Jula 1919. godine čovek sa jasnom namerom stajao je na stolici, stavio omču oko vrata i ispalio metak iz pištolja sebi u glavu. Sa ovim samoubistvom završio se uznemiravajući život Viktora Tauska, izvanrednog psihoanalitičara.
Kada je Frojd uspostavio svoj pokret u Beču, privukao je grupu talentovanih, kreativnih i neobičnih sledbenika. Neki su bili inovativni i dali su važan doprinos psihoanalizi. Drugi su bili promenljivih osobina i izazivali česte sukobe. To je bila turbulentna mešavina različitih karaktera i ishodi su često bivali katastrofalni. Među njegovim prvim sledbenicima bilo je 17 samoubistava. Mnogi od njih su bili kao apostoli nove vere koja će promeniti svet; drugima to je bilo rešenje problema koji su imali u životu. Frojd je često bio u očaju zbog ove bečke grupe i gledao da iz mesta poput Ciriha i Budimpešte privuče što više sposobnih učenika. Jedan od tih učenika bio je Viktor Tausk.
Viktor Tausk rođen je 12. marta 1879. godine u mestu Žilina u Slovačkoj kao prvo dete u braku Hermana Tauska i Emilije Rot Tausk. Kasnije je ovaj par dobio još osmoro dece,pa je Tausk imao šest sestara i dva brata. Roditelji su bili jevrejskog porekla, ali nisu držali do verskih obreda, niti su decu učili hebrejski jezik. U stvari, bili su ateisti, i u tom duhu su podizali i svoje potomstvo. Vrlo kratko po Viktorovom rođenju Herman napušta Slovačku i dolazi u Zagreb. Tu u prvo vreme kratko radio je kao učitelj, a potom je, zahvaljujući svojoj izrazitoj nadarenosti, dobio posao urednika nedeljnih novina. Hermana Tauska opisuju kao agresivnog, ponekad i kao egoističnog tiranina, nasilnog ali i zavodljivog i šarmantnog prema damama, što ga je vodilo u brojna bračna neverstva, koje je njegova supruga tolerisala usled svoje posvećenosti porodici. Razmetljivi Herman, premda je mnogo radio, nije uspevao uvek da obezbedi novac za brojnu porodicu, pa je Emilija pozajmljivala, skoro redovno, novac od svoje majke. Ovaj nemirni i lutalački duh ga je 1892. godine doveo sa porodicom u Sarajevo, gde je dobio primamljivo stalno zaposlenje i visok položaj šefa Biroa za štampu vlade Bosne i Hercegovine. U vreme dolaska u Sarajevo Viktor je imao oko trinaest godina. Kao srednjoškolac naučio je nekoliko stranih jezika; krasile su ga se otresitost i inteligencija, ali i buntovnički karakter: umeo je da se često sukobi sa svojom okolinom. Zbog javnog iznošenja svojih ateističkih stavova u Prvoj sarajevskoj gimnaziji, kao kazna nije mu bilo dozvoljeno da maturira, pa je morao da ode u Varaždin kako bi u tamošnjoj školi pohađao završni razred.
Još kao gimnazijalac Viktor je sanjao o pozivu lekara, jer je mislio da „samo tako može dati najveći doprinos čovečanstvu i pomoći ljudima“. Zbog njegove profesionalne orijentacije izbili su i prvi žešći sukobi s ocem Hermanom, koji je izričito bio protiv ovih studija iz krajnje praktičnih razloga: pravni fakultet trajao je kraće, a jedan deo je mogao studirati i u tadašnjem Sarajevu. S obzirom na brojnost porodice i stalne novčane probleme u porodici, Herman je bio uporan i Viktor je, nakon svih ubeđivanja, pristao i upisao se na Pravni fakultet u Beču 1897. godine. Po dolasku u Beč Viktor upoznaje svoju buduću suprugu Martu Friš. Marta je bila mlada intelektualka, marksistički orijentisana, pristalica i aktivista socijalističkih pokreta, prilično nekonvencionalnog ponašanja, ako bi se tako mogla nazvati njena vidljiva „muškobanjastost“. Nakon ovog strastvenog susreta i nagle zaljubljenosti Marta ostaje trudna i oni se venčavaju. Viktor je tada imao 21 godinu, a Marta devetnaest. Roditelji su bili protiv ovog braka. Kada je Viktorova majka pre udaje upozoravala Martu da će joj biti težak brak s njenim sinom jer je on čovjek čudne ćudi, ona je svojoj budućoj svekrvi odgovorila na ta upozorenja: „Hoću Boga koji grmi“. Nakon dobijanja titule doktora prava, Viktor se vraća u Sarajevo, gde mu Marta rađa prvog sina. Godinu dana po rođenju Mariusa, Marta rađa (1903.) drugog sina, kojem će dati ime Viktor Hugo.
Viktor uskoro dobija advokatsko mesto i odlazi s porodicom u Mostar. Već u prvim mjsecima službovanja skreće pažnju na sebe jer brani svoje klijente besplatno, brani ih i na moralnom sudu opake provincije, oni ga inspirišu za njegove prve dramske tekstove itd. Nestalan i u večnim traženjima, uskoro se obreo u Derventi, gde je dobio dobro plaćen posao advokata. Govorilo se tada da se mogao vrlo brzo obogatiti u ovoj bosanskoj provinciji, ali je ubrzo napušta da bi sa porodicom otišao u Beč. Marta i Tausk su zajedno otišli u Beč, ali je Marta za sebe i sinove našla drugi stan, dok je Viktor našao neki samački sobičak i uselio se. Marta se uskoro zapošljava kod svog oca da bi mogla podizati sinove, a Viktor napušta iz Beča odlazi u Berlin. Berlinski dani Viktora Tauska su posebno poglavlje u njegovom životu. U ovom gradu Viktor je konačno mogao da zadovolji svoju razgranatu potrebu za umetničkom kreativnošću. Režira pozorišne predstave, radi crteže i skice, piše poeziju, prevodi naše narodne pesme na njemački jezik, usavršava sviranje na violini (govorilo se da je svirao violinu na nivou tadašnjih koncert-majstora). Da bi preživio sve ove berlinske dane u boema, bavi se i novinarstvom, koje bolno doživljava kao odmicanje od vlastite samoprocene univerzalnog genija, što je sve u njemu izazivalo gađenje. Premda u Berlinu živi na rubu egzistencije, on stalno i redovno šalje novac Marti, piše joj duga pisma u kojima iskazuje veliku brigu i ljubav za sinove, a nju optužuje za njihov bračni fijasko. U tim berlinskim danima doći će do teškog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja (fizičkog i psihičkog) pa će, zahvaljujući pomoći prijatelja, biti smešten u jedan sanatorijum na Rajni. U sanatorijum je pošao s nadom i očekivanjem da će se u njemu njegovo stanje stabilizovati, ali mu se, naprotiv, stanje pogoršalo, te napušta sanatorijum i vraća se u kasnu jesen 1907. u Berlin, ne propustivši da u pismu Marti saopšti kako „ne zna čak ni šta će jesti“ kada se vrati u Berlin. Potpuno skrhan, izmučen i očajan, Tausk napušta Berlin i već 1908. ostvaruje prvi kontakt s Frojdom, upisuje se na medicinu i ulazi u krug bečkih psihoanalitičara okupljenih oko Frojda. Ovakav obrt i skok iz potpunog beznađa na zvezdane staze koje će ga odvesti u neizbrisivo ime svetskog psihoanalitičkog pokreta svojstven je samo Viktoru Tausku.Kao urbane legende ispredaju se razne priče kako je Tausk uopšte došao u kontakt s velikim Sigmundom Frojdom.
Frojd je 1908. godine preko novina pozvao lekare «da odgovore na neka pitanja».Viktor je odgovorio na ova pitanja i poslao ih Frojdu. U to vreme Viktor je imao sasvim solidno znanje iz psihoanalize, jer je pročitao sve što je Frojd do tada objavio, kao i drugi njegovi saradnici. U odgovoru na ova pitanja upućenom Frojdu Viktor se potpisao «Dr. Tausk». Frojd mu vrlo kratko odgovara: «Vi ste rođeni psihoanalitičar, dođite odmah u Beč». Tausk mu odgovara da nije doktor medicine već prava. „Vi morate studirati medicinu“, poručuje Frojd u ovoj prepisci i ponavlja svoje već dato mišljenje: „jer ste rođeni psihoanalitičar“.Tausk iz Sarajeva odlazi u Beč i ponovo postaje brucoš u ovom gradu, tj. upisuje medicinu. Bio je lepo dočekan od strane pripadnika psihoanalitičarskog kruga oko Frojda. Pomagali su mu čak i novčano da bi završio studije i postao psihijatar. Frojd je imao veliko poverenje u njegovo znanje psihoanalize, te mu odobrava da čita svoje radove na sastancima sredom i da vodi kurseve iz psihoanalize. Njegovi radovi i studije iz značajnih tema psihoanalize primani su s oduševljenjem i poštovanjem. U jesen 1909. Tausk postaje član bečkog Psihoanalitičkog društva.
Te, 1912. godine, Tausk privodi kraju studije medicine, a psihoanalitičari ga još uvek materijalno pomažu (u ovoj darežljivosti prednjače Frojd i Federn). Naravno da je Viktoru mnogo više godila Frojdova nematerijalna pomoć, koju je on izdašno pružao svom mladom učeniku. To je bila godina kada on potvrđuje status talentovanog analitičara, koji se sa sve više divljenja sluša na sastancima sredom. U to vreme sve češće ima problema sa disajnim putevima, a depresivne epizode u koje zapada sve su dublje i nesnošljivije.U takvim životnim okolnostima Viktor će iste godine dodati novo značajno poglavlje svome životu, koji već uveliko prerasta u legendu: susreće famoznu Lu Salome. Sam Frojd, koji je već bio opčinjen ovom damom, će ih upoznati. Lu Andreas Salome, neobična žena, ovenčana slavom bliske prijateljice i ljubavnice najumnijih ljudi toga vremena (Niče, Rilke, Martin Buber, Pol Re), došla je u Beč pompezno kako bi kod Frojda učila psihoanalizu. Svi istoričari psihoanalitičkog pokreta tvrde da je njena veza sa Frojdom bila i ostala do kraja samo duhovna. Lu Salome je tražila od svojih muškaraca talenat i genijalnost, i to ju je uglavnom za većinu njih vezivalo. Tipičan primer je Niče, za kog je Lu godinama bila vezana samo čistim duhom i istovremeno imala nekog mladog raspusnog ljubavnika, ruskog slikara. U vreme kada je srela Viktora, Lu je imala 51 godinu, a on 18 godina manje. Odmah je shvatila da će u Viktoru naći partnera koji objedinjuje i duhovno i telesno, ljubavnika koji će joj pružiti sve. Njihova ljubavna veza «ne samo zbog ogromne razlike u godinama» bila je prvorazredna senzacija po salonima i intelektualnim krugovima Srednje Evrope. Kod Frojda je ovo izazvalo ješ veću ljubomoru prema Tausku, koju je on već počeo ispoljavati, ali na jednom drugom planu - naravno, ljubomoru u vezi s vlastitim dostignućima u psihoanalizi: po mišljenju Frojda, Tausk ih je već počeo značajno ugrožavati. No i pored svega troje ljudi nastavili su intenzivno druženje, okupljanje oko velike ideje psihoanalize, razmjenjivanja misli i ideja, a Lu i Viktor su uz sve to još bili i strastveni ljubavnici. Hroničari ovog razdoblja smatraju da je Lu bila «tampon» između Frojda i Tauska. Tausk je očekivao da će mu status ljubavnika fatalne Lu Salome pomoći da u psihologiji znači ono što u filozofiji znači Niče, a u poeziji Rilke.Napuštajući Tauska - jer Lu je uvijek uzimala i odbacivala muškarce - nije mu dala prostora za melodramatske i histerične rastanke ljubavnika, što je Viktor obožavao. Jednostavno je otišla iz Viktorovog života. Kasnije će o Viktoru govoriti i pisati u svom Dnevniku s velikim uvažavanjem i poštovanjem, ukazujući na svu njegovu dragocenost, ljudsku i naučničku, ali ga često nije štedila ni pokuda. Na jednom mestu kaže: „Mislim da je Tausk najiskrenije od svih odan Frojdu“, te dalje analizirajući svog bivšeg ljubavnika (i kolegu) govori da je njegova slepa odanost Frojdu u stvari „stalno praćenje istih puteva traženja rešenja kojima ide i Frojd, a to nije ništa drugo nego Tauskovo pravljenje sina od samog sebe“.
Kada je Frojd uspostavio svoj pokret u Beču, privukao je grupu talentovanih, kreativnih i neobičnih sledbenika. Neki su bili inovativni i dali su važan doprinos psihoanalizi. Drugi su bili promenljivih osobina i izazivali česte sukobe. To je bila turbulentna mešavina različitih karaktera i ishodi su često bivali katastrofalni. Među njegovim prvim sledbenicima bilo je 17 samoubistava. Mnogi od njih su bili kao apostoli nove vere koja će promeniti svet; drugima to je bilo rešenje problema koji su imali u životu. Frojd je često bio u očaju zbog ove bečke grupe i gledao da iz mesta poput Ciriha i Budimpešte privuče što više sposobnih učenika. Jedan od tih učenika bio je Viktor Tausk.
Viktor Tausk rođen je 12. marta 1879. godine u mestu Žilina u Slovačkoj kao prvo dete u braku Hermana Tauska i Emilije Rot Tausk. Kasnije je ovaj par dobio još osmoro dece,pa je Tausk imao šest sestara i dva brata. Roditelji su bili jevrejskog porekla, ali nisu držali do verskih obreda, niti su decu učili hebrejski jezik. U stvari, bili su ateisti, i u tom duhu su podizali i svoje potomstvo. Vrlo kratko po Viktorovom rođenju Herman napušta Slovačku i dolazi u Zagreb. Tu u prvo vreme kratko radio je kao učitelj, a potom je, zahvaljujući svojoj izrazitoj nadarenosti, dobio posao urednika nedeljnih novina. Hermana Tauska opisuju kao agresivnog, ponekad i kao egoističnog tiranina, nasilnog ali i zavodljivog i šarmantnog prema damama, što ga je vodilo u brojna bračna neverstva, koje je njegova supruga tolerisala usled svoje posvećenosti porodici. Razmetljivi Herman, premda je mnogo radio, nije uspevao uvek da obezbedi novac za brojnu porodicu, pa je Emilija pozajmljivala, skoro redovno, novac od svoje majke. Ovaj nemirni i lutalački duh ga je 1892. godine doveo sa porodicom u Sarajevo, gde je dobio primamljivo stalno zaposlenje i visok položaj šefa Biroa za štampu vlade Bosne i Hercegovine. U vreme dolaska u Sarajevo Viktor je imao oko trinaest godina. Kao srednjoškolac naučio je nekoliko stranih jezika; krasile su ga se otresitost i inteligencija, ali i buntovnički karakter: umeo je da se često sukobi sa svojom okolinom. Zbog javnog iznošenja svojih ateističkih stavova u Prvoj sarajevskoj gimnaziji, kao kazna nije mu bilo dozvoljeno da maturira, pa je morao da ode u Varaždin kako bi u tamošnjoj školi pohađao završni razred.
Još kao gimnazijalac Viktor je sanjao o pozivu lekara, jer je mislio da „samo tako može dati najveći doprinos čovečanstvu i pomoći ljudima“. Zbog njegove profesionalne orijentacije izbili su i prvi žešći sukobi s ocem Hermanom, koji je izričito bio protiv ovih studija iz krajnje praktičnih razloga: pravni fakultet trajao je kraće, a jedan deo je mogao studirati i u tadašnjem Sarajevu. S obzirom na brojnost porodice i stalne novčane probleme u porodici, Herman je bio uporan i Viktor je, nakon svih ubeđivanja, pristao i upisao se na Pravni fakultet u Beču 1897. godine. Po dolasku u Beč Viktor upoznaje svoju buduću suprugu Martu Friš. Marta je bila mlada intelektualka, marksistički orijentisana, pristalica i aktivista socijalističkih pokreta, prilično nekonvencionalnog ponašanja, ako bi se tako mogla nazvati njena vidljiva „muškobanjastost“. Nakon ovog strastvenog susreta i nagle zaljubljenosti Marta ostaje trudna i oni se venčavaju. Viktor je tada imao 21 godinu, a Marta devetnaest. Roditelji su bili protiv ovog braka. Kada je Viktorova majka pre udaje upozoravala Martu da će joj biti težak brak s njenim sinom jer je on čovjek čudne ćudi, ona je svojoj budućoj svekrvi odgovorila na ta upozorenja: „Hoću Boga koji grmi“. Nakon dobijanja titule doktora prava, Viktor se vraća u Sarajevo, gde mu Marta rađa prvog sina. Godinu dana po rođenju Mariusa, Marta rađa (1903.) drugog sina, kojem će dati ime Viktor Hugo.
Viktor uskoro dobija advokatsko mesto i odlazi s porodicom u Mostar. Već u prvim mjsecima službovanja skreće pažnju na sebe jer brani svoje klijente besplatno, brani ih i na moralnom sudu opake provincije, oni ga inspirišu za njegove prve dramske tekstove itd. Nestalan i u večnim traženjima, uskoro se obreo u Derventi, gde je dobio dobro plaćen posao advokata. Govorilo se tada da se mogao vrlo brzo obogatiti u ovoj bosanskoj provinciji, ali je ubrzo napušta da bi sa porodicom otišao u Beč. Marta i Tausk su zajedno otišli u Beč, ali je Marta za sebe i sinove našla drugi stan, dok je Viktor našao neki samački sobičak i uselio se. Marta se uskoro zapošljava kod svog oca da bi mogla podizati sinove, a Viktor napušta iz Beča odlazi u Berlin. Berlinski dani Viktora Tauska su posebno poglavlje u njegovom životu. U ovom gradu Viktor je konačno mogao da zadovolji svoju razgranatu potrebu za umetničkom kreativnošću. Režira pozorišne predstave, radi crteže i skice, piše poeziju, prevodi naše narodne pesme na njemački jezik, usavršava sviranje na violini (govorilo se da je svirao violinu na nivou tadašnjih koncert-majstora). Da bi preživio sve ove berlinske dane u boema, bavi se i novinarstvom, koje bolno doživljava kao odmicanje od vlastite samoprocene univerzalnog genija, što je sve u njemu izazivalo gađenje. Premda u Berlinu živi na rubu egzistencije, on stalno i redovno šalje novac Marti, piše joj duga pisma u kojima iskazuje veliku brigu i ljubav za sinove, a nju optužuje za njihov bračni fijasko. U tim berlinskim danima doći će do teškog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja (fizičkog i psihičkog) pa će, zahvaljujući pomoći prijatelja, biti smešten u jedan sanatorijum na Rajni. U sanatorijum je pošao s nadom i očekivanjem da će se u njemu njegovo stanje stabilizovati, ali mu se, naprotiv, stanje pogoršalo, te napušta sanatorijum i vraća se u kasnu jesen 1907. u Berlin, ne propustivši da u pismu Marti saopšti kako „ne zna čak ni šta će jesti“ kada se vrati u Berlin. Potpuno skrhan, izmučen i očajan, Tausk napušta Berlin i već 1908. ostvaruje prvi kontakt s Frojdom, upisuje se na medicinu i ulazi u krug bečkih psihoanalitičara okupljenih oko Frojda. Ovakav obrt i skok iz potpunog beznađa na zvezdane staze koje će ga odvesti u neizbrisivo ime svetskog psihoanalitičkog pokreta svojstven je samo Viktoru Tausku.Kao urbane legende ispredaju se razne priče kako je Tausk uopšte došao u kontakt s velikim Sigmundom Frojdom.
Frojd je 1908. godine preko novina pozvao lekare «da odgovore na neka pitanja».Viktor je odgovorio na ova pitanja i poslao ih Frojdu. U to vreme Viktor je imao sasvim solidno znanje iz psihoanalize, jer je pročitao sve što je Frojd do tada objavio, kao i drugi njegovi saradnici. U odgovoru na ova pitanja upućenom Frojdu Viktor se potpisao «Dr. Tausk». Frojd mu vrlo kratko odgovara: «Vi ste rođeni psihoanalitičar, dođite odmah u Beč». Tausk mu odgovara da nije doktor medicine već prava. „Vi morate studirati medicinu“, poručuje Frojd u ovoj prepisci i ponavlja svoje već dato mišljenje: „jer ste rođeni psihoanalitičar“.Tausk iz Sarajeva odlazi u Beč i ponovo postaje brucoš u ovom gradu, tj. upisuje medicinu. Bio je lepo dočekan od strane pripadnika psihoanalitičarskog kruga oko Frojda. Pomagali su mu čak i novčano da bi završio studije i postao psihijatar. Frojd je imao veliko poverenje u njegovo znanje psihoanalize, te mu odobrava da čita svoje radove na sastancima sredom i da vodi kurseve iz psihoanalize. Njegovi radovi i studije iz značajnih tema psihoanalize primani su s oduševljenjem i poštovanjem. U jesen 1909. Tausk postaje član bečkog Psihoanalitičkog društva.
Te, 1912. godine, Tausk privodi kraju studije medicine, a psihoanalitičari ga još uvek materijalno pomažu (u ovoj darežljivosti prednjače Frojd i Federn). Naravno da je Viktoru mnogo više godila Frojdova nematerijalna pomoć, koju je on izdašno pružao svom mladom učeniku. To je bila godina kada on potvrđuje status talentovanog analitičara, koji se sa sve više divljenja sluša na sastancima sredom. U to vreme sve češće ima problema sa disajnim putevima, a depresivne epizode u koje zapada sve su dublje i nesnošljivije.U takvim životnim okolnostima Viktor će iste godine dodati novo značajno poglavlje svome životu, koji već uveliko prerasta u legendu: susreće famoznu Lu Salome. Sam Frojd, koji je već bio opčinjen ovom damom, će ih upoznati. Lu Andreas Salome, neobična žena, ovenčana slavom bliske prijateljice i ljubavnice najumnijih ljudi toga vremena (Niče, Rilke, Martin Buber, Pol Re), došla je u Beč pompezno kako bi kod Frojda učila psihoanalizu. Svi istoričari psihoanalitičkog pokreta tvrde da je njena veza sa Frojdom bila i ostala do kraja samo duhovna. Lu Salome je tražila od svojih muškaraca talenat i genijalnost, i to ju je uglavnom za većinu njih vezivalo. Tipičan primer je Niče, za kog je Lu godinama bila vezana samo čistim duhom i istovremeno imala nekog mladog raspusnog ljubavnika, ruskog slikara. U vreme kada je srela Viktora, Lu je imala 51 godinu, a on 18 godina manje. Odmah je shvatila da će u Viktoru naći partnera koji objedinjuje i duhovno i telesno, ljubavnika koji će joj pružiti sve. Njihova ljubavna veza «ne samo zbog ogromne razlike u godinama» bila je prvorazredna senzacija po salonima i intelektualnim krugovima Srednje Evrope. Kod Frojda je ovo izazvalo ješ veću ljubomoru prema Tausku, koju je on već počeo ispoljavati, ali na jednom drugom planu - naravno, ljubomoru u vezi s vlastitim dostignućima u psihoanalizi: po mišljenju Frojda, Tausk ih je već počeo značajno ugrožavati. No i pored svega troje ljudi nastavili su intenzivno druženje, okupljanje oko velike ideje psihoanalize, razmjenjivanja misli i ideja, a Lu i Viktor su uz sve to još bili i strastveni ljubavnici. Hroničari ovog razdoblja smatraju da je Lu bila «tampon» između Frojda i Tauska. Tausk je očekivao da će mu status ljubavnika fatalne Lu Salome pomoći da u psihologiji znači ono što u filozofiji znači Niče, a u poeziji Rilke.Napuštajući Tauska - jer Lu je uvijek uzimala i odbacivala muškarce - nije mu dala prostora za melodramatske i histerične rastanke ljubavnika, što je Viktor obožavao. Jednostavno je otišla iz Viktorovog života. Kasnije će o Viktoru govoriti i pisati u svom Dnevniku s velikim uvažavanjem i poštovanjem, ukazujući na svu njegovu dragocenost, ljudsku i naučničku, ali ga često nije štedila ni pokuda. Na jednom mestu kaže: „Mislim da je Tausk najiskrenije od svih odan Frojdu“, te dalje analizirajući svog bivšeg ljubavnika (i kolegu) govori da je njegova slepa odanost Frojdu u stvari „stalno praćenje istih puteva traženja rešenja kojima ide i Frojd, a to nije ništa drugo nego Tauskovo pravljenje sina od samog sebe“.
Jelena Nikolić, psiholog
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.