Pol Federn

Pol Federn (1871-1950) bio je austrijsko-američki psihoanalitičar koji je psihoanalitičkim radom krenuo da se bavi u Beču a zatim nastavio u Njujorku. Rođen je u Beču 1871. godine u jevrejskoj porodici sa dugogodišnjom liberalnom tradicijom. Njegov otac Solomon Fedren bio je lekar. Sa ocem je uvek bio u dobrim odnosima što mu je i znatno pomagalo kasnije u profesionalnom ostvarenju zahvaljujući dobrim poslovnim vezama koje je njegov otac imao. Federn je pohađao Akademsku gimnaziju u Beču gde je diplomirao 1889. godine. Diplomirao je i na Univerzitetu u Beču, a zatim obavljao praksu na odeljenju interne medicine. Nakon toga započeo je privatnu praksu kao internista 1902. Godine i tada je počeo da razvija interesovanje za pihoanalizu.

Preko svog učitelja Hermanom Notnagelom uspeo je da stupi u kontakt sa Sigmundom Frojdom. Federn je postao sledbenik Frojdovih ideja postao je član bečkog psihoanalitičkog društva 1908. godine. Bio je veran Frojdov pristalica, da ga je nazivao „Apostol Pavle“ Pol je nastavio svoj psihoanalitički rad i objavio studije iz oblasti psihoanalize 1919. Nastavio je da radi i objavljuje na ovom polju sve do dolaska nacista u Austriji 1938. U to vreme, Federn je pobegao iz Evrope i stigao u Njujork gde se priključio tamošnjem psihoanalitičkom društvu. U tom periodu mladi psihijatar i psihoanalitičar koji se bori za psihijatriju sreo se sa doktorom Erikom Bernom. Federn je nastavio svoj rad u Njujorku nakon što je Bern otišao u San Francisko. Godine 1950. 4. maja nakon postavljene dijagnoze raka bešike, Federn je počinio samoubistvo.

Federnove oblasti istraživanja uključivale su teoriju psihoza, narcizma i razvoj "ego psihologije". Bio je jedan od prvih psihoanalitičara koji su tretirali psihotične pacijente i postigao je veliki uspeh na tom polju. Smatrao je da psihoanaliza otkriva, kod psihoza, kakva je stvarnost iza nesvesnog materijala, a ne da otkriva nesvesno iza svesnog, kao kod neuroze. Psihoanalizom se mogu pospešiti kraća i blaga psihotična stanja što, prema autoru, ne mora biti loše, jer ona mogu biti pokazatelji dubljih uzroka, koje treba prevazići, naročito osećanje krivice. Verovao je da se transmisije sa psihozom ne trebaju analizirati i da treba izbegavati negativan transfer. Što se tiče šizofrenih pacijenata, on je verovao da njihov ego poseduje nedovoljnu energiju katekse i da je to nedostatak, a ne višak narcisističkog libida koji je izazvao teškoće sa objektom kod psihotičkim osobama. On je takođe predstavio termin mortido koji predstavlja ekvivalent Frojdovom nagonu smrti. Federnov istraživanje i kliničko iskustvo sa "ego psihologijom" uticalo je na učenje Berna i dalo značajan doprinos u Bernovom stvaralaštvu transakcione analize.

Federn je objavio dosta knjiga među kojima su najznačajnije „Neke varijacije u ego-osećanju“,“Ja psihologija i psihoze“,  „Narcizam u strukturi ega“.        

 

Pojam granica

 

Bavljenje granicama otpočelo je u Ja-psihologiji i vezuje se za ime Pola Federna. Federn je granice odredio kao važnu funkciju i atribut Ja. Za njega su granice predstavljale periferni čulni organ Ja, sredstvo pomoću kojeg Ja saznaje i koje stoji između ega i ne-ega a čija katektiranost određuje zdravlje ega, odnosno ličnosti, omogućavajući razlikovanje između stvarnog i nestvarnog.. Granice su investirane libidom i sve što do njih dolazi od spolja posmatra se kao spoljna stvarnost za Ja, mada su spoljašnje granice okrenute ka fizičkoj i socijalnoj realnosti, a unutrašnje ka ostalim instancama ličnosti. Granice u ovom smislu nisu shvaćene kao kruti, statični, pasivni i nepromenljivi deo strukture, već kao funkcija koja se pojavljuje i nestaje, čija se svojstva menjaju sa uzrastom ili u zavisnosti od zadatka koji neko obavlja: Izraz „Ja granica“ neće označavati ništa više do postojanje percepcije prostiranja našeg Ja osećanja. Granice se posmatraju kao sredstvo pomoću kojeg ja saznaje pa ih s toga deli na spoljašnje koje su okrenute fizičkoj i socijalnoj stvarnosti, i unutrašnje koje su okrenute instancama unutar ličnosti. Kada spoljašnja granica ega izgubi svoju kateksu, spoljašnji objekti se doživljavaju kao strani, nepoznati, nerealni, beživotni što čini fenomen derelizacije. Povećanje katekse, to jest uloženosti, daje objektima realnost i živost. Slabljenje unutrašnjih granica dovodi do halucinacija koje se doživljavaju kao realne zato što potiču od psihičkih stimulusa koji su ušli u svest, a pri tom nisu uložene, investirane od ega – to je fenomen poznat pod imenom depersonalizacija. Tokom razvoja granice ega koje su veoma savitljive trpe promene i tokom vremena uključuju razne sadržaje. Specifičan sadržaj uključen u granicu ega u datom trenutku određuje specifično stanje ega s tim što su različite granice ega u vezi sa različitim stanjima ega.

Shvatanja Pola Federna

Iako je Federn ukazivao veliko poštovanje Frojdu i njegovom radu, posebno nagonskom dualizmu, to ga nije omelo u nameri da krene sopstvenim putem i unese neke radikalne novine u klasično psihoanalitičko učenje. Njegova teorija psihologije ega, bitno je doprinela kvalitetnijem razumevanju ega psihotičnih bolesnika. Federn smatra da je ego doživljaj koji on naziva osećanjem ega, osećanjem jedinstva u pogledu trajnosti, bliskosti i uzročnosti u iskustvu jedinke.Osećanje ega je činilac diskriminativnosti između ega i ne-ega. Ego je predstavljen kao nosilac svesnosti, s tim što osoba može da bude svesna svoga ega, što je jedinstveni paradoks kojim se ego kao psihička instanca odlikuje. Osećanja ega mogu da prelaze iz jednog stanja u drugo, ali uvek uz doživljaj kontinuiranosti koja se posle privremenih prekida tokom sna ponovo uspostavlja. Metapsihološku osnovu čini koherentno jedinstvo njegovih kateksi, pri čemu su ove katekse ega jedinjenja libida i one energije koja dinamički izražava nagon smrti, u smislu Frojdove dualističke teorije.

Telesno osećanje ega, koje je Federn uveo u literaturu, nije identično sa telesnom šemom, već može da bude i uže i šire od nje, zavisno od kvaliteta i kvantiteta katekse, to jest uloženosti ega. Telesna šema je neurološki pojam za organsku reprezentaciju tela u mozgu, dok telesno osećanje ega jeste složeno osećanje koje uključuje sva motorna i čulna osećanja u vezi sa sopstvenom ličnošću a nastaje kao produkt iskustva koje je osoba imala u procesu prolaska kroz faze psihoseksualnog razvoja tokom adolescencije i pod značajnim je uticajem onoga što se u datom trenutku dešava.

Jačina ega zavisi od snaga uloženosti ega. Što je ta snaga veća ego može bolje da odloži uskraćivanjima i odloži željeno zadovoljenje. Antikatekse od kojih se sastoji unutrašnja stranica ega, a koje održavaju potiskivanje, i prema Frojdu i prema Federnu, pripadaju egu, međutim, za Federna ove katekse sadrže libido. Ulaganje ida od strane kateksi ega omogućava interakciju elemenata primernog procesa u vremeu, prostoru i uzročnosti i njegovo pretvaranje u sekundarni proces.

Slabost ega je posledica nedostatka izvora kateksi od kojih libido igra najvažniju ulogu. Kada se govori o jačini i slabosti ega, treba uvek naznačiti o kojim je specifičnim funkcijama ega reč, zbog toga što se delovi ega koji su zdravi koriste za psihoterapiju. Oštećenja ega i njegovih funkcija nisu uslovljena pojačavanjem, to jest obogaćenjem uloženosti ega na račun objekt-libida, već naprotiv njihovim slabljenjem, odnosno lezijom granica ega. Gubitak osećanja realnosti koji se javlja pre i nezavisno od gubitka interesa za spoljašnji svet-uzrok je, a ne posledica. Suprotno Frojdovom učenju o pojačanoj narcističkoj kateksi u pomenutim stanjima, ovakvo Federnevo poimanje dinamike disocijativnih fenomena, derealizacije i depersonalizacije, od izuzetnog je značaja, jer na njemu počiva njegove stanovište da je psihoterapija psihoza moguća, što je klasična psihoanaliza odbacivala. Naime, iako psihoza za razliku od neuroze, koja je manje više uspešna odbrana od impulsa koji su strani egu, pri čemu je sam ego očuvan, je poraz ega, i pored toga su samo neke funkcije ega oslabljene tj oštećene, na njegovim preostalim funkcijama, kao na očuvanim ostrvcima zdravlja, može da se obnavlja psihičko zdravlje osobe. Čini se suvišnim isticati u kolikoj meri su pojmovi koje je uneo Federn, uneli značajne izmene u oblast psihodijagnostike i psihoterapije.

Jelena Nikolić, psiholog