoju.   

  

 Nikada se ne pomirivši s kćerkom Melitom, ostavivši nedovršenu jednu nepotpunu i selektivnu autobiografiju, Melanija Klajn umrla je od raka debelog creva u Londonu, 22. septembra 1960.

Autor: Zorica Nikolić