Tuesday, July 17, 2018

Mari Bonaparte



Ako ikada neko piše priču o mom životu, trebalo bi je nazvati Poslednji Bonaparte, jer ja i jesam poslednji. Moji rođaci carske linije samo su Napoleoni.„ - Mari Bonaparte

Mari Bonaparte, rođena 2. jula 1882. godine u Sent-Kudu, u sebi je objedinila i odigrala niz izuzetnih uloga tokom svog osamdesetogodišnjeg boravka na ovom svetu. Bila je princeza, kosmopolita, feministkinja, seksolog, autor mnogih dela, prevodilac, vodeća figura francuske kulture, Frojdov pacijent a zatim i psihoanalitičarka. Krasili su je strast, glamur, bezobzirnost, entuzijazam, inteligencija i bogatstvo. Njen zivot i rad bili su usko povezani sa radom i stvaralaštvom Sigmunda Frojda. Njeno materijalno bogatstvo dosta je doprinelo popularnosti psihoanalize u Francuskoj a takođe je omogućilo bekstvo Sigmunda Frojda i njegove porodice iz Austrije pred najezdom nacista uoči Drugog svetskog rata.
Mari je bila praunuka Lusijena Bonaparte,brata francuskog cara Napoleona. Rođena je u braku princa Ronalda Bonapartea i Mari Feliks Blank. Njena porodica nasledila je veliko bogatstvo s majčine strane, s obzirom na to da joj je deda po majci, Frensis Blank, bio glavni investitor nekretnina u Monte Karlu i imao značajan imetak. Tragedija njenog života bilo je odrastanje bez majke, koja je umrla od embolije kada je Mari imala samo mesec dana, uz oca koji je zbog prirode posla kojim se bavio, bio više odsutan nego prisutan u njenom životu i koji se suštinski nikada nije ni interesovao za nju. Detinjstvo je provodila sa sestrama i bakom po ocu, bez mnogo druženja sa drugom decom te se osećala usamljenom i izolovanom. Dok je bila devojčica pisala je priče koje su otkrivale njene opsesivne strahove kao i njihovo poreklo. Te beleške su joj kasnije dosta koristile prilikom njene analize kod Sigmunda Frojda a i objavljene su sa njenim ostalim delima. Kao adolescentkinja patila je od mnogih psihosomatskih tegoba i verovala da će umreti mlada kao i njena majka. Ovim simptomima kasnije se pridodala i seksualna problematika, frigidnost i odsustvo strasti. Sa 25 godina Mari se udala za princa Džordža poreklom iz Grčke sa rodbinskim vezama i u Danskoj, za kog se kasnije govorilo da ima homoseksualne sklonosti i da je suviše vezan za svog bliskog rođaka Valdemara. Građansko venčanje obavljeno je 21. novembra 1907. Godine u Parizu a versko u Atini 12. decembra iste godine. U ovom braku koji je trajao do smrti princa Džordža 1957. godine imala je dvoje dece, sina Petra i ćerku Eugeniju.

Ona i muž tokom braka bili su prilično distancirani i emocionalno i fizički. Nedosatak duboke prisnosti i nežnosti rezultirao je njenim neverstvima. Pričalo se da je imala mnogobrojne ljubavnike među kojima je najpoznatiji bio tadašnji premijer Francuske. Međutim ni to joj nije pomoglo da prevaziđe svoju frigidnost pa je krenula u potragu za izlečenjem što ju je dovelo do francusog psihijatra Renea Laforguea a zatim i do Sigmunda Frojda. Kada se podvrgla psihoanalizi početkom 1925. godine imala je 45 godina. Na žalost, ni psihoanaliza joj nije pomogla da se reši svojih seksualnih poteškoća kao ni hirurška intervencija pomeranja klitorisa. Bio je to početak njenog dugogodišnjeg i temeljnog proučavanja ženske seksualnosti sa zapažanjima iznetim u istoimenoj knjizi „Ženska seksualnost“, koja je objavljena 1953. godine a takođe i početak velikog prijateljstva sa tvorcem psihoanalize. Čuvena Frojdova primedba „Veliko pitanje na koje nikad nije bilo odgovora i na koje nisam mogao još uvek da odgovorim uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženskog ponašanja Šta žena želi“ bila je upućena Mari. Njen najambiciozniji poduhvat bio je psihološka analiza života i stvaralaštva Edgara Alana Poa, tzv. psihobiografija pod nazivom „Život i rad Edgara Alana Poa“, kojim je ona bila fascinirana, naročito njegovim gotskim pričama koje su govorile o povratku mrtvih u život, sa neočekivanim obrtima i događajima. Za nju i Poa je karakteristično da su imali slično detinjstvo obeleženo ranim traumatskim iskustvima. Poov otac je napustio porodicu kada je Edgar imao dve godine a njegova majka je umrla od tuberkuloze kada je napunio tri godine. Ona je bila empatična i osetljiva na Edgarov unutašnji život i svet budući da je bio sličan njenom. Zanimala se i za način funkcionisanja uma kriminalaca. Intervjuisala je Madam Lefebrve, koja je hladnokrvno ubila njenu trudnu snaju a pisala je i članke o osuđenim kriminalcima sa stanovišta psihoanalize.

 Umrla je od leukemije 1962. godine u 80-oj godini života i sahranjena je pored svog supruga. Godine 2004. snimljen je tročasovni francuski film o njenom životu, stvaralaštvu i prijateljstvu sa Frojdom, pod nazivom „Princesse Marie“ sa Katrin Denev u glavnoj ulozi. Radnja filma počinje dolaskom sredovečne Mari u parisku bolnicu radi hirurškog otklanjanja frigidnosti. Nakon neuspešne intervencije ona odlazi u Beč i pronalazi Frojda. Pacijent i terapeut su se „kliknuli“ već pri prvom susretu, on joj je pružio brižnost, utehu i uvid a ona je njemu obezbedila novac, prestiž, moć i fanatičnu predanost. On je postao njen poverenik a ona njegov unapređivač, učenik i spasitelj kada su nacisti zauzeli Austriju.

Seksualnost žene
U svom delu „Ženska seksualnost“, Mari Bonaparte ovaj problem osvetljava iz lične perspektive sa namerom da izuči uzroke učestale neprilagođenosti žene erotskoj funkciji. Njeno gledište na psihoseksulani razvoj se u mnogome približava Frojdovom gledištu. Naglasak je stavljen na biloške korene ovog problema i u središtu njenih shvatanja je pitanje konstitutivne biseksualnosti. Primarni značaj pridaje gledištu „kompleks muškosti“ koji je zasnovan na anatomskom postojanju klitorisa ili muškog osakaćenog organa. U skladu s tim ona ističe da žena može biti posmatrana kao muškarac zaustavljen u razvoju. Postojanje klitorisa određuje njenu psihoseksualnu prirodu, međutim žena će morati da se odrekne erotizma koji je povezan sa ovim organom što će biti propraćeno određenim razvojnim teškoćama. Kod devojčice se dosta rano rađa nagoveštaj onoga što će kasnije postati vaginalni erotizam. Bonaparte smatra da u analnom stadijumu devojčica pasivno investira kloaku tj. koanestezijski smešane anus i vaginu. Vagina če istinski ući u igru tek u pubertetu a kloakalni pasivni erotizam čini njen prototip. Devojčica je na početku života, kao i dečak pasivna, klitoris je pasivno investiran. Uskoro ovaj klitorisni erotizam menja znak, privrženost devojčice majci postaje aktivna i duboka (Negativni Edip) a onda ova faza vrlo brzo podleže komplesku kastracije i javlja se druga pasivna faza, kloakalna, u kojoj se pojačava privrženost ocu (pozitivan Edip).
Na putu do svog krajnjeg ishodišta tj. svoje genitalnosti, žena se suočava sa tri prepreke. Količina libidinalne energije je kod žena manja nego kod muškaraca, međutim složenija evolucija kod žene zahteva velike libidinalne rashode. Žena će zbog ovog libidinalnog rashoda biti lako zaustavljena u toku psihoseksualnog razvoja. Ženski libidinalni nedostatak može biti određen kao da je „u pravom smislu ženski uslov ženske frigidnosti“. Suviše velika konstitutivna biseksualnost prilagođavanje žene na vaginalnu žensku pasivnost čini mučnim a to je „u pravom smislu muški uslov ženske frigidnosti“. Najzad, patrijarhalna civilizacija više suzbija žensku nego mušku seskualnost a to je „u pravom smislu kulturni uslov ženske frigidnosti“.

Erotska funkcija kod žene povezana je sa dubokim strahovima koji se tiču očuvanja vlastitog tela tj. narcističkog investiranja tela, smatra Bonaparte. Jedino preokretanje sado-aktivnih nagona u mazohističko-pasivne dopušta libidinalnim željama da prethode strahovima od „biološke provale“. S druge strane, žena bi bila manje agresivna od muškaraca ali bi imala veće teškoće da razreši i rasplete svoje libidinalne i agresivne nagone. Dečak zbog svoje edipovske evolucije, premešta svoju agresiju na oca a ljubav na majku. Njegova oceubilačka agresivnost biće okrenuta protiv njega samog, biće pounutrena i formiraće nad-ja. Kod devojčica proces je drugačiji zbog prolaznog karaktera njenog negativnog Edipa prema majci, koji nije dopustio agresivnim nagonima da se fiksiraju na majku. Od trenutka uspostavljanja pozitivnog Edipa, agresivni i libidinalni nagoni ostaće spleteni, usmereni prema istom objektu – ocu. Agresivnost se mora okrenuti protiv samog subjekta i erotizovati u mazohističkom obliku. Postoje tri zakonitosti koje vladaju ženskim libidinalnim razvojem. Prvi je „objekatski zakon“ -ekvivakentnost majka-otac, drugi je „nagonski zakon“ -ekvivalentnost sadizam-mazohizam i treći „zonalni zakon“ -ekvivalentnost klitoris-vagina. Zahvaljujući ovim zakonima omogućen je prelazak od muškog konveksnog erotizma ka ženskom konkavnom erotizmu.
Što se tiče terapeutske prognoze Mari Bonaparte u odnosu na vaginalnu frigidnost, ona je pesimistička. Baveći se problemom biseksualnosti i ispitujući i proučavajući običaje isecanja klitorisa kod nekih plemena, Mari je došla do zaključka da konstitutivna ženska biseksualnost predstavlja veliku prepreku za uspostavljanje normalne seksualnosti.



Jelena Nikolić, psiholog


No comments:

Post a Comment