VILHELM ŠTEKEL, I deo

U romanu J. D Selindžera „Lovac u žitu“ stoji ovaj divan citat Vilhelma Štekela „Znak nezrelog čoveka je da želi da umre plemenito zbog nekog razloga, dok je znak zrelog čoveka da  ponizno odustane od toga“.

Biografija

Vilhelm Štekel, austrijski lekar i psihoanalitičar, bio je četvrti član i osnivač jezgra Psihološkog društva sredom, pored Maksa Kahana, Rudolfa Rajtlera i Alfreda Adlera, koje je 1908. godine postalo Bečko psihoanalitičko udruženje. Rođen 18. marta 1868. godine u Božanu, u ukrajinskoj pokrajini Bukovini, Štekel je bio poreklom iz trgovačke porodice ortodoksnih Jevreja nemačkog govornog izraza. Nakon studija medicine u Beču, zaposlio se kao lekar opšte prakse. Godine 1985. objavio je članak o ranim seksualnim iskustvima (koitus) dece, koji je privukao Frojdovu pažnju, a upravo je čitajući Tumačenje snova, o kojima će 1902. godine napistai prikaz pun oduševljena, posato njegov vatreni sledbenik. „Bio sam Frojdov apostol“, zabeležiće u Autobiografiji, „i on je bio moj Hrist“.

Preopširan pisac, on je koristio emfatički stil, i usvojio Frojdove teze o seksualnosti sa zastarnjivanjem koje je sigurno upućivalo na njegove vlastite neurotske probleme. On se, naime, i obratio Frojdu da bi izlečio svoju seksualnu nemoć i patološku kompulziju ka masturbaciji. Kod njega je bio nekoliko nedelja na analizi koja mu je, izgleda, olakšala stanje, premda se simptomi koje je imao nisu izgubili. Nemajući mira od pitanja seksa u svim njegovim oblicima, on je, pokazivao istančanu intuiciju prema svim ispoljavanjima nesvesnog i istinski talenat pronalazača i pokretača novih ideja.

Počev od 1902. učestvovao je u svim značajnim događajima koji su obeležili prvobitnu istoriju frojdizma. Godine 1908. objavio je delo za koje je Frojd napisao predgovor, Stanja nervne anksioznosti i njihovo lečenje, za kojim su uskoro 1911. i 1912. usledila dva druga dela: Jezik sna i Snovi pesnika. Njegov stvaralački duh bio je nepresušan, njegova aktivnost ogromna, a njegove izjave uvek pune oduševljenja, pa čak i egzibicionističke. Ovaj nezgodni učenik zanimao se za teme koje će teorijski prikazati njegov učitelj a naročito za tanatos, o kojem je on prvi govorio. Bavio se takođe pitanjem zločinačkih nagona koji se okreću protiv sebe i potiskivanjem u religiji i moralu.

Frojd se divio Štekelovoj imaginaciji i njegovim stvaralačkim sposobnostima. Vrlo brzo su ga, međutim,  ogorčili njegov nedostatak takta i njegova nepristojnost. U pismu od 30. decembra 1908. godine, upućenom Karlu Gustavu Jungu, otišao je čak dotle da ga je nazvao „zaslepljenom svinjom“. U stvari, Štekela su napadali mnogi učenici iz prvog bečkog društva, naročito Viktor Tausk, koji ga je optužio da je izmišljao slučajeve kako bi mogao da potkrepi svoje hipoteze. Zbog glasina o mitomaniji okrivio ga je potom, Ernest Džouns.

Posle Adlera, Štekel je, dakle, bio drugi disident u istoriji psihoanalize u Beču. U meri u kojoj je pokretao aferu plagijata, ovaj sukob bio je i ponavljanje onoga koji se dogodio između Sigmunda Frojda i Vilhelma Flisa. U Autobiografij, Štekel, naime, tvrdi da mu je Frojd ukrao ideje: „Koristio je moja otkrića“, piše on, „ne navodeći pritom moje ime. U svojim potonjim spisima, on se čak ni ne poziva na prvo izdanje moje knjige u kojoj sam definisao anksioznost kao reakciju instinkta života na pritisak instinkta smrti. Tako mnogi misle da se instinkt smrti ubraja među Frojdova otkrića“.

Nakon raskida, Štekel je pokušao da se vrati u Društvo. Međutim, Frojd se pokazao užasno nepopustljivim, nastojeći da se od prvog trenutka reši ekstravagantnh učenika, koji po njemu, ometaju naučni rad. Krajem 1923. godine, iako mu je Štekel poslao pismo u kojem mu je poželeo brz oporavak pošto mu je ustanovljen rak, on mu je odgovorio: „Osporavam vaše tako često ponavljanje tvrđenje da sam sa vama prekinuo odnose zbog naučnih razmimoilaženja. To zvuči dobro za javnost ali ne odgovara istini. Vaši lični kvaliteti, ono što nazivamo karakterom i ponašanjem, predstavljaju jedini razlog zbog kojeg je mojim prijateljima i meni samom svaka saradnja s vama bila nemoguća. Neću ostetiti nikakvu srdžbu ako čujem da vaši medicinski i književni radovi doživljavahu uspeh. Priznajem da ste ostali verni psihoanalizi i da ste za nju mnogo učinili, ali ste joj naneli i dosta štete“.

Nasuprot Adleru i Jungu, Štekel je ostao privržen psihoanalizi, nastavljajući svoju književnu aktivnost, čas pod svojim imenom, čas pod pseudonimom Serenus. U svojim pozorišnim komadima i pričama on je iznosio pripovesti bolesnika koje su se činile stvarnijim od njegovih kliničkih zapažanja. Podržavajući Frojda, okupio je oko sebe učenike i osnovao školu. No, pre svega, uz Šandora Ferencija i buduće osnivače Čikaške škole (od Franca Aleksandera do Hajnca Kohuta), bio je od prvih praktičara koji će kritikovati beskonačne analize frojdovaca i predložiti model psihoanalitičkog lečenja zasnovanog na principima aktivne tehnike.

Kada su nacisti anketirali Austriju, uspeo je da pobegne u Švajcarsku, a već 1918. je stigao u Englesku, gde je ostvario blistavu karijeru. Kada se Frojd našao u izgnanstvu, on mu je poslao prijateljsko pismo u kojem se na melanholičan način priseća prvih dana bečke psihoanalize. Još jedanput, izrazio je želju da se nazove nekadašnjim učenikom svog obožavanog učitelja. Bolujući od dijabetesa i znajući da mu je gangrena zahvatila nogu, izvršio je samoubistvo u Londonu, 25. juna 1940. godine, u jednoj hotelskoj sobi, ubrizgavajući sebi jaku dozu insulina. Ulazak nacista u Pariz i perspektiva da vidi kako crna kuga osvaja šitavu Evropu doveli su ga u stanje melanholije.

Teorija neuroza

Uzimajući u obzir opsesivne sumnje, Štekel je rekao: „U anksioznosti libido se pretvara u organske i somatske simptome; u sumnji, libido se pretvara u intelektualne simptome. Što je intelektualniji neko, veća će biti sumnjiva komponenta transformisanih snaga. Sumnja postaje zadovoljstvo sublimirano kao intelektualno postignuće“. Štekel je napisao „Psihoanalitičke studije psihičke impotencije“ koje je Frojd odobrio i  napisao uvod za ovu Štekelovu knjigu. Vezano za ovo je Štekelova elaboracija ideje da svi, a naročito neurotici, imaju poseban oblik seksualnog zadovoljstva koji je sam po sebi adekvatan. Frojd je Štekelu pripisao, kao potencijalnom prethodniku, kada razmišlja o opsesivnim neuroticima, da u redosledu razvoja mržnja prethodi ljubavi. Ovo je možda značenje tvrdnje Štekela koje je u to vreme bilo nepojmljivo, na način da je mržnja, a ne ljubav, primarni emotivni odnos između muškaraca. Oto Fenihel o istom radu govori kao utvrđivanju „simboličkog značaja desnice i levice ... pravo znači tačno i levo znači pogrešno“. Manje laskavo, Fenihel ga je takođe povezao sa „relativno velikom školom pseudo analize koja je smatrala da bi pacijent trebao biti bombardovan  dubokim tumačenjima“.

Doprinos teoriji fetišizma i perverznosti je Štekelovo suprotstavljanje onoga što je on nazvao „normalnim fetišima“ iz ekstremnih interesa: „Oni postaju patološki samo kada su gurnuli čitav predmet ljubavi u pozadinu i sami odgovaraju funkciji objekta ljubavi, npr. kada se ljubavnik zadovoljava posedovanjem ženske cipele i smatra ženu  sekundarnom ili čak uznemiravajućom i suvišnom. U drugom slučaju, Štekel smatra da je fetišizam pacijentova nesvesna religija. „Normalni“ fetiši po Štekelu doprineli su širem izboru načina života, stoga je izbor zanimanja zapravo bio pokušaj rešavanja mentalnih konflikata kroz njihovo premeštanje, pa su lekari recimo za Štekela bili voajeri koji su preneli njihov izvorni seksualni tok u umetnost dijagnoze. Ernest Džons je opisivao prirodu Štekelove seksualne perverzije, ističući da Štekelova elaboracija ideje da svako, a posebno svaki neurotik, ima poseban oblik seksualnog zadovoljstva koji je sam po sebi adekvatna može biti utemeljena u ličnom iskustvu sado-mazohizma.

Jelena Nikolić, psiholog