Ludvig Binsvanger

     „Nauka i tehnologija mogu sve, svaku udaljenost u prostoru i vremenu mogu učiniti manjom. Međutim, one još uvek ne mogu stvoriti bliskost jer i najmanja moguća udaljenost još uvek nije bliskost.“  Martin Hajdeger

Ludvig Binsvanger, švajcarski psihijatar i psihoanalitičar, rođen je u Krojcinligenu, na švajcarskoj obali Bodenskog jezera 13. aprila 1881. godine. Bio je potomak dinastije švajcarskih psihijatara koji su osnovali psihijatrijsku kliniku „Belvi“, jednu od najpoznatijih u Evropi u tom razdoblju. Njegov otac Robert bio je direktor klinike u periodu dok je Ana O. čuvena Frojdova pacijentkinja, bila hospitalizovana i lečena tamo. Ludvigov ujak Oto otkrio je bolest sličnu Alchajmerovoj bolesti koja se još zove i Binsvangerova bolest a bio je i lekar čuvenom Fridrihu Ničeu. Pokazivao je veliko interesovanje za medicinu i filozofiju pa se i odlučuje za studiranje istih na univerzitetima u Lozani, Cirihu i Hajdelbergu. Godine 1907. magistrirao je na ciriškom univerzitetu. Dok je studirao upoznao se sa Blojlerom i Jungom a preko Junga i sa Frojdom i bio oduševljen psihoanalizom. Radio je dobrovoljno na klinici „Burghelci“ kao asistent. Kako je Ciriška klinika bila drugi centar psihoanalize posle Beča, tu upoznaje Abrahama i Ajtingtona, nemačke psihijatre, najbliže Frojdove saradnike. Za par godina, tačnije 1911. posle očeve smrti postaje glavni direktor sanatrorijuma „Belvi“ a to mu je pružilo mogućnost da uvede psihoanalizu u svakodnevnu upotrebu. Naredne godine se razboleo i tom prilikom ga je posetio Frojd, koji je inače retko napuštao Beč. Iako je u početku bio vatreni pristalica Frojdovog učenja ipak se odvaja od njega posle uvida da psihoanaliza i nije baš pogodna i primenljiva na teške psihijatrijske bolesnike koji boluju od psihotičnih pormećaja. Izveo je sledeći zaključak: „... deset godina rada i razočaranja bile su cena koju je trebalo platiti da bih mogao priznati kako je samo jedan određeni broj naših institucionalnih pacijenata pogodan za analizu“. To, kao i njegova sklonost i ljubav prema filozofiji i druženju sa najpoznatijim intelektualcima Evrope tog vremena navela ga je da formira nov pogled i pravac u psihoanalizi koji je nazvan – Egzistencijalistička psihijatrija i psihoanaliza. Bio je fasciniran učenjem Martina Hajdegera, Martina Bubera i Edmunda Huserla koje će iskoristiti u konceptualizaciji egzistencijalističke psihijatrije, psihoanalize i psihoterapije. „To je metoda terapije koja deluje prema uverenju da je konflikt unutar osobe posledica suočavanja sa sopstvenim postojanjem , neizbežnosti smrti, egzistencijalne izolacije i konačne beznačajnosti „

Za razliku od Junga i Adlera, on je sa Frojdom ostao prijatelj sve do njegove smrti. Godine 1956. objavio je knjigu „Moj put ka Frojdu“. Da je ostao u prisnim odnsima sa najkontroverznijom ličnošću XX veka obelodanjuje i njegova prepiska sa Frojdom koja je trajala godinama. Zabeležena je i njegova izjava: „Frojd ostaje moje najsnažnije ljudsko iskustvo, to jest iskustvo mog susreta sa najvećim među ljudima“. Binsvangerove ideje su prihvatili mnogi psihijatri, autentične ličnosti, koji su svaki posebno razvijali svoj pravac u egzistencijalističkoj psihijatriji i psihoterapiji. Prvi i najvažniji od njih bio je pravac Medarda Bosa, švajcarskog psihijatra i psihoanalitičara, nazvan daseinsanalisis, zatim fenomenološki pristup francuskog psihijatra Eugena Minkovskog pa egzistencijalna analiza američkih psihijatara Rolo Meja i Irvina Jaloma. Logoterapija, oličena u radovima austrijskog psihijatra Viktora Frankla takođe je nastala na temelju Binsvangerovog učenja.

Godine 1956, Binsvanger je s položaja direktora u Bellevue-u otišao nakon 45 godina rada kao glavni zdravstveni direktor. Nastavio je da stvara i piše do svoje smrti 1966. godine.

Teorija

   Egzistencijalistička psihologija, poput Frojdove psihoanalize, je jedna vrsta “škole mišljenja“ koja predstavlja spoj tradicionalne teorije, istraživanja i prakse i koja uključuje rad mnogih predstavnika. Za razliku od psihoanalize, egzistencijalističa psihologija nema samo jednog utemeljivača. Umesto toga, ima svoje korene u radu jedne vrlo zanimljive grupe filozofa iz druge polovine devetnaestog veka, među kojima se ističu Seren Kjerkjegor i Fridrih Niče. Binsvanger je na shvatanje bitnih i ključnih psihijatrijskih i psihoterapeutskih termina i problema kao i na učvršćivanje i utemeljivanje egzistencijalističke psihoterapije primenjivao mnoge plodne filozofske ideje i Martina Hajdegera. Godine 1912. objavljeno je njegovo delo „Uvod u probleme opšte psihologije“ u kome on obrađuje odnos između prirodnih nauka i psihologije s jedne strane, i psihologije i psihoanalize s druge strane. Mnogo kasnije, tačnije 1953. godine objavljuje svoju najpoznatiju knjigu „Osnovni oblici spoznje ljudskog bića“ u kojoj izlaže svoje glavne ideje i stavove.

U svom pristupu proučavanja ljudske psihe koristi fenomenologiju kao ključni metod, služeći se intuicijom i apstrahujućom ideacijom nasuprot jednostavnom opažanju realnosti i pojava koje se koriste u prirodnim naukama. Njegov fenomenološki metod se oslanja na deskriptivnu spoznaju i pokušava da opiše određene fenomene bez teorije kao posrednika dolazeći tako do „ejdetske spoznaje suštine“ i bića oslobođenog od bilo kakvih subjektivnih interpretacija ispitivača tj dolazi do imanentnog sadržaja samog doživljaja obolele osobe.

Binsvanger zagovara Hajdegerovu ideju Bačenosti-U-Svet iz koje izvodi pretpostavku Odlučnosti-Ka-Smrti, koja ima za cilj da na neki način osmisli život pomoću svesti o konačnosti našeg postojanja. Za bolje razumevanje psihičkog života uvodi Hajdegerove kategorije Brigu i Ljubav. Briga služi kao način da objasni konačnost življenja a Ljubav predstavlja formu uzdizanja čoveka iznad brige. Međutim, najznačajnija kategorija po njemu je Iskustvo. Unutar Iskustva se izdvaja i terapijska dimenzija tzv. Susret. Čovekovo biće shvata kao neobjektivizirajuću intencionalnost, kao prisutnost u vremenu i prostoru koja se razvija oko neke značajne životne teme koja je prisutna u svim događajima i ponašanjima, svim psihičkim stanjima pa i stanjima bolesti i poremećaja. Najbolje shvatanje i razumevanje te teme može se postići kroz biografiju a ne kroz puko ređanje činjenica iz života pacijenata. Ona nastaje kao rezultat traganja za hermeneutikom životne istorije tj. kao rezultat istraživanja unutrašnjeg smisla kontinuiteta obolele osobe. Binsvanger je ukazao i na potrebu istraživanja kategorije Između, što je posebno pogodno za grupnu psihoterapiju jer ta kategorija predstavlja ustvari ono što se na specifičan način dozivljava u komunikacijama i kontaktima pojedinca sa drugim ljudima..

Psiholozi su pokušali da razjasne, prošire i promovišu ideje egzistencijalizma. Mnogi, nažalost, nisu bili dobri pesnici, ali su u veku visoko sistematske, racionalne i logičke filozofije i psihologije svedene na fiziologiju i ponašanje često imali da kažu nešto što je možda zvučalo čudno, čak i napeto s obzirom na to da smo naučili da verujemo isključivo tradicionalnoj logici i nauci.

  

Možemo zaključiti da je egzistencijalistička psihoterapija u teorijskom smislu individualistička, holistička, teleološki usmerena i dijalektička. To nas upućuje na stav da je individua primorana na to da se ceo život suočava sa apsurdom postojanja koji rešava u hodu, odnosno tokom psihoterapije. Egzistencijalistički psihoterapeut posmatra i prihvata psihički materijal, koji uključuje i neverbalno, onako kako se javlja ne tražeći nešto skriveno. On pokušava da razume način postojanja klijenta. Tek kad se pojedinac suoči sa smrću kao neminovnošću, on prihvata život i počinje da živi. Tek tada može da bira slobodno i bez presije i da preuzima odgovornost za sopstvene poduhvate.

Daseinsanaliza

Daseinsanaliza sagledava pozitivne strane života, uvažavajući ličnu istoriju kao razgovor „Jastva“ pacijenta i Sveta obolelog. Ona vodi računa o potrebi paralelne i kontinuirane samoanalize terapeuta, pri čemu terapeut ne prolazi samo ličnu analizu tokom trajanja edukacije, ne analizira samo svoj kontratransfer nego i lične životne postulate, odnosno smisao tehnike koju primenjuje a posebno njeno mesto u kontekstu terapijskog Susreta. Pomenućemo da je Binsvanger za primenu tehnike slobodnih asocijacija konstatovao da je pogodna za korišćenje u psihoterapiji zbog toga što prvobitna kauč-situacija sugeriše terapijski doživljaj „Ja se sada lečim“. Prvi i najistaknutiji pojam u Daseinsanalizi je Dasein, za kog mnogi egzistencijalisti ističu da se odnosi na ljudsko postojanje. Doslovno, to znači „biti tamo“, ali ima još nekoliko suptilnijih konotacija. Nemačka upotreba te reči sugeriše postojanje, upornost i opstanak. Isto tako, naglasak je na „da“ ili „tamo“, i tako postoji osećaj da je to nešto u središtu svega, u gomili stvari. „Da“ nosi osećaj da je tamo a ne da je ovde, kao da nismo baš tamo gde smo pripadali već da se nalazimo negde drugde.

Neautentičnost

Binsvanger smatra neautentičnost kao stvar odabira jedne teme za svoj život ili malog broja tema, dopuštajući da ostatak Daseina dominira nad tim temama. Na primer, za osobu koju bi predstavnici Frojdovog psihoanalitičkog učenja rekli da je „analno retentivna“ Binsvanger bi istakao da kod nje ustvari dominira tema o sakupljanju ili zadržavanju dobara ili težnja ka savršenosti. Neko ko nema osećaj kontrolisanosti sopstvenog života može imati dominantnu temu sreće, sudbine ili čekanja. Osoba koja prekomerno jede, može biti vođena temom praznine, ravnoteže i potrebe za ispunjavanjem sebe. Radoholičar može biti vođen temom koja uključuje izgubljeno vreme ili preduzimljivost.

Binsvanger je bio zainteresovan za odnos pojedinca prema vremenu. Želeo je da zna kako čovek gleda na svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. Da li pojedinac živi u prošlosti, pokušava li da povrati one zlatne, prohujale dane? Ili pak živi u budućnosti, uvek se pripremajući i nadajući nekom boljem životu? Da li svoj život vidi kao dugu i složenu pustolovinu ili je to samo trenutak ovde i sada i danas a suta ko zna da li će ga biti?

Takođe pokazivao veliko zanimanje i za čovekov način sagledavanja ličnog prostora. Da li je njegov svet otvoren ili zatvoren? Da li mu je udobno u tom svetu, da li je ogroman ili malih dimenzija, da li mu je toplo ili hladno? Da li se život doživljava kao kretanje, putovanje, avantura ili se sagledava kao jedan nepokretan i statičan centar? Nijedna od ovih stvari sama po sebi ne znači nešto posebno ali u kombinaciji sa svim ostalim, naučenim u emocionalnoj vezi tokom terapije, može značiti mnogo

Binsvanger govori i o različitim načinima rada. Neki ljudi žive i funkcionišu kao individualci, bolje se snalaze sami, dovoljni su sami sebi. Drugi žive u dualnom načinu rada, kao „ti i ja“, a ne „ja“. Neki žive u množini, videći sebe kao deo nečega mnogo većeg nego što su oni sami, kao deo nacije, religije, organizacije ili kulture. Neki su anonimni, tihi, tajnoviti, smešteni na marginama života i u pozadini. Većina nas pak živi negde između ova dva ekstrema, menjajući s vremena na vreme jedan i drugi način

Jelena Nikolić, psiholog