Friday, June 1, 2018

Džoan Rivijer

Biografija

Džoan Hodgson Rivijer je bila britanska psihoanalitičarka, prvi prevodilac Frojdovih dela na engleski jezik i uticajna samostalna spisateljica. Rivijer je rođena kao Džoan Hodgson Veral u Brajtonu 28. juna 1883. kao kći  Huga Džona Verala i njegove supruge En Hodgson. Njen otac je bio advokat a  majka vikarova kći. Školovala se u Brajtonu, a zatim u opatiji Vikombe. Kada je napunila sedamnaest godina, otišla je u Nemačku, gde je provela godinu dana i postala stručnjak za nemački jezik.

Udala se 1907. za Evelina Rivijera, advokata i sina umetnika Britona Rivijera sa kojim je uskoro dobila dete Dianu. U tom periodu umro joj je i otac za koga je bila jako vezana i veoma je patila zbog njegove smrti. Interesovala se za reformu razvoda i pokret za ženska prava. Njen ujak Artur Veral organizovao je sastanke Društva za psihička istraživanja gde je otkrio rad Sigmunda Frojda i Ernesta Džonsa, što je podstaklo njen interes za psihoanalizu. Bivajući sve više emocionalno nestabilna zbog smrti oca, 1916. otišla je na terapijsku psihoanalizu kod Ernesta Džonsa. Godine 1916. i 1917. neko vreme je provela u sanatoriju zbog živaca. Džons je bio impresioniran njenim razumevanjem psihoanalitičkih načela i procesa a nakon toga postala je utemeljivač Britanskog psihoanalitičkog društva, osnovanog 1919. godine. Na konferenciji u Hagu 1920. prvi put se upoznala s Frojdom i zamolila ga da ga analizira. Upoznala je i Melani Klajn. Bila je urednica i prevodilac Međunarodnog časopisa za psihoanalizu od njegovog početka 1920. do 1937. godine. Godine 1921. radila je s Frojdom i njegovom kćerkom Anom Frojd, Ernestom Džonsom, Džejmsom Strahejem i Aliksom Strahejem u Glossary odboru i bavila se prevođenjem Frojda na engleski jezik. Nadzirala je prevođenje i uređivanje knjiga i verovatno je jedan od najboljih prevodioca Frojdovog dela: „ jedinstvena Džoan Rivijer sa velikom lepotom, slikovitim šeširom i tamnocrvenim suncobranom, čiji su prevodi i prikazi Frojdovih dela sadržavali više stilske energije nego bilo čiji drugi“.

U međuvremenu je njena lična analiza s Džonsom postala teška i kada se završila Džons ju je preporučio Sigmundu Frojdu za dalju psihoanalizu. To se dogodilo u Beču 1922. godine. Frojd je bolje razumeo Džoan, ali je analiza bila vrlo kratka. Rivijere je rekla Herbertu Rosenfeldu da ju je iznervirala činjenica da je Frojd na nju gledao kao na prevodioca, a ne kao na pacijenta. Iako analiza sa Džonsom nije bila uspešna, on je cenio Džoanino neverovatno razumevanje analitičkog procesa i upućivaoje pacijente kod nje.

Nakon povratka u London, Džoan se aktivno uključila u rad Britanskog psihoanalitičkog društva. Ponovno se srela s Klajnovom u Salcburgu 1924. godine i postala ključni zagovornik njenih ideja. Godine 1929. pomagala je Silviji Pajne u organizaciji Oksfordove konferencije. Godine 1930. postaje analitičar treninga i analizirala je Susan Isaks, Džona Bolbija i Donalda Vinikota kao i  Hanu Sigal, Herberta Rozenfelda i Henrija Reja. Njeni učitelji odavali su počast njenoj izvornosti, intelektu, osetljivosti, ljubaznosti i kulturi, kao i njenom oštrom jeziku i snazi. Džejms Strahej je zaključio da je „zaista bila vrlo zastrašujuća osoba“ a kada je u svom članku  „O mržnji“ pisala o zadovoljstvu prevladavanja prepreka i pronalaženju vlastitog puta ona je možda svoje komentare i utiske  pronalazila u  vlastitom iskustvu.

Pored prevođenja Frojdovih dela, Rivijere je objavila i nekoliko vlastitih dela. Godine 1929. objavila je „Ženstvenost kao maskarada“ u kojoj se osvrće na područje seksualnog razvoja jako inteligentnih žena, pri čemu ženstvenost posmatra kao obrambenu masku. Godine 1932. objavila je knjigu „Ljubomora kao mehanizam obrane“ u kojoj se ljubomora posmatra kao obrana protiv zavisti koju je izazvala primarna scena. Godine 1936. koristila  je učenje Melani Klajn o depresivnoj poziciji u svom radu „Doprinosi analizi negativne terapijske reakcije“ opisujući po prvi put koncept odbrambene organizacijekoja se smatra zaštitom od psihičkog bola. Iste godine je stavila teorije Melani Klajn u kontekst Frojdovog stvaralaštva u delu „O nastanku psihičkog konflikta u ranom detinjstvu“, napisanog u čast Frojdovog 80. rođendana.

Od 1942. do 1944. Rivijere je aktivno učestvovala u Kontroverznim raspravama u britanskom psihoanalitičkom društvu, posebno podržavajući klajnijanijsku frakciju. Međutim, već se pedesetih godina prošlog veka počela odvajati od kruga učenika koji su okruživali Melani Klajn. Umrla je 20. maja 1962. godine u Londonu.

Rad i stvaralaštvo
Njen rad na temu „O nastanku psihičkog konflikta u ranom detinjstvu“ opisan je kao najjasniji i najlepše napisan prikaz klajnijanske teorije kakav je bio u to vreme. Uopšteno govoreći, „Džoan često predstavlja ideje Melani Klajn na načine koji su pristupačniji i elegantniji od Melaninih gusto upakovanih papira, a ona je takođe pomagala Melani da se efikasno izrazi na engleskom jeziku.“ Rad je bio prvi pokušaj rasprave o rastućoj razlici u psihoanalitičkim teorijama koje su zastupane u Londonu i Beču. To se naročito odnosilo na teme sadizma, projekcije i introjekcije u ranom djetinjstvu.


  U delu „Ljubomora kao mehanizam odbrane“ (1932), podstaknuta klajnijanističkom vizijom, Džoan je krenula da mapira veoma originalno tlo, povezujući morbidnu ljubomoru sa zavišću primarne scene oko dvadeset pet godina pre Melani Klajn. Rivijere je dala šire shvatanje složenosti ženskog seksualnog razvoja. Ona ovde daje originalan doprinos u razumevanju i demonstraciji zavisti koja vodi morbidno ljubomornu ženu da traži nedostižnu ljubav i da se oseća lišenom. Ona opisuje oštećenje koje leži u osnovi Edipove ljubomore.

„Ženstvenost kao maskarada“ (1929) je napisana 1928. godine kada su žene u Engleskoj dobile pravo glasa. Ovde Džoan ispituje oblast seksualnog razvoja u kojoj se može naći ženstvenost određenih žena kao maska koja se koristi da bi sakrila rivalstvo i mržnju prema muškarcima. Varljiva ženstvenost pokriva želju za muževnošću koja mora biti sakrivena zbog straha od odmazde. U ovom radu, Rivijere sa ubedljivim kliničkim materijalom pokazuje lažnu ženstvenost u određenoj vrsti žene, a ne homoseksualno, ali ne i potpuno heteroseksualno. Rivijere prati korene homoseksualnog razvoja kod žena zbog frustracije tokom sisanja ili dojenja, što dovodi do intenzivnog sadizma prema oba roditelja, naročito majke. To je najjasniji i najlepši prikaz klajnijanske teorije u to doba, gde ona lucidno opisuje patnje odojčadi i dece dok se bore sa svojom ljubavlju i mržnjom prema svojim objektima, naročito prema majci i ona tu vidi korene homoseksualnog razvoja kod žena. Ovaj rad bio je od značaja za one koji podržavaju feministički pravac. Ona to opisuje i u svom članku „Rane faze Edipskog sukoba“ (1928). Njen opis „ženskosti“ kao vida maskarade Lakan je stavio u svom istraživanju Imaginarnog i Simboličkog: „izraz koji nisam uveo, ali koji je potekao od jedne žene psihoanalitičara i njenog stava o seksualnosti“. Posle toga, isti stav o ženstvenosti kao performansu dodeljen je različitim de-esencijalnim i dekonstruktivnim verzijama roda kao performansi (najuticajnije u feminističkoj i filmskoj teoriji iz 20. veka).

Njen rad „Doprinos analizi negativne terapijske reakcije“ smatra se njenim najznačajnijim doprinosom psihoanalitičkoj teorij,  koji je izgrađen na njenom vlastitom iskustvu – „crtajući bolna iskustva vezana za njene analize s Džonsom i Frojdom”. Frojd je izvorno formulisao koncept negativne terapijske reakcije u velikoj meri iz svog iskustva u analizi Rivijere: „Ne može tolerisati pohvalu, pobjedu ili uspeh i sigurno će postati neugodna i agresivna i izgubiti poštovanje prema analitičaru kad god se uspeh pojavi na vidiku“. Takvi su pacijenti bili obeleženi njegovim gledištem tj. onim što se može nazvati moralnim činjenicama, osećanjem krivice, zadovoljstvom u bolesti i odbijanjem odustajanja od kazne patnje. Nasuprot tome, Rivijere stavlja naglasak na drugu stranu, usrdsređuje pažnju na pacijentovo očajanje oko svog unutrašnjeg sveta i njene beznadežnosti oko pravljenja odštete. Oprezno je opisivala pacijentovu „osobinu obmane, masku koja skriva ovu suptilnu rezervu svake kontrole pod intelektualnim racionalizacijama, ili pod zamišljenom poštovanjem i površnom pristojnošću“. Čak i prividno poboljšanje može se temeljiti na maničnoj obrani: „Pacijent nas iskorišćava na svoj način, umesto da se u potpunosti analizira“. Takve manične obrane, međutim, bile su za Rivijere očajnički pokušaj izbegavanja depresivne boli praznog unutarnjeg sveta. Govoreći o otporu koji maskira depresivnu poziciju, Rivijere se spušta u otkrivajuću rečenicu koja se odmah može pročitati „Ovo je bilo moje iskustvo“.

Džoanin brak sa Evelinom Rivijerom okončao se njegovom smrću 1945. godine. Njen članak, „Ožalošćena žena“ (1945), govori o ženama koje su izgubile svoje partnere u Drugom svetskom ratu i odražava neka njena osećanja kad joj je muž umro. Ona govori o elementima straha koje takva katastrofa nameće, ne samo ženi već utiče i na njen odnos prema deci. Završava podsećanjem čitaoca da je svaka žena nekada bila dete i da ono što svako ljudsko biće pokušava ponovo pronaći u životu su figure majke i oca u oblicima u kojima su bili “neizbrisivo sačuvani u dubinama uma“.

Kao veoma kultivisana žena Rivijere bila je zainteresovana za književnost, umetnost i pozorište. Jedna od njenih poslednjih radova bio je „Nesvesna fantazija unutrašnjeg sveta koja se ogleda u primerima iz književnosti“ (1952), u kome se trudi da sa primerima iz književnosti saopšti ideje fantazija „koje svi nesvesno stvaramo kako bi zadržali druge u sebi“. Napisala je i „Unutrašnji svet Ibsenovog majstora graditelja“ (1952) koji nastavlja temu unutrašnjeg sveta u književnosti. Ovde se govori o abnormalnom unutrašnjem svetu Graditelja, koji nije žalio svoje gubitke niti popravljao svoj unutrašnji svet, umesto toga, na katastrofalan način, izvodio je  svoje konkurentske i takmičarske fantazije u odnosu na unutrašnje roditelje.

Jelena Nikolić, psiholog

No comments:

Post a Comment