Friday, June 22, 2018

Karen Hornaj, I deo






 
“Briga bi trebalo da nas vodi u akciju, ne depresiju.”

Karen Hornaj, kćerka norveškog pomorskog kapetana i majke Nemice, završila je studije medicine 1913. godine na univerzitetu u Berlinu. Od 1914. do 1918. specijalizirala je neuropsihijatriju. Od 1918. do 1932. predavala je na psihoanalitičkom institutu u Berlinu. U SAD je došla 1932. godine i dve godine bila pomoćnik direktora Instituta za psihoanalizu u Čikagu. Dolaskom u Njujork, 1934. počinje najplodniji period njenog stvaranja. Od 1941. predavač je na Psihoanalitičkom institutu u Njujorku. Jedan je od osnivača Udruženja za napredak psihoanalize i američkog Instituta za psihoanalizu, čiji je dekan bila do 1952. godine, odnosno do svoje smrti. Karen Hornaj bila je izdavač i urednik časopisa “The American Journal of Psyhoanalysis” i predavač na Novoj školi za socijalna istraživanja u Njujorku.

Karen Hornaj dokazuje da je čovek po prirodi konstruktivan i da postaje destruktivan kada su teškoće stavljene na put njegovom prirodnom uzrastu i razvoju. Ona veruje da čovek može da se menja do kraja života i dokazala je da su mnoge ljudske manifestacije, koje su smatrane kao konstitucionalne, prosto “blokada uzrasta” koja se može ukloniti.
Dok je Frojd isključio moralne faktore iz teorije neuroza, etika je za Karen Hornaj bitan aspekt psihoanalize, pošto je shvatila da nije moguće stvoriti nauku o ličnosti bez nauke o ljudskim vrednostima. Činjenica da su “moralni problemi integralni deo bolesti” navodi je na zaključak da su moralni problemi često pseudomoralni, te ih je potrebno otkloniti i pomoći bolesniku da se suoči sa pravim moralnim problemima.
Ona je svakako otklonila i mnoge nesporazume i zablude o tome da ljudski život opstaje isključivo pod uticajem čovekovih biofizičkih svojstava. Specifičnosti ženskosti i ženskih vrednosti, kako ih je obrazložila Karen Hornaj, u stvari, pokazuju da se razlike između ženskosti i muškosti ne bi smele ni previđati ni pojednostavljati u teorijama o jednakosti polova i ljudskih prava. Već na samom početku njenog istraživanja i rada sa ženskim pacijentima, Karen Hornaj je uvidela da su stavovi tadašnje konvencionalne i uglavnom frojdovske škole bili pogrešni, barem što se tiče ženske psihologije. Žene nisu isto što i muškarci, ali nisu ni onakve kakve ih je video Frojd, utvrdila je Hornaj, koja je osporila Frojdu pravo da tvrdi da su žene defektni muškarci.
 U svojim knjigama, sistematski je razvila veliki broj ideja koje imaju šire psihološko značenje, dok je jedan deo ideja delimično i nedovoljno odredila. Iako nije dala odgovor na sva postavljena pitanja , njeno delo, zbog jednostavnosti i sažetosti njenih formulacija kakvu retko srećemo u pshoanalitičkoj literature, ostavlja snažan utisak dovršenosti i konačne definisanosti. Njena teorija je u stvari sinteza njenog dugogodišnjeg praktičnog iskustva i pošto je ta teorija pretežno plod neposrednog iskustva, njene postavke i argumente veoma te teško osporiti.
Novi prilazi studiji razvoja ličnosti, čvrsta povezanost tog razvoja sa socijalnim i kulturnim faktorima, konstruktivna kritika Frojdovog učenja, napor da bude objektivna, sve to stavlja Karen Hornaj u red onih psihoanalitičara koji su bili neophodni za narednu etapu u razvoju psihološke misli.

Dela:
Neurotična ličnost našeg doba (prva knjiga, 1937.)
Ova knjiga upućuje na zadatke psihoanalize u teorijskom i terapijskom smislu i prvi put svestrano razmatra uticaj kulture na uzrast ličnosti i razvoj neurotičnih procesa. Dakle, Karen se suprotstavlja Frojdovom uprošćenom pojmu kulture, po kojem je kultura rezultat sublimacije instikata. Pošto je smatrala da pretežno socijalni faktori doprinose neurotičnom razvoju, ona više raspravlja o aktuelnoj strukturi ličnosti nego o individualnim iskustvima koja dovode do njega. Za razliku od Frojda, koji doživljaje iz detinjstva smatra primarnom uzročnošću, Karen im nije poklonila posebnu pažnju, jer su kod nje u prvom planu bili interpersonalni odnosi, sadašnjost i posledice. Hornaj ne može da se složi sa jednostranim ponavljanjem doživljaja iz detinjstva sa pojmom repeticije kompulzije i prostim odnosom uzroka i posledice između prošlosti i sadašnjosti; ona ne može da se složi da samo iskustva iz detinjstva stvaraju uslove za neuroze odraslih niti da prihvati mišljenje da svaka infantilna anksioznost mora prethoditi kasnijoj neurozi.
Dok je Frojd naglašavao da su pokretačke snage neuroza kompulzivni nagoni, Hornaj je isticala „da su neuroze  rezultat poremećaja u ljudskim odnosima“ i da njihov cilj nije zadovoljenje, već sigurnost. Hornaj tako shvata i jednu od dominirajućih potreba neurotičara – neurotičnu potrebu za ljubavlju.



Anđela Kostić, vms

No comments:

Post a Comment