Sunday, June 24, 2018

Karen Hornaj, II deo

Novi putevi u psihoanalizi (1939)



U ovoj knjizi, ona priznaje da su seksualne teškoće često očevidne u kliničkoj slici, ali da se ne mogu smatrati dinamičkim centrom neuroza. Poremećaji u seksualnoj sferi ne dovode do promene ličnosti, već obrnuto. “Seksualne teškoće su pre posledica nego uzrok neurotične karakterne strukture.”
Dalje, ona smatra da ne postoji repeticija izolovanog, infantilnog iskustva, već infantilno iskustvo u celini formira karakternu strukturu u kojoj su sadržana i infantilna i kasnija iskustva. Iz ovakve strukture kasnije se razvijaju teškoće. Nemoguće je shvatiti simptomatsku sliku bez prethodnog razumevanja aktuelne karakterne strukture. Aktuelnu karakternu strukturu, sa konstruktivnim i destruktivnim snagama, ona pre vidi kao posledicu razvoja nego kao repeticiju.
U želji da psihoanalizu otrgne od suvišnog naglašavanja geneze, Hornaj je isuviše naglasila sadašnjost, nije se interesovala kako je prošlost mogla uticati na sadašnjost.
Karen je shvatila da psihoanaliza mora videti celu pacijentovu ličnost, uzimajući u obzir njegovu bolest i zdravlje, njegove fizičke i psihičke osobine, njegove socijalne i duhovne karakteristike. Osim toga analitičar ne sme da bude “tabula rasa” na kojoj se pišu nesvesne bolesnikove fantazije koje se, kako je to Frojd mislio, ponavljaju zbog infantilnih problema. Sigurno je da je jedna od najznačajnijih novina u psihoanalizi postavljanje novog odnosa analitičar – pacijent u centar psihoanalitičkog procesa. “Ja se razlikujem od Frojda u tome što on, posle sagledavanja neurotičnih težnji, prvenstveno istražuje njihov nastanak, dok ja najpre ispitujem njihove stvarne funkcije i njihove posledice.”

Samoanaliza (1942)
Analizu neurotičnih karakternih težnji i njihovih dinamičkih isprepletenosti, Hornaj daje u ovoj knjizi. Psihoanaliza je sagledana kao disciplina koja se bavi konstruktivnim mogućnostima ličnosti, ukazujući joj kojim putem treba da ide da bi ostvarila sopstveni razvoj; ličnost može upotrebiti kao terapeutsku pomoć samu sebe, ali i život sam po sebi može poslužiti kao terapija.

Naši unutrašnji konflikti (1945)
 
Osnovni sadržaj je prepoznavanje važnosti neurotičnih i kontradiktornih stremljenja, pokušaj da se reše unutrašnji konflikti “nastali usled kolizije divergentnih neurotičnih težnji”.
Napori koje neuroticčar ulaže da rešI unutrašnje konflikte putem njihovog negiranja i da na taj način postigne neku vrstu jedinstva i veštačke harmonije navode ga da se kreće određenim pravcima. On može nastojati da potisne jednu stranu konflikta i da na izgled živi punim srcem; može da se povuče iz društva u cilju izbegavanja konflikata; može da razvije idealizovanu sliku sebe; kod koje su sve kontradikcije rešene: tada vidi sebe u jednom fiktivnom svetlu, gde su konflikti tako transformisani da više ne liče na konflikte nego na razne aspekte bogate ličnosti; može projektovati svoje unutrašnje konflikte na spoljni svet i tako doživljavati teškoće kao da su uzrokavane nekim spoljnim faktorima, a svoje probleme shvatati kao tuđe, može da razvije osećanje  veštačke pravičnosti i krute samokontrole.
Cilj psihoanalitičke terapije je u tome da se stvore takvi uslovi koji će isključiti unutrašnje konflikte i time sačuvati energiju koja se troši na njihovo rešavanje.



Neuroza i ljudski uzrast (1950)



Ova knjiga dala je veliki doprinos razumevanju ljudske prirode i neurotičnog razvoja i svakako je najznačajnije delo Karen Hornaj.
Konstruktivno i optimistički gledajući na ljudsku prirodu, autor nam otkriva neurotične, destruktivne snage ličnosti. U osnovi ljudske ličnosti postoji realno ja koje konstantno stremi realizaciji ljudskih potencijala; realno ja je izvor uzrasta. Svaki korak neurotičnog razvoja ličnosti je udaljavanje od realnog ja, od potencijalnog izvora identiteta, od zdravog jedinstva. A čim je ličnost nesposobna da se razvije u smislu sopstvenog identiteta, javlja se u njenim očima jedna svetla slika kao magična solucija za sve probleme. Proces samoidealizacije postepeno vodi ličnost identifikacije sebe sa svojom idealnom slikom. Ličnost je nesvesna da je udaljena od realnog ja i suočena sa iluzijom. Realno ja postaje stranac u ličnosti. Ličnost dolazi u situaciju da mrzi i odbacuje realnost; još više od toga, ona odbacuje i sebe, jer je u nesporazumu sa samom sobom, a samomržnja se javlja kad god realno ja ne živi po zahtevima idealizovane slike. Progresivno slabljenje realnog ja dovodi ličnost da alijenacije koja je svakako jedan od centralnih poremećaja u neurozi.
U ovoj knjizi dat je novi uvid u prirodu neuroza koji je pružao mogućnost da se jasnije razlikuje zdravo stremljenje od neurotičnog,, zdrave ambicije od neurotičnih, zdravi samokritizam od omalovažavanja, zdrava svesnost i moral od neurotične svesnosti i pseudomorala.

Autor: Anđela Kostić, vms

No comments:

Post a Comment